DNEVNIK ROBIJAŠA: Lončar i Šiptar

Nikome neću, čak i ako me zamoli, prepisati smrtonosan otrov, niti ću mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt...Jebote, pa koji deo ovde Lončar nije dobro razumeo?

Imam kilu. Imam dve. Moram to da operišem, ali kako, jbt, kako? Taman kad sam sebe ubedio da sam, ipak, paranoik, videh u novinama sliku ministra zdravlja sa ovim "zemuncem" Šiptarom.

I, jbg, šta da kažem sebi, nećeš, majčin sine, u Klinički centar pod nož, trpi, bolje i to nego da ti tamo ubrizgaju nešto da se nikad više ne probudiš. Mislim, nisam ja sad kao šokiran što vidim Lončara i Šiptara zajedno. Pa, jbt, nije samo on bio sa Šiptarom. Bili su svi. Razmišljam, kako je taj lekar, taj ministar Lončar, shvatio Hipokratovu zakletvu.

Taj Hipokrat kaže: Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higejom i Panakejom, i za svedoke uzimam sve bogove i sve boginje, da ću se u skladu sa svojim sposobnostima i svojim rasuđivanjem držati ove zakletve... Prepisivaću lečenje na dobrobit svojih pacijenata u skladu sa mojim sposobnostima i mojim rasuđivanjem i nikada nikome neću naneti zlo.

Sad ide najzanimljviji deo: Nikome neću, čak i ako me zamoli, prepisati smrtonosan otrov, niti ću mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt...

Jebote, pa koji on deo ovde nije dobro razumeo?

E, sad, taj dr Lončar, on je igrač. Uhapse njemu nekog iz tazbine. Sutradan, taj dr pravi link sa tipom iz policije na funkciji. Onda njih dvojica šalju izaslanicu ovde u zatvor da jednog robijaša lepo posavetuje da on kaže nešto protiv jednog biznismena i jednog političara, da tako pomogne i sebi i državi, da jednim udarcem dve muve ubije. I taj tip, taj robijaš, njoj lepo kaže: "Damo otmena, poručite tamo gde treba da ja ne mogu da budem ni Čume, ni Bagzi."

Idemo dalje, kandidat Vuk Jeremić. Provalili smo ga, ne volimo ga mi robijaši jer je ni vino, ni voda. Taj 'leba ne da, a ne amnestiju. On je Tadićev kontinuitet i onoga što se na pogrešnom mestu rodio i požuteo. Znaš kako kažu, beži od žutog čoveka.

I šta sam hteo da kažem? E, da. Za koga da glasam na predsedničkim izborima? Kako Tomi, jbg, da dam glas kad od njegovih iz stranke kilu ne smem da operišem. Neko kaže, pa dao nam je Toma amnestiju, jebi ga. Pa morao je da nam je da. Dao bi nam je i onaj Tadić, onakav kakav je, ni stan nema. I pazi ti, jebote, on intelektualac, otac akademik, i hvali se kako sa šezdeset godina nije rešio stambeno pitanje. Pa ja bih se ubio!

E sad, za ombudsmana Sašu Jankovića tek ne mogu. Pazi, on 2010. da priča kako u zatvorima mora da se poboljša ovo, mora da se poboljša ono... I ništa. Raspitam se šta je bilo, i dobijem obaveštenja da su ga iz BIA pozvali na informativni razgovor. Verovatno su mu pokazali ono za (samo)ubistvo, i zaštitnik građana, da li je ijednog građanina zaštitio, zaćutao. I tad se za 34 posto poveća naseljenost zatvora, a da se kapaciteti nisu proširili, što će, opet, reći da su hapsili i kurtu i murtu. Da skratim, znači, onaj ko je Sašu ućutkao, taj ga sad kandiduje.

E sad, idemo dalje, kandidat Vuk Jeremić. Provalili smo ga, ne volimo ga mi robijaši jer je ni vino, ni voda. Taj 'leba ne da, a ne amnestiju. On je Tadićev kontinuitet i onoga što se na pogrešnom mestu rodio i požuteo. Znaš kako kažu, beži od žutog čoveka. Ovaj, kao, bio opozicija Miloševiću i naplatio 100 miliona nečega. I onda došao na vlast i kaže ovi što su dosad živeli na Dedinju, odsad će u Zabeli. A ti, majstore, uzeo sto miliona nečega. Jebi ga.

Ko je ostao? A da, Šešelj. On se podvodi pod političkog kriminalca. Pa to je gore nego organizovani kriminal, jebeš mi sve!

Al' da se vratim na kilu, dve. Na Lončara i Šiptara. Pa Velja Ilić je rođen u štali, ali nije tele.}