Čekanje onih kojih nema

Imena 73 osobe trenutno su upisana u Registru nestalih osoba Srbije, koji je u organizaciji Fondacije „Tijana Jurić“ osnovan u junu 2017. godine. Najstarija upisana nestala osoba je Franka Ćari, rođena 1932. godine, kojoj se svaki trag izgubio u oktobru prošle godine na Novom Beogradu, a najmlađa Radmila Ćirković (20) iz Sremske Mitrovice koju porodica takođe čeka od oktobra prošle godine. Franka Ćari, prema podacima Registra nestalih osoba, patila je od demencije i dezorijentisanosti, dok se Radmila Ćirković poslednji put majci obratila SMS porukom: „Mama, ja sam sa jednim likom, ne znaš ga. Vraćam se brzo.“ Posle te poruke, Radmila je nestala, a njen mobilni telefon više nije u funkciji. I tako je i danas.

Porodice nestalih nikad ne isključuju telefone, trzaju se na svako zvono i sa svakim pozivom čekaju vesti od prijatelja, policije… Nadaju se dobrim vestima, strahuju od loših. Neki ni posle godine nestanka ne gube nadu da su njihovi najdraži živi i zdravi. Neki bi više voleli da imaju grob na koji bi otišli. Od „Samo da su živi i zdravi“ do „Da bar imamo grob“ dugačak je put, put u kome se iz sekunde u sekundu prožimaju nada, vera, strah, očaj i beznađe, pa sve iznova. Iz dana u dan, iz noći u noć, do svitanja… Samo da znaju…
Samo ove godine, poslednjih nekoliko meseci društvene mreže bile su preplavljene informacijama o nestancima. Nestao dečak, devojčica, žena, muškarac… Nađen nestali živ i zdrav. Nađeno telo nestalog. Od nestalog ni traga ni glasa… – vesti su koje se objavljuju iz dana u dan i svaka je presuda za porodicu.

Poslednja takva vest je na nekoliko sati podigla na noge Blok 45 na Novom Beogradu, kada je na društvenim mrežama objavljeno da je nestao trogodišnji dečak Antonije. Njegov nestanak objavljen je 24. juna uveče i na sreću dečak je sat i po kasnije pronađen kod okretnice autobusa, ali u Bloku 70. Na ovakvu vest svako bi pomislio da se dečak jednostavno izgubio, međutim objava njegove majke na Fejsbuku unela je uznemirenje koje bi moralo da bude razjašnjeno. Majka nestalog dečaka je posle njegovog pronalaska objavila detalje i nestanka, ali i razgovora sa detetom, nakon što se vratio kući: „Drage komšije i prijatelji, pre svega želim svima da zahvalim na posvećenosti i ujedinjenosti da zajedno pronađemo našeg sina Antonija koji je 24. juna u 19.50 nestao na šetalištu Lazara Kardenasa. Antonije se sa svojim tatom vraćao kući na večeru na biciklu bez pedala i vozio je nekih 20-ak metara ispred tate. U jednom trenutku nastala je gužva na šetalištu i tata nije mogao da ga ugleda. Antonijev tata ima povređenu nogu i ne može brzo da trči. Kada je potrčao ka Antoniju nije nigde mogao da ga ugleda, počeo je da ga traži i odmah me je pozvao. Ja sam izjurila i pozvala komšije da mi pomognu i u roku od pola sata do 45 minuta ceo blok ga je tražio, postavljena je objava i u ovoj grupi, prijavljen je nestanak policiji i komunalnoj policiji. Oko 21.30 dobila sam informaciju da ga je pronašla žena i prijavila policiji. Antonije je pronađen kod okretnice autobusa 68 u Bloku 70. Nije nam bilo jasno kako je uspeo sam tako daleko da ode, bio je zbunjen i pomalo uplašen. Napisaću vam šta sam saznala od Antonija jer smatram da ovako nešto, nažalost, može još nekome da se dogodi.

Danas je Međunarodni dan nestalih osoba

Vesti 30.08.2020. 16:16

Danas je Međunarodni dan nestalih osoba

Antonije je rekao da se uplašio kada je uleteo među ljude i da ga je jedan čovek pozvao da mu se pridruži u žbunju. Čovek mu je rekao da je i on uplašen i ponudio mu je čokoladu. Antonije kaže da su se njih dvojica sakrili od čudovišta. Nakon čega je čovek rekao Antoniju da su se njih dvojica izgubili i da će zajedno pronaći Tonijevog tatu i uputili su se ka Savi. Antonije kaže da je čovek u jednom trenutku nestao i ostavio ga je i tada je Toni stajao sam i ugledala ga je žena koja je pozvala policiju. Samo da naglasim da je ovo priča deteta koje ima tri godine, koja se ne može proveriti i koju sam saznala ispitujući ga više puta. Ja sam profesorka socijalnog rada, bavim se zaštitom dece i obučena sam da intervjuišem decu. Moguće je da imamo nekoga ko vreba malu decu i važno je da obratimo pažnju i više nego inače i to kao zajednica. Mala deca ne mogu da razumeju da nepoznati mogu biti opasni, a u velikim gužvama svašta je moguće. Nadam se da je ova naša situacija izolovan slučaj i da će tako i ostati, kao i da će naše iskustvo koristiti i drugim ljudima“, objavila je Anita, Antonijeva mama.

Priča o nepoznatom muškarcu sa kojim je bio njen sin zasad je ostala samo na njenoj objavi. Dok je policija ne reši ili dok se nažalost ne ponovi slučaj nekom drugom detetu.
U isto to vreme, kroz šestodnevnu dramu prolazila je i porodica sedamnaestogodišnjeg mladića M. O. koji je nestao prošlog ponedeljka, a čiji je otac šest dana kasnije objavio da mu je sin pronađen živ i zdrav.

ČETVRTINA NIKADA NE BUDE PRONAĐENA: U Rusiji godišnje nestane između 70.000 i 100.000 ljudi, od kojih polovinu čine deca

Svet 10.07.2018. 14:38

ČETVRTINA NIKADA NE BUDE PRONAĐENA: U Rusiji godišnje nestane između 70.000 i 100.000 ljudi, od kojih polovinu čine deca

Tu sreću, nažalost, nije dočekala porodica Lazara Kujundžije (18), mladića koji je 17. juna nestao u beogradskom naselju Banjica. Njegova sestra Snežana Beljić, koja je pokrenula potragu na društvenim mrežama, najpre je zamolila sve koji imaju bilo kakva saznanja da se jave porodici, a onda je dva dana kasnije, kada je pronađeno njegovo telo, usledila objava koju niko nije želeo da pročita: „Bato moj, živote moj... Videćemo se opet jednog dana. Raj nije mogao da čeka na tebe.“

Kad stignu najcrnje vesti

Na sajtu „Nestali Srbija“ je i ime Aleksandra Rašića (22) koji je 1. juna ove godine nestao u Stupčevićima kod Arilja koji je kobnog dana došao do kuće čoveka kod kog je radio na berbi malina i kod koga je ujedno i živeo. Porodica sumnja da je Aleksandar otet i navodi da se radi o veoma mirnom dečku koji nema vozačku dozvolu i koji nikada nije imao problema sa zakonom. Njegov nestanak je i dalje misterija.
A upravo u to vreme dve porodice, posle prijave nestanka, dobile su najcrnje vesti.
Telo osamnaestogodišnjeg Mirka R. iz Negotina čiji je nestanak bio prijavljen 24. maja nađeno je ispod mosta Glogovičke reke na magistralnom putu Zaječar–Negotin. Identifikaciju je potvrdila porodica nestalog mladića, a kako je utvrđeno obdukcijom, smrt mladića nastala je padom sa velike visine. Obducenti niškog Zavoda za sudsku medicinu odbacili su ubistvo kao mogućnost smrti. Mirko se kobne večeri 24. maja rastao sa društvom u Negotinu i otišao u nepoznatom pravcu, a njegovo telo mesec dana kasnije pronašao je meštanin u obilasku imanja.

Ista vest sačekala je i porodicu Ljubiše Lj., koji je poslednji put viđen 4. maja u Borči na okretnici autobusa 95. Porodici je prethodno ostavio oproštajno pismo, zbog čega je odmah bilo jasno da planira samoubistvo, zbog čega su prijatelji posebno molili lovce, ribolovce i ljude koji šetaju po prirodi da obrate pažnju. Ljubiša je sahranjen četiri dana posle nestanka.
Kroz agoniju nestanka prošla je i hraniteljska porodica Petrović iz sela Lovci, kada je krajem aprila nestao njihov štićenik Siniša Adamović iz Jagodine.
„Rekao je da ide da se šiša. Nisam htela da ga zovem pre 12 ili 13 sati, dok ne završi. Kada sam ga pozvala oko 15 sati, nije bio dostupan. Od tada ne možemo da ga dobijemo. Na Mesindžeru je taj dan poslednji put bio aktivan oko 11 sati“, izjavila je na dan nestanka hraniteljka Stevana Petrović. Potragu za Sinišom započeli su u frizerskom salonu, kao i kod ljudi koji ga poznaju, ali mladića niko nije video.
„Čudno nam je jer uvek zaključa vrata i nosi ključ sa sobom. Ima crvenu torbicu bez koje ne izlazi iz kuće. Kada smo došli, videli smo da je otključano, ključ i torbica su bili u kući, ali ne i njegova lična dokumenta. On je ometen u razvoju, bojimo se da ga je neko preko Fejsbuka ubedio da ode s njim ili da mu je neko naudio“, otkrivala je Stevana sumnje koje su im prolazile kroz glavu. A onda je nekoliko dana kasnije Siniša pronađen uz pomoć i dojavu meštana iz sela. Na sreću, pronađen je nepovređen, ali se ne seća šta se tačno desilo i kako se izgubio, a „bilo ga je sramota da pita kako da se vrati kući“.
„Neki ribolovci, koji su na društvenim mrežama videli moju objavu da je nestao, primetili su ga i prepoznali po slici pa su mi javili. Moj sin i snaja išli su potom kolima svugde gde je viđen, tražili ga, konačno ga i našli“, rekla je Stevana posle Sinišinog pronalaska.

Agoniju koja se završila srećnim vestima prošla je i porodica Dejana Smita (29) iz Vrdnika koji je takođe nestao u aprilu ove godine, kada je posle dolaska sa posla izašao iz svog porodičnog doma.
„Kada se vratio sa posla ušao je u sobu, uzeo jaknu i izašao napolje. Od tada ne znamo gde je. Njegov nestanak prijavili smo policiji“, kroz očaj je pričao Dejanov otac Miroslav, moleći sve koji imaju neke informacije o Dejanu da se jave policiji. Miroslav je rekao i da su prethodnih dana primetili da je Dejan rastrojen, ali im nije rekao razlog.

Tri devojčice

„Samo da ga pronađemo, ako ima neki problem, rešiće se“, pričao je Miroslav, a onda je usledila srećna vest: „Živ je! Pronašli smo ga. Hvala svim ljudima koji su učestvovali u potrazi. Od kada je nestao smo ga tražili, angažovali smo se i na svu sreću pronašao ga je drug na potezu u blizini Vrdnika.“

Jun mesec i približavanje kraja školske godine do očaja su doveli i tri maloletne devojčice. Najpre je 4. juna nestala devojčica E. B. stara 12 godina, koja je nestala na putu do kuće u Žarkovu, kod Osnovne škole „Đorđe Krstić“ koju pohađa. Ispostavilo se da devojčica tog dana nije ni bila na nastavi i, na sreću, pronađena je iste večeri. Dan kasnije u Čačku je nestala četrnaestogodišnja E. R. koja je nađena tek tri dana kasnije i vraćena je porodici.

Višečasovnu agoniju prošla je sredinom juna i porodica devojčice Katarine B. (12), iz Kikinde, koja je 14. juna krenula u OŠ „Žarko Zrenjanin“ da bi popravila ocenu uz engleskog jezika. Ocenu, međutim, nije popravila. U 10 sati i 30 minuta trebalo je da izađe iz škole, ali od tog trenutka nije je nigde bilo.

„U školi mi je rečeno da je moja ćerka odgovarala i da je poslednja napustila školu. Otada joj se izgubio svaki trag. Nestanak sam prijavio. I na društvenim mrežama je oglašen njen nestanak“, pričao je Zoran, otac devojčice, posle nestanka, a onda je pet i po sati kasnije svima pao kamen sa srca: „Želim samo da vam javim da je moja ćerka pronađena“, rekao je otac Zoran.

Policiji u Užicu je 1. februara porodica prijavila nestanak Katarine Pantić (22) iz ovog grada koja je poslednji put u kontaktu sa roditeljima bila 14. januara. Od tada oni ništa nisu znali o ćerki, koja je inače prethodnih meseci stanovala u Požegi, gde je poslednji put i viđena. Posle nekoliko dana potrage policija je uspela da uđe u trag nestaloj devojci, ali je ona rekla da ne želi da kontaktira sa roditeljima.

Kriminolog Dobrivoje Radovanović za „Ekspres“ kaže da je u javnosti sada zbog društvenih mreža mnogo vidljiviji broj nestalih osoba, ali da ne može da tvrdi da li je nestalih više ili manje u odnosu na ranije godine jer u Srbiji ne postoji tačna evidencija nestalih osoba po godinama, mesecima, uzrastu i polu.

„Možemo samo da pretpostavimo da je više nestalih osoba zbog više društvenih i ličnih problema. Kada su mladi ljudi u pitanju, oni nestaju zbog sukoba sa roditeljima, zbog neuzvraćene ljubavi. Nažalost, često i zbog depresije kada jedino rešenje vide u samoubistvu“, kaže Radovanović.

Srpsku javnost tako je ove godine najviše potresla sudbina dečaka Dragana Drljića (15) iz Pančeva čije je telo izvučeno iz Tamiša 3. februara, nakon celog dana pretrage reke. Dragan je tog dana bio na praksi, a zatim je otišao na Tamiški kej, gde je ostavio vezani bicikl. Kod kuće je ostavio oproštajno pismo devojčici sa kojom je dva dana ranije raskinuo ljubavnu vezu. Majka Danijela provela je noć pored reke. Tu je i sačekala da policija pronađe i izvuče telo njenog sina.

„Koja je sad moja svrha života. Za šta ja da živim. Ja bih sad samo da zaspim pored njega“, bilo je sve što je mogla da izgovori majka Danijela.

Kriminolog Radovanović kaže da je život u 21. veku mnogo komplikovaniji i teži nego što je bio pre 50, pa čak i 30 godina.

„Drugačiji su društveni odnosi, ljudi imaju velikih problema sa egzistencijom, sve je daleko komplikovanije i to dovodi do više ličnih problema. Ljudi su u trci za zaradom, u gubicima. Neki to ne mogu da podnesu, ne mogu da izađu iz problema i zato se i odlučuju na nestanak, na promenu sredine, na odlazak u drugo mesto, drugi grad, nažalost i na samoubistvo“, kaže Radovanović.
 

Ni glasa...

 

Drugog dana decembra 2015. počela je agonija Vesne i Gorana Đorića, roditelja Biljane Đorić iz Mataruške Banje, koja je kao devojka od 19 godina nestala u Kraljevu. I agonija nije prestala... Pet i po godina Vesna i Goran dobijaju i gube nadu. Vesna obilazi manastire nadajući se da će tamo pronaći ćerku. I čeka. I dalje uzalud...

Biljana je nestala nakon što je mobilni telefon i dokumenta u večernjim satima ostavila na kiosku, uz poruku da će neko doći po njih. Od tada joj se izgubio svaki trag. I od tada je bilo raznih spekulacija o tome gde bi mogla biti, ali na kraju nije bilo dokaza da je viđena na tim mestima. Poslednja informacija bila je da je primećena u Grčkoj na moru, na Halkidikiju.

„Interpol je proveravao tu informaciju. Otišli su u Kaliteu, pa zatim i u Solun, jer su imali informaciju da je možda u jednom tamošnjem kafiću. Ali, ništa…“, pričao je Goran Đorić. Vesna kaže i da su ona i suprug posle policije išli u Grčku da bi lično proverili tu informaciju. „Ispostavilo se da je devojka iz Mataruške Banje, da liči na moju Bilju, čak i ja lično znam tu devojku. Čovek je iz najbolje namere to prijavio. Bilo je i raznih prevaranata, da je viđena u Bosni, pa u Valjevu. Sve te informacije smo proveravali. Čak su nam javili i da je u Zaječaru. Kum je našao tog momka, privodio ga u policijsku stanicu. Ispostavilo se da je samo hteo da uzme pare“, pričala je Vesna za medije.

Pričalo se da je Biljana otišla u neki od pravoslavnih manastira, ali ni to nije dokazano. Majka je iz dana u dan sve teže jer posle godina pakla nema nikakvog traga o njihovoj ćerki. „Čak ni onih koji bi ukazali na to da li je uopšte živa. Ništa. Pisala sam i Patrijaršiji u Beogradu. Nikakav odgovor nisam dobila. Mnogo sam razočarana, tužna, slomljena…“, rekla je Vesna.

 

Šest dana potrage za majkom dečaka

 

Renata Šipoš (37) iz Subotice, majka jednoipogodišnjeg dečaka, nestala je u ovom gradu početkom maja i od nje šest dana nije bilo ni traga ni glasa. Nestanak je prijavio njen suprug Arpad, navodeći da je Renata nestala nakon što je otišla da kupi majci lekove. Tog dana ponašala se sasvim uobičajeno.

„Tog dana kad je otišla žurila je, sin nam je zaspao, bilo je oko 12.30 sati. Htela je da krene, objasnila mi je da ide da podigne mami penziju i lekove, i posle se nije vratila“, pričao je Arpad tri dana posle nestanka supruge.

„Majka joj je nepokretna, šlogirana, ima stent i uzima puno lekova, a inače živi sa nama. Renata je odnela zdravstvenu knjižicu svoje majke i moju ličnu kartu da reši nešto za roditeljski dodatak. Sad je i njena majka u problemu jer ostaje bez lekova koji su joj hitni“, pričao je Arpad, navodeći da je suprugu nazvao posle njenog odlaska. „Javila se nakratko, rekla da je otišla u drugu kuću koju ima tu u Subotici, da je tamo, da čisti nešto... Posle toga joj je telefon bio isključen. Išli smo sa policijom da je tražimo, ali ništa. Ona je psihički loše, lečila se od alkoholizma godinama, uzima i dalje lekove za to. Bojimo se da joj se nešto nije dogodilo. Tražimo neki znak da je dobro... Niko je nije video, sve prijatelje sam pozvao, tražim je i ja, traži je policija...“, očajno je pričao suprug. Na sreću, Renata je nađena tri dana posle njegove izjave.

 

Neizvesnost

 

U poslednje dve godine najopsežnija potraga organizovana je u decembru 2019. godine za tada dvanaestogodišnjom Monikom Karadarević, koja je nestala 20. decembra na putu ka školi u mestu Brzi Brod. Tri dana nakon nestanka, policija je, prikupivši materijalne dokaze, utvrdila da je devojčicu oteo višestruki silovatelj Ninoslav Jovanović, poznatiji po nadimku Malčanski berberin koji je nadimak dobio po tome što je pre silovanja šišao svoje žrtve na kratko.

Devojčica je pronađena posle desetodnevne potrage u napuštenoj vikendici u selu Pasjača, ali je Jovanović tada uspeo da pobegne da bi kasnije bio pronađen i uhapšen na seoskom groblju pored magistralnog puta koji povezuje Niš, Svrljig i Knjaževac. Jovanović je u januaru ove godine prvostepenom presudom osuđen na doživotnu kaznu zatvora.

 

Panika sa srećnim krajem

 

Srećan kraj, a tolika panika – ukratko bi bio opis potrage za Beograđankom Teodorom Rajčević (29), čiji nestanak je pre tri godine prijavila njena porodica. Usledila je gomila objava na društvenim mrežama i, na sreću, devojka je pronađena živa i zdrava posle dva dana, a njena priča postala je anegdota Beograda.

„Zahvaljujemo svim prijateljima, medijima i naročito policiji na svesrdnom angažovanju i podršci. Upoznala sam ekipu iz Švedske i pokazivala sam im Beograd... Na ’Evrosongu’ zagarantovanih 12 poena od Šveđana“, objavila je, uz smajli, Teodora na svom fejsbuk profilu, nakon što je posle dva dana uključila mobilni telefon.