INTERVJU, VERAN MATIĆ: Služba i dalje štiti ubice Ćuruvije

Ključno u slučaju "Ćuruvija" jeste snažna želja, volja sistema Državne bezbednosti iz devedesetih godina da u potpunosti sačuva sve svoje ljude, i na tome se mnogo radi i ne štedi. U javnosti se stiče utisak da je više onih koji su na strani optuženih nego optužniceti

Prošle godine u avgustu Veran Matić, jedan od osnivača B92, danas glavni i odgovorni urednik informativnog programa te kuće i predsednik borda direktora, dobio je sledeću preteću poruku: "Verane Matiću jezuito. Koju ti vatikansku propagandu prosipaš?! Konkluzio: ko ne stane pod krvave haljine gej enklave Vatikana (čitaj: NATO), toga će Rusi okupirati. Moramo Veranu glavu. Nasred Terazija i staviti mu jabuku u usta kao... za primer drugima!"

U razgovoru za Ekspres Veran Matić kaže da je u poslednjih godinu dana dobio tri pretnje i da su svi njihovi autori otkriveni uz pomoć Odeljenja za visokotehnološki kriminal MUP-a Srbije. Prvi je bio Nemanja Ristić, kome je izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, ali ne u instituciji zatvorenog tipa nego na slobodi. Matić kaže da se Ristić pojavljuje na desničarskim skupovima, potpuno militaristički odeven, predstavlja se kao budući konzul Rusije onda kada Rusija okupira Srbiju... Isti Ristić pojavljuje se i u slučaju pripreme puča u Crnoj Gori kao neko ko je, prema optužnici, primio pare za vrbovanje učesnika, kaže Matić. Govori o dosadašnjem iskustvu Komisije za istraživanje ubistava novinara, čiji je predsednik, ali i o tome ima li sličnosti i razlika u današnjim problemima medija i novinara sa ambijentom u kojem su radili devedesetih godina.

Zašto se novinari ne odlučuju da prijave pretnju?

- S jedne strane, olako ih shvataju jer pretnje se danas veoma lako izriču. S druge strane, procedura je komplikovana. Po mom mišljenju, proceduru bi trebalo da pokreće tužilac, a sada je potrebno lično posvedočiti da se osećate ugroženo, dati izjavu i u Odeljenju za visokotehnološki kriminal i potom u Tužilaštvu. Pritom, neke naše kolege ne žele da otkriju identitet ili da, možda, ne izazovu nove pretnje. U jednom od ova tri slučaja prećeno je Brankici Stanković i meni, mi smo otišli da prijavimo i dok smo čekali da prijavimo, uspeli smo da identifikujemo nekoga ko bi mogao da bude osoba koja preti i ta osoba je takođe bila već identifikovana kao osoba koja ima psihičke probleme i mislim da je posle toga hospitalizovana.

Kako se druge kolege ophode prema novinaru koji prijavi pretnju? Da li se i u tome vidi olako shvatanje pretnji?

- Govorim to zbog kolega u Crnoj Gori koji sada svedočenje Nemanje Ristića tretiraju kao da je reč o nevinom čoveku, ili da je deo nekakve zavere u slučaju izbora u Crnoj Gori. Ipak, trebalo bi da se vodi računa o tome da se ne daje baš previše afirmativnog prostora, ili bilo kakvog prostora, ljudima koji prete novinarima. Novinarska solidarnost ne funkcioniše već dosta dugo.

Ima li među novinarima uverenja da im se danas, za razliku od devedesetih godina, ipak ništa loše ne može desiti?

- Mislim da je više reč o osećaju da se posle prijave neće ništa desiti, da se ništa neće poboljšati. Devedesetih nismo imali kome da se žalimo osim nama samima. Unutar medijske zajednice postojao je mnogo veći stepen solidarnosti, pogotovo u ovakvim situacijama, ovakve slučajeve dizali smo na međunarodni nivo, gotovo svaki od njih. Imali smo uzvratnu vezu, veoma intenzivnu komunikaciju sa organizacijama koje štite slobodu govora i slobodu medija, i to je na neki način funkcionisalo. U ovo vreme demokratije i, uslovno rečeno, nezavisnog sudstva, tužilaštva, mislim da ne postoji poverenje u institucije sistema. To je ozbiljan problem. Imamo sada situaciju u kojoj i kada dođe do sudskih procesa, oni se odugovlače skoro dve godine. Dok se u slučaju tužbe ministra policije sve dogodilo neverovatnom brzinom, nešto što do sad nije viđeno, a to je da je rasprava završena u jednom danu i da će presuda biti doneta u roku od 30 dana. To u našim slučajevima nikada nismo mogli da vidimo do sada. Dobro bi bilo ako bi to ubuduće postala praksa, ali nije dobro ako se to radi samo zato što je reč o tužbi ministra policije. Ima jedan slučaj koji je još ilustrativniji: prvostepenu osuđujuću presudu protiv gradonačelnika Prijepolja u slučaju TV Forum Apelacioni sud preinačio je u roku od samo tri dana nakon podnošenja žalbe i oslobodio gradonačelnika, koji je na to rekao da je razočaran jer je očekivao da se to dogodi istog dana.

Verovatno je i sporost pravosuđa u rešavanju novinarskih slučajeva uticala na to da se u godišnjem izveštaju o napretku Srbije ka EU zaključi da nije bilo napretka u slobodi izražavanja. Šta je prevashodno doprinelo takvom stavu Evropske komisije?

- U prvoj godini mandata prethodne vlade napravljen je veliki pomak time što je usvojen čitav paket medijskih zakona. Posle toga su počele negativne ocene EU. Medijska koalicija funkcionisala je sve dok medijski zakoni nisu bili usvojeni. Posle toga, ona je prestala da funkcioniše, a upravo tada je morala da funkcioniše mnogo intenzivnije. Imali smo novu situaciju. Medijska zajednica počela je na potpuno drugačiji način da percipira sve ono na čemu je radila do tada, i veoma brzo je došlo do konfrontacije sa samim Ministarstvom kulture i informisanja. Poenta je u tome da ti reformski zakoni nisu mogli da budu usvojeni samo s jedne strane, da budu realizovani samo s jedne strane, jer to je bio civilizacijski pomak u kojem svi moraju da učestvuju. Tako je, zapravo, izgubljena mogućnost da se zakoni primenjuju na pravi način i da pokažu pravu reformsku snagu. Tako nismo dobili ništa novo kao praktičan kvalitet i zbog toga pretpostavljam da su zaključci takvi kakvi jesu. S druge strane, tenzija koja postoji između dela medijske zajednice i vlasti dovela je do izvesne paralize u komunikaciji, i samim tim u pravljenju nekakvog novog kvaliteta. Ne postoji dijalog između medija unutar medijske zajednice, a onda i između medijske zajednice i vlasti.

Da li je fer podeliti krivicu za odsustvo dijaloga ili je vlast za to više odgovorna?

- Svakako je vlast odgovornija jer ona je ta koja ima u rukama mnogo više mogućnosti. Mislim da je najnormalnije da dijalog postoji i da čak bude institucionalizovan. Veoma je važno da sâm ministar kulture i informisanja i državni sekretar zadužen za medije redovno komuniciraju sa medijskom zajednicom i da to ne zavisi od toga da li je iz tog dela medijske zajednice došla neka kritika ili da su nešto uvređeni svakodnevnim radom. Imamo situaciju u kojoj se ljudi svaki dan svađaju, na primer na društvenim medijima, i svaki dan se neke uvrede, neke neodmerene reči emituju u javnost, a s druge strane, postoji preosetljivost vlasti na bilo kakvu kritiku i onda se dogodi paraliza i ona postaje trajno stanje. Umesto da se ti problemi neodmerenosti rešavaju i stavljaju u proces rešavanja, oni se gomilaju i dobijamo situaciju iz koje jednostavno ne možemo da izađemo. A tada se događaju i bočne stvari, pretnje prema onima koji drugačije misle i dobijete situaciju u kojoj se kreira možda neko autoritarno društvo, hteli mi to ili ne.

Postoji veliko jačanje snaga koje bi želele da postanemo ruska gubernija, to se veoma otvoreno radi

Doprinosi li takvoj atmosferi povremeno optuživanje medija i novinara da "rade za strance"? Ta optužba na "naše" i "njihove" bila je prilično česta devedesetih godina i prilično efikasna.

- Ne samo u medijima, u mnogim sferama je ta podeljenost svakodnevna. Ona je legitimizovana tako da se i deo opozicije takođe proglašava izdajničkim i koristi se vokabular koji veoma dobro poznajemo. S tim što smo devedesetih godina znali kako da se sa time nosimo. Praktično svake godine nivo represije prema medijskoj zajednici rađao je bolju i snažniju medijsku strukturu. Tako da smo 1996. godine imali 27 radio i TV stanica, a više od stotinu 5. oktobra, kada je ta mreža pomogla da svrgavanje Miloševića prođe mirno. Ponavljanje vokabulara iz tog vremena dokaz je da se nije dogodio nikakav diskontinuitet kada je reč o sistemu i sistemskom razmišljanju. Nedopustivo je takvo razmišljanje. Mislim da i sama medijska zajednica daje prostora za ovakvu svakodnevicu, čiji razvoj zabrinjava. Broj radnji koje se gomilaju i koje čine da se novinari osećaju ugroženi sve je veći, a dijapazon načina na koji se te informacije šalju jeste zabrinjavajući. Veoma je važno da sami novinari, udruženja i mediji budu mnogo aktivniji u stvaranju boljih uslova. Vraćam se na Komisiju za istraživanje ubistava novinara i veoma sam ljut kada ljudi govore o tome da nema pomaka. To je krenulo iz naše zajednice.

Odakle konkretno?

- Onog trenutka kada je jedno udruženje odbilo da učestvuje u radu Komisije za istraživanje ubistava novinara stvoren je prostor da iz tog udruženja dolaze takve diskreditujuće ocene, i nadogradnja toga jeste ono što možemo danas da vidimo. Nikada se ne bi dogodilo suđenje kao što imamo u slučaju Slavka Ćuruvije i da imamo i dalje veoma ozbiljan državni proces kada je reč o Milanu Pantiću. Ne može se govoriti da tu nema nikakvih pomaka. Sama činjenica da se intenzivno radi veliki je pomak jer to nije bio slučaj ranije. Na osnovu tog primera izvodim zaključak da bi se moglo naći slično telo koje se bavi efikasnijim pronalaženjem i sprečavanjem, smanjivanjem broja pretnji novinarima, koje bi funkcionisalo zajedničkim radom predstavnika udruženja novinara i predstavnika vlasti čija je to i inače dužnost. Imam utisak da se stalno to prebacuje, da se kaže - to je njihova dužnost i mi ćemo da čekamo da vidimo šta će oni da urade. Mislim da to naše kolege novinari ne zaslužuju. Mislim da svaki novinar zaslužuje da njegov slučaj bude istražen na najefikasniji način i uz veoma aktivno učešće predstavnika udruženja. Zadatak udruženja jeste da obezbede minimalnu, besplatnu podršku svakom novinaru koji želi da pokrene proces zbog ugrožavanja bezbednosti ili ugrožavanja sindikalnih prava. To je jedna od elementarnih uloga medijskih udruženja, a nije baš u prvom planu.

Pred sudom se našao i spisak navodnih "srbomrzaca", na kojem ste i Vi, i koji je objavljen na sajtu organizacije SNP Naši. Da li je to incident, pojava koja jenjava ili i to treba uzeti ozbiljno?

- To udruženje je veoma aktivno i agresivno. Apsolutno mislim da bi trebalo da imamo nultu toleranciju kada je reč o bilo kakvom obliku diskreditovanja novinara, javnih radnika... Naročito kada je reč o diskreditacijama koje su bile karakteristične za devedesete godine, koje su bile usmerene protiv demokratskih procesa i predstavnika demokratskih zajednica, civilnog društva, a naročito nezavisnih novinara. Ja nikada ne bih potcenjivao te ljude jer može se govoriti da je to minorna organizacija, ali ona iza sebe ima ozbiljan kapacitet da bude mnogo jača i da upotrebi sredstva koja su očigledno sve prisutnija na ovim prostorima, a dolaze iz zemalja čiju politiku takve organizacije zastupaju. Vidim da postoji veliko jačanje snaga koje bi želele da mi postanemo praktično ruska gubernija. To se veoma otvoreno radi. Ako imate optužbe da su neki "prozapadni plaćenici", a mi želimo da budemo deo zapadne Evrope i zapadne kulture i da budemo deo tih integracija, onda se i te kako mora voditi računa da se ljudi zaštite, da budu zaštićeni javno.

Je li domaće pravosuđe dovoljno kompetentno da se bavi ovakvim i sličnim slučajevima pritiska na medije?

- Unutar pravosuđa, i kod tužilaca i kod sudija, potpuni je haos kada je reč o sudskim procesima i tretiranju pitanja vezanih za medijsku zajednicu i za pretnje novinarima, ali i za druga pitanja vezana za medijsku sferu. Apsolutno je neophodno da i tu postoji veoma ozbiljan dijalog, sve do onog trenutka dok se na neki način ne postave temelji jedinstvenog tumačenja zakona bilo o kojoj oblasti da je reč. Mi sada imamo situaciju u kojoj se za istu stvar donose i oslobađajuće i osuđujuće presude, doduše veoma često minimalnim kaznama, ali jedno radikalno suprotno tumačenje nečega što je esencijalno važno za život i bezbednost novinara kada dođe na sud i pokuša da zaštiti neko svoje pravo.

Da li je to rezultat neobučenosti sudija i tužilaca za medijske postupke ili pravosuđe u takvim situacijama reaguje pod pritiskom nekog drugog, izvršne vlasti na primer?

- Veoma je važno da ljudi iz medijske i pravosudne zajednice imaju isti izvor informacija i istu vrstu dogovora o tome na koji se način šta tumači, čak i ako je to negativno po novinarsku zajednicu, ali da bude jedinstveno, a ne da postoji stalno razmišljanje o tome šta će se na kraju dogoditi. Mislim da je to pravi put. S druge strane, ima pritisaka. Pritom, sudije se stalno nalaze u nekoj vanrednoj situaciji, da li će biti reizabrani ili će uslediti neka nova reforma ili imaju veliku količinu slučajeva, tako da su laka meta kada je reč o pritiscima. Ja govorim o onome što mi možemo da uradimo sami. Mislim da će i Udruženje tužilaca i Udruženje sudija veoma rado dočekati tu institucionalizaciju i komunikaciju između medijske zajednice i njih kako bi se ustanovili standardi koji bi bili svima jasni.

Ubistvo Slavka Ćuruvije slučaj je koji obeležava rad Komisije za istraživanje ubistva novinara. Šta je u tom slučaju toliko specifično, ne samo kada su mediji u pitanju, pa da ni posle 17 godina nema sudskog epiloga, a na suđenje se čekalo čitavih 15 godina? Zašto toliko dugo čekamo na rasvetljavanje?

- Ubistvo se dogodilo u aprilu 1999. godine, dakle za vreme bombardovanja, i sve istražne radnje za vreme bombardovanja verovatno su bile minimalne, ili ako je bilo nekih ozbiljnijih rezultata, oni su više išli ka tome da se neke stvari prikriju. Posle bombardovanja, skoro godinu i po dana imali smo na vlasti istu garnituru koja je takođe nastojala da skloni što je moguće više dokaza vezanih za ubistvo Slavka Ćuruvije jer je evidentno i tada bilo jasno da je reč o državnom ubistvu. A i kada je 5. oktobra došlo do promene sistema, nije se dogodio 6. oktobar. Dakle, nije tog dana izvršena smena svih bitnih, vodećih ljudi u aparatu koji je izgradio devedesete godine. Nisu stavljeni u kućni pritvor sve dok se ne nađu dokazi za njihova krivična dela, a dozvoljeno im je da pale dokumentaciju državne bezbednosti. Na čelu državne bezbednosti mesecima je ostao isti čovek. Dakle, postojao je ogroman prostor da se tragovi unište, zametnu. Startovalo se, praktično, iz minusa. Posle 5. oktobra dolazi do tenzija unutar vlasti, veoma često su se menjale vlade, ubijen je premijer. Veliki broj ljudi koji su bili učesnici i u ovom slučaju bio je privođen, saslušavan, nešto je otkriveno i tada, nešto nije. Ključno u tom slučaju jeste jedna snažna želja, volja sistema Državne bezbednosti iz 90-ih godina da u potpunosti sačuva sve svoje ljude, i na tome se jako puno radi i ne štedi. Činjenica da nije izvršena lustracija i promena u samom sistemu, da nisu dovedeni novi ljudi koji nisu imali nikakve aktivnosti tokom devedesetih godina, dovela je do toga da oni budu zaista i dovoljno snažni. Veoma česta politizacija slučaja takođe je vodila u nekim pogrešnim smerovima, davano je dosta prostora da se spinuju pravci istrage.

Tužilaštvo je dobro uradilo svoj posao u slučaju Ćuruvija i optužnica je veoma jaka

Mediji su, međutim, konstantno podsećali na ovaj slučaj, dakle ne mogu da nose krivicu za ovoliko odugovlačenje.

- Mediji jesu podsećali, napravljen je niz filmova, istraga i tako dalje. Ali svake godine bivalo se sve dalje i dalje jer je bilo sve manje i manje čak i svedoka. Vreme uzima svoj danak. To je ostavljanje prostora u koji će se neke snage ponovo vratiti i dobiti veću moć nego što su imale ranije, što se i događa. I tokom sadašnjeg sudskog procesa svedoci govore o tome da su na njih vršeni pritisci, a tužilaštvo je tražilo od suda da se utvrdi ko je vršio pritiske na svedoke. Videli smo krajem prošle godine da se bivši visoki funkcioner DB-a Filipović, koji je odbegao posle "Sablje" u Kinu, vratio, pričalo se i nekoliko tekstova je bilo o tome da je on vršio pritisak na svedoke. Negde je izjavio da bi i on sam izvršio likvidaciju da nije neko drugi ubio Slavka Ćuruviju. To je čitav niz događaja koji i dan-danas drže sudski proces u vanrednoj situaciji i potrebno je da se konstantno vrši nadzor javnosti nad sudskim procesom kako bi se reagovalo u svakom slučaju kada postoje pritisci i kada sam proces krene nekim neželjenim pravcem. Nažalost, ne viđam često predstavnike novinarskih udruženja na ovom suđenju, iako mislim da bi suđenje u slučaju Slavka Ćuruvije moglo da bude veoma edukativno i za mlade novinare, ali i za studente novinarstva. Uglavnom tamo sede predstavnik Fondacije "Slavko Ćuruvija" i ja, kao i porodice optuženih. Nije nimalo prijatna atmosfera. Tu, u publici, vidi se disbalans koji očigledno postoji u našem društvu. Mnogo je brojnija ta ekipa. I u javnosti se stiče utisak da je više onih koji su na strani optuženih nego optužnice. To je žalosni prikaz stanja stvari u kojem se nalazi odnos prema pravdi danas.

Kod jednog od poslednjih ročišta bilo je komentara da je proces dospeo u ćorsokak jer su neki svedoci, pa i Milorad Ulemek, rekli da su izloženi pretnjama.

- Bazično, iskazi svedoka su veoma korisni i oni su ponovljeni na glavnom pretresu. Dakle, niko od svedoka nije rekao da povlači svoj iskaz. To je ono što je najvažnije. Uz to je i dokumentovana i nova situacija u kojoj su svedoci pod pritiskom, i ja se nadam da bi sud morao da utvrdi na koji način i ko pritiska svedoke, koji jesu bitni.

Mogu li svedoci da ucenjuju sud s obzirom na to da su već osuđeni za druga krivična dela i ne košta ih ništa da ne sarađuju u predmetu, tražeći neke lične beneficije?

- Mislim da je njihovo svedočenje sada završeno, nema apsolutno nikakvog prostora za to. Od prvog iskaza koji su dali tužiocu do danas, do izjava u sudu postoji konzistentnost, ne postoji nikakav prostor za manipulaciju u ovom slučaju. Praktično, ne postoji ništa što bi im se moglo dati unutar nekakve nagodbe.

Svi svedoci do sada su rekli da nemaju nijedno nesporedno saznanje o ubistvu Ćuruvije, osim dva svedoka tužilaštva - Milovana Brkića, urednika Tabloida, koji je promenio iskaz na suđenju u odnosu na istragu, a ne veruje se jedinom očevicu ubistva, Ćuruvijinoj supruzi Branki Prpi, koja je ubicu opisala kao malog, nabijenog, crnog, a po optužnici izvršilac Miki Kurak je visok, mršav, svetlih očiju i tena. Kako to komentarišete?

- Ako mislite da među svedocima nema očevidaca, onda ste u pravu, ali nisam siguran da je gospođa Prpa baš tako opisala ubicu nekoliko godina posle pretrpljenog udarca u glavu. Međutim, po mom mišljenju, ima dovoljno neposrednih dokaza koji potvrđuju optužnicu.
Zašto je zaista smenjen inspektor Dragan Kecman, koji je vodio istragu o ubistvu Ćuruvije?

Zvanično je smenjen zbog loših rezultata - kako loših kad je rešio slučaj Ćuruvija?

- Gospodin Kecman i dalje je član Komisije za istraživanje ubistava novinara, šef radne grupe za slučaj ubistva Milana Pantića i radi punom parom, a mislim da bi bilo neprimereno da komentarišem kadrovsku politiku u MUP-u.

Ishod procesa ne možemo prognozirati, ali ukoliko bi on bio završen bez epiloga, oslobađajućom presudom, recimo, kakve bi to posledice imalo?

- Šta god da se dogodi, neophodno je nastaviti borbu da se zaista sazna istina i ne treba se predavati. Verujem da je tužilaštvo dobro uradilo svoj posao i da je optužnica veoma jaka. Dosadašnji tok suđenja i iskazi svedoka idu u tom smeru i nadam se da će presuda postojati, da će biti jasna. Ali kažem, ako se ništa ne dogodi, mislim da bi trebalo nastaviti radnje koje će dovesti do toga da počinioci budu identifikovani i kažnjeni.

Da nije bilo Vaše komisije za istraživanje ubistva novinara, kako bi izgledao slučaj "Ćuruvija"?

- Mislim da bismo imali istu situaciju kao ranije. Svake godine sve manje ljudi se okuplja na dan kada je godišnjica ubistva Slavka Ćuruvije i ništa se ne bi dogodilo kada je reč o samoj istrazi. Ne vidim da bi bilo ko koncentrisao toliko energije i ljudi u istrazi da zajednički rade, uključujući i same novinare. Mislim da je bilo nekoliko situacija na samom početku kada smo imali problem sa predstavnicima policije, kojima je bilo nejasno šta će sad tu da rade neki novinari. Oni će da nas uče kako ćemo da radimo istrage. Pa je onda bila tenzija između predstavnika BIA i policije, ali posle nekog vremena, postojalo je shvatanje da je to naš zajednički posao i da svi imamo zajednički cilj koji treba nekako da vrati poverenje i u našu profesiju, i u policijsku, i u DB, i tako dalje. Onda je počeo ozbiljan rad, a samim tim i Specijalno tužilaštvo bilo je veoma entuzijastično, tako da je sinergija svih i pomogla da se dođe do optužnice.

Jeste li uspeli da model ovdašnje komisije preselite i u zemlje regiona, u kojima je takođe bilo ubistava novinara?

- U Crnoj Gori je osnovana komisija za istragu ubistvu Duška Jovanovića, osnivača lista Dan. Komisija ispituje veliki broj slučajeva nasilja nad novinarima i medijskim kompanijama. U prvom mandatu nije bilo mnogo rezultata, ali sada je komisija organizovana na drugačiji način i može da bude efikasnija.

Da li je realno da i na Kosovu proradi slična komisija jer i tamo ima nerešenih slučajeva nestanka i ubistava novinara?

- Nedavno sam pokrenuo inicijativu za razrešavanje slučajeva nestalih i ubijenih novinara na Kosovu i Metohiji tokom '98, '99, dvehiljaditih godina. U ovom trenutku, prema površnoj evidenciji, imamo šest nestalih Srba i pet ubijenih Albanaca u tom periodu, i praktično radim na tome da se koncipira način da se ti slučajevi mnogo ozbiljnije istraže nego što je to do sada bio slučaj sa EULEKS-om i UNMIK-om, ne samo sa njima, nego i sa našim vlastima. Prvi nestanci novinara dogodili su se 1998. godine, kada su još uvek naše institucije funkcionisale na Kosovu, ali iz tih slučajeva ne može se videti da je ovde nešto ozbiljnije rađeno. Mislim da je sada pravi trenutak, upravo zato što je osnovan i Sud za zločine koje je počinio OVK, tako da mislim da je to prilika u kojoj novinarska zajednica mora da pokrene inicijativu. Taj sud baviće se sigurno nekim većim temama, ali i ovo je prostor da nametnemo pitanje naših kolega. To je veoma važno jer su do sada Srbi vodili računa o srpskim novinarima koji su nestali, nisam siguran da li su Albanci insistirali na rešavanju svojih slučajeva, ali mislim da je sada neophodno da medijska zajednica na KiM uz pomoć svih nas to reši.

Koliko smo daleko od optužnice suđenja za slučaj ubistva Milana Pantića?

- Mislim da slučaj Milana Pantića ima iste probleme kao i slučaj Slavka Ćuruvije, veliki protok vremena i rad sedam radnih grupa do sada koje nisu uspele da dođu do ozbiljnijeg pomaka. Mislim da smo sada u situaciji u kojoj je veoma važna participacija, između ostalog, i Vlade i premijera kako bismo sve učiniti da ovaj slučaj postane deo istrage Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal. Sada je to u nadležnosti lokalnog tužioca u Jagodini. Mislim da njegova pozicija nije takva da ima na raspolaganju veliki prostor za istragu, nema dovoljno mehanizama. Tužilaštvo za organizovani kriminal ima mogućnosti da pregovara o zaštićenim svedocima i da obavlja određenu vrstu nagodbi tog tipa. U ovakvim slučajevima, to je esencijalno važno zbog toga što je mnogo dokaza uništeno u lošim istražnim radnjama koje su učinjene na licu mesta, a posle toga i u radu sedam radnih grupa. Mislim da je ovde zaista reč o organizovanom kriminalu, o sprezi ljudi koji su učestvovali u surovoj privatizaciji prvih godina demokratskih promena, i da je naš kolega Milan Pantić, pišući po dva teksta dnevno na te teme, zaista mnogima zasmetao u tom pljačkaškom procesu. U tom prostoru treba tražiti rešenje. Mislim da je istražni tim na putu identifikacije počinilaca. Do pre godinu dana prvenstveno se vodilo računa o nalogodavcima i samo se o tome pričalo i pisalo, a onda je istražni tim odlučio da ide putem pronalaženja počinilaca, a preko njih do nalogodavaca. Mislim da tu, sa ovim novim saznanjima, postoji situacija u kojoj je apsolutno neophodno da ovaj slučaj postane deo Tužilaštva za organizovani kriminal.

U slučaju Dade Vujasinović oglasio se i forenzički centar iz Holandije, koji je radio superveštačenje i nije dao mišljenje da je u pitanju ubistvo, što je navedeno u veštačenju Sudske medicine u Beogradu i superveštačenju Instituta iz Novog Sada. Ako nije ubijena, odnosno ako nema naučnih dokaza za tako nešto, zašto se i dalje govori da je Dada Vujasinović ubijena? Koji dokazi za to postoje?

- Cilj komisije je da nadležne institucije učine sve što je moguće da se dođe do istine, i u ovom slučaju uspeli smo da iniciramo pronalaženje zagubljenih dokaza, i uspeli smo da ubedimo Vladu da odvoji sredstva za superveštačenje u Hagu. Dok god Više tužilaštvo u Beogradu vodi istragu, onda je to ubistvo, a mimo toga, podsetiću Vas da je jedan od najvažnijih zadataka Komisije dolaženje do istine, a unapred ne možemo znati kakva će ona biti.

Premijer Vučić jednom prilikom je najavio da će i Vas pozvati da pomognete u rešavanju slučaja braće Bitići. Šta se sa tim dogodilo?

- Kada je podignuta optužnica u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, dobio sam neke materijale koji su govorili o mogućnostima rešenja i slučaja ubistva braće Bitići. To sam predao premijeru, kao koordinatoru službi bezbednosti. Pričali smo o tim mogućnostima i da li bi bilo moguće na sličan način kao i u slučaju Ćuruvije rešiti i ovaj slučaj. To je bio, verovatno, povod da me premijer pomene. Međutim, već narednog dana oglasio se Fatos Bitići, protiveći se da se na ovaj način rešava ovaj slučaj, kao i Nataša Kandić. A ideja je bila ne da se formira komisija već tim pri Birou za koordinaciju službi koji bi uključivao neke ljude koji su doprineli da se reši slučaj "Ćuruvija", ali i neki stari istražitelji koji imaju iskustvo u slučaju "Bitići". Mislim da bi pored iskustva koje već imamo ponuđena nagrada takođe pomogla, ozbiljna zaštita svedoka, itd. Iako bi mi to dodatno iskomplikovalo život, i dalje sam raspoložen da, u granicama moje moći, učestvujem u rešavanju i ovog slučaja. Naravno, sa snažnom željom da se sistemski krene i sa istraživanjem svih drugih ubistava, naročito u rešavanju pitanja nestalih lica kojih je još uvek više od 5.000 u našem regionu, i koji predstavljaju veliko opterećenje za porodice, ali i sve naše države i međusobne odnose.

Koliko je novinara i dalje pod policijskom zaštitom?

- Vladimir Mitrić, dopisnik Večernjih novosti iz Loznice, više od 10 godina je pod ograničenom policijskom zaštitom. I to samo u regionu u kojem živi. Kada napusti region, onda više nije zaštićen, iako je osuđeni policajac koji ga je prebio (pre pokušao ubistvo) van te teritorije. Brankica Stanković je više od šest godina pod policijskom zaštitom, baveći se i dalje istim sistemskim problemom, nesmetanom vladavinom huliganizma i nedodirljivim establišmentom rukovodstava fudbalskih klubova (za koje premijer izjavljuje da ne može da reši problem). Ja sam više od pet godina pod policijskom zaštitom, više se može reći da je reč o garantovanom ograničenju slobode jer apsolutno nigde ne mogu da se krećem bez pratnje pripadnika MUP-a. U takvim uslovima je teško i živeti, a ne samo raditi. Međutim, Brankica Stanković je pronašla mehanizam stvarajući jak tim i praveći program za više medija, što je najbolja B92 škola iz devedesetih: na represiju odgovoriti uvek jače i vratiti se uvek u etar snažniji i rešeniji da se izboriš za svoju novinarsku slobodu. Isto to radi i kolega Mitrić, a ja sam se dodatno posvetio poslu koji mi je doneo nove probleme, istrazi nerešenih slučajeva ubistava novinara.

"ZABELA" JE VAŽAN IZVOR INFORMACIJA

- "Zabela" je veoma ozbiljan izvor za rešavanje mnogih slučajeva, i veoma mi je žao što naši istražni organi ozbiljnije ne koriste sve one koji su tamo i koji bi možda pristali da neke veoma ozbiljne slučajeve ubistva razreše. Moje iskustvo govori da postoji zaista veliki potencijal i da bi tu moglo mnogo više da se otkrije. Mi kao društvo nećemo postići veliki napredak samo otkrivanjem ubica novinara. Treba otkriti i sva ostala ubistva iz devedesetih godina i mislim da će tek onda biti mnogo jasnija slikao o prirodi režima Slobodana Miloševića i prirodi represivnog aparata iz tog doba.

Antrfile 2:
Fond
- Više od 13 godina, Fond B92 radi na poboljšanju brojnih društvenih pitanja - od zdravlja, preko obrazovanja, do unapređenja kulture i medija. Nabavili smo više od 200 inkubatora za prevremeno rođene bebe, opremili smo skoro sva porodilišta u Srbiji u vrednosti većoj od tri miliona evra, obnovili smo i opremili nekoliko škola u zabačenijim mestima, obezbeđujemo nastavnicima obuku i moderna sredstva za rad za nastavu građanskog vaspitanja, bavili smo se i bezbednošću dece i mladih na internetu, saradnjom i obrazovanjem mladih na području Balkana, pomagali smo ugroženima u poplavljenim područjima... Za novu, 2017. godinu pripremamo i novu veliku akciju, novu bitku, ovog puta za znanje naših najmlađih, kako ne bismo ispustili korak sa vremenom i kako bi svojim znanjem, kada odrastu, mogli da stanu rame uz rame sa svojim vršnjacima iz zemalja sa mnogo razvijenijim tehnološkim dostignućima.

Antrfile 3
Novinarski ombudsman
- Reporteri bez granica pokrenuli su inicijativu da generalni sekretar UN oformi poziciju specijalnog izvestioca za bezbednost novinara kao odgovor na povećano nasilje prema novinarima, povećan broj ubistava i povećan broj nerešenih slučajeva ubistava novinara. Mislim da bi, analogno tome, na nacionalnim nivoima trebalo ustanoviti poziciju zaštitnika novinara, telo koje bi imalo operativne mogućnosti da u saradnji sa institucijama sistema učestvuje u mnogo efikasnijoj prevenciji, kao i brzom reagovanju na slučajeve pretnji i nasilja.