INTERVJU ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIĆ: Zvezdan nijednog momenta nije sporio da je pucao u premijera
Zvezdan Jovanović nijednog momenta nije sporio da je ubio premijera Zorana Đinđića. Tu noć kada je saslušavan u CZ-u u Bačvanskoj izgledao je kao što izgleda većina ljudi kada odluče da nešto ispričaju. Samo je hteo da skine teret sa sebe, i to što pre je moguće. Palio je cigaretu za cigaretom i jedino je tražio da se vidi sa suprugom - kaže za "Ekspres" Aleksandar Milosavljević, tadašnji zamenik okružnog tužioca.
Sedamnaest godina od ubistva premijera Zorana Đinđića i policijske akcije "Sablja", Milosavljević u intervjuu za "Ekspres" govori zašto je te noći kada je krenuo na saslušanje Jovanovića pomislio da je on uhapšen, koja su dva ključna pitanja koja je postavio ubici premijera, i zašto nije želeo da daje izjavu u postupku koji je kasnije pokrenut protiv njega zbog sumnje da je iznudio izjavu od čoveka koji je usmrtio premijera.
U akciji "Sablja" Vi ste saslušavali brojne osumnjičene. A onda su Vas pozvali da saslušate i Zvezdana Jovanovića. Da li ste već znali da je on čovek koji je ubio premijera?
"Znali smo da je to uradio neko ko je iskusan, neko ko se time bavi profesionalno. U akciji "Sablja" smo radili i po 40 sati bez prekida. Policija samo dođe, odveze me do SBPOK-a, tamo mi daju dokumenta, informacije i kreće saslušanje. Bilo je kao na traci, non-stop. Tu noć, više se i ne sećam datuma, pozvao me je policajac koji je stalno dolazio po mene. Izašao sam iz zgrade, a on me je čekao u blindiranom automobilu. Tim vozilom do tada nije dolazio. Vozio je trasom kojom do tada nismo išli, ka Bačvanskoj. I kad smo došli do ulaza u CZ, on je preko radio-veze samo rekao "otvori" i tako smo ušli u dvorište. Dotle je sve kao bilo normalno, ali kada smo ušli u deo u koji stižu samo policijske marice, bio sam u dilemi - da li mene hapse ili ja treba nešto ovde da radim?"
Zašto ste pomislili da Vas hapse?
"Zato što su okolnosti bile potpuno drugačije. Sad je to malo šaljivo, ali u tom trenutku čovek počne da razmišlja šta se dešava. Sve dok nisam video Brku, zatvorskog čuvara. Rekao mi je: "Gde si, Sale?!", tada sam znao da je sve u redu. Popeo sam se gore, tu su bila i dvojica policajaca, zapisničarka, došla je Zvezdanova advokatica Vesna Radomirović, a onda su doveli i Zvezdana. Uzeo sam mu opšte podatke, ime, prezime, JMBG i onda je on sa advokaticom obavio poverljiv razgovor.
Bili su u prostoriji pored, tu prostoriju policija samo nadgleda, ali noć je i sve se čuje. Čuo sam kad mu je rekla: "Jesi li lud da to priznaš?". Koliko se sada sećam, mislim i da mu je rekla:
"Ići ćeš sto godina u zatvor". Ona kao advokat nije mu dala da to uradi. Eto, a posle smo zbog tog saslušanja svi imali problem. Advokatica je odgovarala pred organima Komore, protiv mene je vođen postupak. Tri i po godine sam bio okrivljeni. Ispalo je da sam ja, i ja sam se šalio sa tim često, tukao Zvezdana da prizna ubistvo."
I onda Zvezdan seda ispred Vas. Da li ste u tom trenutku znali da je on osumnjičen za ubistvo premijera? Šta ste pomislili? Pred Vama je bio ubica premijera.
"Znao sam za šta je osumnjičen čim sam ušao u zatvor, ali kad radite ovaj posao dugo, izgubite značaj šta je tačno u pitanju. Tek kada sam otišao iz zatvora i kad sam ušao u kuću, počeo sam da motam film u glavi. Saslušavao sam čoveka koji je ubio premijera."
Kako je Zvezdan izgledao, kako se ponašao na saslušanju?
"Zvezdan je bio u dukserici i farmericama. Pušio je cigaretu za cigaretom... Izgledao je kao osoba koja hoće da skine teret sa sebe, i to što je pre moguće. Bio je zabrinut za porodicu. Stalno je pitao da li su oni dobro. Tražio je da što pre vidi suprugu. Mislim da ju je video pre, ali i posle saslušanja."
I Zvezdan priznaje ubistvo premijera?
"On nijednog momenta nije sporio da je pucao. To nije sporno. Ali bitna su dva pitanja koja sam mu postavio na kraju. Pitao sam ga zašto si ubio premijera i zašto si to priznao?"
Šta je rekao?
"Prvo je rekao zato što je Đinđić hteo da ih izruči u Hag. Rekao je da je video spisak od 442 osobe i da to nije mogao da dozvoli. Da ga citiram, rekao je: "Da mene, koji sam toliko godina krvavio gaće u ratu neko hapsi i vodi kao ratnog zločinca, ja to ne mogu, ne želim". Zvezdan je smatrao da je on u suštini uradio stvar koja je državni projekat. On je sebe doživljavao kao državnog činovnika."
Koji radi za državu, ali za koga kada puca na premijera te države?
"Da, mislio je da je to što je uradio, uradio po nalogu nekoga ko je mnogo mislio o tome, i Zvezdanu je to bilo normalno.
A zašto je priznao?
"I to sam ga pitao. Taj odgovor je možda i najinteresantniji u celom zapisniku. Rekao je: "Ja nisam kriminalac. Ne možete da me stavite u isti koš sa Dućom i Šiptarom. Ja nisam uzeo novac". Čak se distancirao i od ljudi koji su oko njega, u jedinici. Rekao je da to što neko radi, da ga to ne interesuje."
Droga?
"Ne samo to. Bilo je reči da su neki ljudi iz JSO radili obezbeđenje, davali im značke. Rekao je: "Ja nemam veze sa tim"."
Šta ste ga pitali oko samog ubistva?
"Gde, kad, kako, ko je bio sa njim. On je govorio o ljudima koji su mu pomogli u ubistvu, ali ih nije identifikovao. Nije se trudio da navede njihova imena, nego je rekao da su dvojica momaka došla i odvezla ga..."
Da li je govorio o Legiji?
"Njega nije pominjao, ali ono što je sada moj najveći utisak jeste njegova priča o samom hicu. Zvezdan sebe doživljava kao nekog ko je jako dobar u svome poslu. I to na saslušanju nije isticao napadno, ali način na koji je govorio o tome, tačno se videlo da ima potrebu da sebe jasno pozicionira kao čoveka koji to dobro radi. Posle je utvrđeno veštačenjem da je to bilo razdaljina od 128 metara, i meni su balističari objašnjavali da je to za profesionalca, s obzirom na čistinu terena, zadatak koji jeste težak, ali ne i neizvodiv. Zvezdan je govorio o tome kako je video premijera, šta je uradio. I ja sam iz toga shvatio da je to način na koji je on video situaciju. Kao kadar."
Kroz nišan snajpera?
"Dabome. I šta je to što on vidi? Njega je samo zanimalo da li je meta pogođena ili ne. Samo to mu je relevantno. On je ubio premijera i to je za svaku osudu, ali on je verovao u to što je govorio. On je radio zadatak. To je za njega bio i ratni i radni zadatak. On je bio samo izvršilac, a vrlo brzo je fokus pomeren na naručioca. Međutim, tog naručioca nema, on nikada nije utvrđen."
Mislite da postoji neko ko je iznad Legije i Dušana Spasojevića kao naručilac atentata?
"Ja to ne znam, ali je u javnosti dugo figurirao termin naručilac, nešto što upućuje na zaključak da postoji neko ko je radio stvari koje nisu njegov posao, neko ko je angažovao jedinicu da nekog ubije. Da li je postojao ili ne, nije utvrđeno."
Ali se pokušalo kroz postupak o političkoj pozadini?
"Mislim da taj postupak nije imao direktan cilj da utvrdi naručioca, nego da utvrdi put ka njemu, ako postoji. Da se kaže taj i taj je imao interesa. To je kao u američkim filmovima. Motiv ubistva je to, a pitanje je ko je imao najviše razloga da se to desi. Mislim da je to bio posao za bezbednosne službe, pored pitanja kako je funkcionisao sistem bezbednosti same zgrade. Zašto su gomile flaša sa vodom stajale na ulazu koji je bio namenjen za situacije kakva je uvođenje premijera u zgradu, uvođenje štićenih osoba. Zašto sistem kamera nije radio? Kako je moguće da premijera čuva obezbeđenje koje ima izveštaj iz kaznene evidencije? Kako je moguće da oni imaju zastarelu opremu, da je to oprema koja je van funkcije kod svih drugih. Ako se na to doda i ono što je tokom istrage često pominjano, da je sam Đinđić smatrao da mu ne treba obezbeđenje jer mora da bude u kontaktu sa ljudima. To je trebalo da bude razlog više da mu se poveća obezbeđenje, a oni su to prihvatili kao njegovu odluku. Slobodan Milošević je imao jednog čoveka koji je bio njegovo obezbeđenje, sa kojim je bio jako blizak i kad se voze liftom pa lift stane, Milošević se štrecne, a on ga pita: ,,Šta ti je? Šta se plašiš? Ja te čuvam". E, to je ono što nam je falilo u sistemu obezbeđenja Đinđića.
Mora da se zna ko šta radi. Možeš da budeš i šef države, ali ako te ja čuvam, ti moraš da radiš
ono što ti ja kažem. Znači, ti meni možeš da komanduješ na svim drugim mestima osim kad ja radim svoj posao. Ovde sam ja tebi šef, a ne ti meni. To se ovde nije desilo. U okviru te istrage prošla je čitava galerija raznoraznih likova, mešavina kriminalaca sa elementima nasilja, prevaranti...
Ali na vezi sa zemunskim klanom su bili i ljudi iz policije, BIA, JSO?
"JSO je bila policijska formacija. I svi koji su bili u njoj su dobili po nosu. Svi su žutim flomasterom označeni kao loši. Zato što je postojala garnitura ljudi koja je radila stvari ispod žita. Da li je u redu da 500 ljudi nastrada zbog njih nekoliko. Ja mislim da baš i nije, ali su svi poneli krst cele jedinice i svog zla."
U daljoj istrazi su počeli da se odmotavaju i ostali, do tada nerešeni zločini?
"Ubistava pre svega. Ona ulična. I manje-više se vrlo brzo došlo do nekih operativnih saznanja, uglavnom da je reč o čuvenom Miletu Lukoviću Kumu, a ja sam sve vreme imao bojazan da će se pojaviti informacija da to nije radio Kum nego neko iz JSO. Međutim, većina tih pucnjava je izvedena kaubojski, ne na način kako bi to izveli profesionalci. Bilo je i ubistava koja nisu direktno vezana za te ljude, a koja su takođe bila više nego čudna, pucanje iz automobila u pokretu, levoruki pucač koji sedi naopako na prednjem sedištu. Neobične stvari koje bi i trenirani profesionalci teško izveli, ali..."
Iz Okružnog tužilaštva prelazite u Specijalno i postajete zamenik prvog specijalnog tužioca Jovana Prijića. Na kojim predmetima ste radili?
"Kristijan Golubović, iznuda u Rumi, 60 kilograma heroina zaplenjenih u Novom Sadu, falsifikovane kovanice danskih kruna..."
Ali pratite i suđenje za ubistvo premijera i Zvezdan Jovanović tada okreće ploču i kaže da je izjavu dao pod pritiskom i da je ona iznuđena?
"Ja to saznajem i pre nego što je suđenje počelo. Dobijam informaciju da je podneta krivična prijava protiv mene i još pet osoba koje su prisustvovale saslušanju. Tema krivične prijave je da smo mi zloupotrebili službeni položaj i iznudili iskaz od Zvezdana Jovanovića."
Ko je podneo tu prijavu?
"Tu prijavu su u ime Zvezdana podnela dvojica, trojica advokata. I posle nekog postupka, kakav god da je bio, sudija je odbacio tu krivičnu prijavu, ali ti isti advokati su onda preuzeli privatno krivično gonjenje i to je dospelo u Peti sud... Taj postupak po privatnoj tužbi je trajao tri i po godine. Premeštao se po sudovima i završio u Novom Sadu, gde su kolege i odbacile tužbu. U tom postupku ja nisam hteo da dam nijednu izjavu iz prostog razloga što je potpuno sumanuto dozvoliti da me neko saslušava o tome šta sam radio dok sam predstavljao državu i brinuo o državnim interesima. To bi značilo da bi svaki sudija mogao da dođe u situaciju da ga neko optuži i saslušava oko onoga što je radio unutar postupka. Mislim da se u tom slučaju neki ljudi iz pravosudnog sistema nisu proslavili kredibilitetom, ali to je nešto što uvek dođe na naplatu. Neću nikoga poimence da pominjem, ali zbog stabilnosti sistema, neko je morao da stavi prst na čelo i kaže: ,,Ej, ljudi, to se ne radi". A ne da traje tri i po godine. Malo je čudno da svi koji su bili u prostoriji budu okrivljeni. Čak i da je bilo neke iznude, nije valjda zapisničarka tukla Zvezdana Jovanovića."
Bilo je tu i drugih brojnih opstrukcija suđenja za ubistvo premijera?
"Jeste. Ja sam to posmatrao iz prikrajka. Bilo je opstrukcija, ali je sa druge strane bilo i toga da su advokati radili ono što im i jeste u opisu posla. Tužilaštvo i sud moraju da računaju na to."
Jeste li kasnije sreli Zvezdana Jovanovića?
"Ne. Nikada ga više nisam video."
On je posle tog saslušanja bio i na Fruškoj gori gde je pokazivao ukrštenicu sa rupom od metka. Rekao je da je tamo bio sa Kumom i da je isprobavao pušku.
"Da je pušku dao Kumu, on bi probušio sve što je iza. Zvezdan je vrstan strelac, ali taj njihov odnos pokazuje da su se oni međusobno pomagali. Kum, Legija, zemunska ekipa i deo JSO. Tipa, e meni treba automobil, ovo, ono. Pomagali su se, dodavali jedni drugima stvari koje su im bile potrebne..."
Po Vama, kakva je presuda za ubistvo premijera?
"Jedina moguća. Potpuno ispravna i zasnovana na dokazima koji su i više nego dovoljni da ta presuda bude takva kakva jeste."
Kako po Vama danas radi Specijalno tužilaštvo?
"Mislim da u ovom trenutku trpi strahovite pritiske i da postoji visok stepen autocenzure gde zamenici tužioca jako vode računa o tome da li će neka njihova odluka da se svidi nekome od koga manje ili više zavise. Od 2010. kad sam ja bio zamenik tužioca, možda i pre toga, stepen autocenzure je sve veći. Za to ste u dobroj meri zaslužni i vi, sedma sila, jer su sada stotine postupaka predmet rasprave u medijima - "ko je pogrešio, zašto je ovaj osuđen, a ovaj nije"."
Šta mislite o tome što se sadašnji specijalni tužilac ne pojavljuje u medijima?
"Moje mišljenje je, a neće Vam se svideti, da vama novinarima ne treba specijalni tužilac da priča sa vama, nego vam trebaju informacije iz postupka.
Nama je kao društvu, ne samo novinarima, u državi u kojoj se ljudi ubijaju i vode se mafijaški ratovi potrebno da Specijalno tužilaštvo kaže šta tu radi, šta radi da to spreči. Jovica Vukotić, vođa jedne mafijaške ekipe, bio je u Srbiji, u zatvoru 15 meseci. Da li smo mogli da uradimo nešto više sa njim, a ne samo da ga izručimo Crnoj Gori?
"Zakonska rešenja obaveštavanja javnosti pripadaju republičkom tužiocu. On je po slovu zakona šef parade u celini, pa i specijalnom tužiocu. Specijalni tužilac bi trebalo da bude po inicijalnoj ideji i slovu zakona ipak malo izdvojen, ali pod kontrolom republičkog tužioca. Imam utisak da tužilaštvo iz nekog razloga ne govori na način na koji bi možda moglo i trebalo, a da sa druge strane, neki deo krivice koji možda i nije njihov, prihvataju na sebe. Zašto se to dešava, ja to ne mogu da shvatim. A drugo, i samo izveštavanje šta se dešava na polju organizovanog kriminala u sferi krivičnih postupaka ostaje van domašaja javnosti na pravi način, jer tužilaštvo vrlo često daje informacije koje su statistički dobro obrađene, ali koje javnost ne razume. Skoro sam slušao nekakav izveštaj ministra policije u kome govori da je procenat otkrivenih krivičnih dela toliki, da je za toliko i toliko smanjen. To javnosti ne znači ništa."
Vi ste u Specijalnom tužilaštvu ostali do 2006. godine?
"Da, do dolaska tužioca Slobodana Radovanovića. Posle toga sam vraćen u Okružno tužilaštvo, gde sam bio zamenik okružnog tužioca. Nakon toga sam prebačen u Odeljenje za visokotehnološki kriminal i tamo sam ostao dok me nisu isterali, odnosno dok me nisu proglasili osobom koja nije podobna, koja nije prošla reizbor. To je bilo 2009, u decembru."
Taj reizbor mnogi nisu prošli?
"Ako se ne varam, od 572 zamenika, reizbor nije prošlo 155, skoro trećina."
Šta je razlog u Vašem slučaju?
"Ne mogu da znam. Na kolegijumu sam dobio ocenu ,,zadovoljava za napredovanje". Šef mi je dao istu tu ocenu, ali u rešenju koje je došlo dve godine nakon razrešenja je napisano da sam bio neažuran, a statistika kaže da sam imao procenat od više od 120 odsto rešenih predmeta. Tačan razlog je misterija. Pretpostavljam da je jedna od činjenica da je prvi saziv Veća tužilaca odlučivao na osnovu informacija koje su im donosili gospodin Vladimir Vukčević i Radovanović, i koji dođu na sednicu i kažu da se bezbednosne službe ne slažu sa tim da neko bude izabran. O tome postoje zapisnici, bili su i na sajtu, znači zvanični su."
O tome se naveliko pričalo. Da je taj reizbor pratila BIA i da su se mešale političke stranke.
"Ja o tome nemam direktna saznanja. Moj utisak je da je tu bilo i nekih ličnih netrpeljivosti koje su rezultirale time da je neko ko je u moći nekoga razrešio, prosto jer je tako u mogućnosti."
I Vi ste posle toga prešli u advokate?
"Da. Sad će deset godina."
Šta je nama kao društvu potrebno da bismo se više uhvatili u koštac sa organizovanim
kriminalom?
"Ako nije zabranjeno, citirao bih jednog marksističkog lidera, Lenjina: „Sve je u kadrovima". Mislim da u ovim kadrovima koji su trenutno u našem pravosuđu, naravno govorim u okviru verovatnoće, postoji dovoljno kvalitetnih ljudi koji taj posao mogu da rade, ali mislim da bi društvo moralo da im ulije nadu da neće da im se desi ništa loše ako misle svojom glavom i ako se odvaže da to kažu javno i kroz svoje odluke, a to je jako važno."
Bolje je sto krivih pustiti, nego jednog nevinog osuditi
"Bio sam na putovanju u Americi, u državi Kolorado, gde nas je primio lokalni tužilac i omogućio nam posetu CIA, njihovom centru koji se bavi fizičkim, hemijskim i svim drugim analizama. Pre nego što smo ušli u zgradu, rekao nam je: "Ako očekujete ono što ste gledali u serijama, to ovde nećete videti". Naša forenzika ne zaostaje za njima nimalo. Ali ono što se ovde često postavlja kao standard, u Americi bi naišlo na osudu. Amerikanci imaju jako veliki procenat naknadno rešenih ubistava, za koja su osuđeni decenijama ležali u zatvoru, a sada se pomoću DNK analiza utvrđuje da taj i taj nije ubica. Mi smo zaboravili osnovni postulat krivičnog prava: "Bolje je sto krivih pustiti, nego jednog nevinog osuditi". Nažalost, to je za sud težak posao - kaže Milosavljević."
Kršenje ljudskih prava, ali nikad bezbednije
Oprečna su mišljenja o radu policije u vreme "Sablje", od toga da se građani nikad nisu osećali bezbednije do kršenja ljudskih prava?
"Predsednica Skupštine je raspisivanjem vanrednog stanja omogućila policiji jedan malo komotniji pristup u privođenju. To nije bilo u skladu sa evropskim standardima, ali sa druge strane većina građana je smatrala taj period kao najbezbedniji u istoriji, bez obzira na to šta je policija radila. Svi su imali osećaj da su kriminalci sklonjeni sa ulica. I to je zaista bilo tako. To se videlo kroz cenu narkotika. Njihova cena se za sedam dana utrostručila, što je bio znak da ih nema. Pojavili su se neki ljudi i podgrupe za koje sam tad prvi put čuo, razotkrila su se mnoga krivična dela koja su ostala nerešena."