OD "NEMANJIĆA" DOBRA SAMO IDEJA

Nemanjići kao vladarska dinastija najveći su brend srpskog naroda i zato je ova serija trebalo da iskaže postojanost srpskog naroda, njegovu toleranciju, duhovnost, kao i pismenost i prosvećenost negovih vladara duhu stare srpske tradicije

Najveći dosadašnji projekat RTS-a, rađen povodom obeležavanja osam vekova od krunisanja prvog srpskog kralja Stefana Prvovenčanog, već po prikazivanju prve epizode doživeo je debakl kod publike. Podstaknuti tim reakcijama na „Nemanjiće", razgovarali smo sa istoričarom dr Žarkom Dimićem, piscem i filmskim kritičarom Đorđem Bajićem, i piscem i scenaristom Nebojšom Romčevićem, koji ima iskustva u radu i na scenarijima za inostrane produkcije, od HBO-a do ruskog tržišta. Romčevića smo pitali kako se serije rade na zapadu, koji je ovde po izvorima RTS-a i bio uzor, kao i šta misli o delikatnosti rada na istorijskoj temi kao predlošku za igranu seriju.

On kaže da je istorija ogroman izvor zanimljivih tema i da kroz istoriju pozorišta možemo govoriti čak i o potpunoj dominaciji istorije u nekim epohama. „Ono što je važno razumeti jeste da obrađivanje istorije u fikcionalnoj književnosti ili drugim medijima nikako i nikada nema pretenziju da zameni istoriju, pa čak ni da pruži istorijski tačne činjenice. Pisac nema obavezu da bude istorijski tačan, već da bude uverljiv i verodostojan, da ispriča priču, prikaže zanimljive likove i njihove odnose tako da čitalac ili gledalac ne razmišlja o istorijskoj, već o umetničkoj istini. Valja se i stalno podsećati da su kriterijumi i ciljevi fikcije i istorije potpuno različiti: književnost ne može da 'ispravlja' istoriju; to može samo istorija. Umetnost je ta koja pokazuje kakva je bila percepcija prošlosti u nekoj epohi. Iste istorijske teme su, tako, bivale i izvor nacionalnog ponosa u jednoj epohi i meta parodije i podsmeha u drugoj. I, ono najvažnije, istorija kao nauka teži maksimalnoj objektivnosti, a umetnost maksimalnoj subjektivnosti", ističe Romčević.

On naglašava da je ključno pitanje zašto se u datom trenutku poseže za nekom istorijskom temom: da li su razlozi politički, filozofski, puko svečarski, romantičarsko-nacionalni... U praksi RTS-a postojali su veoma uspešni projekti igrano-dokumentarnih serija baziranih na istorijskim činjenicama, a od takvih serija se ne očekuje umetnički domet, već istorijska preciznost. U tom kontekstu preporučuje gledanje serije „Rim".

U Radio-televiziji Srbije su nam rekli da su za snimanje „Nemanjića" koristili iskustva stranih TV kuća, a uzori su im bili britanska produkcija i ekranizacija Šekspira. Međutim, šta god podrazumevala britanska produkcija Šekspira, „Nemanjići" ni izbliza ne liči na svoj uzor.

Romčević podseća da je u proteklih desetak godina televizijski serijski program potpuno preoteo dominantnu ulogu, koja je pripadala filmu. Razlozi za to imaju sociološka, ekonomska, pa i psihološka tumačenja, ali iznad svega se radi o ogromnom skoku u kvalitetu serijskog programa, zastrašujućoj konkurenciji u borbi za globalnu dominaciju, pojavi kablovskih giganata koji ne moraju da brinu o reklamnom prostoru, borbi netvorka za opstanak. Serije su naslednici romana u nastavcima (setimo se Dostojevskog ili Dikensa) koji su izlazili u dnevnim novinama. Čak i danas, kada pogledamo strukturu romana velikih pisaca, primetićemo da su poglavlja pisana tako da se završavaju uzbuđujućim momentom s ciljem da podstaknu čitaoca da i sutradan kupi novine. Ta se struktura potom preselila u radio-dramu, pa na televiziju.

„Razvoj serije je dugotrajan i mukotrpan posao čiji je cilj savršen scenario. U tom procesu postoji čitava hijerarhija pisaca, na čijem vrhu stoji izvršni producent, glavni pisac i kreator serije, osoba čija je reč presudna u svakom elementu nastanka serije (uključujući kasting i završnu montažu). Kod nas je ta terminologija sasvim zbrkana i anahrona, do mere komičnog, pa se pod izvršnim producentom podrazumeva nekakav organizator na setu, a reditelju pripada mesto glavnog autora. Kod nas još uvek vlada potpuno pogrešno uverenje da je teže naći novac nego ideju, a stvari su, naravno, sasvim obrnute. Trenutak kada ste obezbedili novac, to obično znači kraj rada na scenariju, u kakvoj god da je fazi, a onda se na samom snimanju interveniše na tekstu, dok se posao montaže na kraju pretvara u pokušaj da se popravi ono što je propušteno na snimanju i sačuva logika priče", kaže Romčević.

Sagovornik „Ekspresa" dalje upozorava da ništa ne može da garantuje uspeh neke serije - ni analize tržišta, ni fokus grupe, ni veliki autoriteti, pa čak ni marketinška mašinerija, koja je kod nas postala važnija od samog sadržaja. Tajming u kojem se serija sreće s publikom daleko je najvažniji element u čitavom lancu. Mnogo je legendarnih serija koje su jedva preživele prvu sezonu i opstale zahvaljujući suicidnoj veri ljudi u televizijskim i kablovskim kućama. Mnoge serije su u svojoj reprizi prepoznate kao značajne.

Podsećamo da je dobra praksa na zapadu da se radi pilot-epizoda, kojom pokušavate da obezbedite nastavak realizacije serijskog projekta, što kod nas nije slučaj. Pa ni kada je reč o „Nemanjićima", gde je ogroman novac dat na neviđeno. Romčević tvrdi da je redosled stvari na zapadu takav da najpre produkcija pokušava da zainteresuje televiziju scenariom za pilot-epizodu i najavom budućeg razvoja serije. „Pilot-epizoda je apsolutno najvažniji korak u razvoju serije: ona definiše temu, likove, svet serije. TV kuće raspisuju konkurse samo za ideje, a u razvoj ideja koje im se dopadnu oprezno investiraju za scenario pilota ili polusezone, što je šest epizoda. Tek tada se od niza projekata bira jedan ili dva i investira se u realizaciju pilota. Poređenja radi, kod nas se i najambiciozniji projekti snimaju za najviše sedam dana po epizodi (a češće dva-tri dana), a Riki Džervejz ('Office') svoj pilot snima čak pet nedelja", priča Romčević.

O tome šta se može snimiti za tri i po miliona evra, koliko su „Nemanjići" koštali, Romčević kaže da iz naše sirotinjske perspektive to jeste veliki novac i da nijedna medijska kuća na ovim prostorima nije u stanju da uloži toliku sumu u jedan projekat, jer za te pare može da se snimi i šest epizoda visokobudžetne serije ili sapunica od sto nastavaka.

Istoričar Žarko Dimić ističe da je njega prva epizoda televizijske serije „Nemanjići" prilično razočarala. Kaže da dominira slab scenario, bez dramaturškog zapleta, vrlo loši dijalozi, čime se gubi istorijska dokumentarnost, ali i onaj deo koji dramskom piscu služi kao vezivo između likova. Ono što mu se dopalo jesu kostimi i poneki enterijer, ali u toku trajanja epizode kostimi su isti pa je naglašena njihova skromnost. Dimić tvrdi da glavni junaci u svim situacijama nose preko ramena „komadiće krzna" od zeca i lisice, dok nigde ne vidimo plaštove, odnosno pancirne košulje. Čak u scenama sukoba Nemanjine i vizantijske konjice, kaže, ne vidimo nijedno koplje ili štit, nijedan pad s konja... Dvor Nemanjin izgleda mu kao jedna malo veća drvena kuća u Sirogojnu, a misli da je vizantijski car trebalo da bude smešten bar u veću trpezariju nekog našeg srednjovekovnog manastira, s malo boljim tronom.
„Ono što valja jeste to što je prvi put izražena namera da se na ovakav televizijsko-filmski način realizuje jedan od najznačajnijih perioda srpske istorije, koja predstavlja temelj državnosti i postojanja srpskog naroda na ovim prostorima. Ova serija trebalo je da iskaže postojanost srpskog naroda, njegovu toleranciju, duhovnost, ali i pismenost i prosvećenost njegovih vladara duhu stare srpske tradicije. Ta borba za samostalnost i državnost treba da bude očigledna i razumljiva upravo u odnosima između vizantijskog cara i srpskog velikog župana Nemanje. Serija 'Nemanjići' trebalo bi da ima višestruki i fundamentalan značaj i u današnjem istorijskom trenutku, iako se s tim već dobrano kasni", rezignirano konstatuje Žarko Dimić.

„Mi, nažalost, osim skromnog 'Kosovskog boja' autora Zdravka Šotre i još nekoliko pokušaja, nismo učinili ništa. Jedina svetla tačka na tu temu je 'Vuk Karadžić' po scenariju Milovana Vitezovića i u režiji Đorđa Kadijevića. S obzirom na to da se srpski narod nalazi pod stalnim pritiscima i lažnim optužbama da je izazvao Prvi svetski rat, Srbija mora da se bori za svoju istorijsku istinu i za svoj istorijski opstanak. Srednjovekovna nemanjićka Srbija je svetlost mračnog evropskog srednjeg veka. Jedna napredna, bogata i zakonima dobro uređena evropska država koja je bila, kao i danas, pod stalnim pritiscima katoličkog sveta na zapadu i Romejskog carstva na istoku, a koje su nakon pada Carigrada zamenile Osmanlije. Nije zgoreg zaključiti da su, nakon propasti srednjovekovne srpske države, što otpočinje odlaskom poslednjeg nemanjićkog cara Uroša Nejakog, Srbi opstali zahvaljujući stotinama podignutih manastira, tih oaza pismenosti, kulture i duhovnosti, upravo u periodu vladavine Nemanjića", zaključuje Dimić.

Dimić ističe i da su Nemanjići kao vladarska dinastija sigurno najveći brend srpskog naroda u njegovom trajanju i postojanju, s velikim brojem sposobnih vladara i uz političku problematiku među njima, što može biti predmet fabule, ali neće uticati na krajnji uspešan rezultat njihove duge vladavine, koja je krunisana Dušanom kao carem i Srbijom kao carevinom. On predlaže da se drugi deo serijala poveri drugom scenaristi, odnosno reditelju. Da se RTS udruži s još nekim producentskim kućama u Srbiji, a ne bi bilo loše, tvrdi, ni da se prikazivanje obustavi i snimi novi serijal. Jer, kako kaže, jeftinije je izgubiti tri i po miliona evra nego doživeti sramotu na tom fundamentalnom i dugoočekivanom projektu.

Videćemo

Đorđe Bajić, pisac i filmski kritičar, kaže da projekat tako ozbiljne tematike treba ili raditi kako treba ili uopšte ne započinjati. Obično se najveći trud uloži baš u prvu epizodu da bi se privukli gledaoci i pokazali aduti. Ako je to slučaj i ovde, RTS je u ozbiljnom problemu, tvrdi on. Uz to se nada da će naredne epizode doneti poboljšanje, te da prva epizoda nije praivi reprezent cele serije. Videćemo.

NE PROPUSTITE:

POSLE PRIKAZIVANJA PRVE EPIZODE NEMANJIĆA: Upoznajući vlastitu istoriju, bolje upoznajemo sebe

THE NEMANJIĆI