Fotografija rešila otmicu

Poput većine banalno prevedenih i plasiranih istinitih priča, naizgled površnih i za jednokratnu upotrebu, ovdašnji mediji su ne tako davno preneli informaciju koja počinje istovetno: „Bio je prvi dan polugodišta u srednjoj školi, a početak poslednje školske godine za tinejdžerku Miše Solomon...” Šta god takav uvod značio.

Dramaturški jeftino loše sročen uvod trebalo je da otkrije, ili za roditelje u Srbiji koji se bore sa istovetnim problemima prikrije neverovatnu priču o otetoj devojčici koja je sticajem čudnih okolnosti otkrila istinu o sebi i svojoj biološkoj porodici. Drugih verzija, sem onoga što je britanski BBC izvorno objavio, nije bilo, tako da ovaj događaj nije okončan kao celovita priča.

Susret sa istinom 

Na početku polugodišta u srednjoj školi u Kejptaunu učenici završnog razreda koji je pohađala Miše Solomon, tada stara 17 godina, rekli su joj da se u školi pojavila tri godine mlađa devojčica koja veoma liči na nju. Nije se na to previše obazirala, sve dok se na školskom hodniku nije srela sa Kesidi Nurs. Bila je iznenađena fizičkom sličnošću sa devojčicom i, kako je kasnije rekla,
„trenutnoj vezi“ koju je prema njoj uspostavila.

"Osećala sam se kao da je poznajem, bilo je to prilično čudno i pomalo strašno, jer nisam mogla da razumem zašto se tako osećam", opisala je. Uprkos generacijskoj razlici koja je u tom periodu odrastanja veoma izražena, Miše i Kesidi su počele da se druže i da provode vreme zajedno. „Rekla bih joj ‘hej devojčice’, a ona bi mi odgovarala sa ‘hej velika sestro’. Ponekad bismo zajedno odlazile u toalet gde bih joj sređivala frizuru, ili bismo zajedno stavljale sjaj na usne", opisivala je Miše taj period.

Kada bi ih drugi učenici pitali da li su sestre, šaljivo su odgovarale „ne znamo, možda u nekom drugom životu”. Onda su se devojčice fotografisale zajedno. Fotografiju su pokazale drugarima, a jedan od dečaka je upitao mlađu devojčicu: „Da li si sigurna da nisi usvojena?”.

Smejale su se na tu opasku. Sve dok je starija Miše nije pokazala roditeljima.

Njena majka Lavona svoju ćerku je nazivala „princezo” i s njom provodila većinu slobodnog vremena. Videvši fotografiju, zaključila je da su njih dve dosta slične. Otac Majkl je rekao da je tu devojčicu viđao u marketu gde je imao radnju.

Istovremeno, mlađa devojčica Kesidi je fotografiju pokazala svojim roditeljima Selest i Morn Nurs. Kad su videli fotografiju, bili su zbunjeni. Za to su imali dobar razlog. Nakon posmatranja zajedničke slike dve devojčice, zamolili su ćerku da svojoj novostečenoj drugarici Miše postavi samo jedno pitanje: „Da li je rođena 30. aprila 1997. godine?”. Pri prvom narednom susretu Kesidi je Miše upitala za datum rođenje. Miše je lakonski odgovorila; „Zar me špijuniraš na Fejsbuku?“

Ipak, potvrdila je da je to datum njenog rođenja.

Nekoliko dana kasnije Miše su pozvali da izađe sa časa matematike i dođe kod direktora škole. U direktorovoj kancelariji su se nalazila dvojica socijalnih radnika. Bez previše ustezanja ispričali su joj da postoji devojčica Zefani Nurs, koja je bila stara tek tri dana, a koja je pre 17 godina oteta iz porodilišta i nikada nije pronađena. Miše ih je slušala ne shvatajući zašto joj to govore. Saopštili su joj da postoje dokazi koji upućuju na to da je ona ta oteta devojčica. Miše je pokušala da ih razuveri objašnjavajući da nije rođena u bolnici koju su naveli, već u drugoj, udaljenoj oko 20 minuta vožnje automobilom, kako piše u njenom rodnom listu.

Međutim, socijalni radnici su joj rekli da ne postoje podaci o njenom rođenju u bolnici koju navodi. Verujući da se radi o ogromnoj grešci, Miše je pristala na DNK test. „Toliko sam verovala majci koja me odgajila da me nikad ne bi lagala, pogotovo o tome ko sam i odakle dolazim, da sam bila apsolutno uverena kako će DNK test biti negativan“, rekla je kasnije.

Dan posle uzetih nalaza za DNK, za Miše je sve postalo košmarno. Rezultati testa su pokazali da su Kesidi i ona sestre: „Bila sam u šoku, osećala sam se kao da mi je život potpuno van kontrole”. Priča o otetoj devojčici na pragu punoletstva, pronađenoj posle toliko godina, dospela je u sve udarne vesti u Južnoj Africi.

Čekajući „majku“

Miše je saopšteno da ne može da se vrati kući u kojoj je odrasla, već da mora da ostane u takozvanoj sigurnoj kući. Dodatno ju je uništilo saznanje da je Lavona Solomon, žena za koju je odrasla verujući da joj je majka, uhapšena: „To me je potpuno slomilo... Zvala sam je. Htela sam da saznam odgovore, da pitam zašto, šta se događa? Bila sam toliko zbunjena osećajem da pripadam nekom drugom.”

Miše je bila prisutna dok je policija ispitivala njenog navodnog oca, Lavoninog supruga: „Videla sam da je pod stresom, bes u njegovim očima i zaista sam se uplašila”. Policija je želela da zna da li je bračni par deo zavere o otmici: „Moj otac je nežan i topao, on je moj kamen, moj heroj i moj tata. Sedeo je tamo i rekao ‘nisam to učinio, mislio sam da je moja, kako je moguće da nije moja’,” ispričala je Miše. Policija nije pronašla dokaze da je navodni otac znao da je Miše uzeta od bioloških roditelja. Oslobođen je optužbe.

Tokom istrage je ispričao da je Lavona definitivno bila trudna, ali da je verovatno prikrila spontani pobačaj, a potom lažirala ostatak trudnoće pre nego što je ukrala devojčicu i dovela je kući, pretvarajući se da je njihovo dete.

Dok je Lavona boravila u pritvoru čekajući suđenje pod optužbom za otmicu i lažno predstavljanje da je majka deteta, Miše se sastala sa svojim biološkim roditeljima. Iako su Selest i Morn Nurs imali još troje dece, nikada nisu prestali da traže svoje prvorođeno dete. Njihova ukradena beba odrastala je u blizini - na svega pet kilometara udaljenosti.

"Zagrlili su me i neutešno plakali, nije mi bilo ugodno, bilo mi je čudno. Pustila sam ih, jer sam znala koliko su toga prošli i kako im je teško. Žalosno je što nisam osećala ništa, ali kako su mi mogli nedostajati kad nisam znala da postoje", opisala je Miše susret sa svojim biološkim roditeljima u policijskog stanici, u prisustvu socijalnih radnika.

Suđenje Lavoni Solomon pred Visokim sudom održano je 2015. godine. Miše i njeni biološki roditelji pomno su slušali svedočenje. Lavona je negirala da je počinila krivično delo. Međutim, ispričala je svoje brojne pokušaje začeća i spontanih pobačaja, kao i njen očaj za tim da usvoji dete. Zatim je priznala da joj je bebu na usvojenje ponudila žena sa imenom Silvija, kod koje je odlazila na tretmane za lečenje neplodnosti. Kako joj je navodno rekla Silvija, devojčica je pripadala mladoj ženi koja je nije želela i rekla je da bi htela da se devojčica usvoji. Sud je ustanovio da ne postoje bilo kakvi dokazi o postojanju Silvije. Ujedno, svedok iz bolnice setio se da je video medicinsku sestru koja je nosila bebu i tokom prepoznavanja identifikovao Lavonu kao navodnu medicinsku sestru. Lavona je osuđena na 10 godina zatvora.

"Osećala sam se kao da umirem, nisam znala kako ću se nositi s tim, kako ću dalje u životu bez svoje mame", rekla je Miše. Kasnije je posetila Lavonu u zatvoru i prvi put razgovarala s njom otkako su socijalni radnici stigli u njenu školu: „Videle smo se preko prozora. Sedela je u odeći koju nose drugi zatvorenici i to mi je slomilo srce. Nisam mogla da prestanem da plačem.”

Žudela je za tim da sazna istinu, šta se tačno dogodilo tog dana kad ju je Lavona uzela iz bolnice:

"Znam da nisam tvoja krv, da pripadam nekom drugom i da si mi uzela sve druge mogućnosti i potpuno promenila moju sudbinu. To me užasno boli. Kako ti mogu verovati kad si me ceo život lagala da sam tvoja? Uništila si moje poverenje i moraćeš da budeš potpuno iskrena ako želiš kontakt sa mnom", rekla joj je Miše.

"Jednog dana ću ti sve ispričati”, odgovorila joj je žena koju je smatrala majkom. I dalje je tvrdila da je nije otela, mada Miše veruje da jeste. Ipak, oprašta joj i ne zamera: "Opraštanje donosi isceljenje. Ona zna da joj opraštam i da je i dalje volim ".

Kada je krajem 2015. napunila 18 godina, Miše je razmišljala o preseljenju kod svojih bioloških roditelja, ali je donela drugačiju odluku. Redovno posećuje Lavonu koja bi za nekoliko godina trebalo da izađe iz zatvora.

Još živi u porodičnoj kući i čeka da joj se “majka” vrati.

Uprkos saznanju da je žena koja ju je odgajala zapravo ukrala, pomirila se sa svojim identitetima: "Možete me zvati Zefani ili Miše, u redu je".