BLIŽI SE KRAJ MAMIĆU I DINAMU

Bio je idol svoje generacije i jedan je od najvećih jugoslovenskih fudbalera svih vremena. Brz i visok, izuzetno jakog šuta i izvanrednog driblinga, igrao je i po levom krilu i centarfora i pleja. Sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka bio je jedan od najmodernijih i najtraženijih igrača Evrope. Ivica Šurjak (65), legenda splitskog Hajduka, odigrao je 504 utakmice i postigao 141 gol, a za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 54 meča i dao 10 golova

Ivica Šurjak je s Hajdukom tri puta bio prvak Jugoslavije i pet puta osvajač nacionalnog kupa Maršala Tita. Predvodio je nekoliko slavnih generacija Hajduka (Pudar, Buljan, Žungul, Peruzović, Jerković, Primorac, braća Vujović...) kada su „majstori s mora“ žarili i palili evropskom fudbalskom scenom. Nezaboravni mečevi su četvrtfinale Kupa šampiona protiv Hamburgera (1980) i protiv Sent Etjena (1974).

Na vrhuncu svoje karijere, general Nikola Ljubičić lično ga je poslao u vojsku. Bilo mu je obećano da će služiti tri meseca, ali je u vojsci ostao godinu dana. Čak je u jednom trenutku i dezertirao. Stasom i dugom kosom Šurjak je podse­ ćao na Marija Kempesa, najboljeg argentinskog fudbalera do pojave Maradone. Iz Hajduka je 1981. prešao u PSŽ za tri miliona franaka, a godinu dana kasnije za prelazak u Udineze je dobio, u to vreme, basnoslovnih milion dolara.

Po završetku fudbalske karijere nekoliko godina je bio u upravi „bilih“, ali već osam godina fudbal prati s distance. Živi u Splitu, bavi se ugostiteljstvom, igra tenis i uživa u druženju sa svojim unukama. Pozvali smo ga kada je u njegovom restoranu bila promocija vina. Nije odbio razgovor.

- Dobro se osećam, savr­šeno, mada dolaze na naplatu utakmice po kiši, buri, snegu. Leđa malo bole, ali sve u svemu ne mogu da se požalim. Na­ šao sam neki svoj mir i ne fali mi ništa - kaže za nedeljnik „Ekspres“ Ivica Šurjak.

Šta se dešava s Hajdukom? Već 13 godina nije osvojio prvenstvo. Nešto tu ne štima?

- Pa, sigurno da ne štima. Ali dobro, to je pomalo nekako i Mamić uzeo u svoje ruke, iako je Mamić imao, moram da priznam, dugo vremena i bolje momke od Hajduka, ali ipak ne na način da u trinaest godina ne možeš da osvojiš jedno ili dva prvenstva. Zna­či, malo je to otišlo daleko, na način da Hajduk, jednostavno, kad je i bio bolji nije mogao da osvoji prvenstvo. Verujem da će se tu nešto uskoro promeniti. Nema ni Hajduk momčad onako kako bi trebalo da ima. Nadam se da će to opet, nekako, da se izjednači, ali već sad se oseća da Dinamo nema momčad kao što je imao u vreme Modrića, Đukića i ostalih.

Rijeka je bila hit pre godinu i po dana i oni sada padaju i prodaju puno igrača, tako da verujem da će u budućnosti Hajduk imati mogućnost da konkuriše za titulu prvaka Hrvatske.

Stiče se utisak da će, dok je Zdravko Mamić menadžer, Dinamo biti neprikosnoven u Hrvatskoj?

- Čini mi se da je i tome do­ šao kraj. I Mamiću i takvom Dinamu. Verujem da je i Mami­ću došao kraj na neki način. To je svima jasno, da je dominacija Dinama pri kraju. Uz jedno ili dva pojačanja, Hajduk može da bude konkurentan u sledećim godinama za osvajanje prvenstva.

Hrvatska se plasirala na Svetsko prvenstvo u Rusiji, u grupi je sa Argentinom, Islandom i Nigerijom. Imate izuzetno dobar sastav. Mislim da neće biti problema da se Hrvatska plasira u sledeću fazu takmičenja. Šta Vi mislite?

- Moram da kažem da je sastav savršen. Imate 25 igrača koji, na neki način, dominiraju Evropom. Vrlo jaka reprezentacija po imenima. Mislim da je trener Zlatko Dalić momak koji ne gradi karijeru kroz hrvatsku reprezentaciju. Mlad je momak, ambiciozan je, gaji napadački stil igre koji Hrvatska jedino i može da igra i ja verujem da će Hrvatska sigurno proći grupu zajedno sa Argentinom. Nakon toga, uvek nam fali malo sreće, je l?

Imate vrhunske igrače: Modrić, Rakitić, Mandžukić, Perišić... Trebalo bi ne samo da prođete prvu fazu...

- Prvu fazu treba proći i ako ispadnu u drugoj fazi, to je neuspeh. Ali mislim da će oni napraviti dobar rezultat. U krajnjem slučaju i karijere su pojedinim igračima već pri kraju, tako da sledeće svetsko prvenstvo mnogo njih neće ni dočekati u dresu reprezentacije. Ne verujem da ćemo biti prvaci, ali moramo da prođemo u drugi krug.

Kako ocenjujete rad Davora Šukera kao predsednika Nogometnog saveza Hrvatske? „Torcida“ je bila protiv njegovog izbora?

- Jeste, „Torcida“ je bila protiv njegovog izbora. Hrvatski fudbal je, po meni, privatizovan od pojedinaca, kako u klupskom, tako i u hrvatskom fudbalskom savezu. Šuker je izabran. To je izbor Zdravka Mamića. Reprezentacija Hrvatske je prejaka. Previše dobrih igrača, ali mislim da bi više igrača Hajduka trebalo da bude zastupljeno u reprezentaciji, tako da nisam nešto previše srećan sa Šukerom, ali ponavljam, sama reprezentacija po sebi je dovoljno jaka da će, bez obzira na to ko je na čelu saveza, postići dobar rezultat.

Da li pratite srpski fudbal? Da li ste u toku sa igrom reprezentacije Srbije?

- Jesam. Pratim fudbal i u Srbiji i reprezentaciju. Često gledam i te utakmice preko televizije. Jasno da to više nisu isti derbiji Zvezde i Partizana.

Kako procenjujete šanse Srbije na Svetskom prvenstvu u Rusiji? Srbija je u grupi koja je znatno jača od grupe u kojoj je Hrvatska, sa Brazilom, Švajcarskom, Kostarikom. Neće biti baš lako?

- Po meni, reprezentacija Srbije ne ostvaruje one rezultate koje bi trebalo da ostvaruje s obzirom na kvalitet igra­ ča. Znači, tu je isto puno, puno igrača jako kvalitetnih i puno igrača koji su vrhunski evropski momci. Po meni, trebalo je da Srbi naprave kvalitetniji rezultat nego što su napravili, ali dobro. Otišli su na Svetsko prvenstvo. Imaju jako, jako tešku grupu i ukoliko se budu postavili i budu vođeni na način kako bi trebalo da budu, onda ja verujem da i onu mogu da naprave dobar rezultat. Uopšte ne sumnjam u to.

Koga posebno cenite od srpskih fudbalera?

- Puno je tu kvalitetnih igrača i stvarno ne znam koga bih mogao posebno da izdvojim. Mislim da su kao reprezentacija dosta jaki. Tu ima i dosta mladih igrača koji se nameću, koji su pred potpis ugovora vani, ali opet, kostur bi trebalo da izvuku ti stariji igrači, tipa Modrića i Rakitića, koji su na završetku karijere. Tako i kod vas. Tamo je Kolarov koliko znam. Ne znam da li Ivanović još igra. Eto, on je sad izvrstan u Zenitu. Ponavljam, imate jako dobru reprezentaciju, ali i kod vas su stresovi, potresi. Uvek nešto ne štima, uvek neki cirkus. Ne igra ovaj igrač, pa ga izbace iz reprezentacije, nije on zaslu­ žio da igra. Pa menadžeri... Te priče su i nama isto tako u hrvatskom fudbalu jako, jako bliske.

Ko su favoriti u Rusiji?

- Pa, Španci igraju odličan fudbal. U poslednjoj utakmici razbili su Argentinu sa 6:1. Nema veze da li je prijateljska ili ne... Nekako su mi oni najve­ ći favoriti. I Belgija je jedna od reprezentacija koja može i mora da dogura daleko. Južnoamerikanci, Brazil, Argentina, to ne smeš zanemariti. Doma­ ćin Rusija, teško, oni nemaju igrače da mogu da naprave veliki uspeh. Francuska mi isto nije vođena dobro. Od ovih evropskih, ne znam da li sam nekoga zaboravio, ali ni Englezi nisu baš za završnu priču.

Da li je moguće da se stvori jedna zajednička liga u kojoj će se takmičiti Partizan, Hajduk, Zvezda, Dinamo, Sarajevo, Budućnost, Željezni­ čar, Olimpija, Vardar, Vojvodina? Da li možemo tome da se nadamo? Da li je to neophodno fudbalu na ovom prostoru?

- To bi sigurno napunilo stadione, ali je činjenica da se puno loših stvari izdešavalo. Nedavno ste imali utakmicu Hajduk-Željezničar u Sarajevu. To je bilo opasno ko će preživeti, a da ne pričam kad su u pitanju derbiji, ne znam, Hajduk - Crvena zvezda ili Partizan i neko drugi iz bivše Jugoslavije, to bi izazvalo jedno nasilje koje, jednostavno, nikome ne treba. Što se tiče samog nastupa i što se tiče publiciteta, po pitanju publike, sigurno bi to privuklo publiku. Ali kažem, treba biti pametan i videti da li je pravi momenat da se tako nešto napravi.

Fakat je da je mnogo navijača zadojeno nacionalizmom i posle 20 godina od završetka rata.

- Nažalost, takva je situacija, i jedan derbi između Zvezde i Hajduka mislim da bi te­ ško završio.

Prosto je neverovatno da samo na Balkanu navijači nisu stavljeni pod kontrolu. Svuda se normalno navija, i u Engleskoj, Francuskoj, Italiji... Samo se divlja kod nas i u Grčkoj.

- Meni nije jasno da neki navijači, nema veze da li su to navijači Zvezde ili Partizana ili nekog drugog kluba, dođu u Italiju i da po Italiji razbacuju, kidaju, kradu..., takvih je i hrvatskih navijača bilo, a da niko ne reaguje. Kad se taj huliganizam reši, onda možemo razmišljati o nekim normalnim idejama. Vi znate da i na svakom derbiju Zvezde i Partizana dođe do sukoba navijača. Ne znam da li su bili neki Spli­ ćani, naši Dalmatinci na derbiju Zvezde i Partizana, koji su, iz ko zna kojih pobuda, bili dovedeni na tu utakmicu. Znači, to nema apsolutno nikakve veze sa fudbalom. Zajednička liga bi zainteresovala prave navijače, ali nijedan pravi navijač se neće vratiti na stadion dok se ne oseti da je siguran, jer ovo što se sada događa, to nema šanse da ti dete povedeš na utakmicu. Pogledajte Engleze - nemaju ogradu, nemaju ništa, a mi još uvek pričamo o ratovima, o onome što se događalo devedesetih. Mi još pri­ čamo o četrdeset petoj, razumete? Znači, tu prošlost treba poštovati, zaboraviti i gledati kako da se ide dalje. Lepo je o tome pričati, da dođu sutra navijači Hajduka u Beograd ili navijači Zvezde i Partizana u Split ili Zagreb. Nisam siguran da bi to moglo mirno da prođe.

Kad ste poslednji put bili u Srbiji, u Beogradu?

- Bio sam pre par godina na dočeku Nove godine.

I sa kakvim utiscima ste se vratili u Split?

- Savršeno. Četiri dana sam bio u Beogradu. Bilo mi je lepo, baš lepo.

Kako pamtite duele Hajduka sa Partizanom i Zvezdom? Hajduk je u to vreme bio jedini tim koji je imao pozitivan skor sa Crvenom zvezdom. Je l’ tako beše?

- Pa jeste. Partizan nam je bio nekako nezgodniji protivnik od Zvezde, iako smo i njih jedanput u Beogradu dobili sa 6:1.

Tada ste za jedan bod izgubili prvenstvo?

- Tako je. Istina. Tako je ne­ što bilo, ta utakmica u Ljubljani koja je malo duže trajala, tako da su oni te godine osvojili prvenstvo, ali to su sve bile teške utakmice. Ne samo Zvezda i Partizan, koji su stvarno onda imali fantastične mom­ čadi. Partizan sa Bjekovićem, Vukotićem, ovamo Džajić, Aćimović. To nisi znao, jednostavno, koliko je dobrih igra­ ča bilo, ali baš isto tako ili sli­ čno je bilo i na utakmicama sa Željezničarem, Sarajevom, Olimpijom. Da ne nabrajam sad. Ja ne znam koji je lagan protivnik bio. Vi niste mogli da dođete u Tuzlu i da kažete da ćete lako proći protiv Slobode. Znači, prejaka liga, puno dobrih igrača i nigde, baš nigde, niste bili sigurni da će te pobediti. Mi smo nekako bili dobro vođeni. Imali smo Ivi­ ća, koji je bio strog i koji nam, jednostavno, nije dozvoljavao ni na treningu da se opustimo i on nas je nekako gurao, vodio dosta dobro, tako da smo u tom razdoblju osvojili tri prvenstva i pet kupova. Imali smo dobru momčad, ali morate da znate da se u to vreme nije moglo ići iz Jugoslavije pre 28. godine. Znači, klubovi su mogli da stvaraju dobre momčadi, da zadrže igrače na okupu. Imali smo dobru ekipu sa dvatri pojačanja sa strane, kao što su bili Holcer, Oblak i golman Meštrović, a ostalo je sve bilo iz našeg vrtla, ono što se kaže, iz Dalmacije, iz Splita.

Igrali ste i na dva svetska prvenstva, u Nemačkoj i u Španiji. Možete li s ove distance da napravite poređenje da li je fudbal danas više biznis ili sport?

- Danas novac diktira sve. Vi danas imate Mančester siti, koji su bili prosečni momci, a danas su jedna od najboljih momčadi na svetu. Imate PSŽ, u kom sam ja igrao osamdeset druge godine, bili su dobra momčad, ali ni blizu ovih evropskih ciljeva, koje oni danas imaju i koje postižu. Moć­ ni šeici su uložili mnogo novca u fudbal. Inače, mislim da su te barijere tih transfera otišle predaleko, da je previše novca u fudbalu, da nijedan igrač ne vredi dvadeset ili čak dvesta miliona evra.

Ko je po Vama najbolji igrač s naših prostora?

- Ja sam voleo Dragana Džajića. Džaja je bio za mene, baš ono, svetski igrač, svetsko krilo. Brz, fantastičan dribler. Na mene je ostavio najbolji utisak. Tu je bilo još fantastičnih igrača, od Aćimovića, Oblaka... Ja bih nabrojao, recimo, i Juricu Jerkovića, koji čak nije odigrao toliko utakmica za reprezentaciju koliko je bio kvalitetan igrač. Bio je jedan od onih igrača koji sve ima, leva noga, desna noga, glava, brzina, hitrost, predaja lopte. Savršenstvo. Nažalost, malo mu je više srca falilo na gostovanjima, ali uvek nekome nešto fali. To vam je tako u karijeri. Da je imao i to, valjda bi bio u rangu Pelea.

Nasamario me Nikola Ljubičić

 

Zanimljiv je detalj iz Vaše karijere kada ste kao vojnik dezertirali?

- Ja sam najpre bio oslobođen vojske zbog srčanih problema, i onda pre utakmice protiv Hamburgera bio sam pozvan u Beograd, na razgovor sa generalom armije Nikolom Ljubi- čićem. Tu mi je rečeno da ja, s obzirom na to ko sam i šta sam, kao primer drugima treba da idem da služim vojni rok, s tim da ću služiti tri meseca obuku i da ću nakon toga biti pu- šten. Međutim, prođu tri meseca, obuka se završi, ali mene niko ne zove, niko ništa ne govori. Nakon toga, reprezentacija je išla da igra u Rumuniju. Ja sam odigrao utakmicu u Rumuniji i ponovo sam se vratio u kasarnu. Opet niko ništa ne govori. Kao, čekaj, nešto će se dogoditi. Negde, u devetom mesecu, došla je ta utakmica u Luksemburgu. Miljanić me je ponovo pozvao, odigrali smo tu utakmicu, dobili sa 5:1, i nakon utakmice meni je nešto puklo u glavi i ja sam rekao: Čiča, ja se ne vraćam. Ne volim da o mojoj karijeri i sudbini odlu- čuju generali. Normalno, Miljanić je pokušao da me zadrži. Ja nisam to prihvatio i otišao sam za Pariz, a reprezentacija se vratila u Beograd bez kapitena, i što je čudno, niko, apsolutno niko nije ništa napisao.Valjda su to bila takva vremena, da se to sakrivalo. Nakon par dana je otkriveno da sam u Parizu i vratio sam se u Beograd. Ispitivali su me gde sam bio, da li me je neko vrbovao... I ništa, rekao sam da mi je bilo obećano da ću služiti vojsku tri meseca, da sam očekivao da će to biti pre rešeno, da sam imao neke privatne stvari da obavim u Parizu i da sam i dalje na raspolaganju vojsci. Nakon toga sam bio u vojsci još dva meseca.

Teški porazi od Hamburgera i Sent Etjena

Da se vratimo na onu nazaboravnu utakmicu protiv Hamburgera, osamdeseta godina, kada je malo falilo da odete u polufinale Kupa šampiona. Je l’ se sećate, je l’ sanjate tu utakmicu?

- Sećam se, kako se ne bih sećao. Mi smo razbili taj Hamburger u Hamburgu, gde smo imali pet, šest šansi i gde su oni dali gol, ovo stvarno ne pričam gluposti, nego su dali gol, tako da su Pudara makli, jednostavno, sa gola. To je bio faul stopostotni. Znači, ukrali su nam utakmicu tamo, a u Splitu smo ih razbili. Imali smo i promašen penal, devedeset minuta smo igrali presing protiv njih. Hamburg je bio jedan od najboljih momčadi u Evropi. Oni su, nakon nas, dobili Real Madrid sa 5:1, bili su svetska momčad.

Šta ne možete da prežalite u svojoj karijeri? Sigurno postoje neki momenti iako ste tri puta bili prvak velike Jugoslavije, osvojili ste nekoliko kupova, igrali za PSŽ, Udineze, Saragosu...

- Pa taj Sent Etjen, 4:1 u Splitu, 5:1 tamo. Mi smo njih razbili u Splitu, ne znam sad koja je godina bila, ja mislim isto Kup šampiona. Tamo smo u 65. minutu imali 1:1 i onda su ugasili svetla, otišli u svlačionicu i nakon deset minuta smo nastavili utakmicu. Dobili su nas na kraju sa 4:1 u regularnom, i onda smo igrali produžetak i u produžecima smo ispali. Za Sent Etjen je branio Ivan Đurković.