ZLATNO DOBA FESTA IZ UGLA BOŽIDARA ZEČEVIĆA: Nigde se nije živelo tako neposredno i intenzivno, filmski uverljivo i prisno kao u Beogradu za vreme Festa

Sa stotinom filmskih premijera zapada i istoka i desetinama najvećih zvezda, Beograd je bio filmska prestonica sveta između 1971. i 1975. Postojali su, naravno, Kan, Berlin, Venecija, Moskva i Karlove Vari, ali se nigde nije živelo tako neposredno i intenzivno, filmski uverljivo i prisno kao u Beogradu za vreme Festa. Bez koncepcije i perspektive, on danas visi o koncu, i to zahvaljujući nostalgiji Beograđana za izgubljenim praznikom

„Sav taj fest", da parafraziram naslov monografije koju sam sačinio za 25. rođendan filmskog festivala za koji je nekad živeo Beograd, počeo je za mene sasvim neobičnim događajem - živi klasik francuskog i svetskog filma Rene Kler, koji je došao u Beograd da primi Titovo odlikovanje povodom Festa, želeo je da održi govor beogradskim studentima! Ne u Srpskoj akademiji nauka kao kolega francuski akademik, ne u Rektoratu niti u nekoj od prestoničkih svečanih sala, nego u studentskom filmskom klubu ako ga Beograd ima. Jedini takav osnovali smo te 1971. godine u tek otvorenom Studentskom kulturnom centru, u tadašnjoj Ulici maršala Tita broj 48. Bio je to već kultni „Filmforum", prvi savremeni filmski klub u Beogradu (ne Kino-klub, u kojem su se pravili filmovi, nego mesto za prikazivanje neobičnih i alternativnih ostvarenja i slobodna diskusiona platforma), koji se već pročuo po gradu i koji je imao svoju publiku.

Nastao na krilima prevratničke osećajnosti u pobuni mladih 1968. godine, beogradski SKC vrlo brzo je stvorio kultni profil slobodne i nekonvencionalne univerzitetske tribine. Rene Kler je, tek što je preturio sedamdesetu, u maju 1968. prošao kroz metež pariske studentske revolucije, koja je zapalila planetu, stopirala mondenske festivale Kan i Veneciju i uopšte napravila rusvaj. Drug student postao je moćan faktor. Bilo je tada krajnje neprihvatljivo biti konvencionalan i stoga je Klerov predlog u Beogradu primljen s razumevanjem. Jednog jutra javlja mi se telefonom Milutin Čolić, osnivač Festa: „Mladi kolega Rene Kler je u Beogradu, želite li da dođe kod vas i održi samo za studente predavanje pod naslovom 'Šanse i rizici umetnosti u svetlu razvoja masovnih medija'?" Ja zgranut. Kažem da su radovi na zgradi još u toku, da je sve okolo raskopano, da se ulazi preko nekih dasaka, ali da se sala koliko-toliko može upristojiti (imali smo trista novih fotelja i velelepni kristalni luster). „Odlično, odlično", viče u slušalicu Čolić, „vodite ga tamo preko tih dasaka, to je sjajno!" I stvarno, dođe Kler razdragan, ljubi nas i smeje se, a za njim pokojni Dejan Đurković i francuski ambasador, obojica u smokinzima, preko onih dasaka. Studenata oko hiljadu, sede na podu i posvuda. I održi Kler, hodajuća istorija sedme umetnosti, sjajno predavanje od sat i po u potpunoj tišini. Posle gromoglasnog aplauza počnu da pljušte pitanja (publika „Filmforuma" navikla je bila da posle bilo kakve priče slobodno i bez ograničenja svašta pita i iskazuje mišljenja). Dejan i ambasador prevrću očima, ja se pravim da to ne vidim, a Kler potanko odgovara na svako pitanje i još zadeva studente. Priča kako je s bratom Anrijem dvadesetih godina okretao Pariz naglavce. Posle, uz kafu, pokažem Rene Kleru naš „Bilten Filmforuma", gerilski filmski časopis koji smo tada počeli da izdajemo dizajner Čonkić i ja na restlovima natron-papira, koje je bacala Fabrika kesa u Maglaju. Kler se oduševi i tu, na licu mesta, napiše da imamo ekskluzivno pravo da objavimo to njegovo predavanje. I svečano mi preda original s posvetom beogradskim studentima. Naravno da smo esej objavili već u sedećem broju „Filmforma", i to je danas filmološki kuriozum.
Čolić je bio oduševljen. Predložio je da zajedno organizujemo jedan program Festa, koji bi bio specifičan, ekskluzivan, alternativan, samo za intelektualnu omladinu. Tako smo prvi u Evropi prikazali program kompjuterskog filma porodice Uitni, sa Džonom Uitnijem mlađim kao gostom (docnije je radio glavne kompjuterske efekte za „Ratove zvezda"). Zamislite program kompjuterskog filma u Beogradu 1972! Pa onda gostovanje velikog dokumentariste Frederika Vajsmena. Zaista, sve same alternative crvenim tepisima svetskih festivala. Specijalitet „Filmforuma u Festu" bili su slobodni noćni razgovori koji su se održavali posle projekcije i trajali do ranih jutarnjih sati. S beogradskim studentima razgovarali su Frensis Ford Kopola, Sem Pekinpo, Mikloš Jančo, Mišel Pikoli, Ken Louč, Piter Fonda i tada veliki bundžija američke podzemne scene Denis Hoper. Njegov intervju pod naslovom „Patnje gospođice Amerike" objavio sam, opet na natron-papiru, u „Vidicima". Kroz „Filmforum" prošla je tada koja stotina filmskih umetnika sa zapada i istoka.

U „Filmforumu" bila je i Đina Lolobriđida. Bio je februar, veliki sneg, a u bašti SKC-a arhitekta Predrag Ristić okreće na ražnju pravog vola u čast velike gošće. On i njegova bratija, obučeni u neke kože, izigravaju drevne Lepence, a pečenje vola događa se u Ristićevoj rekonstrukciji Lepenskog Vira. Đina je došla u belom hermelinu i dugoj balskoj haljini, s njom je opet bio Dejan u belom smokingu sa žaboom, a okolo blato i mokri sneg, veje li veje. Objašnjavam zgranutoj Đini šta je Lepenski Vir, ona drhće, a Peđa Isus joj na nekom koplju pruža čerek pečene plećke i Đina tu, ad hoc, jede lepenskog vola! Posle pijemo šumadijski čaj u salonu kralja Petra Karađorđevića, a Đina se dalje interesuje za pitanja praistorije, s kojom je doživela prvi bliski susret. Onda skida beli hermelin i seda s beogradskim studentima.

Sve se to događalo između 1971. i 1975, u vreme koje je docnije nazvano zlatno doba Festa. Sa stotinom filmskih premijera zapada i istoka i desetinama najvećih zvezda, Beograd je bio filmska prestonica sveta. Postojali su, naravno, Kan, Berlin, Venecija, Moskva i Karlove Vari, ali se nigde nije živelo tako neposredno i intenzivno, filmski uverljivo i prisno kao u Beogradu za vreme Festa.
Dođe jedne noći Sem Pekinpo, naša holivudska filmska ikona („Divlja horda", „Psi od slame", „Bekstvo") i priča sa studentima do neka doba. Ja sve snimam, on se prvo ne slaže da to objavim, onda se raskravi i daje mi sve to pod uslovom da mu (već je bilo svanulo) nabavim novu flašu votke. Onda sedi još dva sata. Kad sam posle preslušao traku, to je bilo kao da je, odmoran i koncentrisan, diktirao knjigu o svom životu.

Ili Frensis Ford Kopola, koji je došao sa ženom, ljubiteljkom konceptuale (oduševila se katalozima galerije SKC-a) i dvoje dece (Sofija je tada imala četiri godine). Otišao sam po njega u hotel „Metropol" i doveo ga peške do SKC-a. Gledali smo njegovo „Prisluškivanje" sa studentima, a onda je u podrumu (gde je sada knjižara „Delfi") održan razgovor koji nikada neću zaboraviti. „Ne znam šta se događa, ali je dobro da ovo snimaš. Ne pamtim kad sam ovoliko govorio o sebi." A šta se dogodilo? Kopola je bio u jeku rada na „Apokalipsi danas" i imao je hiljadu problema. Razmišljao je naglas u nekoj dalekoj zemlji, s nekim nepoznatim ljudima, i to mu je neobično prijalo, počeo je da se otvara i opušta. Onda su priskočili studenti, imali su neke ideje. Razvio se sjajan, gotovo prijateljski razgovor. Posle sam delove toga objavio u sarajevskom „Sineastu" pod naslovom koji je predložio sam Kopola - „Vi možete sve!".

Unikalna stvar, danas istorija

Zlatno doba potrajalo je još koju godinu. Kao domaćin dvojezičnih pres konferencija na Festu, imao sam docnije prilike da vodim razgovore s Romanom Polanskim, Bernardom Bertolučijem, Frankom Zefirelijem, Jevgenijem Jevtušenkom, Klaudijom Kardinale, Džekom Nikolsonom, Martinom Ritom... Ali više nisam snimao, niti se ponovilo ono po čemu su ostale zapamćene prve zlatne godine Festa.

S vremenom, Fest je izgubio svoj unikalni prestiž, legao je na rudu konvencionalnih filmskih festivala i time nepovratno izgubio ekskluzivu koja ga je stvorila. I vremena su se promenila. Osamdesetih je došlo do kolapsa bioskopa svuda u svetu i kola kinematografa krenula su nizbrdo. Posle pada Berlinskog zida, nestala je i SFRJ, a most Istok-Zapad, na kojem je Fest gradio svoje prednosti, sručio se u nepovrat. Beograd je i dalje voleo svoj festival, ali stranci su prestali da dolaze. Nije više bilo zvezda. Veliki filmovi bili su i u svetu sve ređi. Naš bioskop sveo se na pedesetak ekrana u celoj zemlji, što je oteralo svetske distributere. Krajem devedesetih, Đinđić je iskoristio Fest u svojoj borbi protiv Miloševića i događaje na Brankovom mostu da prekine Fest. Time je počela agonija ovog festivala, koja još traje. Bez koncepcije i perspektive, Fest danas visi o koncu, i to zahvaljujući nostalgiji Beograđana za izgubljenim praznikom.

NE PROPUSTITE:

POD SLOGANOM PRIĐI BLIŽE: Fantomska nit 46. Festa