SPREMAN SAM DA BUDEM RAZOČARANJE

Reč „šav" je nastala od reči „šiti", „sašiti". Koriste je krojači, lekari i pesnici. Šav na haljini, prišiti odstranjeni deo tela ili sastaviti krajeve duše. Film „Šavovi" je objedinio sva tri značenja. Jednoj krojačici su oteli deo krvi i mesa, a njoj je trebalo osamnaest godina da sastavi delove svoje pocepane duše. Jedna reč za jedan film u koji su stale desetine priča. Iz ugla reditelja Miše Terzića, sve je to samo globalna priča o borbi malog čoveka protiv sistema.

Dopala mi se Vaša izjava da ,,moramo da probudimo uspavanu empatiju". Da li ste uspeli?

- Mislim da jesam, bar na trenutak. U bioskopskoj sali se nešto desilo po završetku filma. Ta energija koju je film preneo postala je neka druga energija kad su se te žene pojavile u sali. Meni je to bio dokaz. Video sam i dosta svojih prijatelja koji su sedeli blizu kako plaču, a one pozadi nisam video pošto su nam reflektori bili upereni u lice. Video sam kako ljudi plaču. Meni to znači da smo nešto uradili. Javila mi se jedna drugarica koja kaže: ,,Ne mogu već tri dana da izbacim tvoj film iz glave". Ja joj kažem: ,,Pa zar to nije dobro?", a ona će: ,,Nije, jer počneš da misliš o tim ženama, ljudima, o tim porodicama koje su rastavljene, koje su zauvek nekompletne". Fali nam empatije. Mnogo. Ovo vreme nam je ne dozvoljava, sve je brzo i površno. Zatrpani smo gomilom raznog sadržaja koji nam ne ostavlja vremena da dovoljno razmislimo o svemu tome, da se za nešto vežemo, da nešto osetimo. Kad radim reklame, često kažem da pošto vidite osobu koja plače na tri sekunde, možete samo da konstatujete da neko plače. A ako epizoda traje sedam, osam sekundi, zapitaćete se. Ako pustite da taj kadar traje i malo duže, onda ćete početi da osećate nešto prema toj osobi. Potrebno je vreme da bi se osetilo.

Kako ste došli do Drinke, do te priče? Znam da ste videli tekstove u „Politici", ali kako ste baš do nje stigli?

- Slučajno. Kad kopate po nečemu jako dugo, onda vas neko pogleda pa vas malo uputi negde. Ja sam sasvim slučajno otišao da skratim pantalone. Ušao sam u taj Drinkin mali krojački salon i zamolio je da mi skrati pantalone. Ona je rekla da trenutno nema posla i da može odmah to da uradi dok ja prošetam i popijem negde kafu. I kako to obično biva, moja tetka živi preko puta i ja sam otišao do nje. Povela se priča, ona me je pitala šta trenutno radim, šta mi je u planu, o čemu mislim dok radim novi film. Rekao sam: pa znaš, ova krađa beba iz porodilišta. I onda mi je tetka rekla da je krojačica kod koje sam odneo pantalone najpoznatiji slučaj. O njoj je B92 radio emisiju, pisali su mnogi novinari. Ja sam odmah sišao dole, predstavio se i rekao da bih voleo da čujem njenu priču. Ona je pitala: ,,Hoćete odmah?". Rekao sam da ću doći sutra sa svojom ekipom. Nije to čak bilo ni sutra, nego smo se posle dva dana sastali i uradili jedan dugačak intervju, koji je trajao skoro dva sata, koji sam snimio za dokumentarni film jer sam se vodio mišlju da radim dokumentarac na osnovu tog materijala, ali to nije moj izraz. Nije to nešto u čemu se dobro osećam. Kad radite dokumentarni film, morate da obuhvatite širi kontekst, a ovo je meni dozvolilo da budem vrlo intiman i nežan, da se bavim samo njenom potragom. Tako sam upoznao Drinku. Taj intervju je na mene ostavio veoma snažan utisak, jer ona priča kao sjajan pripovedač. Ona je to verovatno toliko puta ispričala i toliko puta je prepričala svaki detalj da sada izverzirana, pruža vam u priči dosta pojedinosti: s kim je bila u bolničkoj sobi, šta se sve dešavalo, ko joj je prišao, kako se u tom trenutku osećala... Nismo je prekidali, ona je bukvalno sama pričala. Jedan predivan intervju. Ja sam samo rekao: ,,Molim vas, predstavite se za početak, predstavite vaš problem". I ona je počela da priča. Na kraju sam zamolio da ugasimo kameru, završili smo intervju i rekao sam: ,,Znate šta, mi se ne poznajemo, ali mogu li ja Vas da zagrlim? Vi ste za mene najhrabrija osoba koju sam upoznao u životu. Ja sam je zagrlio i zahvalio joj za intervju. Kasnije smo počeli da se s vremena na vreme viđamo. Išao sam na njena suđenja, pratio sam šta se dešava u celom tom njenom procesu, postali smo prijatelji. Puno smo pričali. Kad sam došao do nje, nekako mi je bilo jasno da je to dobra osnova za scenario. Njena potraga je trajala skoro 20 godina, tačnije 18. Mi smo to morali da smestimo u neke realne vremenske filmske okvire. Možda je bilo najkomplikovanije da tih 18 godina pokrijem. Posle toga je bilo lako napisati scenario. Imali smo dobru priču na koju možemo da se oslonimo, a onda na osnovu ostalih priča koje sam pročitao sastavili smo konstrukciju koja je veoma istinita iako je fikcija.

Srbiji je taj problem prepoznatljiv. Naša publika je očekivano reagovala, ali kako je reagovala publika u Berlinu?

- Kad ogolimo ovaj film i svedemo ga na jednostavne elemente, vidimo da je to borba pojedinca protiv sistema, a samim tim i borba pojedinca za dostojanstvo, za neko pravo da pobedi moćnog neprijatelja. S tim svako može da se identifikuje bilo gde na svetu i to je ono što je prepoznala publika u Berlinu. Pritom ova tema nije ekskluzivna, nije samo naša. Takve stvari su se dešavale u Argentini, Španiji, Irskoj... Svi su vrlo slično reagovali kao publika u Beogradu. Bio sam na sve četiri projekcije u Berlinu i meni je bio divan osećaj da uđem u salu i čujem tišinu. Onda znate da ste na dobrom putu., Pošto je tamo običaj da posle projekcije izađe reditelj i priča s publikom, ljudi su posle filma pričali svoje priče koje su identične našim. Jedan čovek se javio iz publike i ispričao da je to priča o njegovoj porodici. On je Nemac. Lako se čovek identifikuje sa borbom malog čoveka protiv nekog velikog nevidljivog neprijatelja, jer mi to svakog dana na ovaj ili onaj način iskusimo.

Kako se razmišlja o angažovanom filmu u Srbiji? Koje teme pokreću takav film? Da li to ima veze sa aktuelnošću trenutka ili je to do generacije kojoj se obraćate?

- Kad počinjem da razmišljam šta ću da radim, gledam da to bude povezano sa mnom. Mogu da tražim teme, priče iz svog okruženja koje me na neki način dodiruju. Uvek kažem, kad vas svrbi nešto, morate da se počešete. Moja veza sa ovom temom je dosta iracionalna, ali ona postoji. Nešto slično se desilo mojoj porodici. To vas natera da temu prigrlite i da se bavite njome.

Ovaj film je proizvod koprodukcije. Jesu li one recept za dobar film ili su način da se prevaziđe finansijska situacija?

- Recept za dobar film je dobra priča. Možete da budete u jednoj prostoriji s dva glumca i nisu vam potrebne pare. Ono u čemu koprodukcije pomažu jeste da se film snimi uopšte. Meni je to normalno. To nije samo vezano za nas, na Berlinskom festivalu imate nemačko-francusko-gruzijsku koprodukciju. Na isti način i oni nabavljaju novac, preko fondova. Meni je najlogičnije da svoje partnere tražimo u okruženju. To je moj kulturni prostor, gde se neki fini ljudi susreću i žele da naprave nešto dobro, bez obzira na to odakle pare stižu. Svakome je u interesu da ima svoj film na nekom dobrom festivalu i da predstavlja svoju zemlju. Ispostavilo se da su četiri jugoslovenske zemlje učestvovale u filmu, a samim tim i neki ljudi koji su imali prilike da sarađuju i razmenjuju ideje, što je divno. Svako od njih je ponosan što je imao film u Berlinu, iako je to prvenstveno naš film od naših sredstava. Vrlo su bili ponosni što su time mogli da se pohvale.

U tom okruženju gde Vi sebe vidite kao reditelja?

- Ne znam, ne vidim sebe nigde.

A da imate neograničen budžet, kakav biste film snimili?    

- Ne znam, zatekli ste me sad. Neki put vas nedostatak sredstava natera da budete kreativni. Možda biste se pogubili da niste ograničeni. Volim priče koje su humane i koje nas teraju da budemo bolji, jer sam ubeđen da je svako suštinski dobar, ma koliko se ponašao loše. Kada bih imao neograničen budžet, snimio bih više filmova.

Kako ocenjujete našu kinematografiju danas u odnosu na onu od pre dvadeset, trideset godina? Šta nam nedostaje? Dobar scenario, dobri glumci ili samo novac? Ili nam fale ideje?

- Mislim da smo mi veoma kreativan narod. Nismo u deficitu sa idejama, siguran sam. Svakoga dana kada izađete, imate pet, šest filmskih priča koje se dešavaju ispred vas. Drago mi je što se sada dosta mladih autora pojavljuje iako mi izbacujemo možda pet, šest filmova godišnje, ali makar jedan završi na nekom festivalu. To nije loša perspektiva za naš film. Naravno, u Jugoslaviji je bilo mnogo više sredstava. Mnogo veće tržište je bilo pa se samim tim i mnogo više radilo. Postoji potencijal u ljudima, naši filmski radnici su profesionalci. Radim reklame, i mogu to da vidim. Mogu da rade gde god. To je dobra perspektiva za razvoj filma. Filmski centar ulaže dosta napora, poslednjih godina je postao najozbiljniji filmski fond u bivšoj SFRJ. Filmovi koji izlaze opravdaju svoje postojanje i to što im je Filmski centar dao. Pokazali su da rade dobar posao.

Vi ste potpuno atipični kad se govori o počecima. Diplomirali ste na Pravnom fakultetu, nikada niste pohađali filmske škole.  

- Ja nisam završio režiju, a znao sam da ću se baviti time. Upisao sam je u Pragu pre Pravnog fakulteta. Tada je još postojala Jugoslavija i trebalo je da dobijem stipendiju. Na kraju se ta stipendija zbog raspada naše zemlje izjalovila, pa sam se vratio iz Praga. U međuvremenu sam se zaljubio pa mi Prag nije više bio interesantan. Karakteristično je za mene da idem tamo gde osećam da mi je dobro. I onda sam upisao Pravni fakultet jer mi je bio dosta blizu. Moj otac je, pošto sam hteo da upišem književnost, stalno govorio da upišem prava da bih imao zanat, a da pišem mogu i bez fakulteta. Tako se i desilo. U četvrtoj godini sam čuo da se snima „Underground" u Beogradu. Lupao sam klapu, donosio kafu. Bilo mi je bitno da budem blizu Kuste, od koga sam krao zanat, i to ne malo, nego malo više. Sve što znam.

Zna li Kusta za to?

- Zna, i mislim da mu je drago. S profesorom imam fantastičan odnos. Uvek govorim da je jedina filmska škola koju sam pohađao „Underground" i profesor Kusturica. Takođe Filko Vilač. Kad lupate klapu, vi ste stalno pored snimatelja, tako da sam imao hiljadu pitanja za njega. Kustu sam gledao kako radi s glumcima, kako vozi taj ceo sistem, gledao sam kako se igra. Mislim da je ceo taj posao divno igralište za fantastičnu igru. Od Kuste sam naučio većinu stvari koje sada primenjujem.

S obzirom na to da niste imali poznate reditelje od kojih biste učili, šta mislite da li je bolje imati ili nemati uzore?

- Divno je imati uzore na koje ćete se ugledati. Kao mali imamo idole, sportiste ili neke druge umetnike. I ja sam ih imao. Posle nekog vremena shvatite da ste sami i da, ako želite da se igrate, morate da naučite pravila igre, a to morate sami. Morate imati predispozicije da igrate tu igru. Morate da vodite 50 ljudi, mora da postoji hijerarhija u svemu tome. Režija je igra u kojoj su svi razočarani i morate da budete spremni da se razočarate i u ljude i u sebe. Kad napravite film, on može da bude fantastičan, ali ako se ne svidi osobi do koje vam je stalo, to je već jedno veliko razočaranje, bez obzira na to što ga svi ostali hvale. To prvo naučite, a onda i to da ne pridajete toliki značaj tome. A onda počnete da učite sve ostalo, zanat. Malo morate da imate osećanja, empatije za svakog člana ekipe. Kada imate 50 ljudi s različitim životnim problemima, morate da ih osećate. Provodite ceo dan s njima, morate da budete nežni, pažljivi, a opet da sve te energije udružite i napravite jedan fenomenalan orkestar da to bude tačno, precizno, lepo... Taj orkestar na kraju treba da vas natera da osetite ono što priča nameće.

Kažete da su Vam u učenju mnogo pomogle reklame i spotovi. Kakav je uopšte Vaš odnos prema reklamama i spotovima? Sve više glumaca i reditelja je u tom poslu.

- Kada nešto volite, onda je potpuno nebitno da li ste igrali sat i po ili trideset sekundi. Princip je isti: vi se igrate pa se igrate. Reklame su odlično sredstvo da svakodnevno budete kreativni, da stalno razmišljate drugačije. Treba smestiti neku priču u 30 sekundi i naći način da priča bude jasna i ispričana. Reklame su fantastičan trening za svakog reditelja. Možete da probate nešto što na filmu ne biste mogli, jer neke stvari su ili skupe za film ili ih nema, a neke ne možete da iznajmite. Neke stvari koje suštinski nisu važne za film, ali su lagodne. Kad radite film, limitirani ste vremenom i budžetom. Ovde niste. Ovde je opuštenije. Možete da se igrate. A što je dobro, stalno vas ocenjuju. Stalno terate sebe da budete najbolji kako biste ostali u igri. Reklamni svet je veoma surov. Pamte vas po poslednjoj reklami, a ne prema onome što ste radili pre dvadeset, trideset godina. To je arena. Kad volite ovu igru, onda prihvatate i surova pravila. Svakom mladom reditelju preporučujem da radi reklame, jer je to jedan format. U filmu ste ograničeni i budžetom i vremenom. U reklamama toga nema. I onda tu naučite da slušate. A onda kad naučite da druge slušate, upijate ono što je dobro i odbacujete ono što je loše. I onda kada radite svoj film, znate da oslušnete ekipu. Kad biste snimali samo jednom u nekoliko godina, tu nema treninga. Svaki sportista mora da trenira i zato ja radim reklame.

Za Vaše kolege je merilo uspeha premijera na Festu. Vi ste je imali. Da li sebe smatrate uspešnim?

- Ne smatram sebe uspešnim, nego srećnim. Još kao mlad sam odlazio na Fest i radio preko studentske zadruge. Jako mi je bilo važno da vidim sve filmove koji se prikazuju i da znam sve o njima. Trudio sam se da sve saznam o autorima o kojima nisam ništa znao. Uvek mi je bilo lepo kad vidim da neko od mojih kolega ima premijeru na Festu. Svaka premijera je posebna i svečana, ali kad je na Festu, onda je još bolja. Ove godine sam imao sreću da budem deo Festa i baš sam se radovao tome. Kad sam bio mali, sedeo sam u publici i razmišljao kako bi bilo lepo da budem s druge strane, ali sam mislio da se to nikada neće desiti. Ali kad jurimo san, on se ponekad i desi.

Desio se i Berlin. Možda ga niste planirali.

- Ja sam dosta ambiciozan. Planirali smo jedan od tri velika festivala, ali nismo znali koji će biti u pitanju. Kad snimite film, kad verujete u to što ste uradili i kad ljudi dobro odreaguju na film, onda pomislite da biste mogli da uspete. Tako smo poslali nedovršen film u Kan i bili smo u predselekciji. Očigledno nam je falio dah. To se isto desilo i u Veneciji. Onda smo ga poslali na Sandens i oni nas nisu ni uzeli u obzir. Tako je ostao Berlin. Kad su mi rekli da smo na šortlisti, mislio sam da nema ništa od toga. Ispostavilo se da sam se prevario, zbog čega mi je beskrajno drago. Završili smo u Berlinu. To je uspeh ove priče. To nema veza sa mnom, već sa posvećenošću svakoga od nas, uključujući i mene. Ja sam tu kao dirigent. Svi mogu da budu srećni zbog toga. Predstavljaju svoju zemlju.

Kako sada izgleda Vaš san posle Berlina?

- Sad je još komplikovanije. Ne takmičim se ni sa kim, osim sa samim sobom. Mislim da je film stvar koja nije merljiva. Mi nismo atletičari pa da postavljamo nove rekorde. Lepo je biti priznat, ali mislim da samo treba da nastavimo da se igramo onako kao što smo se i igrali. Iskreno verujem da je film proces, a ne rezultat. Dokle god budem mogao da odlazim na set i u montažu, rezultat će ili doći ili neće. Ali ja sam blagosloven. Pogledajte koliko ljudi ovde ima koji se ne bave poslom koji vole. Ja se bavim poslom koji volim, i zato mi ništa nije teško. Dokle god mogu da se bavim tim procesom, Berlin nema veze s filmom, već s nekim faktorima na koje ne mogu da utičem. A ono na šta ja mogu da utičem i što mene ispunjava jeste proces. To je kao kad imate dete koje obrazujete i školujete, i onda ga pustite u svet. Možete biti ponosni na to, a da li će dete biti veoma uspešno ili neki prosek, potpuno je nebitno. Bitno je da bude dobar čovek. Tako je i sa filmom.

Imate li ideju kojim delom biste započeli neki novi proces?

- Imam ih nekoliko, ali ne bih sad o tome da pričam. Neke imaju čak veze sa ovim filmom, kao neki nastavak, a neke su potpuno drugačije. Razmišljao sam da bih možda mogao da snimim nešto što je mnogo lakše i nekako pitkije za gledanje, ali ne znam. Tražim scenario, i daju mi sve scenarije koji imaju neke škakljive teme koje niko neće da čačka. Videćemo. Moram da pustim da to sad malo fermentira u meni da vidim kako se ja povezujem sa svim tim. Pritom imam jedan svoj scenario koji razvijam već vrlo dugo, tako da videćemo.