IGRAĆU ZA SRBIJU KAD OVI ODU

Žao mi je što je tako, što se sve ovo dešava, ali protiv sebe ne mogu. Za Srbiju ću, obećavam i ponavljam, igrati kada me pozove, ako me pozove, selektor reprezentacije, uz uslov da to ne bude ovaj koji danas obavlja tu dužnost. Sa ovim ljudima posle svega ne mogu da budem u istoj priči

Turbulencije u srpskom nacionalnom fudbalskom timu ne prestaju. Zato bi za napaćenu fudbalsku naciju izjava koja sledi mogla da bude i dobra vest. A ona glasi: „Prihvatio sam ponudu selektora, igraću za reprezentaciju Srbije". Istina je i to da je ovo, uz tajanstven osmeh, izgovorio pre par dana u rodnom Kragujevcu Luka Milivojević, kapiten londonskog Kristal Palasa, fudbaler na koga aktuelni selektor srpske reprezentacije, uprkos osudi javnosti, i dalje ne računa. Ali da vidimo šta se iza svega krije.

- Jeste, istina je, prvo su mi u London poslali mejl s ponudom da igram za Srbiju, a onda su me i zvali telefonom. Prvo što su me pitali bilo je da li znam da plivam. Kada sam rekao da znam, saopštili su da imam otvoren poziv za reprezentaciju.

Prihvatili ste poziv, koliko znamo, iako nije sigurno da ćete i zaista igrati.

- Ne, nije. Rekli su da će me zvati, ali da ne garantuju da ću biti među 13 odabranih.

Da opet, u svom maniru, niste postavljali neke uslove?

- Jesam. Tražio sam da mi kupe gumu za plivanje i kacigu za motor kako bih bez straha mogao da učestvujem u svemu. Prihvatili su bez razmišljanja.

I šta sad?

- Ništa, čekam poziv. Kad te pod zasta u pozovu selektor Dejan Savić i legendarni Jugoslav Vasović, to se ne odbija. Igraću za Srbiju.

Znači, menjate sport, prelazite u vaterpoliste, biće te golman. Kako će to selektor vaterpolista objasniti naciji? Ne plašite li se da će možda obmanuti javnost, napraviti sebi dobar marketing, da će se poslužiti neistinom da Vas ocrni kao sportistu i čoveka?

- Koliko znam, a znam, oni nisu takvi. Oni su iz vaterpola, a ne iz fudbala. Rekli su mi, takođe, da će me, uprkos svemu, zvati i da jedva čekaju da ih neko pita zašto su me zvali.

Šta će tada reći pred narodom, s obzirom na to da fudbalski selektor tom istom narodu mora da objašnjava za što Vas nije zvao?

- Ne znam. Zapravo, mi nisu rekli da će naciji saopštiti samo jednu rečenicu: „Ako njima ne treba, nama i te kako treba“.

Istina je i to da u svakoj šali, pa i ovoj, ima i malo zbilje. A da li Luka Milivojević, baš takav kakav jeste, treba srpskom nacionalnom fudbalskom timu?

- Na tu temu sam sve već rekao. Žao mi je što je tako, što se sve ovo dešava, ali protiv sebe ne mogu. Za Srbiju ću, obećavam i ponavljam, igrati kada me pozove, ako me pozove, selektor reprezentacije, uz uslov da to ne bude ovaj koji danas obavlja tu dužnost. Sa ovim ljudima posle svega ne mogu da budem u istoj priči.

Vaša je misao i ona da je šteta što nema više ljudi u srpskom fudbalu spremnih da kažu ono što misle?

- Sve je teže naći ljude koji su spremni da glasno kažu ono što im je na duši. Mi u Srbiji se vređamo kad kažemo istinu. Tačno je da istina boli, ali je korisna i od nje ne treba bežati.

Gde god da igrate, u bilo kom timu, na Vašoj ruci je kapitenska traka. Slučajnost, protekcija ili nešto treće?

- Kažu da prvo morate da budete dobar fudbaler, a onda i da posedujete još neke osobine da bi ste bili kapiten tima. Pošto sam došao u Olimpijakos, objasnili su mi da sa Srbima imaju odnos ili-ili. Nema sredine. Rečeno mi je i da vole Srbe, ali i da je publika nemilosrdna. Mene su zavoleli i voleli. Istina je zapravo da su treneri prepoznali nešto u meni i da su me zato nagradili kapite nskom trakom. I u Grčkoj tada i sada u Londonu. Veruju mi i saigrači i to je ono što me čini srećnim i ponosnim.

Radnički Kragujevac, Rad, Crvena zvezda, Anderleht, Olimpijakos, Kristal Palas... Da li je negde bilo problema zbog prgavog karaktera ko ji Vas prati poput senke?

- Moram da priznam da sam ja van terena jedna osoba, a na terenu sa svim druga. Van terena sam opušten, nasmejan, normalan i kulturan. Na terenu to nisam, umem i da opsujem i da se derem. Na terenu je mnogo emocija Teren je jedno, a privatni život nešto sasvim drugo. U Anderlehtu sam imao problem s trenerom Van der Bromom. Vratili smo se s nekih priprema na kojima sam igrao sve utakmice, ali me po povratku nije bilo među 18. Otišao sam kod njega da pitam za razlog, i to je bio kraj. On je rekao da nisam dovoljno pokazao i u tim je uskočio neki Holanđanin. Kod njega više nikad ni sam bio među 18. Oni te brzo precrtaju. Sličan problem, pričao mi je, imao je i Prosinečki u Barseloni. I njega je trener najurio iz tima samo za to što je pitao ono što nije trebalo da pita. Da li sam sebi zbog svega zamerio? Ne, nisam. Ne kajem se ni danas, jer bih opet pitao isto. Kad ne bih, ne bih mogao da spavam.

Kad zapravo Luka Milivojević ne može da spava?

- Ne mogu da spavam kad promašim penal za Kristal Palas, kao protiv Sitija u poslednjem minutu. Niko mi nije zamerio, uz to dovoljno sam iskusan da kažem sebi da će bi ti novih utakmica, ali sve to ne vredi jer to je jednostavno u tebi. U mom timu ja sam predviđen da šutiram penal, i to i radim. Nije u pitanju samo hrabrost. Maksimalno se fokusiram i sve činim da zatresem mrežu, ali dogodi se i promašaj.

Legendarni Žoze Murinjo je, uprkos svemu, glasno izgovorio da mu imponuje ta Vaša hrabrost, da to ceni posebno kod Vas kao fudbalera.

- Kad je tako, što me nije doveo u neki svoj klub?! Šalim se, prija kad jedan tako veliki trener kaže nešto tako lepo.

Čiju pohvalu u karijeri posebno pamtite, ko Vas je pohvalio tako da mu to nikada nećete zaboraviti?

- Srpski reprezentativac Dušan Tadić, i to u svom poslednjem intervjuu od pre možda mesec dana. Njegova i moja fudbalska filozofija se podudaraju, slično razmišljamo. Mnogo je lepo govorio o mojim fudbalskim kvalitetima, ali me mnogo više raduje to što me je pohvalio kao čoveka. Evo, i sad se naježim kad o tome pričam. 7

A ko Vas je najviše naljutio ili uvredio?

- Aktuelni srpski selektor i neki ljudi iz FSS-a. Oni su me ubedljivo najviše povredili kao čoveka. Nikada mi se nije desilo da neko izađe u javnost i da tako drsko i bezočno saopšti čiste laži o meni. Da je u pitanju fudbalska priča, OK, to bi bila polemika, ali ovo što su uradili i te kako prelazi granice dobrog ukusa.

Kad ste sebi obećali da će te biti fudbalski profesionalac?

- Fudbal je postao deo mog života a da ja to nisam ni primetio. Video sam loptu i otac me je s pet godina odveo na trening u klub, iako tada nisu dozvoljavali da se u tom uzrastu trenira fudbal. Zanimljivo je da mi je otac napravio koš u dvorištu, da sam ja odrastao na košu kako bih izrastao malo. Međutim, mene nikad drugi sport nije zanimao. Volim i danas sve sportove, košarku i tenis čak igram rekreativno.

U košarci je, ako se ne varamo, jedan od Vaših sportskih idola?

- Odrastao sam uz Sašu Đorđevića. Kad pomenem njegovo ime, kad se setim onog plavog dresa, njega bez kose, meni je to veličanstvena slika. On je za mene čelična ličnost. Pronašao sam i sličnost iz među njega i Dejana Stankovića kao igrača. To je vau priča.

Da možda Dejan Stanković ni je Vaš fudbalski idol?

- Ne, nemam idola. Najviše sam voleo da gledam Tjerija Anrija. Zbog njega sam zavoleo Arsenal. Ne, ni sam ga nikad upoznao. Neka tako i ostane. Više volim da mi ostane u sećanju kao veličanstveni fudbaler koji nosi dres sa brojem 14 i postiže čudesne golove. Sada je komentator. To radi odlično, ali zbog svega u mojim očima gubi onu svoju reputaciju. Kao igrač je bio zaista moćan.

Kakav se u stvari krije karakter iza Vaše ličnosti?

- Nekada sam bio lako zapaljiv, lako sam ispadao iz takta. Otkako sam dobio decu, živci su mi ojačali, teško me je isprovocirati. Imam utisak da tako nešto, tu stabilnost u karakteru donose godi ne. Ipak, još uvek ima u meni ono da sam jedan čovek na terenu, a drugi van terena. Znam i to da je najnaglašenija crta mog karaktera skromnost.

Živite s porodicom u Londonu.

- London je lep grad, živimo i uživamo. Nema toliko kiše kao što se priča, bude često neko tmurno vreme, ali meni to ne smeta. Zapravo, dobro je da je tako, pogotovo za fudbal. Mene nervira vetar. Trenutno živim u trosobnom stanu. Dvoje dece, supruga i ja. S nama je i moja majka. U maju bi trebalo da se preselimo u kuću. U Londonu je i Aleksandar Mitrović. Družimo se još iz Brisela, letujemo zajedno, sjajno se razumemo.

Priča se i da ste veliki gurman, da uživate u jelu. Šta najviše volite?

- Ja sve vo im da jedem. Ili da budem precizniji, volim da jedem ono što je najbolje za moje telo, ono što je najzdravije. O ishrani sam dosta naučio od Duška Ilića. Fascinantna ličnost, živi u Beogradu. Moj život, fudbalski i onaj van fudbala, okrenuo se za 180 stepeni otkad sam ga upoznao. Naučio sam kako da živim, kako da se hranim, kako da negujem svoje telo. Sve se to dogodilo kada sam imao 18-19 godina. Zahvaljujući njemu sam kao profi fudbaler procvetao i naučio šta je dobro, a šta loše. I danas se toga pridržavam.

Rano ste napustili Kragujevac.

- U Radničkom sam sa 17 godina bio jedini reprezentativac koji nije bio iz beogradskog kluba, nekog kluba iz Vojvodine ili inostranstva. Imao sam ponude da postanem omladinac Partizana, Zvezde, Teleoptika, OFK Beograda i Rada, čiju sam ponudu prihvatio. Ranko Stojić je imao mnogo udela u mojoj karijeri, dobio sam od njega pregršt dobrih saveta, dosta me je naučio o fudbalu. Njegova ponuda nije bila najbolja, ali mu je, činilo se, najviše bilo stalo da me dovede i da mi garantuje prave uslove. Ne mislim na pare, već na to gde ću spavati, šta ću jesti. Mislim na tu vrstu uslova. Tad je o finansijama bilo glupo pričati. Sad znam da sam otišao u pravu sredinu, u klub koji je Ranko Stojić organizovao na evropskom nivou.

U dresu Rada protiv Zvezde, u koju ste onda i prešli, odigrali ste možda i najbolju utakmicu.

- Da, igrali smo na stadionu Obilića i izgubili sa 2:1. Posle toga me je Prosinečki tražio. Igrao sam dobro u Radu. Imao sam i samo pouzdanje, treneri su verovali u mene. Nastavio sam u Zvezdi, to je bio moj san.

Da li Vam je bilo žao što ste, utisak je prebrzo, napustili crvenobele?

- Mnogo. Vrati li smo se sa Islanda. Onako u opremi Zvezde, odleteo sam u Brisel i potpisao ugovor sa Anderlehtom. To niko nije slikao, niti se ta informacija ikad igde pojavila. Stojić, moj otac i ja u ful opremi Zvezde. Trenerka, majica, duks, kačket. Ne znam da li su ikada pre ili posle toga nekom u Anderlehtu tako nešto dozvolili.

Brisel, Atina, London. Gde su emocije najizraženije?

- Od svih gradova, Kragujevac je najdraži, a Glifada je najlepša. Ne Atina. Glifada je elitni deo Atine, tu su stanovali svi fudbaleri Olimpijakosa. Tamo smo živeli mnogo lepo i mi. Divna klima, za decu je bilo fenomenalno. Baš nam je bilo žao kad smo odlazili.

Lider ste i u Londonu, u dresu Kristal Palasa. Biranim rečima o ulozi koju imate pričao je nedavno i Đani Ćurčić. Baš Vas je na hvalio.

- On je jedan jako pozitivan čovek. Već je neka vrsta pravila da, kad imaš tmuran dan, pozoveš Đanija i dan ti se potpuno preokrene. On je čovek koji ima neverovatnu energiju. Od njega nikad ne možeš da čuješ loše stvari, on samo priča o dobrim stvarima. To prija. U Kristal Palasu je radio s decom, a sad je trener u Dinamu iz Vranja. Ja mu želim sve najbolje.

Uskoro Vam ističe ugovor?

- Za godinu dana i četiri meseca. Pričaćemo o svemu možda već ovog leta. Gde bih voleo da na stavim? Iskreno, ne bih da na puštam Englesku. Ima u toj zemlji fudbala nešto što mi se sviđa. Liga je jaka, klubovi su izjednačeni, uslovi su vrhunski, tereni kao te pih. To je ono što me privlači. Ja fudbal igram za to što ga volim. To što je u fudbalu puno novca samo je je dan plus. Ali i da ga nema, ja bih ga opet igrao. Ima dosta toga što Vas čini posebnim, drugačijim.

Kad bi trebalo da se predstavite van fudbalske priče, šta bi ste rekli o sebi?

- Ponekad mi se čini da živim život ljudi koji su stariji od mene, koji su životno iskusniji. Volim rakiju, volim i pecanje, volim kafanu, društvo... Volim i da zapevam, ali ne uzimam mikrofon u ruku jer pevam katastrofalno. Volim da igram i karte, tablić. U Londonu igramo tablić. Imam momke koji drže jedan restoran i kod njih sam često. Ali sve to zajedno ne sme i ne može da ugrozi moje profesionalne obaveze u klubu.

Zarađeno gubite na tabliću. Pitanje je gde ulažete novac zarađen od igranja fudbala?

- Ovde, u Kragujevcu, sredio sam porodičnu kuću. Ne, nemam stanove i druge nekretnine ni u Beogradu ni u Kragujevcu, a ni u Londonu ili Atini. Želeo sam u rodnom gradu da napravim jednu lepu sportsku akademiju, veliku savremenu halu s veštačkom travom, zatim i teren na otvorenom s veštačkom travom. Projekat je predviđao i nekoliko teniskih terena, bazen... Ideja  je bila da to bude jedna lepa akademija, ali u datom trenutku nisam našao zajednički jezik sa gradom. Ja sam imao zaista veliku želju. Ne mogu da kažem da ljudi iz grada nisu delili tu želju, ali smo iz objektivnih razloga s tim stali. Možda će se to ostvariti nekad u budućnosti jer bih voleo da svoje sportsko znanje jednog dana prenesem na decu i da im pomognem koliko mogu.

Fudbal je meni sve

Na pragu je 7. april i Vaš 28. rođendan. Da li razmišljate šta ćete raditi sutra, da li ste možda budući fudbalski trener?

- Trener? Iskreno, ne znam. Ni sam odlučio. Malo sam alergičan na karantine i menjanje zemalja. Fudbal je svakako moj život, ali iskren da budem, ni sam prelomio šta ću raditi kad završim igračku karijeru.

Supruga Milica i Vi ste zajedno još iz srednjoškolskih dana.

- Kad sam odlazio iz Radničkog u Rad, ima li smo jednu malu krizu, prestali smo čak da se viđamo. Onda smo shvatili da ne možemo jedno bez drugog, tako da smo i danas zajedno. Brak su ulepšali ćerka Iva i sin Mihajlo.

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.