PRLJAVO LETO 68: Najbolji tim u Evropi ostao u senci Jagodinke Simonović

 Fudbaleri Jugoslavije u jeku studentske pobune kod kuće bili su na delić sekunde od titule šampiona Evrope. Kuletova lopta i Musemićev promašaj izazvali su opštenarodni krik i kapitulaciju, a (ne)sreća i sudija Dinst spasli poraza domaćina Italiju

Aćimović provlači loptu ispod Zofa, ona ide paralelno sa linijom gola, ide, ide... Musemić naleće kao vihor, uklizava... Juga se diže, ruke lete u vazduh – goool, ali u mreži je plava devetka, a lopta ide u gol-aut. Preko Jadrana stiže eho "ooooj". Krik na jezicima naroda i narodnosti, što je velika tekovina revolucije.

Džajić i Musemić u mreži

Da je ta Kuletova lopta imala koji stepen više efea, Jugoslavija bi postala šampion, pravda bi pobedila, Džajić bi postao najbolji igrač Evrope, italijanski katanac bi zauvek završio u rumskom bunaru, jedan švajcarski pljačkaš bi bankrotirao...A, ti, srećo, izađi iz novčanika!

Pesma "od Pantelića do Džajića"

Prva polovina te 1968. godine bila je puna ko oko. Već početkom januara Aleksandar Dubček dolazi na čelo generalnog sekretara Komunističke partije Čehoslovačke, što označava početak Praškog proleća. U martu u saobraćajnoj nesreći gine Jurij Gagarin, april odnosi Martina Lutera Kinga, ubijenog iz snajpera na balkonu hotelske sobe u Memfisu, u maju Francuska umalo da ostane bez generala Šarla de Gola, koji u strahu od vojnog puča beži u Nemačku, u junu SAD gube Roberta Bobija Kenedija, senatora i kandidata za budućeg predsednika. Između pik događaja stizale su vesti o sve većem glibu američke vojske u Vijetnamu i talasu studentskih pobuna u Poljskoj i Francuskoj.

Za to vreme u Jugoslaviji stasava jedna velika generacija. Verovatno najbolja reprrezentacija u njenoj istoriji: Pantelić, Fazlagić, Damjanović, Pavlović, Paunović, Holcer, Petković, Trivić, Musemić, Osim, Džajić. Nije to bio tim, to je bila pesma. Morao si u svako doba dana i noći da znaš taj plavi ep u jedanestercu. Ako pred učiteljicom pomešaš reči “po šumama i gorama" i "naše zemlje ponosne” kazna je što nećeš biti u školskom horu, ali ako ne znaš sve “strofe” od Pantelića do Džajića - ili ćeš sedeti na klupi, zidiću pored igrališta, ili ćeš imati ulogu stative na golu. Bio je blam, a kasnije se videlo i greh, ne znati te asove.

Pioniri totalnog fudbala nosili su plavi dres

Tim Rajka Mitića i Branka Stankovića bio je prethodnica totalnog fudbala. Preterujem? Navedimo samo neke pozicije. Rinus Mihels nije imao golmana kao što je Pantelić. Sve brani i napad inicira. Bekovi Damjanović i Fazlagić su bili bekovi sa performansama krila. Dragan Holcer ili Rudi Krol? Holanđanin je toliko imao poteza “barbe iz Niša" kao da je detinjstvo proveo na murvi kraj Plinare gledajući Hajdukove utakmice. Elegancija, intuicija, hladnokrvnost, izvrstan u sprintu, nenadmašan u skoku. Sedam godina je igrao za Štutgart i Nemci su govorili "Kajzer sa Balkana". Ivicu Osima su Francuzi, posle poraza u Beogradu (1:5),  prozvali “gospodin milimetar”. Bio je čarobnjak koji je umetničke tačke s loptom izvodio na površini maramice. Musemić čas gazela, čas dinamit, a uvek strelac (sem 8. juna). Džajić - srećni su bili njegovi čuvari koji na kraju meča iz prve nađu vrata svlačionice.

Zar čudi što je Džaja baš 6. novembra te ’68 debitovao u Timu sveta. U ekipi sa Jašinom, Overatom, Bekenbauerom, Amansijom, Ročom. S druge strane terena Brazil, koji će dve godine kasnije osvojiti Svetsko prvenstvo. Karlos Alberto, Žerson, Rivelinjo, Žairzinjo, Tostao i Pele. A da je Jugoslavija geopolitički bila malo zapadnije, sigurno bi još neko tada obukao dres mondijalaca.

Džajić je primio loptu na grudi i poslao Engleze na kolena

Englezi su u Italiji igrali sa većinom igrača koji su dve godine ranije postali prvaci sveta na svom "Vembliju": Benks, Bobi Mur, Vilson, Bobi Čarlton, Piters, Hant, Bol... Iako brojčano slabiji, naši igrači su se hrabro borili i držali 0:0. Mirisalo je na produžetke.

Džajić pogađa mrežu Engleza

Igrao se 86. minut Pantelić je dobacio loptu do Holcera, a ovaj produžio do Musemića:

- Džajić i ja smo se dogovorili da menjamo strane. Tako sam se ja izvlačio na levu stranu terenu, u pravom trrenutku dobio sam loptu, video sam podignutu Draganovu ruku, uputio sam dug centaršut desnom nogom....

A sad trenutak koji je “kolevku fudbala” napunio suzama.

- Bio sam ubeđen da će Bobi Mur intervenisati. Ako je u nečemu bio dobar, to je onda skok i igra glavom. Ipak, vidim da “propada”, primam loptu na grudi, pada mi na levicu i Benks je savladan. To je gol moje karijere- kaže Džajić. 

"Plavi" su još u kvalifikacijama pokazali da imaju veliki tim

Sedamsto kilometara zapadnije, u Rimu, fudbalska Jugoslavije protiv Italije za pehar Prvenstva Evrope (do tada je bio Kup nacija). I nije to bila igra 11 plavih protiv 11 azura.

Selektor Rajko Mitić nije mogao da računa na povrđenog Osima, pa je iz Beograda pozvao Idriza Hošića i Jovana Aćimovića. Domaćin je bio favorit, mada ga je u finale doveo novčić koji je pao njihovu stranu u Napulju, nakon 0:0 sa Sovjetskim Savezom. Ipak, “plavi” su bili odlučni da u Rimu dobiju titulu imperatora. Kad je Džajić postigao vodeći gol činilo se da je još jedno čudo na pomolu.

Velika krađa u večnom gradu

Da Evropa ne dobije senzacionalnog šampiona pobrinuo se, teniski rečeno, mešoviti dubl. Gotfrid Dinst i Fortuna. Švajcarski sudija i (ne)sreća servirali su tugu Jugoslovenima. Perfidni Dinst nije svirao penal nakon što je Džajić povučen pred Zofom (Jedan italijanski novinar je napisao da bi i sam selektor “azura”, Feručio Valkaređi, dosudio penal).

Izmislio je bezbroj prekršaja u zoni opasnosti pa je golmana Pantelića stavio u poziciju glinenog goluba. Iz jednog takvog slobodnjaka Domengini je deset minuta pre kraja pogodio mrežu i zaustavio najbolju selekciju da se domogne krova Evrope. Uz Dinsta, i sreća se opasno poigrala sa "plavima". Prisetimo se samo onog momenta kad se u tačku pobede nisu spojile putanja Kuletove lopte i Vahidinove noge.

ZALEĐENI ITALIJANE: Mitičevi izabranici se nisu uplašili atmosfere na "Olimpiku"

Ostalo je i nakon produžetaka: Jugoslavija – Italija 1:1. Nije bilo udaraca sa bele tačke u Rimu, trebalo je da se igra druga utakmica, ali su penali udarani kod kuće, s crne tačke istorije.

Devetog juna 1968. na televiziji se naciji obratio drug Tito.

I tako je od tog varljivog leta ostalo samo sećanje na Jagodinku Simonović!

ITALIJA - JUGOSLAVIJA 1:1 (8. JUN 1968)

Olimpijski stadion u Rimu. Finale Evropskog šampionata. Gledalaca: 90.000. Strelci: Domengini (Italija) u 81, Džajić (Jugoslavija) u 39. minutu.

Jugoslavija: Pantelić, Fazlagić, Damjanović, Pavlović, Paunović, Holcer, Petković, Trivić, Musemić, Aćimović i Džajić. (trener Rajko Mitić)
Italija: Zof, Burgnič, Faketi, Ferini, Guarneri, Kastano, Domengini, Julijano, Anastazi, Lodeti i Prati. (trener Ferućo Valkaređi)

U ponovljenom meču Italija je pobedila Jugoslaviju 2:0 (strelci Riva 13. i Anastazi 33)d.getElementsByTagName('head').appendChild(s);