SA IGROM IZ KVALIFIKACIJA NE SMEMO NA SP

Našoj reprezentaciji, osim jednog čvrstog štopera s kojim bi imali dobru odbranu, nedostaje generalno brzina, eksplozivnost, ona atletika koju poseduje Liverpul, Siti ili, recimo, Rašvord u Mančester junajtedu, jer svetski fudbal je napredovao u tehnici, ali i u atletici

Milorad Kosanović je jedan od retkih fudbalskih stručnjaka u Srbiji koji se ne libe da kažu istinu ili ono što drugi misle, a ne smeju da izgovore javno. On se ne plaši da to učini, da se čak argumentovano suprotstavi kvaziautoritetima u srpskom fudbalu i oko njega, jer je, po sopstvenom priznanju, neko ko je u svakoj priči ne samo iskren već i dobronameran, što su prepoznali ne samo oni koji cene ono što radi već i svi drugi koji se od njegovog mišljenja brane pričom kako voli da u svakoj čorbi bude mirođija. Moguće je da ga baš ti i ne vole, ali je sigurno da je malo onih, čak i među njima, koji ga zbog stavova koje javno iskazuje ne poštuju.

Trenutno ste u Kruševcu. Već nekoliko puta ste rekli kako je Napredak klub u kojem vredi raditi?

- Mišljenje nisam promenio. Napredak se po organizaciji i mnogo čemu drugom razlikuje od svih drugih klubova u Srbiji. Imaju ideju, svoj stadion, dobru infrastrukturu, sjajno organizovan klupski birokratski aparat s vrednim ljudima i znalcima svog posla, navijače koji, kao i svugde u Srbiji, navijaju za Zvezdu i Partizan, ali u Kruševcu - što je posebno zanimljivo - pre svega navijaju za Napredak pa tek onda za večite rivale. Takođe, kao trener u Kruševcu imam mogućnost da radim normalno i apsolutno samostalno bez pritisaka sa strane. U našim uslovima je teško napraviti ozbiljan klub, ali Napredak je na dobrom putu da to vrlo brzo postane jer je klupsko opredeljenje zasnovano na postulatu da se kroz rad ostvaruju visoki rezultati, a tako se, verujte mi, najbolje odrasta.

Napredak je ove sezone preslišavao večite rivale, a oni su, uprkos svemu, dočekali proleće u Evropi?

- Sve je to lepo, ali... Prezimili su, ime im se u Evropi pominjalo par meseci duže, uzeli su i nešto para, ali ako su realni, a mislim da jesu, shvatili su zapravo da su daleko od fudbalski ozbiljne Evrope. Igrati u Evropi i pričati da si prezimio ne sme se podvoditi pod nekakvo čudo. To je isto kao i kad se priča o fantastičnom uspehu zagrebačkog Dinama uz podatak da je 10 godina igrao u Ligi šampiona. Jeste, a to što za deset godina nije osvojio ni bod, nikom ništa. Suština je da ulaskom u Evropu otvoriš sebi neke nove puteve, da podigneš igru na viši nivo, da ne budeš moneta za potkusurivanje, već respektabilan evropski tim. U prošlosti su i Zvezda i Partizan pokazali da je tako nešto moguće.

Da li se može ozbiljno osvajati fudbalska Evropa ukoliko navijači dva naša najveća kluba, i ne samo oni, kako Vi kažete, postrojavaju igrače?

- To je poniženje. Navijači se uistinu ponašaju ružno i bahato uz demonstraciju sile svojstvene rulji. Igrači to prihvataju, staju ispred navijača ne zato što ih poštuju, već zato što ih se plaše. Meni je to ružno, to dokazuje da klub ne vlada situacijom, da igrači i navijači nisu celina, a morali bi to da budu. Kad se izgubi utakmica, najteže je, verujete mi, igračima. Još ako ih posle svega, a zarad tamo nekih interesa, maltretiraju i navijači... Strašno je to. Tako se ne dokazuje navijačka ljubav prema klubu, poštovanje prema igračima. Uvek postoji način da se problemi ili nezadovoljstvo reše na suptilniji, daleko dostojanstveniji način. Krivi su klubovi, oni moraju da reaguju na pravi način, a ne da guraju problem pod tepih i dozvoljavaju da se priča ponavlja.

Glasno ste ustali i protiv istine da su Vašu Vojvodinu, kako vi to kažete, preuzeli navijači.

- Neko je to dozvolio. Da nije tako, oni to ne bi mogli da urade. I nije tačno da se tu ništa ne može. Istina je da postoji razlog zašto to neko neće ili nije želeo da spreči. Navijači su više nego potrebni klubu, Vojvodini, ali oni moraju da znaju gde im je mesto i koliko daleko mogu da idu. U ovakvoj situaciji jasno je da se mešaju uloge, kompetencije, i da se zbog svega dešavaju ružne stvari nedostojne imena i tradicije kluba kakva je Vojvodina.

Poštujući sebe i svoju profesiju, glasno ste govorili, ne jednom, da se u Srbiji mečevi dogovaraju. Da li ste to izjavili u afektu ili zaista mislite da je to istina?

- Nije ni afekat ni istina, to je nešto što provejava, nešto o čemu se glasno priča da je tako. I nikada nisam rekao da ja to znam, već da sam čuo da se tako nešto događa. Što je za fudbal u Srbiji najgore, ja to nisam čuo na ulici. I još nešto, zar vam neka suđenja na nekim prvenstvenim utakmicama jasno ne ukazuju na to da nešto nije u redu?

Znači, istina je da se mečevi u Srbiji, u Superligi, nameštaju?

- To je ista priča kao i ona prethodna. Kažu da se i to događa, da se utakmice sve više i sve češće nameštaju. Ima, verujete, raznih priča. Neke su, moguće je, i istinite, druge opet, pouzdano znam, nisu. Uoči naše utakmice s niškim Radničkim, rekli su mi da su kvote na kladionicama bile veoma čudne. Svašta se i govorilo, a dogodilo se sasvim suprotno od onog što je bilo navodno 100 odsto sigurno. Ne treba, međutim, zatvarati oči. Svake nedelje smo svedoci nekih stvari, na nekim televizijama se vrlo ozbiljno analizira suđenje posle svakog prvenstvenog kola i jasno je da ima sudijskih odluka koje nisu greška, već namera. Baš odatle i kreću te priče o neregularnosti prvenstva, nameštanju utakmica, dogovaranju rezultata i slično.

Tačno, rekao sam da Nemanja Matić ne sme da priča o lošoj klimi u reprezentaciji. I danas isto mislim. I ne samo Matić već ni jedan jedini reprezentativac, bez obzira na to kako se zove, nema pravo na tako nešto. On je igrač i on ima samo jednu obavezu, a to je da dobro igra i da se ponaša kao profesionalac

Te iste priče, ako su samo priče, kazuju da u Srbiji postoje čak i treneri, dakle Vaše kolege, koji uoči utakmice zovu protivničke igrače sa zahtevom da puste meč za određenu nadoknadu. Navodno, koriste prvotimce koji mesecima nisi primili ni dinara u svojim klubovima, koji su na ivici gladi?

- Istina je, to sam i sam čuo, pričali su mi igrači koji su mi se zbog svega žalili. Priznaćete da je to strašno, da je to tužno, da je jednostavno neprihvatljivo da trener, pedagog ili šta sve još nije ide tim putem. Međutim, ovako nešto je nemoguće dokazati. Osećam i sam da je to istina, ali ne mogu to da dokažem. Zanimljivo je, međutim, da i publika voli kada sudije otimaju od gostujućeg tima. Igrao sam kao trener jednog kineskog kluba prijateljsku utakmicu na Zlatiboru. Sudija je počeo da svira neverovatne stvari, da odlukama, uz čudesnu podršku publike, utiče na rezultat. Pitamo sam tog čoveka s pištaljkom ko mu daje pravo da maltretira na tako ružan način ljude koji su prevalili 8.000 kilometara. Na kraju sve se završilo tako što sam povukao ekipu s terena...

Fudbalska javnost u Srbiji još uvek pamti Vaš okršaj s kragujevačkim deliocem pravde Bojanom Nikolićem, za koga ste tvrdili svašta, pa i to da je ciljano delio kartone Vašim igračima?

- I danas me spopadne ružno raspoloženje kad se setim utakmice mog Borca s rivalom iz Lučana. Užas od utakmice! Čovek nije krao, otimao je naočigled svih prisutnih i šta sve još nije radio da izgubimo. I tada sam govorio da nije stvar u krađi, već u jasnom saznanju da taj i takav čovek postoji u našem fudbalu, da ništa ne poštuje, da mu ništa nije sveto, da je spreman da svojim suđenjem povredi ljude, da omalovaži njihov rad i trud. Svako ko drži do sebe i drugog teško da može ovakve stvari da podnese.

Pretpostavljam da i dalje mislite ono što ste ne tako davno izjavili, da su „lopovi u srpskom fudbalu sahranili srpski fudbal"?

- Ne samo lopovi jer pored lopova postoje i izvršioci. Najveći problem srpskog fudbala su ljudi s nečasnim namerama oko klubova i igrača. Danas kod nas postoje stotine kvazimenadžera, od kojih bar 90 odsto nema papire, odnosno validne licence da se bavi tim poslom. Ako i imaju, onda se ne zna ko im je dao licencu i na osnovu kojih kriterijuma. Još kad se svemu dodaju i nerazumni i bez pokrića ambiciozni roditelji, stvar tek tada postaje crna. Stvoren je front ljudi u fudbalu koji nemaju veze s fudbalom. Oni na sve pogubno utiču. Još ako iza njih, a takvih slučajeva je sve više, stoji nečija finansijska ili politička podrška, od njih fudbal u Srbiji jednostavno ne može da se odbrani. A koliko su kao takvi korisni, vidljivo je na svakom fubdalskom koraku.

Sve glasnije se priča kako se mnoge utakmice u Srbiji igraju za kladionice, da je, umesto nekadašnje floskule tri za tri, sada u opticaju ona iz keca u dvojku.

- Ne znam šta to znači, nikada nisam kročio u kladionicu ili odigrao tiket. Mi, vi i ja, o tome zapravo ne možemo da pričamo, to su stvari koje treneri i novinari ne mogu da rasprave i u koje ne bi trebalo da se petljaju. Iz mnogo razloga. Klađenje i sve ono što klađenje sa sobom nosi nije izmišljeno u Srbiji, ono nije prisutno samo kod nas. To je stvar nekih drugih službi u državi.

Vratimo se fudbalskim temama. Mnogi su, ne jednom, želeli da vide baš Vas u ulozi selektora A reprezentacije. Često ste bili kandidat ili gotovo uvek kada se pričalo o selektoru, ali nikada niste izabrani.

- Priznajem da ne znam zašto. Razmišljam da je to možda zato što ja nisam igrao fubdal ni u Zvezdi ni u Partizanu, ne pripadam ovom ili onom lobiju, ne družim se s ljudima iz fudbala. Ja imam neki svoj put koji se očigledno ne uklapa u mišljenje svemoguće srpske fudbalske većine, otelotvorene u zakulisnim čaršijskim radnjama. Kad sam bio najbliži selektorskoj fotelji, radio sam u Kini i tada je na mesto selektora došao Španac Klemente. Bio sam u Stručnom odboru FSS-a koji je s pravom i brdom argumenata insistirao na njegovoj smeni. Jadan od razloga što nikada nisam postao selektor Srbije je možda i taj što predsednicima FSS-a nisam bio drag. U vreme vladavine Terzića i Karadžića Srbija je promenila skoro 10 selektora. Kažite mi ime bar jednog koji je posle smene nastavio negde da radi, u nekom klubu ili reprezentaciji. Niko nigde! Ali ne ljutim se. Ono što pouzdano znam jeste da bi struka, tj. srpski treneri, kad bi bez pritiska birali, izabrali mene za selektora.

Često izgovorite ono što drugi neće. Nedavno ste kritikovali reprezentativca Nemanju Matića uz poruku da ne treba Matić da skreće pažnju na lošu hemiju u reprezentaciji.

- Tačno, to sam rekao. I danas isto mislim. I mislim da je to sasvim normalno da se kaže, a ne da se samo prepričava u kuloarima. Ne samo Matić, već ni jedan jedini reprezentativac, bez obzira na to kako se zove, nema pravo na tako nešto. On je igrač i on ima samo jednu obavezu, a to je da dobro igra i da se ponaša kao profesionalac.

Na srpskoj sceni danas su u glavnim ulogama Mladen Krstajić i Slaviša Kokeza. Kako komentarišete sadašnjost i budućnost srpskog fudbala pod njihovom dirigentskom palicom?

- Polako, tek su krenuli. Međutim, kako sada stvari stoje, ne ide dobro. Moralo bi da bude bolje. Celokupna organizacija ne funkcioniše na najbolji način. Ipak, budimo strpljivi. Videćemo posle Rusije šta i kako dalje jer, bez obzira na to šta će se tamo dogoditi, jasno je da ovde mora dosta toga da se promeni, da se radi bolje, drugačije. Neke stvari se moraju zabraniti. Tužno je što nemamo koncept, onaj takozvani razvojni koncept, što nemamo reprezentativce iz domaće lige.Upozoravao sam davno, još kad je Karadžić počinjao priču u FSS-u, da ne možemo zadiviti svet ukoliko ne sprečimo da nam najtalentovaniji, bez ikakve kontrole, odlaze u inostrane klubove. Tamo nemaju vremena da ih čekaju da stasaju, da se do kraja fubdalski obrazuju, i onda nam se posle par godina, čak i oni najnadareniji, vraćaju a da se, što se tiče ličnog fudbalskog kvaliteta, nisu ni za milimetar pomerili. Imamo i one druge koji igraju u kvalitetnijim ligama Evrope, ali ti dečaci nisu vodeći igrači u klubovima. Nemamo danas ono što su nekada kao reprezenti srpskog fudbala u Evropi bili Mihajlović, Stanković, Vidić ili Jugović...

Selektor Krstajić je, čini se, na mukama, traži najbolja rešenja, taktiku koja donosi rezultat, igrače koji mogu da odgovore na njegove taktičke ideje.

- Ne znam, teško mi je da bilo šta komentarišem, daleko sam od reprezentacije. Krstajić nema iskustvo, ali to ne znači da nema znanje ili autoritet, što je opet jako bitno za nekoga ko ima zadatak da za samo tri meseca pripremi reprezentaciju za ozbiljan događaj. Moraće u hodu da menja neka stvari. Fudbal se danas igra drugačije. Za početak bi bilo dobro da se zna, i to je neka vrsta elementarnog pravila, šta je filozofija igre naše reprezentacije. Drugo, koji je koncept, zatim da li su filozofija i koncept u korelaciji s kvalitetom kojim se raspolaže, odnosno da li se kvalitet koji posedujemo može na pravi način usmeriti protiv budućih veoma ozbiljnih rivala. Krstajić, najprostije rečeno, mora da napravi igru, kakvu god bilo igru, koja ima vidljiv početak i kraj. To je zapravo jedina igra koja može da nam donese prednost, ne protiv moćnog Brazila, ali protiv dva preostala rivala. Bez toga nema ništa. S igrom iz kvalifikacija ne možemo i ne smemo da odemo na SP u Rusiju. Tamo su 32 najbolje reprezentacije koje svet u poslednje četiri godine ima, to je po kvalitetu nekoliko stepenika više nego što je bilo u kvalifikacijama i mi kao reprezentacija, ako želimo uspeh, moramo se tom kvalitetu prilagoditi.

Podeljena su mišljenja stručnjaka kako je najbolje da se i igra u odbrani: sa četiri beka u liniji ili...?

- Najmanje je bitno da li će pozadi biti tri ili četiri igrača. Bitno je, pod jedan, da u reprezentaciji svako zna šta treba da radi i kako treba to da radi. Od linije do linije. Fudbal je kompleksna igra, ima dosta posla oko reprezentacije, mnogo kockica koje selektor mora da složi. Ne bojim se ja odbrane koliko strahujem od toga da mi nemamo u napadačkoj liniji ono što nam treba. Nemamo brzinu, u savremenom fudbalu toliko potrebnu silu. Sila je ono što danas imaju Liverpul ili Siti, Junajted s Rašfordom ponekad. I na sredini terena naša reprezentacija ima manje kreacije nego što je neophodno za veliki događaj. Ne mislim da ovi momci nisu dobri, ali trebaju nam neke stvari mnogo bolje izbalansirane nego trenutno. Ne možeš ti da igraš s reprezentacijom ono što voliš, već si u obavezi da praviš igru od onoga što imaš. Naš startni zadatak u Rusiji je da budemo bolji od Kostarike i Švajcarske, da ih nadigramo, pobedimo.

Da ste selektor, bez namere da se bilo kome petljamo u posao, da li biste pod zastavu pozvali neke igrače na koje Krstajić možda ne računa, odnosno da li bi u Vašoj selekciji bilo mesta za nekog fudbalera iz naše Superlige?

- Ne znam, nisam razmišljao na tu temu. Tražio bih verovatno neka rešenja, možda jednog čvršćeg štopera. Moguće je da bi to bio onaj Vuković, koga su se brzo odrekli. Razmišljao bih vrlo ozbiljno i o Slobodanu Uroševiću iz Partizana na poziciji levog beka. Moguće je da bih negde pronašao mesto i za Krstičića i Jovičića iz Zvezde, da bih pokušao s Fejsom, za koga verujem da bi mogao da utegne igru tima i da omogući Matiću i Milivojeviću da igraju s malo više slobode...

Svi su tražili u reprezentaciji Milinković-Savića. Krstajić ga je pozvao, ali as Lacija zbog povrede još nije igrao. Da li će s njim, kad konačno zaigra, reprezentacija dobiti na kvalitetu?

- Ne znam, nisam siguran, verovatno hoće, ali nama definitivno fali brzina. U svakoj liniji. Jedan Kostić je malo. To je naš osnovni problem, uz konstataciju da svi drugi koji učestvuju na SP to imaju. Očigledno je da mi, kao struka, negde grešimo. I mislim da grešimo pre svega u selekciji. Ali ima tu i mnogo drugih stvari koje bi trebalo menjati, koje se moraju zapravo urgentno menjati ukoliko želimo da budemo ozbiljna fudbalska nacija. Svetsko prvenstvo će biti pokazatelj toga koliko zaostajemo za drugima ako zaista zaostajemo i da li smo fudbalska nacija na koju svet u budućnosti može ozbiljno da računa.

 

Fudbalski mag daleke Kine

Rođen je 1951. u Sremskim Banovcima. Voleo je fudbal, ali nije dogurao dalje od odbrambenog fudbalera Borova, zatim švedskog Malmea, a onda i zrenjaninskog Proletera, Vojvodine, Novog Sada. Kao talentovan i perspektivan fudbaler igrao je i za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije, s Malmeom je slavio titulu prvaka Švedske, s Vojvodinom osvajanje Srednjoevropskog kupa...

Više nego uspešno predvodio je Vojvodinu do titule prvaka 1989. u ulozi direktora kuba. Zatim je postao trener uz obrazloženje da i on „mora nešto da zaradi u fudbalu". S Crvenom zvezdom je osvojio nacionalni kup, s kineskim Dalijanom tri titule prvaka, dva Superkupa Kine i jedan Kup. Bio je i selektor Malte, odnosno mlade reprezentacije SCG.
Sedeo je još na klupi Vuhama i Šankerija. U Srbiji je tri puta bio na klupi čačanskog Borca, zatim Novog Pazara, Radničkog iz Surdulice, krupevačkog Napretka... Trener stvaralac!

Obilić je uneo zlo u srpski fudbal

Vaša je opaska i da je nekadašnji Obilić paradigma kriminala u srpskom fudbalu. Podsetiću Vas da kao trener Crvene zvezde, s kojom niste te godine osvojili titulu jer je Obilić bio šampion, niste hteli da u poluvremenu odvedete ekipu u svlačionicu na stadionu na Lekinom brdu jer je navodno bila ozvučena?

- Sve ono što nam se danas događa je i krenulo od Obilića. Dok se ne uspostave određeni sistemi, a to se u fudbalu neće desiti samo od sebe, nećemo daleko dogurati. Fudbal će zapravo biti poslednji koji će se u ovoj zemlji dovesti u red. Suština je u tome da su u fudbalu interesi veliki, a kontrola nikakva. Zbog svega biće još mnogo velikih problema. Uzmite primer Vojvodine. Najtalentovanija generacija ovog kluba volšebno je pre par meseci otišla u Zvezdu, Partizan i Čukarički a da niko ne zna ko ih je i pod kojim uslovima pustio. Mali i supertaletovani Mićin je, tako, preko Čukaričkog stigao u Italiju, u Udineze. Tim s Banovog brda je u tom transferu zaradio dva miliona evra, ali niko ne zna ko je u Vojvodini dao papire tom dečku.