JA SAM SRPSKI DIJEGO SIMEONE

Saša Ćurčić koga poznajte iz tamo nekih godina više ne postoji. Umro je. Ovaj pred vama je neko sasvim drugi. Promenio sam se, sazreo kao ličnost. Žao mi je što sam sve ono nekad radio. To je bila šminka, maska, infantilna želja da neko drugi čuje šta sve mogu da priuštim sebi, da se o tome priča. Nedavno me je i moj veliki prijatelj Stiv Perić, gazda londonskog Kristal Palasa, pitao: „Sad si normalan, kako to da si bio toliko lud ranije?"

Bio je fudbaler, danas je trener ili, bolje rečeno - budući trener. To, naravno, treba uzeti uslovno, jer kad je on u pitanju, moguće je sve, pa i ono što na prvi pogled izgleda nemoguće. Kroz karijeru bio je i sve ono što danas nije. Neko ko je puno obećavao, ali i ko je, utisak je, manirom ubice iz zasede izvršio atentat na samog sebe i svoje fudbalsko umeće. Zarađivao je užasno mnogo i na užasan način to mnogo (po)trošio. Ludovao je i bančio, bez mere arčio, kupovao bez pravog zadovoljstva najskuplju garderobu, trošio za piće koje su drugi pili i po 100.000 funti za noć, iznajmljivao za žurke, na opšte zgražavanje Engleza, dabldeker koji je kružio ulicama Londona, plaćao bahanalije na kojima su uživali belosvetski grebatori, pravio orgije u Tokiju koje Tokio do tada nije video... Na kraju je stigao do tačke kad je samom sebi morao da prizna da od silnog novca nema ni dinara, ali ponuđeni prosjački štap, uprkos zloj sudbini, nije prihvatio. Našao je način da posle velikog pada ustane i ponovo krene iz početka.

- Bio sam lud više nego što je trebalo. Zašto, ne znam. Vodila me je mašta, inspiracija, glupava želja da se razlikujem od drugih - kazuje iskreno sumirajući prošla vremena Saša - Đani Ćurčić, nekadašnji as OFK Beograda i Partizana, reprezentativac Jugoslavije, internacionalac u Engleskoj, fudbaler koji je puno obećavao.

Danas ste, utisak je, promenili navike, razmišljanja, odnos prema životu...

- Taj Saša Ćurčić koga poznajte iz tamo nekih godina više ne postoji. Umro je. Ovaj pred vama je neko sasvim drugi. Promenio sam se, sazreo kao ličnost, čovek. Žao mi je što sam sve ono nekad radio. To je bila šminka, maska, infantilna želja da neko drugi čuje šta sve mogu da priuštim sebi i drugima, da neko o svemu tome priča... Ne krijem, sve sam to svesno radio da bih šokirao ljude. Prijalo mi je, mislio sam da zabavljam narod, a nisam shvatao da zapravo idem u veliku rupu, da sam na pragu Bermudskog trougla. Negde podsvesno kao da sam uživao u tome da budem šoumen, a onda sam shvatio da je to sve jedna velika glupost. Nedavno me je i moj veliki prijatelj Stiv Perić, gazda londonskog Kristal Palasa, direktno pitao: „Sad si normalan, kako to da si bio toliko lud ranije?". Sedeli smo u njegovom kabinetu i ja nisam znao šta da mu odgovorim.

A šta bi bilo da niste stavili tačku na ludost, da ste nastavili tim putem?

- Ne znam, ne bih o tome da razmišljam. Kad danas vidim Pola Gaskojna, koji je alkoholičar i koga policija hapsi jer hoda go po ulicama, ili kad se setim pokojnog, a u fudbalskim okvirima legendarnog Džordža Besta, koji je zbog načina života izgubio bubrege, ali i još mnogo toga, onda je jasno zašto nisam želeo da tako završim. Ja ta vrsta luzera nisam. I kad sam plivao u novcu, osećao sam da neke stvari nisu logične. Sa osnovnom školom, kao fudbaler sam zarađivao 10.000 funti nedeljno, a jedan lekar ili profesor za to vreme zaradi 100 evra. To je bilo nerealno.

Početak je, onaj fudbalski, bio bajkovit. Besni Fok, Trudbenik, OFK Beograd.

- Danas liči na lep san. Na Karaburmu sam stigao kada je OFK bio drugoligaš. Živa (Milan Živadinović) je pravio tim, doveo je Bankovića, Ušketa Vučićevića... Posle prve utakmice prišao mi je Miloš Šestić i pred svima rekao nešto u stilu „ovo je igrač". Na toj istoj Karaburmi posle je Petko (Ilija Petković) napravio onaj čudesni tim u kojem su bili golman Karavajev, Mirković, Obradović, Popovac, Terzić, Špoljarić, Švaba Đurđević, Đukanović, Lončar, Sveta Nikoličić, moja malenkost...

Oduvali ste te jeseni, ako se ne varam, i Crvenu zvezdu na tadašnjoj „Marakani", i bili ste junak utakmice.

- Sećam se da je Zoran Lončar dao dva gola. Pobedili smo šampiona Evrope, oni su u maju te godine postali najbolji na kontinentu. Puno smo obećavali kao tim. Utakmicu je gledao i selektor Ivica Osim. Tada je, gledajući mene, rekao: „Ovog malog moram da zovem u reprezentaciju".

Održao je reč. Dobili ste poziv i odigrali 15 utakmica. Ali na toj utakmici Vašim umećem bio je oduševljen i Dragan Džajić, govorilo se da ćete pojačati Zvezdu.

- Da nije bilo lude glave, bilo bi i više utakmica u reprezentaciji. A sa Zvezdom? Trebalo je, čak je sve bilo dogovoreno, a onda je neko Džaji rekao da sam ja novi Milko Đurovski i Džaja je odustao. Posle, kad sam prešao u Partizan, on je izjavio, bez one kurtoazije, da je mojim angažovanjemPartizan napravio sjajan potez. Ostao sam njegov neispunjen san.

Na listi jednog engleskog uglednog časopisa nalazite se na sedmom mestu od 50 onih koji su u Premijer ligi stekli status kultnih heroja. Igrali ste za Bolton, Kristal Palas, Aston Vilu.

- I danas me ljudi tamo vole. Navijači Boltona i Kristal Palasa još ne mogu da se dogovore oko mene. Stalno se svađaju čija sam legenda.

Englezi su opčinjeni Vama, a Vi ste, čini se, oduvek bili opčinjeni engleskim fudbalom. Zašto?

- Oduševljava me ono što je nekada davno kupilo na prvu loptu i mog oca. Reč je o pripadnosti klubu u kraju grada gde živiš i gde se čeka da ti deda i baba umru i da ti u nasledstvo ostave mesto na tribinama koje je porodica kupila pre sto godina. U Vranju sam se uverio da je tako nešto, na srpski način, moguće i kod nas.

Ko Vas je doveo u Vranje i da li je moguće da ćete se tim putem vratiti u Englesku?

- Kao što vidite, moguće je. Sam sebe sam doveo u Vranje. Dopalo mi se ono što radi moj prijatelj Dragan Recko Antić i još više ono što namerava da uradi. To je i za mene izazov, način da puno radim i steknem licencu. Moja intuicija, koju sam oduvek slušao, kazuje mi da sam napravio pravi potez. Prihvatili su to i ljudi u Kristal Palasu, shvatili su da je ovo jedan od načina da uradim neke stvari zbog kojih bi sutra mogli da me angažuju kao trenera prvog tima. A ja to u perspektivi i želim. Želim da se vratim u London i budem trener premijerligaša.

Startovali ste sjajno. Pobeda i remi Dinama u prva dva kola nastavka šampionata. Šta je to novo s Vama stiglo u Vranje?

- Ništa epohalno. Podigli smo atmosferu u timu na željeni nivo. Sada ta deca dolaze na trening s osmehom na licu. To njihovo veselje, sreća koja ih prožima, radost kojom zrače dok naporno rade donosi pozitivne vibracije, koje se prenose na sve u klubu i na naše navijače. Priznajem da ja znam da iz igrača izvučem te dobre stvari, da ih motivišem, i to je ono što nema cenu.

Klub jedva preživljava, malo je novca u srpskom fudbalu, pa i u Dinamu. Šta mislite do kada će to trajati?

- Trajaće. Ne razmišljam o tome. Znam da nema novca da se uredi tribina, da se isplate premije, ali znam i šta u takvoj situaciji treba da kažem igračima. Govorim im da moraju da nađu inspiraciju u tome što su svi protiv njih. Kažem im da nađu motivaciju u onim lepim dečačkim danima kad smo igrali fudbal i nismo maštali o parama.

Trenersku karijeru započeli ste radeći sa decom, za razliku od mnogih Vaših kolega koji to smatraju degradacijom.

- Kad sam stavio tačku na prošli život, znao sam tačno šta hoću. Počeo sam, sasvim namerno, rad u Mančester Sitiju, daleko od Srbije. Prepoznali su moju spremnost da radim, energiju koju posedujem, poverili mi selekciju najmlađih. I nisu pogrešili. Sa decom je teško raditi, sa seniorima je to neuporedivo lakše. Pogotovo je naporno sa generacijom dece koja dan provodi uz računar i igrice, uz virtuelni fudbal, sa dečacima koji sa devet godina imaju svoj Instagram profil... Zbog svega toga na treningu prvo ja uradim potez, dribling, i onda deca to ponavljaju i prihvataju. Ukapirao sam da je vizualizacija formula koja donosi uspeh sa današnjim generacijama.

Koliko su klinci na Ostrvu talentovani, da li imaju tu moć da improvizuju, da slede filozofiju i fascinantnu individualnost koja je Vas krasila kao fudbalera?

- Imaju maštu, naravno da imaju i sposobnost da improvizuju, ali imam utisak da su u prednosti dečaci iz mešanih brakova. Pogledajte šta radi Zaha. Obala Slonovače je čudo! Jedan od njegovih roditelja je iz te zemlje. Generalno, zahtevam na treningu da svi na ono što rade udare lični pečat, da iskažu svoju individualnost i da se ne plaše greške. Najvažnije je da se ne plaše greške, i po cenu da izgube utakmicu. Svima kažem da hoću u igri da koriste maštu, da hoću da vidim kroz potez na terenu ono što im je ideja. Isto to tražim i od prvotimaca Dinama.

Koga u svetskom fudbalu najviše cenite kao individualca, i zašto?

- Mesi je tu nenadmašan, Nejmar je takođe sjajan. Generalno, volim igrače koji su sposobni da reše situacije tri na jedan, četiri na jedan. To je čarolija fudbala, na utakmicama se takve situacije događaju. Ja sam to radio kao u slalomu, i to sam bio ja. Sada hoću da svi budu ono što oni jesu.

Čiju trenersku karijeru i filozofiju uvažavate, odnosno da li je fudbal u Evropi napravio korak napred ili stagnira?

- Fudbal nije napredovao, i to nije dobro za Evropu. Gvardiola i Klop se izdvajaju, imaju puno svog, trenerski autentičnog na tehničko-taktičkom polju, na motivacionom takođe, kao i kad je odnos prema igračima u pitanju. Cenim ih jer su oni treneri igre, za razliku od Murinja, koji to nije.

U fudbalu niste postigli onoliko koliko ste mogli, karijeru ste završili sa svega 29 godina, a mogli ste mnogo više. Gde ste se okliznuli, da li biste sve isto uradili da danas počinjete?

- Ne bih isto radio. Okliznuo sam se na sopstvenu glupost i napravio milion grešaka. Onaj ko na greškama uči, najbolje uči. Sad znam da sam u tom svetu puno toga radio pogrešno i da sam bio nedopustivo pošten i naivan, što je opet razumljivo jer je i moja cela porodica takva. Nisam bio ni profesionalac u pravom smislu reči, jer sve što sam postigao ostvario sam kroz talenat i sa premalo, nedopustivo malo rada.

Utisak je da ćete kao trener imati neku sasvim drugu karijeru. Kako sebe vidite na klupi?

- Volim, pre svega, da čitam igru. Volim da menjam sistem u toku utakmice. Znam da je to moguće. To se radi na treningu i ukoliko igrači to mogu da usvoje, to bude pun pogodak. Ja to radim, vidim da je izvodljivo. Trebaju mi igrači za takvu ideju, ali da bi sve funkcionisalo, treba i da se radi dosta. Ne razumem trenere čiji tim gubi sa 2:0 i koji ni tada ništa ne menjaju. Gledao sam utakmicu Vojvodina-Radnički i nisam ukapirao zašto neko kod kuće igra 4-3-2-1. Da je Vojvodina imala dva igrača u špicu, mogla je da dobije utakmicu.

Šta je jednom stručnjaku neophodno da bi bio uspešan? Radili ste s mnogima, šta ste zapazili?

- Kroz karijeru sam radio s nekolicinom sjajnih stručnjaka. Atilio Lombardo i Teri Venejbls su ostavili jak utisak na mene. Naučio sam i to da dobrom treneru treba iskustvo, ne samo fudbalsko već i životno. I motivacija. Ja sam na aut liniji i ne držim ruke u džepovima, ja sam pozitivna vibracija, ja sam Dijego Simeone i na utakmici i na treningu. Kada me vide na treningu, deca kažu da sam izgubio živce. Greška! Objasnio sam im da ja samo hoću dinamiku, jednaku na treningu kao i na utakmici. Neću da budem u grupi onih trenera koji sa aut linije prenose na ekipu negativnu energiju, a takvih, verujte, ima podosta. Pet poslednjih godina sam od jutra do večeri na terenu. Usavršavam se svakog dana, učim na svojim greškama, ali i na tuđim. U meni nema egoizma, nema sujete, pratim sve, čak i izjave trenera, u svemu pronalazim nešto korisno.

Kako će igrati Dinamo? Da li ima šansu da izbori opstanak, s obzirom na trenutni položaj na tabeli?

- Imam viziju. Znam je ja, znaju je i igrači Dinama. Planiram, to ne krijem, da igramo fudbal, da spustimo loptu, da se više pomeramo, da forsiramo pas igru, da kao tim prepoznajemo prazan prostor, da podjednako dobro igramo i s loptom i bez lopte...

A ukoliko Vas sudije zaustave u dobrim namerama?

- Suđenje ne komentarišem. I neću ga komentarisati. Ni ja ni moji igrači. Naš zadatak je igra.

Da li možda planirate da jednog dana budete i selektor nacionalnog tima?

- Svaki trener tako nešto priželjkuje. Ako to ne želi, onda i nije trener. Voleo bih, naravno da bih voleo da jednom budem selektor. Imam i odgovor na pitanje šta bih menjao da sam trenutno na toj funkciji. Dakle, igrao bih sa dva špica, na svakoj utakmici s Mitrovićem i Prijovićem u prvih 11. Tu bi, između njih, bio i Tadić. Da smo na SP igrali sa dva napadača, prošli bismo Švajcarsku. I u sistemu 4-4-2 i u varijanti 3-5-2. Davali bismo golove i dogurali daleko.

A da li bi u Vašem timu bilo mesta za Luku Milivojevića? Vezuje Vas Kristal Palas, navijači tog kluba poštovali su Vas nekada kao što danas poštuju i vole Luku.

- Kad su me u Kristal Palasu pitali za Luku Milivojevića, odgovorio sam da je on srpski Luka Modrić. Brzo su se uverili da i sami u to. On je brzo opravdao sve što sam o njemu rekao. Danas je u Kristal Palasu trener na terenu, mangup u najpozitivnijem smislu, sve postavlja na svoje mesto, četvorka iz zadnje linije radi po njegovim uputstvima, on na terenu daje instrukcije drugima... Saigrači su davno prepoznali da ima čvrst karakter i odlučan stav. Ako mislite da je slučajno kapiten, varate se.

Taj karakter i stav su ga i koštali kad je u pitanju nacionalni tim?

- Zbog toga što on nije u sastavu, svi gube. I on, i reprezentacija, i fudbalska nacija. Ja sam imao tu situaciju, znam to jer sam slično reagovao na SP u Japanu. Suprotstavio sam se selektoru Santraču, napravio (po)bunu, mislio sam da je trebalo da počnem utakmicu protiv Meksika. Posle toga moj drug Ćira i ja više nikada nismo dobili poziv.

Kad bi Vama kao selektoru igrač učinio to isto, šta biste uradili?

- Sad znam da nije bilo moje da kao igrač raspravljam o tome. Pozvao bih igrača na razgovor, preneo mu svoje iskustvo, objasnio argumentima šta je najbolje da se uradi, ponudio mu mogućnost da pozitivnom reakcijom reši problem, da dokaže selektoru da je pogrešio i da na treningu radi još više. U prevodu, objasnio bih mu da uradi sve ono što nisam radio ja.

Kome danas verujete? Život Vas je naučio da budete oprezni, da ne mešate posao i emocije i da se klonite onih koji Vam laskaju. Šta, osim novca, danas nemate, a imali ste?

- Naučio sam, istina malo kasno, mnogo toga. Sada ništa nemam. Ono što je najlepše jeste to što oko sebe više nemam lažne prijatelje. Ostalo je par onih pravih, tu su uvek za mene i uz mene moji roditelji i sestra. S njima idem u nove pobede.

VAR je smrt za fudbal

Kad su u pitanju nove tehnologije, nemate dilemu šta njihovim uvođenjem fudbal dobija, odnosno gubi.
- Sa VAR-om se otišlo predaleko. Bojim se da će biti problema. Najviše su oštećeni navijači. Kad slave, kad se raduju, kad su u zanosu, onda ih poklopiš. To je strašno. Njih mi je najviše žao.
Kako stvari stoje, više niko neće želeti da igra u odbrani, običan dodir se (pre)strogo kažnjava?
- Jeste, ni u Engleskoj nema više one karakteristične žustrine. Crveni karton se dobija i za nameru. Nije to dobro za fudbal.

Vratimo se dobrom skautingu

Jedno od objašnjenja zašto srpski fudbal tapka u mestu je i loš skauting, zbog čega izostaju rezultati na klupskom i reprezentativnom nivou.

- Kvalitet nekadašnjeg fudbala bio je ogledalo dobrog rada u omladinskim klupskim školama. Tamo su se pravili igrači, reprezentativci. Sada toga nema, ili bar ne na onaj način. Talenti su tu, ali nema ljudi koji bi se ozbiljno bavili skautingom. Pogledajte gde je trenutno škola Partizana, a gde je bila kad je tamo radio legendarni Trbojević, kome nije bilo teško da obilazi Srbiju uzduž i popreko. Hrvati su nas tu pretekli. Ista smo škola, ali je njihova skauting mreža bolja. Oni rade, a mi sedimo u Beogradu i čekamo da nam otac iz Lebana dovede svoje dete. Tako ne može.