SVETSKO PRVENSTVO U ČILEU 1962. GODINE: " Mi nemamo ništa - zato moramo imati Svetsko prvenstvo!"

Nakon dva Mundijala održana na tlu Evrope, došao je red da Južna Amerika ugosti najbolje od najboljih u svetu fudbala. Favoriti za domaćina bili su Brazilci, zbog tradicije i dobrih igara. Međutim jedna katastrofa doprinela je tome da se stvari promene iz korena. Reč je o zemljotresu iz 1960. godine koji je pogodio Čile.

Nepogoda je nanela štetu ogromnih razmera i za sobom odnela 5000 života. Predsednik tamošnjeg fudbalskog saveza Karlos Ditborn održao je nadahnut govor pred čelnicima FIFA i zadobio njihove simpatije rečenicom: "Mi nemamo ništa - zato moramo imati Svetsko prvenstvo"!

Tako je i bilo. Sedmo prvesnstvo sveta održano je u Čileu 1962. godine. Prvenstvo su ponovo osvojili Brazilci predvođeni Garinčom i drugovima, čime je njihova reprezentacija postala tek druga ekipa koja je uspela da odbrani trofej. Mundijal nije mogao da se pohvali preteranom lepršavom igrom i efikasnošću, igra je počela da dobija na taktici i igralo se čvrsto i grubo. Ono po čemu će između ostalog ovo prvenstvo ostati upamćeno jeste utakmica odigrana drugo juna na novom stadionu "Nasional" u Santjagu.

Ova utakmica je ušla u istoriju kao "Bitka za Santjago". Prevagnuo je negativni aspekt latinskog temperamenta, palo je mnogo prljavih udaraca, a isključena su samo dvojica italijanskih fudbalera, iako je kažnjenih moralo da bude mnogo više. Engleski sudija Aston izjavio je da je meč bilo nemoguće kontrolisati, a isključenog Italijana Ferinija sa terena je izvela policija, pošto je odbio da ga napusti sam.

Na svetskom prventvu u Čileu svoje mesto među šesnaest ekipa pronašla je i Jugoslavija, kojoj je ovo bilo peto učešće na najjačem klupskom takmičenju. Naša reprezentacija je u Južnu Ameriku doputovala kao vicešampion Evrope iz 1960. godine. Plavi su učešće počeli porazom od reprezentacije SSSR-a. Međutim, gubitak bodova uticao je pozitivno na ekipu, nakon čega je usledila reakcija naše ekipe i slede dve ubedljive pobede nad reprezentacijama Urugvaja i Kolumbije. Naši momci predvođeni Milanom Galićem, Dragoslavom Šekularcem i Draženom Jerkovićem izašli su na Zapadnoj Nemačkoj u utakmici koja je za ulog imala polufinale.

Na sreću naših, zbog smene genracije, nisu to bili oni Panceri od pre četiri godine. Međutim, daleko od toga da je sledio lak meč. Istorijsku pobedu Jugoslavija je ostvarila golom Petra Radakovića čime je obezbeđeno polufinale. Ponovljen je uspeh iz Urugvaja 1930. godine, međutim ovaj plasman je bio daleko značajniji jer je i konkurencija bila jača. Da izabranici našeg selektora ne odu u finale pobrinula se Čehoslovačka koja nas je pobedila rezultatom 3-1. Ipak, moral ekipe nije opao i plavi su uspeli da u borbi za treće mesto pobede domaćina sa jedan prema nula.

https://www.youtube.com/watch?v=R2wPpKAKzLY

Našu reprezentaciju na ovo prvenstvu su činili sledeći igrači: Milutin Šoškić 6 (nastupa) / 0 (golova), Srboljub Krivokuća -, Vladimir Durković 6/0, Vlatko Marković 6/0, Fahrudin Jusufi 5/0, Slavko Svinjarević 1/0, Žarko Nikolić -, Vladimir Popović 6/0, Dragoslav Šekularac 6/0, Petar Radaković 5/1, Zeljko Matuš 1/0, Vasilije Šijaković 1/0, Željko Perušić -, Dražen Jerković 6/4, Milan Galić 6/3, Josip Skoblar 5/1, Voijslav Melić 2/1, Vladimir Kovačević 2/0, Andrija Anković 1/0, Muhamed Mujić 1/0, Radoslav Bečejac -, Nikola Stipić.