DECA U NAŠEM FUDBALU SU TAOCI

Ne bih rekao da ljudi koji rade u klubovima, menadžeri ili navijači tretiraju igrače kao robu ili robove. Prejaka je to reč, zvuči previše surovo. Istina je, međutim, da igrača tretiraju kao jedan proizvod na kojem može da se zaradi novac. Fudbaler je jedini radnik u Srbiji koji ima svoju cenu

Mirko Poledica je nekadašnji fudbaler čačanskog Borca iz generacije koja je srpskom fudbalu darovala nekoliko izuzetnih pojedinaca. S uspehom je u Srbiji nosio i dres novosadske Vojvodine, kratko i Smedereva, odnosno Čukaričkog. Deo karijere proveo je i u inostranstvu. Bio je uspešan i poštovan prvotimac poljskih klubova Leh i Legija, zatim i češkog Spartaka iz Praga. Od 12. marta 2009. predsednik je srpskog Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost".

- Ukoliko pogledamo kako sve to danas izgleda i kako je izgledalo pre 10 godina, shvatićemo da smo zaista dosta toga uradili. Kad smo počinjali, bio je to pionirski posao, vraški težak zadatak. Imali smo i tu nesreću da su nam već prvog dana zalepili etiketu neprijatelja srpskog fudbala.

Da li slučajno ili namerno?

- Ne znam, danas je to, uostalom, najmanje bitno. Suština je da smo mi kao sindikat, pokazalo se, potrebni fudbalerima. I fudbalu, naravno. Kazuju to naša, ali i brojna međunarodna iskustva. Istina je da gde god postoje jaki sindikati fudbalera, postoji i jaka nacionalna liga, moćan fudbal. To su neki prirodni odnosi. Zato nikada nisam i neću prihvatiti činjenicu da nas bilo ko etiketira kao neprijatelje. Htenjem da se unaprede prava igrača istovremeno unapređujemo i odnose u sprskom fudbalu u celini.

Uprkos nekim neslaganjima, čak i pokušajima da se osnuje i paralelni sindikat, ostaće za sva vremena upamćeno da ste za ovih 10 godina uvek i bez zadrške pružali ruku saradnje.

- Mi jesmo formalno-pravno sindikat fudbalera, ali postoji i niz primera kad smo za ovih 10 godina izlazili u susret i klubovima, pogotovo u situacijama kad su ih preuzimali ljudi koji nisu bili upoznati sa određenim problemima iz prakse. Pomagali smo i mnogim srpskim trenerima, koji još uvek nemaju svoj strukovni sindikat. Oni znaju da mogu da dođu kod nas kad god imaju problem. I ne samo oni.

Od prvog dana, bez zadrške i argumentovano, upirete prstom u sve ono što je strano telo unutar bića srpskog fudbala.

- Pokazali smo, ne jednom, da želimo da budemo partneri i Savezu i Zajednici klubova. Međutim, ta dobra volja nije nas sprečila da ukazujemo na probleme ili anomalije koje su karakteristične za neke manje zemlje, među kojima je i Srbija. Pre svega, na prisustvo nasilja i diskriminacije u fudbalu. Dešavalo se svašta na našim najvećim stadionima, dešavalo se i da navijači ulaze u svlačionicu. Najdrastičniji primer bio je onaj u Novom Pazaru kad su igraču u svlačionici pretili pištoljem. Moramo da ukazujemo na te probleme. Ne radimo to s namerom da bilo koga uvredimo ili diskreditujemo. Mi samo štitimo integritet i prava fudbalera.

Sledi nastavak šampionata u Superligi Srbije, za koji se još od prvog kola jeseni govori da je u mnogo čemu neregularan.  

- Iz ugla fudbalera, šampionat je regularan. Međutim, ako oslušnemo javnost, postoje sumnje. Moguće je i da sve ne bi bilo kako jeste da pojedini klupski funkcioneri ne prave velike greške istupajući, između ostalog, u javnost s rečenicom kako je ovaj šampionat „regularniji" od onog prethodnog. Jasno je da se ovakvim izjavama potpiruje mašta i nanosi šteta i klubovima i fudbalu u celini. Neophodna nam je edukacija i na tom polju naprosto zato jer nije nebitno šta ko, kada i gde izgovara.

Srpski fudbal je u kandžama, bar se tako priča, alavih klupskih rukovodilaca s punim pravom i nikakvom obavezom, zatim i menadžera, ambicioznih roditelja... Svi oni zajedno ili pojedinačno pretvorili su fudbalere u lično roblje, odnosno sredstva za ostvarenje zarade.

- Ne bih rekao da ljudi koji rade u klubovima, menadžeri ili navijači tretiraju igrače kao robu ili robove. Prejaka je ta reč, zvuči previše surovo. Istina je, međutim, da igrača tretiraju kao jedan proizvod na kojem može da se zaradi novac. Fudbaler je jedini radnik u Srbiji koji ima svoju cenu. Vi danas ne možete da prodate lekara ili pekara, ali fudbalera kao radnika možete da prodate jer on ima svoju tržišnu vrednost. I to nije slučaj samo u Srbiji.

Klubovi i igrači nemaju baš kvalitetnu relaciju. U ugovorima je ponekad više praznih obećanja nego članova kojima se garantuje sigurnost i koji obavezuju da se na sudu može naplatiti zarađeno ili dogovoreno.

- Vremena se menjaju. U Srbiji ima i pozitivnih primera, sjajno organizovanih klubova kojima igrači veruju. Mislim, konkretno, na Voždovac i Čukarički. Imamo situaciju da igrači koji igraju u tim klubovima više i ne čitaju šta piše u ugovoru. Jednostavno, stvorilo se neko opšte poverenje. Ta dva kluba funkcionišu normalno i prema igračima su maksimalno korektni. Međutim, i dalje ima klubova koji se ponašaju neprimereno, ucenjivački. Pogotovo u situacijama kada dođe trenutak da se produži ugovor. Istina je da je ucena u smislu „potpiši i produži ugovor ili nećeš igrati" sve manje, ali je istina i to da je kao način ponašanja sve i dalje prisutno.

Kako u tim situacijama reaguje sindikat? Koliko Vi naplaćujete svoje usluge, znanje, zaštitu?

- Sindikat fudbalera je jedini sindikat u svetu koji svoje usluge ne naplaćuje. Sve naše usluge su besplatne. Članovi sindikata imaju i besplatnu pravnu zaštitu, advokate, stručna lica, plaćene troškove dok se spor vodi, arbitražnu taksu... Plaća se jedino članarina na godišnjem nivou i ona iznosi 8.000 dinara za fudbalere iz Superlige i 5.000 dinara za one iz Prve lige. Međutim, fudbaleri koji igraju u klubovima koji ih ne plaćaju ili oni koji nemaju angažman mogu da ostvare besplatno članstvo u našem sindikatu i da uživaju sva prava kao i oni koji redovno plaćaju članarinu. Svi oni koje smo na taj način zaštitili isticali su u svakoj prilici našu korektnost.

Fudbaleri su najviše profitirali, utisak je, osnivanjem Arbitražnog suda FSS-a, u kojem, koliko znamo, imaju i svoje predstavnike.  

- Od pre dve godine na snazi je pravilo da svaki ugovor mora da bude overen kod javnog beležnika. Dakle, niko sutra ne može da kaže da nije potpisao ono što je potpisano. Igrač je sada u poziciji da naplaćuje svoja potraživanja kao izgubljenu dobit. Klubovi, međutim, još uvek nisu svesni da je bolje da se sa igračima dogovaraju nego da ulaze u sudske sporove, tim pre jer su sudski troškovi skupi, a igrač je taj koji u takvim sporovima sigurno dobija.

Kako igrač da naplati potraživanja ukoliko su računi kluba blokirani, a mnogi, priznaćete, jesu?  

- Postoje dva načina. Odluke Arbitražnog suda FSS-a imaju snagu odluke redovnih sudova. S tom odlukom igrač može da ode kod izvršitelja i pokrene izvršenje prinudnom naplatom. Dok se dugovanja ne izvrše, klubu se izriče mera zabrane registracije. To je taj drugi način zaštite igrača. Treći je sistem licenciranja, koji je na snazi od pre dve godine. Da bi klubovi dobili licencu, moraju da prođu kontrolu i dokažu da igračima, trenerima i radnoj zajednici ne duguju novac. Dan u godini kada se kroz dokumentaciju mora dokazati da su klubovi izmirili sve svoje obaveze je 31. mart. Dakle, formalno-pravno stvari mnogo bolje funkcionišu danas nego što je to bio slučaj nekada. Ovo za sada, međutim, važi za Superligu, ali ne i Prvu ligu, gde ima neuporedivo više problema.

Sve je više primera kad klubovi ucenjuju igrače kroz opciju da moraju da oproste dug ukoliko žele ispisnicu?

- Novinari me sve češće pitanju da li je sve prisutnija praksa opraštanja duga zapravo ucena. Ja se nerado izjašnjavam po tom pitanju. To je, pre svega, volja dve strane i ja neću da prihvatim da se to radi na silu. Ako se radi, naš savet je fudbalerima da to prijave. I još nešto. Za mene nije sporno da li igrači opraštaju dug, već kako je dug nastao. To je ključno pitanje. I još nešto. Na ovu temu aktuelan je slučaj Marka Jankovića. Zašto niko i ne pomišlja da je dečko dobio sjajan ugovor u inostranstvu i da je opraštajući dug možda na neki način odlučio da zahvali Partizanu što mu je omogućio da dođe na taj nivo? U fudbalu se dosta toga brzo okreće, možda će taj Janković za dve godine hteti da se vrati.

Opšte je poznata priča da mnogi bivši asovi pozne godine života dočekaju kao socijalni slučajevi.

- Poslužiću se nekim zvaničnim podacima. U Engleskoj, gde je Premijer liga, najplaćenija liga u svetu, nakon pet godina od završetka karijere bar pet igrača proglasi bankrot. To su zvanični podaci, baš kao što je i zvaničan podatak da samo 1,7 odsto fudbalera na svetskom nivou zaradi dovoljno novca od fudbala da posle karijere ne mora da radi više ništa. Očigledno je reč o  društvenom problemu na globalnom nivou.

A šta se događa kod nas?

- Praksa potvrđuje da mi imamo klubove koji igračima i zaposlenima ne plaćaju poreze i doprinose. Ja sam igrao u Borcu iz Čačka tri godine, da bi se na kraju ispostavilo da nemam plaćen ni jedan jedini dan staža. Sindikat na to može samo da ukazuje, ali to je problem koji mora da reši država. Igrači kod nas generalno žive u strahu. Budimo realni. Ako ne igrate, gubite cenu. To je najveći problem. Igrači ne osećaju podršku. Ja nisam osetio da Savez deli tu patnju igrača. Savez, da bi zaštitio igrača, mora da se zameri klubu. Ako se zameri klubu, gubi sutra jedan glas pri glasanju u Skupštini. Sve je to povezano.

Postoje li primeri u svetu koje bismo mogli da sledimo?

- Najviše mi se sviđa kako su to rešili Belgijanci. Država je tamo napravila dogovor sa sindikatom profesionalnih fudbalera i klubovima da 40 odsto mesečne zarade fudbalera odlazi na zaseban račun i da se taj novac ne oporezuje. Igrač od plate, dakle, dobija samo 60 odsto i tih 60 odsto se oporezuje. Namenski račun se aktivira tek kada napunite 35 godina ili kada potpišete da ste završili karijeru. Tada stičete pravo da taj novac koristite. Sada izračunajte. Možemo to da prevedemo i na našu priču. U Srbiji, ne računam Zvezdu i Partizan, fudbaler u proseku zarađuje mesečno oko 1.000 evra. Kada bi se 400 evra uplaćivalo na poseban račun, fudbaler bi posle 10 godina (120 meseci x 400 evra = 48.000) imao pristojnu sumu, tim pre što danas 99 odsto fudbalera kod nas od igranja fudbala ne može da kupi ni stan. E sad, zamislite da igrate za 5.000 evra mesečno. U Belgiji su te sume čudesne, s našima neuporedive. Zašto su to Belgijanci uradili. Zato što sa 21 godinom nemate isti način razmišljanja kao sa 35, kad imate sasvim drugu percepciju. Belgijanci su na više nego jednostavan način zaštitili igrače da ne postanu socijalni slučajevi.

Da li postoji još neki primer?

- Francuzi svakom fudbaleru koji četiri i više godina igra profesionalno fudbal isplaćuju otpremninu od 20.000 evra na godišnjem nivo. Kada posle 10 godina završite karijeru, čeka vas otpremnina od 200.000 evra. Kod nas, nažalost, svest nije na tako visokom nivou. Svemu su dosta kumovali i igrači. Kada sam počeo da radim ovaj posao, kod mene su dolazili fudbaleri koji su u mladosti bili moji idoli. Ljudi su imali sjajnu karijeru, a onda je došao trenutak kad su ostali na prosjačkom štapu. Svačega sam se nagledao u Srbiji.

Sve češće koristite floskulu u kojoj ističete nedostatak svesti na opštem nivou. Zašto?

- Naša fudbalska liga je zapravo razvojna liga. Više od 70 odsto igrača je mlađe od 23 godine. Kako tim momcima željnim svega da objasnim da je karijera kratka? To je jednostavno nemoguće! Njihov svet su društvene mreže, devojčice. Ako jednog uspem da ubedim, nešto sam postigao. Na sve to nadovezujem i nerealne roditelje i fudbalske menadžere, koji igrače gledaju kao proizvod. Uz nedostatak svesti, u celoj priči nedostaje i znanja. Mnogo puta sam o svemu tome govorio. Ministarstvo je za sve nezainteresovano, jedini čovek u FSS-u s kojim sam u 99 odsto stvari bio saglasan bio je Zoran Laković. Njegov odlazak je gubitak za nas. Radujem se što je otišao tamo gde jeste, ali je srpski fudbal s njegovim odlaskom dosta izgubio. Pravili smo planove, želeli smo da utičemo na rešavanje krucijalnih problema. Položaj fudbalera je društveno pitanje, tu ljudi zarad toga što se neke stvari ne rešavaju padaju na teret države. Za ovih 10 godina poslao sam predsednicima FSS-a na desetine pisama ukazujući na neke anomalije. Nikada nas nisu udostojili odgovora.

Poput Don Kihota ukazujete i na još jedan problem o kojem, kažete, neće čak ni novinari da pišu?

- Od 1. juna 2018. na snazi je novi FIFA pravilnik o transferu i statusu igrača, koji u Srbiji daje znatno veća prava stranim nego domaćim fudbalerima. Zamislite, stranci u našoj državi imaju mnogo veća prava od naše dece. Ja sam o tome obavestio FSS, molio da zaštitimo našu decu, da bar imaju jednaka prava. Danas stranac u Srbiji ima sva prava, za njega je sve besplatno. Međutim, kada naš igrač ode na arbitražni sud, on mora da plati taksu. Domaći igrači su postali stranci u sopstvenoj državi, deca sa srpskim pasošima su izrasla u taoce srpskog fudbala. Stranci imaju sve zato što ih štiti FIFA. To je ono što mene boli. Mi smo kao sindikat na te stvari ukazivali, i to bi FSS trebalo da reši po hitnom postupku. Zašto oni to ne rade, to je pitanje za njih, neću da ulazim u to. Da sam predsednik FSS-a, prvo što bih uradio bilo bi da zaštitim našu decu. Stranci imaju svoj način zaštite preko FIFA. To nije pošteno prema našim građanima.

Možda i zato što ima mnogo nejasnih stvari. Jedna od njih je i pitanje da li klubovi u Srbiji imaju status profesionalnih ili amaterskih.

- Klubovi su pravna lica. Nisu ni profesionalni ni amaterski. Ono što je istina jeste da nemamo nijedno profesionalno takmičenje. Superliga Srbije to nije. I Zvezda i Partizan, ukoliko im to iz nekog razloga odgovara, mogu da igraju sa 25 amaterskih fudbalera. Ne trebaju im profesionalci jer Pravilnik o takmičenju to omogućava. U Bosni i Hercegovini ne možete da igrate Premijer ligu ukoliko nemate status profesionalnog kluba. U Hrvatskoj je isti slučaj. Imali smo situaciju prošle sezone da nam je superligaški klub licencirao 25 igrača, od kojih su samo trojica bili profesionalci. Mi hoćemo profesionalne rezultate iz amaterske lige. Na taj način se krši zakon koji kaže da „svaki kub mora imati zaključen ugovor o radu sa profesionalnim sportistom". U Prvoj ligi Srbije 75 odsto igrača nema ugovor o radu, i nikom ništa. A problem je, zapravo, lako rešiv. Dovoljno je da Ministarstvo sporta pošalje svoje inspektore u klubove da kazne one koji krše propise. Ali to se kod nas nikada neće desiti. Zašto? Zato što su sport i politika toliko povezani da se to politici ne isplati.

Svuda u svetu fudbal je profitabilna fudbalska grana, a u Srbiji je i dalje stvar politike?

- Da su ljudi kod nas prepoznali šta sve fudbal može, verovatno danas ne bismo o tome pričali. Imam zato potpitanje i odgovor na njega, koji glasi da 90 odsto naših fudbalskih radnika zapravo i ne zna kako se finansira fudbal u svetu. To je ključno pitanje. Svugde u svetu fudbal je prepoznao tehnološki razvoj, razvoj internet tehnologije, televizije i krenuo da se finansira iz tih izvora. TV prava, kao i prava na korišćenje lika igrača, donose ogromne sume. U Srbiji TV prava donose dva miliona evra. Možda i manje. I onda sledi igranka. Pošto FSS sve tarifira, klubovi moraju da plate Savezu disciplinske kazne, žute kartone, ispisnice, arbitraže... Faktički, FSS je bankomat koji non-stop upumpava pare. Da biste stekli pravo da dobijete trenersku licencu, morate da platite 750.000 dinara za upis. Budite zato bar na trenutak u cipelama jednog trenera kome, kad završi trenersku profi licencu, niko ne garantuje da će dobiti posao. U najrazvijenijim zemljama je to minimum. A znate zašto? Zato što fudbalski razvijene zemlje ulažu u svoje trenere kako bi im ti isti treneri sve vratili kasnije kroz rad i rezultate. A mi?

Kažu da fudbaleri u Srbiji ne žive od zarade iz klupske kase, već od kladionica. Šta kažu na tu temu u Sindikatu fudbalera?

- Ja ne znam da li je to istina. Takve informacije dolaze i do mene, ali ja ne verujem da je to istina.

Otkud onda klubovima novac za skupe pripreme u Turskoj i čarter letove?

- Pretpostavljam da su u pitanju privatna sredstva. Ne pretpostavljam, siguran sam. Međutim, kakav je interes onih koji sve finansiraju, to ne znam.

Da li znate šta je trening kompenzacija? Taj termin se sve češće koristi, čak zloupotrebljava.

- Znam. Reč je o velikom zlu zarad kojeg mnogi dečaci, među njima i oni s podosta talenta, posle napunjenih 18 godina zauvek napuštaju fudbal. To nam se sve češće događa. Mladi igrači odlaze ogorčeni, uz osećaj da su ostali bez zaštite ili podrške u momentu kad im je možda bila i najpotrebnija. Svaki klub ima pravo da naplati igraču sredstva koja je u njega uložio. Po pravilniku, to je jedna prosečna zarada na mesečnom nivou. E sad, šta se dešava? Roditelji finansiraju decu, izdvajaju za članarinu, kupuju opremu, plaćaju pripreme i onda taj isti klub, kada igrač s napunjenih 18 godina odluči da promeni sredinu, zahteva od njega da plati trening kompenzaciju. Ukoliko ste, primera radi, u klubu proveli pet godina, to jest 60 meseci, to iznosi oko 18.000 evra i to bi trebalo da plati klub koji igrača angažuje. U pitanju je ozbiljan problem. Savez je, istina, pokušao to da reši odlukom da se trening kompenzacija umanjuje za sva ona sredstva koja roditelj ulaže u igrača. Ali ni klubovi nisu naivni. Kada roditelji traže priznanicu od klubova, a jedino njome mogu da dokažu da su ulagali, klubovi odbijaju da je izdaju. To se danas dešava u 80 odsto klubova.

Postoji li svetlo na kraju tunela za probleme srpskih fudbalera?

- Okolnosti su takve da se čini da tog svetla nema. Iskreno, ni ja ga ne vidim. Moguće je da bi konstruktivan dijalog, razumevanje i jezik tolerancije uz međusobno poštovanje svih učinio da se nešto promeni. Trenutno smo u mraku.

Sledeći zadatak

Sindikat Nezavisnost nema nameru da odustane od ideje da i profesionalni fudbaleri imaju svoje predstavnike u Skupštini FSS-a.

- Sudije, treneri, radna zajednica, čak i sponzori imaju predstavnike u Skupštini FSS-a, ali fudbaleri još nemaju. Iz našeg ugla to je nedopustivo i učinićemo sve da to uskoro ne bude tako.

Dok se mi u Srbiji zamajavamo trivijalnim starima, sindikati fudbalera u svetu su neuporedivo pragmatičniji. Primer iz Engleske mnogo toga kazuje.

- Oni su u poziciji da omoguće igraču da se bavi bilo kojim poslom po završetku karijere. Ukoliko igrač želi da bude trener, tamošnji sindikat mu plaća školovanje. Takođe, ukoliko želi da se bavi nekim drugim poslom, sindikat plaća adekvatne kurseve - ističe Poledica.

Niko nije došao

Da ne znamo da se ponašamo, cenimo i poštujemo ono što drugi rade za nas ili kad nam ukazuju posebnu čast, dokaz je i sledeće.

- Prošle godine smo bili domaćini Skupštine FIF Pro, na kojoj su učestovale delegacije iz 37 zemalja sa više od 140 ljudi. Prvi put organizator skupa bila je zemlja sa istoka Evrope. U pitanju je događaj na koji po nepisanom pravilu dolaze najviši zvaničnici države domaćina. Da ga otvore ili da pozdrave prisutne. U Sloveniji je to uradio premijer. Poslali smo i mi pozive ministru sporta, premijeru, predsedniku, gradonačelniku, predsedniku FSS-a, kao i potpredsedniku i generalnom sekretaru. Niko se nije pojavio. Gosti su bili zbunjeni, a mi bez reči. Nije suvišno istaći podatak da su ti ljudi doneli i 10.000 dolara kao humanitarnu pomoć bolesnoj deci.