INTERVJU, MAKSIMOVIĆ: Ne opterećujem se titulom "najskuplji srpski fudbaler". Broje se samo one prave

Od tragičara iz Bordoa do najskuplje plaćenog srpskog fudbalera svih vremena (Napoli platio 29 miliona evra Torinu), Nikola Maksimović prošao je težak put da bi na kraju obukao dres koji je nekad nosio Maradona

Nikola Maksimović prošao je hod po mukama da bi stigao do slave u kojoj danas uživa. Najskuplje plaćeni srpski fudbaler u istoriji, za koga je Napoli ovog leta istresao u kasu torinskih "bikova" čak 29 miliona evra, svojevremeno je iz Zvezde ispraćen kao tragičar i krivac što je klub u dvomeču sa Bordoom propustio najveću šansu da se u protekloj deceniji plasira u grupnu fazu evrotakmičenja.

Iako je na "Marakanu" došao da ostavi trag, prodat je po hitnom postupku posle samo 25 utakmica da bi posrnuli šampion tim novcem u poslednji čas platio evrolicencu. Gorak ukus u ustima ostavile su i ucene koje su usledile - traženo je od njega da klubu oprosti pola duga, u suprotnom, neki čelnici pretili su da će u medije pustiti priču kako je namestio utakmicu sa Vojvodinom. Iako ga je ovakav rastanak pogodio, nastavio je da mašta kako će karijeru završiti u crveno-belom dresu i uraditi ono što nije prethodni put - uzeti titulu! U međuvremenu je fudbalski procvetao u Kalču, oko njega su počela da se lome koplja velikih, Juventus i Čelzi bacili su udice, a čak ni teška povreda nije sprečila Nikolu da ostvari rekordni transfer i stopama Maradone dođe pod Vezuv, kao najveće pojačanje "napolitanaca" u sezoni u kojoj napadaju "skudeto" i žele što dalje da doguraju u Ligi šampiona.

Razgovaramo u blizina Pjace di plebiscito, najvećeg napuljskog trga, dok konobar lomi noge da nas smesti za najbolji sto, sa pogledom na more. Fudbal je ovde više od igre, Napoli je svetinja, a Maksimović heroj koji je dan pre toga postigao odlučujući gol protiv Krotonea, svoj prvenac u novom dresu. Pitam ga da li sada lakše diše...

- Nikad nisam imao pritisak što se tiče golova, ipak ja nisam napadač, pa mi to nije u prvom planu. Ali došao je u pravom trenutku, kada smo ostali sa igračem manje. Na kraju krajeva, fudbaler je najsrećniji kada njegova ekipa pobedi a ne kada on da gol.

Jesi li bar stigao da ga proslaviš?

- Ma, kakvi. Nema ovde vremena za slavlje, nešto kratko u svlačionici, posle toga si već u mislima o sledećoj utakmici. Tempo i obaveze su takve da nema vremena za opuštanje, utakmice su svaka tri dana.

Po dolasku iz Torina nisi bio standardan, očekuješ li da se sada nešto promeni?

- Tačno je da nisam igrao mnogo otkako sam došao. Jedini razlog jeste fizička sprema, preskočio sam dosta treninga i utakmica za vreme priprema, trebalo mi je vremena da uđem u formu. Bitno je da sam sada zdrav, u treningu i pravom ritmu. Moje je da igram najbolje što mogu, a na treneru je da odluči ko će na teren.

Koliko ti opterećenje predstavlja činjenica da si najskuplje plaćen srpski fudbaler u istoriji?

- Iskreno, nemam nikakvo opterećenje jer mene cifre nikad nisu interesovale, fokusiran sam na fudbal i ono što se od mene očekuje. Dve godine sam bio velika želja Napolija i na kraju su rekli: pare nisu problem, idemo do kraja. Kad ti neko na takav način stavi do znanja koliko mu je stalo do tebe, kad uloži toliko truda da te dovede, onda imaš veliku obavezu da se odužiš na terenu i van njega, da pogineš za klub ako treba.

Nikad nisam trčao za parama, uvek sam gledao da nađem klub u kome ću imati prostora da napredujem. Pare dođu same

 

Je li novac najvažniji kada se bira novi klub ili postoje neki drugi reperi? Kako je bilo u tvom slučaju?

- Kod mene novac ne igra presudnu ulogu. Nikad nisam trčao za parama, uvek sam gledao da preskočim samo po jedan stepenik, da nađem klub u kome ću imati prostora da napredujem. Pare dođu same. Moja filozofija glasi: ne treba da jurim za novcem, već da on juri za mnom. U slučaju Napolija presudilo je to što su me trener i sportski direktor zvali i ubedili fudbalskim argumentima da treba da pređem kod njih, jasno su mi stavili do znanja šta su ciljevi i šta očekuju od mene. Takođe, navijači i ambijent bili su važan faktor, znao sam da dolazim u grad gde ljudi sa strašću prate fudbalu i prave sjajnu atmosferu.

Šta je prava istina o tvom sukobu sa Sinišom Mihajlovićem? Nakon što si odbio da treniraš u Torinu pošto ti nisu dozvolili prelazak u Napoli, izjavio je da si "za njega mrtav"... Jesi li mu zaista obećao da ćeš ostati u klubu, šta se tu dešavalo?

- Ne bih se mnogo vraćao na tu priču. Siniša veoma dobro zna o čemu smo pričali i šta se na kraju desilo. Ja sam pre svega čovek i ako nešto imam da mu kažem, reći ću mu to u oči, a ne preko novina. Nisam se od tada video ni čuo s njim, ali jednom prilikom priznao je da je preterao i da nije trebalo tako nešto da kaže. Ali on je takav, energičan, brzoplet, pa mu nekad i ne treba zameriti što tako reaguje. U svakom slučaju, njemu i Torinu želim sve najbolje, tamo sam proveo tri prelepe godine.

Kada je transfer u Napoli već bio na pomolu, doživeo si tešku povredu, koja ti je umalo ugrozila karijeru... O čemu u takvim trenucima razmišlja mlad čovek - o sudbini, sreći, prokletstvu... - i kako je to kada ti život zavisi praktično od jednog klizećeg starta ili doskoka?

- Svako na svoj način prevazilazi teškoće u životu. Odavno sam svestan da se bavim poslom u kome veoma lako, za delić sekunde, možeš da ostaneš bez svega, ali bukvalno, tako da sam psihički uvek spreman na ono najgore, a tako sam doživeo i povredu. U tim trenucima bilo mi je važno da je porodica uz mene, to mi je dalo snagu da prebrodim težak period i iz problema izađem jači.

Posle one utakmice u Bordou izjavio si kako ti je želja da se jednog dana vratiš u Zvezdu i odužiš se. To obećava mnogo fudbalera Zvezde i Partizana, ali retko se ko zaista vrati da završi karijeru, obično sve dok mogu igraju za strane klubove, da uzmu pare za stare dane...

- Rano je pričati o povratku u Zvezdu. Kao što mi je bio san da zaigram u njoj, tako bi voleo i da se u njenom dresu oprostim. Bio sam veoma mlad kada sam otišao, klub je tada bio u teškoj situaciji i morao je da me proda. Voleo bih da se vratim i uradim ono što tada nisam - da uzmem titulu!

Veoma si blizak sa Lukom Milivojevićem, bivšim saigračem iz Zvezde i sadašnjim prvotimcem Olimpijakosa, koji se tvom prvencu obradovao skoro kao i ti (čitamo tekst o tome sa nekog domaćeg sajta)... Kaži nam koju reč o tom odnosu, kumstvu, prijateljstvu i koliko je ono moguće u modernom fudbalu?

- Luka mi je među prvima čestitao iako je imao utakmicu taj dan (naglašava). Tada sam mu rekao: "Ne brini, kume, daćeš ga i ti večeras!" I tako se zaista i desilo. Stalno smo u kontaktu, mentalno smo bliski, a i fizički dosta ličimo, uvek smo tu jedan za drugog. Velika je stvar poznavati takvog čoveka u ova današnja vremena, kada se fudbaleri sele iz kluba u klub, a prijateljstva brzo zaboravljaju. A tek imati ga za kuma...

Kum je standardni reprezentativac i jedan od oslonaca novog Muslinovog tima. Očekuješ li da i ti dobiješ veću šansu?

- Postao je standardan i jedan od nosilaca igre. Zaslužio je to. Za reprezentaciju se igra srcem, a on ga uvek daje na terenu. Svakome treba da je čast da nosi državni dres, pa tako i meni. A o mom statusu odlučuje selektor, ja o tome ne želim da pričam.

Photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT)

Mi smo Vels pre nekoliko godina dobili 6:1 i 3:0, a ove godine je 90 odsto tog tima igralo u polufinalu EP. To dosta govori o razlozima zbog kojih mi nismo na njihovom mestu - oni su sačuvali trenera i gradili tim nekoliko godina, a mi smo za to vreme promenili nekoliko selektora i ko zna koliko igrača

Reprezentacija se već tri ciklusa nigde nije plasirala. Koji su, po tvom mišljenju, razlozi za neuspehe, pogotovo imajući u vidu da mnogo naših igrača nastupa za vrhunske evropske klubove? Zašto godinama nismo u stanju da od njih napravimo dobar tim?

- Svi snosimo deo krivice za neuspehe proteklih godina. Ovo nam je velika šansa da konačno negde odemo. Pritisak je uvek prisutan, ali moramo da ga svedemo na minimum i da u svaku utakmicu uđemo hladne glave i rasterećeni jer se samo tako dolazi do uspeha.

Kakve su nam šanse da odemo na Mundijal, analiziraj malo našu grupu...

- Grupa nije nimalo laka, dosta je izjednačena, tu su tri ekipe sa poslednjeg Evropskog prvenstva, na kome nas nije bilo. Mi smo Vels pre nekoliko godina dobili 6:1 i 3:0, a ove godine je 90 odsto tog tima igralo u polufinalu EP. Što mnogo govori o razlozima zbog kojih mi možda nismo na njihovom mestu jer je Vels sačuvao, gradio i uigravao tim nekoliko godina, predvođen istim trenerom, a mi smo za to vreme promenili nekoliko selektora i ko zna koliko igrača. Mnogi misle da će presuditi ti derbi mečevi sa Velšanima, Austrijancima i Ircima, ali ja sam ubeđen da će se na Mundijal sigurno plasirati onaj ko uzme Gruziji i Moldaviji po šest bodova.

Koliko je pobeda protiv Austrije dala krila ekipi? Pričalo se da u reprezentaciji godinama unazad nije vladala timska atmosfera, kako je sada?

- Austrija je favorit u grupi i veoma je važno što smo dobili tu utakmicu. Ne slažem se oko atmosfere, bar među nama fudbalerima uvek je vladala sloga, ali zbog loših rezultata izostala je podrška publike. Sada smo, verujem, na pravom putu i želimo da nastavimo. Hvala navijačima što su prepoznali da ginemo na terenu i podržali takav pristup. Pozivam ih da dođu u velikom broju i na utakmice koje slede, i koje će odlučivati o plasmanu na Svetsko prvenstvo.

Ni Crvena zvezda ni Partizan ove godine nisu prošli kvalifikacije za grupnu fazu evropskih kupova. Da li pratiš domaći fudbal i kako tumačiš nemoć naših najjačih timova van granica Srbije?

- Pratio sam Zvezdu kroz kvalifikacije i mnogo mi je krivo što nisu uspeli da se plasiraju, bar u Ligu Evrope, imali su veliku šansu za to. Mnogo bi značilo za srpski fudbal da i jedni i drugi igraju u Evropi, to bi omogućilo domaćim igračima da imaju jake utakmice, možda ostanu koju godinu duže u domaćim klubovima i sazru kao igrači. Ovako odlaze u beli svet sa 17, 18 godina, bez ikakvog iskustva, i onda se ne snađu u jakim ligama, pa se često dešava da se negde izgube. A talentovana smo nacija, imamo mnogo mladih koji obećavaju.

Za "napolitance" važi da su prgavi ali gostoljubivi. Kako su tebe dočekali?

- Dočekan sam zaista lepo, zasad imam samo reči hvale. Ceo grad živi za fudbal, to je za njih iznad svega. Za razliku od Rima i Milana, gde ima više klubova, gde se prate i drugi sportovi, ovde postoji samo Napoli. Ljudi su gostoljubivi, zaustavljaju me na svakom koraku. Lepa iskustva, nadam se da će potrajati.

Napoli je grad bogate istorije, prepun muzeja, crkava, tu nedaleko su čuveni Pompeji, obala sa biserima turizma, Kaprijem, Amalfijem, Sorentom... Jesi li stigao da obiđeš nešto od toga?

- Istorija je ovde praktično na svakom koraku, ima mnogo da se vidi i nauči. Dosta toga sam čuo od domaćih igrača i meštana, pravih Napolitanaca. Zasad nisam uspeo mnogo toga da obiđem jer sam stalno u nekim karantinima, na utakmicama, bukvalno nemam slobodan dan. Iskoristiću prvu pauzu u prvenstvu da uzmem mapu u ruke i obiđem okolinu sa porodicom.

Koliki je značaj porodice za jednog profesionalnog fudbalera, pogotovo nekog ko karijeru gradi daleko od rodne grude?

- Otkako sam otišao iz Srbije, uz mene je uvek bila supruga Nevena, u Torinu mi se rodio sin Vukan, pa onda i ćerka Anika, tako da nikad nisam bio sam. Sigurno da je teže onima koji nemaju porodicu uz sebe. Za jednog vrhunskog sportistu najvažnije je da ima mir. A kada imate normalnu, srećnu porodicu, onda je to vetar u leđa da napravite uspešnu karijeru.

VENTIL U BAJINOJ BAŠTI

Šta ti najviše nedostaje iz rodne Bajine Bašte?
- Prijatelji i familija, naravno. U Bajinu Baštu odlazim samo leti, na nekoliko dana, i to obično proleti dok obiđem sve koje tamo imam i volim. Grad je mali, ali opet ima reku, planinu, dva jezera, pa uvek ima negde da se ode, stalno si na čistom vazduhu, volimo da okrenemo roštilj sa porodicom i prijateljima. A njih, hvala bogu, imam dosta.

 }