Sport
02.01.2019. 15:35
Zoran Šećerov
ŠTO JE BILO NORMALNO DANAS NIJE
FK Partizan danas je lice stvarnosti, gde vladaju neznanje, kvaziego, privid novca, moći i nekakvog javnog ugleda, pri čemu niko ne haje što se urušava sportska institucija koja je u evropskim, pa i svetskim razmerama bila ozbiljna značajka, ali za tu bestijalnost niko neće odgovarati
Skoro da se i ne pamti kad je FK Partizan pao ovako nisko, a niko i ne pokušava da nađe rešenje za posrnulog velikana. To je i povod za razgovor sa Ivanom Golcem, gospodinom fudbala i fudbalskim gospodinom koji je crno-beli dres nosio s velikim uspehom punih deset godina. Na klupi crno-belih kao trener proveo je skoro celu sezonu, što je, uprkos svemu, a posle toliko godina, sasvim dovoljno za fudbalska sećanja s puno sete. Partizan je bio veliki u vreme kad je fudbal bio najviše čarolija, a najmanje biznis, a tu je i prisećanje pretvoreno u moćnu izjavu „da je Partizan u vreme trenera Ivana Golca igrao najlepši fudbal u istoriji kluba". Da li je baš tako?
- Ako to pričaju navijači, onda jeste - kazuje uz osmeh čovek koji nikada nije imao istu gravitaciju kao mnogi u njegovom fudbalskom okruženju.
Jednom prilikom Milutin Šoškić, legendarni golman Partizana, izjavio je: „Da nam je Ivan Golac bio trener u Briselu, pobedili bismo Real Madrid i osvojili Kup šampiona". Ne krijem da su to reči koje me čine izuzetno ponosnim
Novinari su zabeležili i da je Partizan u vreme Ivana Golca zapravo jedini u ostatku Evrope igrao „ostrvski fudbal".
- Podsetiću samo da smo u tadašnjem Kupu evropskih pobednika kupova prvo pobedili Seltik (2:1), a onda od tog istog Seltika izgubili u gostima sa 5:4. Prošli smo dalje zahvaljujući pravilu većeg broja golova u gostima, uz napomenu da istorija Seltika ne poznaje tim koji je kao gost na „Seltik parku" postigao toliko golova. U sledećoj rundi, protiv Groningena, goleada se dogodila u gostima (3:4) uz našu pobedu u Beogradu od 3:1. Ali to nije kraj ove priče. Zvanična komisija UEFA utakmicu Seltik-Partizan proglasila je jednom od deset najboljih u istoriji klupskog fudbala u istoriji. Koliko je to bio moćan meč, kao ilustracija može da posluži i ovo: trener Groningena pred meč u Beogradu poklonio mi je kasetu s te utakmice uz rečenicu da je to njegova kaseta broj jedan među 2.000 onih koje poseduje.
O tome se, iako se sve znalo, nije puno pisalo. Neko drugi bi u nekoj drugoj zemlji bio ponosan na komplimente koji se novcem ne mogu platiti i od cele priče sagradio bi spomenik, ne samo klubu već i Ivanu Golcu?
- Neko drugi verovatno. Fraza je već otrcana, ali i istinita da vam se u Srbiji sve oprašta osim uspeha. Još kao igrač bio sam profesionalac u pravom smislu te reči, neko kome je na tom polju malo ko mogao da priđe. Kad sam postao trener, iza sebe sam imao i znanje i umeće i fudbalsko dostignuće. Ono što sam kao ličnost bio tada i danas sam. Poštujem sve druge, ali izuzetno držim do sebe. Kao takav nisam bio dobrodošao u kvazielitne krugove, a nisam ni sada. Pogotovo ne u društvo onih koji diriguju terorom neznanja i koji bi o svemu da odlučuju. Ponajviše o onome o čemu pojma nemaju. U toj kategoriji je, naravno, i fudbal.
Legendarni Milutin Šoškić, reprezentativac iz generacije Partizana koja je igrala finale Kupa šampiona, uputio je na Vašu trenersku adresu možda i najveći kompliment koji jedan stručnjak može da dobije. Da li se sećate šta je izgovorio?
- Jednom prilikom je zaista izjavio: „Da nam je Ivan Golac bio trener u Briselu, pobedili bismo Real i osvojili Kup šampiona". Ne krijem da su to reči koje me čine izuzetno ponosnim.
Zašto je onda Golac iz Partizana otišao bez pozdrava i zašto Golca godinama nema u Partizanu? Utisak je da ljudi poput Vas i slični nedostaju danas crno-belima.
- Odavno smo se razišli, i neka tako i ostane. Sve što je bilo nekada normalno, danas nije. Zato i ne bih voleo da budem u društvu onih koji za svaki pogrešan korak ili loš potez traže alibi na dugoj strani. Sve ovo što se danas događa je zapravo već viđeno, sve je davno ispričana priča s posledicom odslikanom kroz nesuvisle radnje iz prošlih vremena. Nije se, dakle, ova nesreća dogodila preko noći. Na sceni je odavno defektnost onih koji upravljaju klubom uz ubeđenje da sve počinje od njih, od ljudi koji za sebe kazuju „ja sam istorija, ja sam kamen temeljac"...
I Batica Mirković, bivši as koji nije krio dobru nameru da pomogne pre četiri meseca, kada je dolazio u tandem s Gordanom Petrićem, sada je na velikim iskušenjima.
- Nije to nikakvo iznenađenje. Za mene je krucijalno pitanje da li postoji trener koji je bio bivši igrač Partizana a da je nešto vredno napravio i da ga na kraju nisu na ovaj ili onaj način unakazili, ponizili ili ukaljali. Partizanu nisu valjali ni Miloš Milutinović ni Milutin Šoškić, nije mu bio dobar ni Fahrudin Jusufi, u toj grupi smo na neki način i Moca Vukotić i ja, a ubijeni su i Stevanović, Tomić, Đukić, Jokanović... Neće biti iznenađenje ukoliko se isto, uprkos dobronamernosti, dogodi danas ili sutra i tandemu Petrić-Mirković.
Zašto je Partizan u ovom času više nemoćan nego moćan klub? Dogodio se na kraju jeseni plasman lošiji od očekivanog, vidljiv je nedostatak autoriteta rukovodstva u nekim bitnim situacijama, tu su i loše igre, brojne nesuglasice, Partizana nedostojne procene oko vrednosti nekih pojačanja...
- Kriza rukovođenja unutar kluba postoji odavno. I danas je zapravo u Partizanu najmanji problem teren. Fudbaleri i treneri Partizana nemaju ništa drugo nego teren. Oni bi da igraju, da se dokazuju, da se svake godine takmiče u Evropi. Uostalom, Partizan to u ime prošlih vremena, a zarad još mnogo čega drugog, na neki način i mora. Ali u upravi je haos, strašan haos s puno svađa. Ne od danas, traje to sezonama. I vi dobro znate da kada u braku između supružnika ne štimaju stvari, najpre stradaju deca. E, baš to se događa danas u Partizanu. Slažem se da mnogo stvari u Partizanu nema veze s logikom. A kako bi i imale? Da li postoji strategija razvoja, plan, dugoročno opredeljenje, traženje i pripremanje kadrova dostojnih veličine Partizana? Ovo što se radi je daleko od toga. Treneri se menjaju kao na traci, u Partizanu danas fudbal igraju momci koji su ostatak od izvoza i istrošeni stranci sumnjivih fudbalskih kvaliteta. Na drugoj strani, Evropa je postala poligon za uništavanje ili nakaradni razvoj najtalentovanije dece, fudbalskih bisera Partizana. Pogledajte za koliko novca je prodat mali Živković! Pogledajte i koliko će novca neko drugi, konkretno Benfika, a ne Partizan, sutra zaraditi od transfera tog istog Živkovića. Dečak je, nažalost, samo jedan u nizu. Umesto da klub bude bogat, on je u dugovima. A kako da ne bude kad se supertalentovana deca prodaju za 500.000 evra, a tim se onda popunjava bezvrednim strancima koji se kupuju za 800.000 evra. Gde je tu, pre svega, ekonomska, a zatim i zdrava fudbalska logika? Nema je, i zato Partizan ima dijagnozu nezdrave ćelije, bolesnog bića, hronično bolesnog kluba. Da li za sve to postoji lekar, iscelitelj? Postoji, naravno. Međutim, da bi prosek oporavka bio uspešan, neophodne su radikalne promene. Trebalo je sve, istina, uraditi još pre 20 godina. Da je to urađeno, danas ne bi bilo ovako kako jeste. Ali nije. I šteta je što nije.
Utisak je da izostaje odgovor na ključno pitanje, zašto je u Partizanu, i generalno u srpskom fudbalu, danas tako kako jeste.
- Ne znam, moguće je da se odgovor krije u činjenici da je fudbal odavno politika i da je Partizan u tim okovima. Ko misli da nije tako, taj se šali. Ovo su sve samo posledice, sve što je danas aktuelno, bilo je neminovnost. Pričalo se i pre da bi trebalo neke stvari menjati. I tu se stalo, na priči. Uzroci svih nevolja nikada nisu otklonjeni. Fudbal i sport uopšte na ovom prostoru odavno nisu samostalne duše. To su političke discipline i državni projekti.
I među navijačima, na tribinama, vlada nejedinstvo?
- Da, sad se prozivaju i navijači. Oni su, kao, krivi za ovo i ono. Nekada su navijači dolazili na stadion da nas vide, da nas posle treninga dotaknu, dolazili su na utakmice u velikom broju bez obzira na to kako se rival zove. I radili su to sjajno. Danas postoje neke grupe koje se bave ovim i onim stvarima. I, kao, oni su krivi što postoje. Ne, nisu! Nisu oni sami i nepozvani došli da to rade, neko im je te i takve poslove ponudio, poverio, platio... Oni sve ovo što im se danas pripisuje nisu sami kreirali. I gde je danas taj koji je to uradio? Sklonjen, uživa uz dobra primanja u moćnoj sportskoj organizaciji, a za ovakav Partizan, unakažen i ponižen, nije ga briga.
Kao trener imali ste otvorene sukobe s ljudima iz uprave. S nekim ljudima, istina. Neke ste čak i uvredili.
- Oduvek sam ljudima iz uprave, bez obzira na to u kojem sam klubu bio, kazivao da smo mi tu zbog publike, navijača. Govorio sam im i da me kao trenera interesuje samo teren. Nekima ni tada nije bilo jasno ono što pričam, ali sam ja uporno pričao. Kad nisu, uprkos svemu, shvatali šta govorim i gde im je unutar klupske hijerarhije mesto, bio sam nemilosrdan, okrutan do bola. Boru Mikelića, međutim, ako apostrofirate taj slučaj, nisam uvredio. Rekao sam mu samo istinu. I uopšte mi u tom trenutku nije bilo važno što je on potpredsednik Partizana, što je moćni član CK SKJ, generalni direktor „Gavrilovića". Rekao sam mu: „Ja tebe poštujem, ali ti ne pripadaš fudbalu. Vodi račina o svojim kobasicama." Ali ja sam to sebi mogao da dozvolim.
Uprkos zaklinjanju da sve funkcioniše kako se samo može poželeti, utisak je da srpski fudbal ima poveliko breme teško rešivih problema.
- Do juče smo, i to treba ponavljati što češće, imali gotovo sve. Uživali smo respekt, poštovanje u svetu fudbala, imali smo širinu, znanje, fudbalsko umeće. A onda je došla košava i sve je oduvala. Zavladalo je neznanje, teror neznanja. Sad nam se priča ponavlja. FSS je postao poligon za eksperimentisanje. Kriterijum kvaliteta ne postoji, norme odgovornosti isto tako. To je boljka našeg reprezentativnog fudbala, ali i klupskog. Tu je i odgovor zašto Jugoslavija, uprkos mnogim fudbalskim vrednostima, nije nikada bila prvak sveta, zašto Srbija, uprkos kvalitetu, nema adekvatan takmičarski rezultat. Zato što smo se uoči prvenstava i na prvenstvima bavili trgovinom, odnosno funkcionisali po principu: gde si, brate i zemljače, a ne ozbiljnim poslom.
Bili ste moćan igrač, ali ne i reprezentativac onoliko puta koliko ste to kvalitetom i umećem zasluživali.
- Sam sam kriv, govorio sam glasno ono što mislim, ono što drugima nije prijalo, a ti drugi su o svemu odlučivali. Uoči SP u Nemačkoj, kada je Partizan morao da ima u nacionalnoj selekciji bar pet fudbalera, nije imao ni jednog jedinog. A nije jer su oni koji su išli ucenjivali, kazivali da ako ne ide ovaj, neću ni ja, ako ne idu ovi, nećemo ni mi... Burazerska filozofija. I šta nam se dogodilo u Nemačkoj? Neuspeh! Pobedili smo Zair, igrali 0:0 sa Brazilom, 1:1 sa Škotima, a posle su nas preslišali Šveđani, Poljaci, Nemci... Šteta, Jugoslavija je tada imala fudbalera koji su mogli mnogo više. Bila je to ona generacija Partizana zarad čije igre je klub dobio nadimak „parni valjak", za mnoge generacija najjača posle one iz 1962, koja je igrala finale Kupa šampiona. Bilo je to veliko zlo prema Partizanu, najveće u klupskoj istoriji. Ja sam o tome glasno i javno pričao, ali sam bio usamljen. Očigledno je da smo retko kad kao klub imali kvalitetnu i dobru upravu, fudbalski dovoljno autoritativnu.
Niste bili reprezentativac ni na SP u Španiji 1984. I tada se, ako se ne varam, dogodio kratak spoj na relaciji selektor - Ivan Golac.
- Baš tako! Miljan Miljanić je želeo da me proveri, testira na utakmici Jugoslavija - Selekcija novinara. Nisam prihvatio jer to je bilo klasično vređanje i nipodaštavanje onoga što sam do tada uradio u karijeri i te godine u dresu Sautemptona. I bio sam zbog te reprezentacije dugo tužan, sve do jednog dana kada mi je u goste u Englesku došao legendarni novinar Mile Kos. Pitao me je, između ostalog, da li postoji neka želja u fudbalu koja mi se nije ostvarila. Rekao sam, naravno, to je broj utakmica u reprezentaciji, na šta je on mudro prozborio: „Neka ti ne bude žao, ti si više uradio za afirmaciju jugoslovenskog fudbala nego oni koji su odigrali na desetine utakmica za reprezentaciju". Kasnije sam shvatio koliko je bio u pravu.
Da ne bi bilo zabune, ko je Ivan Golac kao igrač, možda je najbolje da se podsetimo kroz bitne detalje iz Vaše karijere.
- S Partizanom sam osvojio titulu 1976. i 1978. Bio sam prvi igrač na Ostrvu koji dolazi iz Jugoslavije i fudbaler godine u Engleskoj. Dres Sautemptona nosio sam pune četiri sezone, igrao sam i na pozajmici u Bornmutu i Mančester Sitiju. Sa „svecima" sam bio drugi u Diviziji 1 i igrao finale Lige kupa 1979. na „Vembliju"...
To je statistika, ali sigurno ima slikovitijih detalja koji na pravi način oslikavaju Vašu fudbalsku karijeru. Znam da je kolega Lukić iz zagrebačkih „Sportskih novosti" jednom prilikom napisao za Vas: „Suviše zna za mesto na kojem igra (bek)".
- Jeste, istina je. U Engleskoj se pisalo: „Kada on igra, igra i Sautempton". Tu je i meni više nego draga izjava legendarnog Majkla Šenona: „On je najbolji desni bek na desnom krilu". Fenomenalni Alen Bol takođe nije štedeo komplimente: „Ni u snu nisam očekivao da igrač na toj poziciji ima takvu čudesnu tehniku".
Posle Partizana dokazali ste se i kao trener u škotskom Dandiju. Prosto je neverovatno da ste danas toliko daleko od fudbala. Mnogi se pitaju kako je moguće da za čoveka Vaših vrednosti nema mesta u klubu, reprezentaciji, FS Srbije.
- Uvek sam se borio i boriću se za istinu. Ljudi se, međutim, danas boje istine. Licemerje i neznanje ne podnosim, jeftinu i ispraznu retoriku takođe. Ovo je danas lakrdija, pozornica neznanja i neukusa, kako u klubovima, tako i u krovnoj fudbalskoj organizaciji. Ljudi koji su personifikacija onoga o čemu govorim boje se da u svojoj blizini imaju one koji nisu spremni da misle njihovom glavom, odnosno da im u svakom trenutku kazuju isključivo ono što bi želeli da čuju. Oni se boje mog prisustva ili prisustva meni sličnih.
Uprkos činjenici da u toku karijere, igračke i trenerske, niste doživeli ništa ružno, čak ni zvižduk s tribina, danas postoje oni koji tvrde da ste se pretvorili u fudbalomrsca i dežurnog kritičara. Da li je uistinu tako?
- Glupost! Ja ne kritikujem. Istina nije kritika, a ja govorim samo istinu. Hteli mi to da priznamo ili ne, ovo je u mnogim segmentima sunovrat zemlje koja je svetu podarila ljude poput Tesle, Pupina, Milankovića... Ono što je Radoje Domanović pisao pre 130 godina, i danas je naša stvarnost. Mi smo narod koji korača unazad. Gde grešimo? Vladika Nikolaj je govorio: „Lako je naučiti prostaka, lako i životinju, ali je teško naučiti onoga koji je nenaučen već postao učitelj". Savremenici smo terora ljudi koji se kite neznanjem. U mnogo čemu, pa i fudbalu - zaključuje priču Ivan Golac, čovek koji s lakoćom vaspostavlja uvek i u svakoj prilici gvozdenu zavesu istine.
Bez zdravice iz kluba
Nedavno je generacija crno-belih u kojoj ste igrali i Vi obeležila godišnjicu osvajanja titule prvaka Jugoslavije. Samoinicijativno i bez prisustva ljudi iz Partizana. Niko iz aktuelnog rukovodstava kluba nije svratio da vas pozdravi i nazdravi?- Ništa tu nije čudno. Bonton je knjiga koja je na ovim prostorima spaljena, kao što su nekada važne knjige paljenjem uništavali nacisti. Bili smo srećni i sami. Došao je Refik Kozić čak s one strane velike bare, Aca Trifunović, Moca Vukotić, Nikica Klinčarski, Rade Zalad... Neki nisu iz opravdanih razloga mogli da nam se pridruže, dok neki poput Borote, Hatunića i Santrača nisu više među nama. I kad smo već kod pažnje, evo još jedne tužne priče. Niko iz Partizana nije došao ni na sahranu Blaga Istatova, niko iz kluba nije poslao ni cvetić na grob čoveka koji je s uspehom branio 130 utakmica u dresu Partizana i koji je s Partizanom osvojio titulu 1976. Imali smo tada moćnu generaciju.
Član Kuće slavnih Dandi junajtedaFudbalska veličina Ivana Golca i ugled koji je uživao daleko odavde mogu da se spoznaju i kroz prizmu Dandi junajteda.- Nedavno se telefonom javio Piter Rid, a zatim je stigao i zvaničan poziv sa obaveštenjem iz kluba da je Dandi junajted odlučio da me uvrsti u svoju Kuću slavnih. Tim povodom, a u moju čast, Dandi junajted 15. februara priređuje svečanu večeru - kazuje Ivan Golac ne krijući ponos.Uz iskrene čestitke podsećamo i na detalj iz Golčeve trenerske karijere u Škotskoj. Trenirajući Dandi junajted, Ivan Golac je 1994. osvojio škotski FA kup pobedom u finalu protiv slavnog Rendžersa sa 1:0. Bio je to prvi kup koji je Dandi junajted osvojio u istoriji.
Voli „Rolingstonse"
Golac bezgranično voli fudbal, ali je i fan dobre muzike. Voleo je više „Rolingstonse" nego „Bitlse", a život u Engleskoj i Škotskoj bio mu je dodatno zadovoljstvo jer mu je Čarli Vots, bubnjar „Rolingstonsa", bio uzor u mnogo čemu.- Prijala mi je ta njegova smirenost, sposobnost da uvek i u svakoj prilici bude svoj. Sjajan lik!Boraveći na Ostrvu, Ivan Golac je upoznao na desetine zvezda ne samo iz sveta fudbala već i iz sveta muzike, filma, umetnosti...
Komentari
