Hronika
17.03.2021. 16:24
Vojislav Tufegdžić

INTERVJU MILE NOVAKOVIĆ: Policiji moraju da se odreše ruke

mile-novakovic.jpg

Nije jednostavno porediti sadašnju situaciju sa onom od pre 18 godina, ali su asocijacije sasvim jasne, jer je evidentno da organizovani kriminal, kao i u ondašnjem vremenu, funkcioniše u ozbiljnoj sprezi sa policijom i politikom - kaže za „Ekspres“ Mile Novaković, nekadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije i jedan od rukovodilaca akcije „Sablja“ nakon ubistva premijera Zorana Đinđića.

Prema Novakovićevom objašnjenju, postoji značajna razlika između pripadnika nekadašnjeg zemunskog klana i nedavno uhapšene grupe okupljene oko Veljka Belivuka:

„Za razliku od onih koji su ipak bili ozbiljni kriminalci, najveći broj ovih sadašnjih su regrutovani navijači, batinaši, horda koja nije naivna, ali najveći broj njih nije osuđivan za nešto ozbiljno, da je bio razbojnik, lopov, ozbiljan diler droge... Mislim da pojedinačno niko od njih nema neki značaj u smislu uvažavanja u podzemlju, ali su kao velika banda s bejzbol palicama i kasnije naoružani pištoljima postali ogroman problem. Brojnost im je omogućila i da lako uključe masu klinaca u prodaju droge. I da se, kao jednom od glavnih izvora prihoda, bave reketiranjem. Napadali su vlasnike kafana, kafića, noćnih klubova, pojedine privrednike, tražeći svoj deo i nudeći se da budu obezbeđenje. Nije lako ljudima kada im takva bagra uđe u objekat, pa su mnogi bili prinuđeni da ih prihvate, da s njima dele procenat od zarade. A oni ne mogu da stanu sa spiskom zahteva, s njima je bilo kakav dogovor nemoguć.“

Neobično je da navijačka grupa, kako god organizovana i masovna bila, za samo nekoliko godina ojača do mere da ugrozi funkcionisanje institucija?

„Jeste čudno. Toliko su se osilili da je vlast ozbiljno shvatila trenutak i odlučila da to počisti. Čini mi se da je za sada, što se te bande tiče, dosta urađeno. Drugo je to kako će se postupak dalje odvijati. Pominju se brojne otmice, ubistva, zakopavanja, sečenje glave, ali kako će se dokazati za sve uhapšene da su u tome učestvovali? Vrlo je teško to za dokazivanje, osim ukoliko čvrsti dokazi već nisu pribavljeni. Medijski je jednostavno, ali nije lako tužiocima koji će da stanu iza predmeta i policajcima koji rade na tim slučajevima da sve to i dokumentuju.“

Šta bi bilo optimalno rešenje?

„Po mom mišljenju, bez nekog značajnijeg u toj kriminalnoj grupi ko bi prihvatio da bude svedok saradnik, teško će se sve razviti do kraja. Nadam se da takvog već imaju, mada, ovako kako štampa crpi podatke, da ga imaju već bi to bilo objavljeno.

Povezane vesti - A kad kuma nije tu?

Iskustvo mi govori da je skoro nemoguće dobiti sve odgovore bez zaštićenog svedoka. Sa onima koji su sada u pritvoru trebalo bi da radi neko od autoriteta, svejedno da li iz policije, tužilaštva, suda, zašto ne i iz politike... Neko ko će da ih ubedi da im je to jedina opcija. Da pronađu nekog među tih prvih pet, šest, kako su ih rangirali u grupi. Ako su Belivuka izvukli kao glavnog, morao je on da ima i nekolicinu najodanijih saradnika koji su u sve bili upućeni.“

Da li je takvog moguće pronaći?

„Garantujem da je to vrlo lako. Uz dobru priču, neke bezbolne pogodnosti, obećanja... Zato kažem da nije tužiocima i policajcima sada nimalo jednostavno da rade jer nemaju takva ovlašćenja. To je osnovni problem. Ako je sada petnaestak kriminalaca u pritvoru, policajci kojima je to stavljeno u zadatak trebalo bi da sa svima njima obave razgovor, pa potom drugi krug razgovora, da polako unesu pometnju među njih, posvađaju ih međusobno o tome ko je šta rekao, da ukrštaju njihove priče. Sve do trenutka dok neko od njih ne pomisli da je ispao glup jer su drugi progovorili, a on ćutao i možda izgubio ponuđenu nagodbu. Ne znam da li takva ovlašćenja u ovom slučaju možda poseduje tužilac, ali znam da se formalno više ništa ne može bez prisustva branilaca optuženih. Mnogo je to komplikovano. Međutim, i dalje se to radi svuda u svetu. ’Podmićuješ’ privedene kriminalce nekom svojom pričom, ako je potrebno obećaš im zaštitu, inostranstvo, drugi identitet, hiljadu je mogućnosti da se pronađe takav čovek među njima.“

To je malo veći raskorak između pravnih ograničenja i operativnih potreba policajaca?

„Jeste. Ali jedino politički, odnosno zakonski, mogu da se saseku problemi. Ne samo u ovom slučaju, već i ubuduće, da taj ološ, ti kriminalci, osete i shvate da im neće biti dobro. Nisam siguran na koji način bi to trebalo i moglo da se učini, ali policiji je neophodno dati podstrek u radu, dati im ovlašćenja, pa makar to bilo i prećutno. Svi uhapšeni sada imaju advokate i s njima se razgovara samo u njihovom prisustvu. I normalno da niko neće ništa da kaže. Advokati ih savetuju da se brane ćutanjem, ili da odbiju poligrafsko testiranje. I na tome se završava. Iskreno, uopšte ne znam kako sada uspevaju da pribave dokaze.“

Zvuči kao da prizivate mere iz vremena „Sablje“.  

„Pa dobro, mi ih u šali nazivamo zlatno doba koje je imala policija, pregršt vremena da razgovaramo s kriminalcima. Ne mesec dana, već su tri dana policijskog pritvora bila dovoljna da saznamo sve što nas je zanimalo. Za ta tri dana je moglo da se uradi sve, da pribavimo svedoke, saslušamo druge ljude, kompletno pripremimo predmet za tužilaštvo bez ijednog propusta.“

Mile Novaković Mile Novaković

Da preskočimo priču o mogućnosti zloupotreba takvih okolnosti, kako je to izgledalo u praksi?  

„Nije bilo potrebe za fizičkom torturom, apsolutno ne. Za ta tri dana jedan policajac razgovara s kriminalcem, pa ode kući da se odmori, pa ga u razgovoru za to vreme odmeni drugi. Pa kada se prvi naspava i odmori, sasvim koncentrisan se vrati i nastavi razgovor. Teško da oni mogu da budu promućurniji od policajaca koji ih ispituju, još kad im se ponude neka obećanja... Tako policija radi kada ima prostora. Ali kada ga nema, kao što je sada, uz obavezno prisustvo advokata u svakom trenutku, ne znam šta može da se uradi. Obave se s njima razgovori na date okolnosti, predaju se u ruke tužilaštvu i što se policije tiče više tu za njih nema nikakvog upliva. Mislim da bi to trebalo da se promeni, dugo o tome pričam.“

Teško je sagledati kako bi zakon mogao da proguta takve promene, odnosno povratak na neko pređašnje vreme.

„Ne znam tačno kako. Možda može da se reši nekim leks specijalisom, da se za ovaj ili slične predmete daju posebna ovlašćenja. Opet, možda i ja jednostavno maštam, pričam šta bih voleo da sam na mestu ovih policajaca koji to sada rade, da dobiju veća ovlašćenja. Verujem da država može to da uradi. Zar je problem da sednu tužilac, predsednik suda, ministar pravde... i da se dogovore šta i kako? Neka im zameraju koliko hoće da ne rade po zakonu, ali kada postoji ovako važan predmet, onda mora da se radi po drugom zakonu. Sve bi se neuporedivo lakše rešilo. Uostalom, mi smo rešili onakvu bagru kakav je bio zemunski klan, našli koga god smo procenili da bi bio dobar zaštićeni svedok i uspeli da ih ubedimo. Đura Mutavi je sve znao, Bagzi je sve znao, nije nam trebalo više. I Čume koji je sve lako razotkrio. Ne zato što je mnogo voleo svoju državu, nego da bi sačuvao svoju glavu.

Tako i ovi. I među njima se može naći neko ko će se pitati zašto da strada ako su ga uvukli u nešto o čemu ranije nije sve znao i učestvovao. Lako je njima manipulisati. Samo da se utvrdi način da ovi ljudi koji sada rade imaju malo veća ovlašćenja. Neka policija rešava taj kriminalni deo, a politika neka rešava svoje. Znam da iz toga može da proistekne svašta. I neka proistekne ako je interes da se to reši. Neka odgovara i neko iz politike ako stoji iza svega.“

Prema svemu dosad izgovorenom i napisanom, upletenost politike u kriminal i obratno više niko ne dovodi u pitanje. Osnovno pitanje je šta bi mogao da bude krajnji cilj?

„Ako je poenta da se uruše pojedine institucije, ili da se pokuša nešto slično kao uoči ubistva Zorana Đinđića, onda jedino ostaje traženja odgovora na pitanje ko stoji iza toga. Koja je to politička opcija iza ove kriminalne priče, čiji je to interes? Za sada nam još niko ništa ne govori o tome. Ali, ono što nam govore događaji odranije jeste da nikada tako nešto ne može da se radi mimo bliskog okruženja ljudi iz vlasti. Bez nekog ko bi voleo da zasedne na najmoćnije pozicije. Šta drugo? Stoji ta bahatost kriminala, stoji i enormno brzinsko bogaćenje pojedinaca i to jeste veliki motiv da se pojedinci bave svim ovim. Ali, tu je ključno pitanje koje smo imali i posle ubistva Đinđića – šta su na kraju hteli, koja je krajnja zamisao? Da organizatori ubistva dođu na vlast? I da su je imali, to je bila bolesna ideja. Mora to od neke druge opcije da dođe. Nemam drugu pretpostavku ni šta su ovi mislili.“

Sve se to nadograđuje aferom oko prisluškivanja predsednika i ljudi s kojima je komunicirao. Neupitno je učće pojedinaca iz policije u tome.

„Čudi me da tajnu policiju, BIA, niko u tome ne pominje, a svi znamo da se taj kompletan posao oduvek radio preko njih, makar je tako bilo...“

Sada nije potrebna tehnička „skalamerija“, dovoljni su telekomunikacioni operateri.    

„Da, ali su svuda oni prisutni. Sa operaterima komuniciraju oni, ne inspektori policije. Sve što ide kod operatera trebalo bi da ide preko njih. Možda se promenilo, možda grešim... Svi sada upiru prstom u Dijanu Hrkalović. A ona je u policiju došla iz BIA. Niko to ne razmatra. Da li je možda i došla po nekom zadatku? Obično, kada neko dođe iz BIA u Javnu bezbednost, nešto je tu čudno. U više prilika sam se sretao s tim u karijeri, shvatao da su dolazili po zadatku, bilo je čudnih situacija. Uostalom, zašto bi neko iz BIA došao u Javnu bezbednost, šta će tu? Tamo su plaćeniji, bolji posao imaju, dobijaju kvalitetnije stanove, imaju razne beneficije...

Povezane vesti - Potraga za novcem

Ta devojka je došla u Javnu bezbednost i dovela svoje ljude koji prethodno nigde nisu bili značajni kao policajci. Smenila je većinu koji su stasali i bili ozbiljni policajci, ne samo u MUP-u u Beogradu, već su po celoj Srbiji postavljali neke svoje ljude. Verovatno po nekoj političkoj liniji, ne znam šta bi drugo moglo da bude u pitanju. Ali ko je toj devojci dao toliku vlast? To bi trebalo da se reši. Nije ona radila za sebe, nije radila samo za kriminal. Ako se tvrdi da je učestvovala u prisluškivanju, kome je to prosleđivala, koga je informisala? Nije valjda to radila iz lične znatiželje. Nemoguće je da je to sama smislila, da nije imala veliku podršku onoga ko ju je tu doveo, dao joj toliku vlast da smenjuje, postavlja, komanduje, organizuje akcije... Puno je pitanja.“

O sprezi kriminala i politike se naširoko diskutovalo još od „Sablje“, ali su ipak ostala otvorena brojna pitanja. Jedno od njih je i upliv loših namera iz inostranstva.

„Uglavnom mi to mistifikujemo, ubeđeni smo da se sve događa sa uplitanjem neke velike strane sile. Ne znam koja bi to sila bila, niti šta želi. Da dovede nekog svog da rukovodi zemljom? To je posle ubistva Zorana Đinđića ostalo pitanje na koje je teško bilo odgovoriti. Ali, nikada ništa u tom smeru nije otkriveno. Bio sam u vrhu te istrage, priprema da se uhapse članovi zemunskog klana, učestvovao na kolegijumima i najvažnijim sastancima, u ’Sablji’... I nikada nismo došli ni blizu nečega što bi ukazivalo na takvu mogućnost. Ako je nekih kontakata takve vrste možda i bilo, sve je ostalo zakopano u kontaktima između stranaca i političara.“

Social Network Post 1920x1080

U kojoj meri sukob između crnogorskih narko-klanova, koji se odavno preselio na ulice gradova u Srbiji, može da ima učća u svemu što se događa?   

„Taj sukob je, pretpostavljam, nastavak priče još od hapšenja Darka Šarića i mnogo čega drugog što nije završeno. Ostalo je i u tome mnogo nepoznanica na policijskom i političkom nivou. Ta crnogorska priča je samo načeta, nikako završena. Naročito ako se ovakva banda kao što je bila Belivukova, naravno uz svoje zaštitnike, opredelila za jednu od sukobljenih crnogorskih strana. Onda je sasvim jasno da ovoj drugoj u Beogradu života nema. A svi oni, i jedni i drugi, nemaju gde nego u Beograd. Nisu oni kriminalci nivoa da mogu da se snađu u inostranstvu. Nije lako živeti tamo bez svoje ’ekipe’, potrebno je da imaju opciju da se tamo snađu, da poznaju uticajne ljude, da znaju jezike, poštuju pravila na koja ovde nisu navikli, da ne upadaju u oči, hiljade je nekih detalja. Zato im je najlakše u Beogradu i u Novom Sadu. Zato ta bagra beži iz Crne Gore. Dole su prepoznatljivi, lako se vide, i gde će drugo nego ovde. Pa onda ovde grade, kupuju, ulažu novac...“

Deluje kao da se prilično komotno osećaju.

„Zbog toga je odmah trebalo reagovati. Kao i u slučaju s navijačima. Borba oko juga Partizanovog stadiona trajala je godinu dana i niko ništa nije preduzeo. Kakvo je to ludilo? Gde je tu bila policija, da to počisti, razjuri i ne dozvoli ništa slično. Odjednom je ova opcija pobedila, ne znam da li je favorizovana u odnosu na drugu, ali to kasnije niko nije mogao da zaustavi. Svaka pogodba s takvima se ovako završi. Nema s njima nikakvih sporazuma. Pogotovo posle onih prebijanja kakva smo videli na snimcima. Tada je to odmah trebalo da se rešava, ali ne znam da je iko za to odgovarao.

Povezane vesti - Fatalna simbioza

Isto je sa crnogorskim narko-klanovima. Čim se taj njihov sukob preneo u Srbiju, trebalo je formirati posebnu ekipu, deset ozbiljnih policajaca koji bi se samo time bavili. Naravno uz šira ovlašćenja i mogućnosti kako bi mogli samo to da guraju. Bilo je potrebno i da se ubedi policija u Crnoj Gori i u okruženju da se razmenjuju podaci, da se zajednički radi u borbi protiv njih. Ništa od toga nije urađeno. Dobro, lako je pričati, postoje razne prepreke, ali sam ubeđen da je tako moralo da se učini.“

U kojoj meri je realna bojazan da, ako se do kraja ne reši sve što je trenutno u prvom planu, može da se izrodi nešto u ovom trenutku nesagledivo?

„Pretpostavljam da postoji nekoliko ljudi koji su sklopili sve kockice. Jedino se plašim da se ne pojavi neki politički interes koji će davati smernice kako će da se radi. To je onda nemoguće. Naravno, lako je nama da o tome ovako razgovaramo, jer kada bismo seli s nekim ko se bavi tim predmetima, ko zna koliko bi nam prepreka naveo zbog kojih nešto ne može sada da se uradi. Ali, uvek nerešeni problemi mogu da se izrode u nešto nepredvidivo. Nije sve ovo bez veze. Siguran sam da oni koji štite najznačajnije političare imaju informacije koje nama nisu dostupne. Samo, ako je počelo da se raščišćava, onda po pravilu mora do kraja.“

Pominjana je i ugroženost tužioca i policajaca.

„Naravno, jer rade veoma ozbiljan posao. Sada se vrlo dobro zna ko radi na tim predmetima. Ne može time da se bavi njih 100, nego najviše petoro ljudi koji su upućeni u kompletnu priču. Verujem u tačnost informacije da su policajci dobijali neke ozbiljne pretnje. Ne dešava se to prvi put. I mi kada smo organizovali hapšenje pripadnika zemunskog klana u Francuskoj, dok smo još mislili da su obična bagra, tek onda smo shvatili da imaju neku veću moć. Zvali su mene i kolegu koji je sa mnom radio na predmetu iz Francuske i pretili ’ne može to tako... videćemo mi... neće to tako proći...’. Isto su radili i iz pritvora preko svojih advokata kada su deportovani u Srbiju. Na kraju, kada je taj ološ Dušan Spasojević pušten iz pritvora, omogućeno mu je da napravi konferenciju za štampu! Pazite, kriminalac koji je pušten iz pritvora sa svojim advokatom pred novinarima pljuje po rukovodstvu policije i ministru! A ko je tom ološu to omogućio? Dozvolio mu da pljuje po čitavom MUP-u? Sve je to neka politika omogućila. Tako nešto nikada ne bi smelo da se ponovi.“

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
15°C
22.10.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve