Sport
29.05.2016. 06:05
ekspres
EKSKLUZIVNO, POSLE ČETVRT VEKA ĆUTANJA: Cvetković: Odbio sam Tapijevu ponudu da prodam finale u Bariju!
Francuski tajkun i vlasnik Olimpika pokušao je da klupski vrh Crvene zvezde "nagovori" na lažiranje meča, a kad je dobio rampu od generalnog sekretara crveno-belih, svoje emisare je poslao u lov na igrače po hotelskim sobama s torbama punim para
*Copyright by Ekspres.net (Publisher d.o.o)
Pančev napravi korak-dva, molitva poleće u nebo natopljeno tintom: „Bože, pogledaj me....“. Zalet, golman Olmeta, fingira bacanje u desnu stranu, pa se vraća, crveno-bela devetka raspaljuje po lopti i po sredini gola, a od zategnute mreže stiže eho „Darko, Darko...Crvena zvezda je šampion Evrope!“
Zvezdi titula, a uz nju nešto skoro pa jednako važno. Bernar Tapi, vlasnik marsejskog kluba, tog 29. maja 1991. video je da ne može sve ili svakoga da kupi. A verovao je kako će klub iz zemlje u raspadu biti laka i jeftina lovina. Do Barija poznat kao pevač, glumac, biznismen, ministar, milijarder, a dve i po godine kasnije uz njegovo ime, izvučeno iz sudskih fascikli, pisalo je falsifikator, prevarant, lopov i zatvorenik.
Prljava igra
Klupski rukovodioci crveno-belih znali su da Olimpik ima sjajan tim koji je snagu pokazao u mečevim protiv Spartaka (Moskva) i Milana na putu do finala. Ipak, Žan-Pjer Papen, Kris Vodl, Abedi Pele, Manuel Amoros, Bazil Boli nisu udarna snaga Marseja. Najopasniji igrač u timu Olimpika bio je Bernar Tapi. Čovek koji je političkim kanalima i jakim kontaktima sa podzemljem 12. aprila 1986. godine došao na čelo kluba, počeo je odmah sa platenjem mreže korupcije koja će dugo ostati zaštitni znak kluba sa „Velodroma“.
Zato su u Crvenoj zvezdi pripreme za finale u Bariju išle u dva pravca. Fudbalski sektor, Dragan Džajić i Ljupko Petrović, pratili su i analizirali svaku informaciju o tome kakav bi tim mogao da izvede trener Rajmond Gutals. Bilo je to traženje odgovora na Olimpikove formacije sa i bez Piksija Stojkovića, Erika Kantone ili čak Žana Tigane.
Za to vreme uprava kluba je snimala kretanje ljudi u crnim odelima sa koferima punim para koje je u Beograd, kako su govorili, poslao sam Tapi.
"U startu sam sve presekao"
Prvi put sada, četvrt veka od useljenja pehara Kupa šampiona u muzej na „Marakani“, za Ekspres tadašnji generalni sekretar Crvene zvezde, Vladimir Cvetković, decidno kaže:
- Odbio sam ponudu da prodam finale u Bariju! U startu sam presekao. Nema ništa od toga, ništa „ali“...Rekao sam: Igraćemo za narod, igraćemo za Srbiju!
Zašto legendarni gensek Crvene zvezde nije pre govorio o nepristojnoj ponudi francuskog tajkuna, koji za ostvarenje svojih namera aktivirao balkansku vezu razasutu od Azurne obale do Pariza?
- Nisam želeo da neko te moje reči protumači kao Cvele hoće da se prikaže kao heroj. Učinio sam samo ono što mi je nalagala moja savest, ljubav prema Srbiji, ovom narodu, svojoj deci i budućim generacijama Zvezde.
Torba puna para na krevetu u "Slaviji"
„Banana“ primljena od nekadašnjeg košarkaškog centra, dovela je do promene plana tapijevaca. Okrenuli su se igračima i njihovim telefonima. Krenuli su od, naravno, golmana. Stevan Dika Stojanović priča:
- Imao sam dozvolu kluba za odlazak tog leta u inostranstvo. Obavio sam već bio razgovore sa nekim ljudima kad sam dobio hitan poziv da se javim u hotel „Slaviju“. Robi (Prosinečki, prim.a.) bio je sa mnom. Ipak, on je ostao u restoranu, nije se peo gore. Kad sam ušao u sobu, imao sam šta vidim. Na krevetu crna torba. Brzo sam izašao, u ušima mi je ostalo: „Pobediće Olimpik, svakako. A uverićemo sve da si ti uzeo pare i pustio gol.
Tarifa je bila neverovatnih milion maraka po golu!
Igrači rekli: Neka brani Dika
Slika poluotvorene torbe sa svežnjem novčanica i pretnja tzv. menadžera, zabrinula je čuvara crveno-belih snova.
- Otišao sam do kluba i sve ispričao. Rekao sam im da odluče. Ljupko je smatrao da je najbolje da igrači između sebe reše da li mi veruju ili ne. Svi do jednog su rekli da mi veruju i da treba da branim. Brzo se prebacila priča na taktiku. Zašto takva defanziva. Raspravu je prekinuo Ljupko Petrović čuvenom rečenicom: Da smo igrali lepršavo u finalu zaboraviće se čim sletimo u Beograd, a da smo osvojili Kup šampiona pamtiće se zauvek! Učinite sve da postanete junaci! Tako je torba iz „Slavije“ brzo skinuta sa dnevnog reda u svlačionici, ali nije i iz moje glave.
Hacijendu obezbeđivali Zvezdini ljudi
I Dejan Savićević je pre nekoliko godina francuskim novinarima rekao da su pre utakmice sa Marsejom Belodedić, Prosinečki i on dobili ponudu od po 500.000 maraka da izgube finale.
Kako je bio jak udar na igrače Crvene zvezde nakon što je od vrha kluba stigao odgovor - „ne dolazi u obzir, igramo za narod“- govori podatak da su hacijendu pored Barija, gde je bila smeštena klupska ekspedicija, obezbeđivali ljudi koje je angažovala uprava crveno-belih. Ni jedna marka nije mogla da proleti!
Svakom fudbaleru Olimpika, nije na odmet reći, bilo je javno obećano po 400.000 maraka, dok su crveno-beli dobili 64.000 maraka. Plus fudbalsku besmrtnost!
Prvi odlazak "čudotvorca iz Marseja" u zatvor
Tapi, naravno, nije mirovao. Dve godine nakon Barija Žan Žak Edeli, fudbaler Olimpika, proglašen je krivim za potplaćivanje fudbalera Valensijena Kristofa Robera, uoči utakmice sa Valensijenom, koju je Marsej dobio 1:0. Tom pobedom Olimpik je osigurao petu uzastopnu titulu. Taj trofej oduzet im je naredne godine sudskim putem, a tim je morao na kazneno-popravne mere u drugu ligu.
Bernar Tapi, ministar francuske vlade u vreme predsednika Fransoe Miterana, osuđen je na zatvorsku kaznu od osam meseci, uz to je dobio i petogodišnju zabranu obavljanja svih funkcija u fudbalu.
Pre tri godine Edeli je za dnevnik L’Ekip rekao da je „varanje bilo Tapijeva druga priroda“. I dok je to manje-više bilo poznato, on je potvrdio ono o čemu se dosta šušakalo - da je „nekoliko fudbalera Olimpika primilo doping-injekciju uoči finalne utakmice sa Milanom“. Olimpik je pobedio (1:0) i osvojio Lige šampiona u sezoni 1992/93. Prema Edelijevim rečima, „igrači su stajali u redu za injekciju“, a jedini koji se tome usprotivio navodno je bio Nemac Rudi Feler.
Nakon što je odslužio kaznu zatvora Bernar Tapi je iz fudbala, gde je napravio opasan cirkus, otišao na pozorišnu scenu, sa komadom "Let iznad kukavičijeg gnezda". Tapi je igrao ulogu Patrika Mek Marfija, lika koji je Džeku Nikolsonu 1975. godine doneo Oskara.
Skakao iz kostima u kostim kao dobro plaćeni klovn
Igra u ludačkoj košulji nije mu teško pala. Vešto se kroz život prebacivao iz kostima u kostim. U vladi Fransoa Miterana imao je “populističku ulogu za uspavljivanje nacije“. Potom je usledila stranačka karijera u Radikalnoj partiji, gde ga je Miteran upotrebio za političko uništavanje svog rivala Mišela Rokara. Odatle je katapultiran u fudbal kao vlasnik firme "Adidas" i Olimpika. Bio je zagovornik koncepta lažiraj, podmiti i prevari u fudbalu, te ukradi, pronevri i falsifikuj u sferi javnog kapitala. Kakvog je formata bio najbolje govori podatak da je propaloj banci „Kredi Lione“ ostao dužan više od 500 miliona maraka (zvuči poznato!?).
Tapi je 2007. godine podržao Nikolu Sarkozija na predsedničkim izborima. Posle volšebne arbitraže, ubrzo po dolasku Sarkozija na vlast dobio je čak 403 miliona evra na konto obeštećenja u sporu sa bankom „Kredi Lione“, uz obrazloženje da je poštujući njene sugestije po nižoj ceni prodao akcije „Adidasa“, čiji je bio vlasnik.
Šest bankovnih računa, tri polise životnog osiguranja
Sud u Parizu je 2013. odlučio da mu privremeno zapleni deo imovine. Pod ključem su se našla njegova tri računa životnog osiguranja sa 20 miliona evra, kuća u Parizu vrednosti 69 miliona, vila u Sen Tropeu od 48 miliona evra. Konfiskovano je i šest Tapijevih bankovnih računa i njegov udeo u vlasništvu u medijskoj grupi čiji su listovi Nis maten i Provans.
Direktor Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) Kristin Lagard morala je da se pojavi pred sudom u Francuskoj po optužbi za zanemarivanje dužnosti povodom isplate 400 miliona evra. Lagardova (59) je bila ministar finansija u vladi predsednika Nikole Sarkozija u vreme kada je Tapiju isplaćena sporna kompenzacija.
Komentari
