Nemamo sistem, strategija nam je novac

Više ne postoji školski sport, sada nemate nastavnika raspoloženog da napravi školsku fudbalsku selekciju, sve je komercijalizacija. Nema ni entuzijasta, sve je u nadležnosti škola fudbala koje su komercijalizovale ovu igru i čiji je plan i program sveden na to da se postižu rezultati koji ugrožavaju proces učenja svih slova fudbalske azbuke
Milan Kosanović je fudbalski stručnjak koji o fudbalu zna mnogo, ali o kome srpska fudbalska javnost zna malo. U ovom času je trener šampionske i evropski uspešno promovisane Crvene zvezde u stručnom štabu Dejana Milojevića. Na Novom Zelandu se dokazao u istoj ulozi kada su srpski „orlići" osvojili zlato i postali šampioni sveta. Prema rečima selektora Veljka Paunovića, bio je dragocen saradnik. Samostalno je, kao selektor, vodio srpsku nacionalnu U-19 selekciju.
Studiozan i analitičan, sve što kazuje o fudbalu potkrepljuje činjenicama. Njegova razmišljanja, jednako kao i iskustva koja ima kao trener, jasno oslikavaju zašto je srpski fudbal s hrpom kontroverzi koje ga prate upravo tu gde jeste, kako na klupskom, tako i na reprezentativnom nivou.
U njegovoj biografiji piše da je po završetku fudbalske karijere, na nagovor prijatelja, seo na klupu novosadskog petoligaša Indeksa. „Studenti" su u tom trenutku imali očajan skor i samo dva boda, a onda su s Milanom Kosanovićem osvojili 26 u nizu. Već na prvom trenerskom koraku pokazao je da zna, ali je istovremeno, hrabro i bez grama sujete, priznao sebi šta sve ne zna. Intuicija mu je govorila da se posao trenera uči na drugom mestu. Zato je prihvatio ponudu da preuzme mlađe kategorije tada drugoligaša Novog Sada, da bi se posle samo tri godine rada na legendarnoj Detelinari preselio u Vojvodinu. Radio je s juniorima slavnog novosadskog kluba u školi fudbala s pečatom kvaliteta.
- Imao sam moćnu generaciju, bili smo juniorski prvaci Srbije sa 10 bodova prednosti u odnosu na rivale. Tri godine uzastopno dobijali smo sve utakmice protiv Partizana i Crvene zvezde. Danas su iz te generacije u timu Crvene zvezde Mića Ivanić, Dejan Meleg i Srđan Babić. U tom timu su igrali još i Mijat Gaćinović, Sergej Milinković-Savić...

Struktura tog sastava juniora Vojvodine bila je malo neobična, nesvakidašnja za aktuelne srpske prilike?
- Tražio sam od ljudi koji su rukovodili klubom da mi dozvole da napravim selekciju koristeći nekadašnja iskustva formiranja omladinskih timova. Prihvatili su. Imao sam, dakle, u sastavu dva igrača rođena 1993, zatim njih nekoliko rođenih 1994, i oni su predstavljali okosnicu tima, kojem sam pridodao i dva najtalentovanija dečaka rođena 1995. Taj miks godišta bio je dobitna kombinacija.
Da li zbog toga zagovarate teoriju da se u Srbiji kao kategorija brišu kadeti, to jest da se mlađi uzrasti opet takmiče samo u konkurenciji pionira i juniora?
- I oni koji u svom uzrastu postižu rezultate, u perspektivi nisu za prvi tim ako ne mogu da pobede starije. Kad igraš protiv starijih i fizički jačih, ti se trudiš da taj minus nadomestiš na neki drugi način. Konkretno, tehničkim elementima, driblingom, iskazujući tako svoje igračke i mentalne vrednosti. Pokazalo se da to mnogo više odgovara našem mentalitetu.
U jednom momentu Vojvodina je imala sjajan seniorski tim sastavljen upravo od dece koja su fudbalsku azbuku naučila u klupskoj školi.
- Taj tim je igrao finale nacionalnog kupa. Trener je bio Branko Sosa Babić, a ja sam bio njegov pomoćnik. Nastić je bio levi bek, uz Pekarića je stasavao Babić, igrali su još Radoja, Poletanović, Sergej Milinković-Savić, Laza Veselinović, Mijat Gaćinović i Mića Ivanić. Svi su bili školovani u Vojvodini. Da je, kojim slučajem, ostala na okupu, ta ekipa bi trajala 10 godina. Uz njih su tu još bili golman Vanja Milinković-Savić, zatim iskusni Pekarić, kao i sjajni Alivodić kao moćna potpora za te mlade igrača. Vojvodina je na svim svojim talentima zaradila samo 25 miliona, uz napomenu da su ih prodali po smešnim cenama. Mijat Gaćinović i Srđan Babić su otišli za po 750.000. Nonsens je što su kroz dva meseca i jedan i drugi prodati za po 2,5 miliona. Da je neko prilikom tih transfera iole bio normalan, Vojvodina bi danas živela samo od procenata. Genk je nudio procente za Sergeja, a ljudi u Vojvodini su tražili 100.000 više zbog rezona: ko zna ko će naslediti procente.
Da li u „fabrikama fudbala", što je Vojvodina bila u jednom trenutku, postoji profitabilan proizvod?
- Kad stvaraš ili praviš igrače, ti kao klub živiš od tri stvari. Od transfera, od procenata i na kraju od trening kompenzacije. Ako Sergej Milinković promeni državu u sledećem prelaznom roku, Vojvodini će po osnovu trening kompenzacije pripasti poprilična suma od transfera. Ako imaš 10 takvih igrača i od svakog u proseku dobijaš između milion ili tri miliona, ti puniš budžet i živiš kao klub bez ikakvih problema. Samo od jednog igrača klub može da živi godinu dana. Vojvodina je na Tadiću zaradila i onda kada je iz Holandije prešao u Englesku, zatim je zaradila kad je iz Engleske stigao u Holandiju, zaradiće i kad ode iz Ajaksa, odnosno iz Holandije, u neku drugu evropsku zemlju. Ili ako se Luka Jović iz Frankfurta preseli u Barselonu, što je moguće, Zvezdi će po ovom ili onom osnovu pripasti jedna ozbiljna suma. Tu je ključ razvoja fudbala kod nas. Samo ako praviš mlađe igrača i prodaješ ih u pravom trenutku na pravi način, ti ćeš kao klub profitirati.

Šta je to što u ovom času nedostaje srpskom fudbalu, a voleli biste da postoji?
- Više ne postoji školski sport, sada nemate nastavnika raspoloženog da napravi školsku fudbalsku selekciju, sve je komercijalizacija. Nema ni entuzijasta, sve je u nadležnosti škola fudbala koje su komercijalizovale ovu igru i čiji je plan i program sveden na to da se postižu rezultati koji ugrožavaju proces učenja svih slova fudbalske azbuke. Konkretno, na terenima u Srbiji danas ne postoji igrač koji zna da se zagradi na terenu. Mislim da je Nenad Milijaš bio poslednji fudbaler koji je to znao. Takođe, vi ćete danas u Srbiji teško videti igrače koji znaju da igraju iz prve.

Zašto Evropa može neke stvari u fudbalu, a mi ne možemo?
- Mi počinjemo da se takmičimo vrlo rano, još sa pet godina. Kad napunite 16 godina, iza vas je 11 godina napornih treninga i utakmica. U Engleskoj se na razvoju talenta najviše radi od 18. do 21. godine. Sad su i proširili na 23 godine jer su shvatili da u ekspanziji vrhunskih klubova igrač sa 19 ne može da parira igraču od 28. Oni su pomerili dugoročni razvoj talenata, a kod nas ako talentovan fudbaler nije vrhunski igrač u 17. godini, svi ga nipodaštavaju. Evropski klubovi i to vešto koriste. Da je ostao u Srbiji, Luka Jović, moguće je, ne bi igrao. Promašio je tri šanse na derbiju i svi su ga precrtali.

Treneri su sve više potrošna roba. Dosta je onih koji su spremni da ih okrive za mnoge loše stvari u srpskom fudbalu.
- Treneri su stalno krivi za sve. Srbija mora dobro da porazmisli kada je u pitanju kult trenera. Ni u prošlim vremenima treneri nisu bili idealni, ali su se bavili detaljima. Možda nisi bili dobri u poznavanju mikrociklusa ili u metodologiji rada, ali su znali šta čini fudbal. Današnji treneri se u mlađim selekcijama okreću taktici i rezultatima umesto obuci. U fudbalu se stalno juri rezultat. Vi sada već u fudbalskim u školama (pr)ocenjujete trenera. Ranije su ljudi provodili i po pet ili šest sati gledajući kako neko radi. Danas imate funkcionere klubova koji ne pogledaju nijedan trening i koji zaključak o nečijim trenerskim vrednostima donose samo na osnovu toga da li je ekipa pobedila ili nije. Strašno je za srpski fudbal što trenere ocenjuju ljudi koji nisu stručni.

Da li bi, uprkos opštem neznanju, neko od aktuelnih trenera iz Srbije ipak mogao uspešno da predvodi neki veliki i bogati evropski klub?
- Siguran sam da bi mogao. Zapravo, ubeđen sam, nemam dilemu. Kad se takmičiš u Ligi šampiona, kad igraš s najvećima, jasno vidiš da li imaš problema u pripremi utakmice, u razumevanju kako protivnički tim igra, u poziciji si da vidiš protivničke faze igre i šta to oni imaju, pa da probaš da sve to osujetiš onim što ti imaš. Kad vidiš da ste s njima u nekim segmentima ravnopravni, da se u toj priči desi čak i pobeda, onda je sve to zajedno dokaz da se i ti u to razumeš.
Evropa je, uprkos svemu, daleko odmakla.
- Danas postoje trendovi u fudbalu koji su vrlo izraženi. Mi kaskamo jer i dalje robujemo određenim stvarima, što ozbiljan fudbal ne trpi. U Evropi se danas traže polivalentni igrači kao što je to, na primer, Emre Čan iz Juventusa, koji je sposoban da, ako treba, sjajno odigra i centarhalfa. Mi nemamo takvog igrača. Zbog obuke kakvu imamo, naši klubovi u seniorskoj konkurenciji dobijaju polovične igrače koji mogu da igraju samo u određenim sistemima. Između ostalog, napravili smo i to da nam zadnji vezni trči za celu ekipu, i onda kada treba da organizuje igru, on to ne može jer zna da igra samo defanzivu. U fudbalu danas morate da imate sve balanse ofanzive i defanzive. Mi smo izgubili nekadašnje polutke, napravili smo isključivo zadnje vezne, a oni su igrači sredine terena defanzivnog tipa. U ovom času ceo svet igra s jednim veznim igračem koji je fizički dominantan i s drugim koji mora da bude brz. Mi smo na SP imali Luku Milivojevića, Matića i Sergeja Milinkovića. Tri vezna istih karakteristika. S njima se ne može protiv brzih igrača. Ali to nismo videli. Fudbal traži hitre igrače, sposobne da u svakom trenutku osujete rivala. Mi, nažalost, imamo vrlo malo veznih igrača ofanzivnog tipa, vezne igrače koji daju gol ili desetak golova u sezoni. Ovde uglavnom samo napadači daju golove, a to je lako čitljivo za protivničku odbranu. Sad je zapravo tendencija da imate igrača kao što je Luka Modrić. Znači, da zna lopte, da može da trči, da može da kvari igru i da može da igra na svim pozicijama.

Da li imamo bar u najavi fudbalera tog tipa?
- Naš je, ali i evropski. Vezni igrač po meri savremenog fudbala je zapravo Mijat Gaćinović. Uz uslov da igra kao u Ajntrahtu. Danas je on taj koji može da odradi defanzivu, da ukrade loptu, da pročita igru protivnika i postigne gol.
Zar Dušan Tadić ne pripada grupi fudbalera za kojima danas vapi Evropa?
- Naravno da pripada, Tadić je primer igrača koga vreme čini sve boljim. On je igrajući napolju svoju igru promenio jer je video u kojem se pravcu razvija savremeni fudbal. Jedini je naš fudbaler koji može da igra u svim formacijama. Nedavno je za Ajaks u Madridu igrao čak i centarfora, što je dokaz njegove polivalentnosti. I utakmice u srpskoj reprezentaciji, odakle je, podsetiću vas, ne tako davno eliminisan, potvrđuju njegov vrhunski kvalitet.
Bez obzira na veličinu i moć kluba, rezultat u reprezentaciji očigledno donose pojedinci.
- Timski vi možete mnogo, ali je pojedinac taj koji prelama utakmicu. Što više dobrih pojedinaca, cilj je kojem se teži. Ako imate samo jednog, njegov izostanak pravi drastičnu razliku. Vrh te fudbalske piramide sa prefiksom „ekstra" su Mesi i Ronaldo. Iza njih su Nejmar i Mbape. Posebni su u mnogo čemu. Onda je tu treća kvalitativna grupa, s fudbalerima koji imaju sposobnost da sami rešavaju neke stvari na terenu. To su Kejn i Azar. Prema tim velikim igračima se formira karakter ekipe. Kad oni ne igraju, njihovi timovi daleko manje vrede. Tu se možda krije i odgovor na pitanje šta se ovog proleća dogodilo Realu. Čovek koji je sve njihove šanse pretvarao u gol, a to je bio Ronaldo, više nije u Madridu. Egzekutori su danas najvredniji u fudbalu.
Kakva je sudbina Crvene zvezde posle dve sezone u Evropi?
- Zvezda igra u ligi sa skraćenim brojem kvalitetnih ekipa. To je zapravo problem balkanskih zemalja, Istočne Evrope. Svuda imate takmičenje dva kluba. U Hrvatskoj su to Dinamo i Hajduk ili Rijeka, u Sloveniji Maribor i Olimpija, u BiH Željo i Sarajevo ili Zrinjski, u Grčkoj Panatinaikos, Olimpijakos i AEK. Slično je i u Bugarskoj i Rumuniji. Teško je u takvoj situaciji izboriti nešto više u Evropi. Realnost srpskog fudbala je da uz dozu sreće njen šampion uđe u Ligu šampona i juri treće mesto u grupi kako bi nastavio takmičenje u Ligi Evrope. To su sada za nas vrhunska ostvarenja, i mislim da to u ovom času može samo Crvena zvezda.
Da li bi se možda neke stvari promenile da su u Zvezdi ostala deca koja danas uspešno igraju po Evropi?
- Bila bi sigurno moćnija. Koliko bi sve izgledalo kvalitetnije da je jedan Vukašin Jovanović u klubu ili da je tu Luka Jović. Potpisujem, to sam davno rekao, Luka bi postigao 50 golova u ovoj ligi. Zamislite da u ovoj ekipi igra i jedan Grujić sa svim svojim potencijalom ili jedan u mnogo čemu fudbalski sjajan Maksimović, onda Ivanić i ostali. Bio bi to vezni red sastavljen od fudbalera koji znaju da igraju i mogu da trče, koji imaju dobar šut i prave dobru defanzivu. To bi bila ekipa koja bi bila dostojna svakog respekta.
Zašto su Hrvati toliko uspešniji od nas u fudbalu?
- Imaju sistem, igrače, kompatibilnu i pokretljivu ekipu, polivalentne fudbalere... Nije u pitanju mentalitet, kako to neki tvrde. Ako jeste, kako to onda mentalitet imaju i Novak Đoković ili Sale Đorđević? Ili mali Milan Maksimović, koji u finalu SP protiv Brazila izađe i šutne spoljnom za pobedu, a sada za reprezentaciju Srbije igra na vrhunskom nivou? Ili kako to da Hrvati, uprkos pojedinačnom vrhunskom kvalitetu, nemaju rezultat s reprezentacijom u košarci? Da li je u pitanju mentalitet? Ne, nije! Mora da postoji sistem. Kad imamo sistem, naš mentalitet je dobar, kad nema sistema, onda se vadimo na mentalitet. Takvi smo.

Retro fudbal na italijanski način
1. Stalno se italijanska liga pominje kao neka top liga. Istina je, međutim, da u italijanskoj ligi imate samo Juventus. Sve ostale ekipe su dve klase ispod njih. Nedavno je Ajntraht, peti tim Bundes lige, tempom pregazio čuveni Inter iz vrha Serije A, koji još uvek neguje taj retro fudbal i zato više nije ono što je nekad bio kao klub u Evropi.
2. U top ligama Evrope, kazuju analize, najveći razmak između odbrambenih igrača i napadača je u Italiji. Negde oko 55 metara. U svim drugim ligama je 30 ili 32 metra. Mnogo je interesantnije da gledate utakmicu na manjem prostoru nego one s velikom rupom u kojoj se ništa ne događa. To je taj problem italijanskog fudbala.
3. Naša trenerska sve češća priča je: bio sam u Engleskoj sedam dana i gledao treninge Mančester Sitija. To ništa ne znači, pogotovo ukoliko ste tamo u vreme kad klub igra u ritmu nedelja-sreda-nedelja i kada su, umesto praktičnih, u opticaju treninzi za održavanje takmičarske forme i služe za pripremu utakmice uz analizu protivnika. Sve to, međutim, dosta vredi i tada svašta naučite, shvatite koji su to novi trendovi ukoliko se tamo nađete u pripremnom periodu, kada se postavlja filozofija i razvija fizionomija igre.
4. Malo sam kivan na naše fudbalske novinare. Prvo, zato što ne poznaju dobro fudbalsku igru i ne prate svetske trendove, a zatim i što zaluđuju narod nekom pričom koja uopšte nije realna. Žao mi je što više nema istraživačkog novinarstva, što se ne prave paralele između određenih stvari koje se događaju u Evropi i svetu. Nisam video nijedan kritički tekst posle utakmica Zvezde u Ligi šampiona.
5. Ranije se znalo, kada date loptu špicu, to je kao da ste je zaključali u sef. Vi danas imate situaciju da se element građenja potiskuje. Nećete videti ni u jednoj školi da se radi taj element građenja.
6. Stvorila se slika o Partizanu kao nekvalitetnoj ekipi. To nije istina! Dres Partizana nose reprezentativci Miletić i Stojković, zatim mladi reprezentativac Pantić, koji je jedan od najvećih talenata srpskog fudbala... U sastavu su i crnogorski reprezentativci Šćekić i Kosović, Zakarić, koja igra za BiH, u mnogo čemu korektni Rikardo... Tu je i Nikolić, jedan od boljih srpskih napadača, talentovani Zdjelar... To nije nekvalitetna ekipa, ne može se govoriti da su to loši igrači.
7. Fudbal je danas mnogo težak posao. Svaka tri dana igrate utakmice. Ako vežete dve-tri slabe utakmice, vi ste u problemu, otpadate iz konkurencije, niste više adekvatno plaćeni.

Sergej Milinković je fudbalska zvezda
Da ste bili na SP uz Milinkovića-Savića, da li bi se danas pričala druga priča o tom nesporno talentovanom momku?
- Ne znam šta bi bilo, znam samo da mu se mnogo toga ne bi desilo. Sergej ima svoje kvalitete. Mislim, zapravo, da će baš on biti najveća fudbalska zvezda sa ovih prostora. Međutim, mi smo od Sergeja napravili desetku, a on nije desetka i on nikada nije igrao desetku. Takođe, on nikada nije bio dobar defanzivni igrač. Nema brzinu da izađe iz tranzicije, ali zato ima čudesnu ideju i dolazi do izražaja ako do sebe ima brze igrače. Mi sve to nemamo, ali uprkos svemu i dalje tvrdoglavo sve pravimo za ono što nemamo.

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.