Hronika
13.03.2021. 10:02
Vojislav Tufegdžić

Potraga za novcem

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Potraga za novcem koji je nedavno uhapšena grupa takozvanih vođa Partizanovih navijača ubacila u legalne finansijske tokove najavljena je kao jedan od prioriteta u istrazi zločina koji im se pripisuju. U prvi tren su uhapšeni mahom predstavljeni kao počinioci nezamislivo surovih likvidacija, ali su ubrzo osvanule spekulacije, potkrepljene uveravanjem zvaničnika, da su vođe ove grupe preko saradnika u sferi politike i poslovnog sveta prljav novac uložili u razne vidove poslovanja. Saslušanja, formalno zvana informativni razgovori, policija je na ovu temu obavila s nekolicinom znanih imena iz domena teško objašnjive brzine sticanja velikog kapitala. Interesantnih informacija o dobijenim odgovorima i objašnjenjima za sada nema.

Potraga za ilegalno stečenim novcem nije novina u Srbiji, ali su rezultati još od 90-ih godina prošlog veka poražavajući. I kada su dokazi postojali, prevagu na tasu između pravde i politike činili su interesi. Atmosferu u kojoj su pokušavali da spasu što se spasti može, pre 15 godina opisao je funkcioner tadašnje Državne bezbednosti:

“Država se probušila od vrha do dna. Kriminalci su se približili političkim strankama, policiji, DB-u, vojnoj službi... Direktori, funkcioneri, bankari, šverc, preprodaje... I mi sve to gledamo, a ne možemo ništa. Ja branim takvu državu, štitim lopove koji su posle postali ugledni privrednici u ovoj zemlji, dok u to vreme moje kolege i ja bukvalno jedva prehranjujemo svoje porodice. I posle svega su nama prišili etiketu legla kriminala, ubica, otuđenog centra moći...”

Kreni - stani

Radoslav Lukić Lule bio je 1992. godine, u vreme pokretanja čuvene ministarske afere, načelnik beogradskog centra DB. U jednom od razgovara tadašnji predsednik Slobodan Milošević doslovce mu je rekao: “Ovi lopovi oko mene koštaće me glave”. Iako su se saglasili da je neophodno da se korupciji i švercu, u koje su bili uključeni visoki državni funkcioneri, stane na kraj i pohapse odgovorni bez obzira na političke funkcije, rasplet je bio drugačiji:

“Ministarska afera najbolji je primer kako su se okolnosti međunarodnih sankcija prema Srbiji zloupotrebljavale radi ličnog bogaćenja ljudi iz vrha vlasti. Jedan državni posao rađen je preko beogradskog preduzeća ‘Jugodrvo’, čiji rukovodioci nisu bili upetljani u aferu. Zbog sankcija, sva plaćanja u tom poslu obavljala su se u kešu. Tu okolnost iskoristili su trojica političara, dvojica ministara i jedan veoma blizak Miloševićev saradnik, uzevši za sebe po milion tadašnjih nemačkih maraka državnog novca. Uhapsili smo ministre Savu Vlajkovića i Veljka Mitrovića. Kod Mitrovića smo, prilikom pretresa kuće, pronašli 920.000 maraka koje nije sklonio. Kada sam, pre tog hapšenja, Miloševića upozorio da su u aferu upleteni veoma visoki političari, rekao je da ne pravimo nikakve izuzetke. Posebno sam mu skrenuo pažnju da ne bi bilo dobro da krenemo pa stanemo, a on je odgovorio da za lopove ne važi ni pozivanje na imunitet.

Povezane vesti - Kome manjak, tom i višak

Uhapsili smo ministre i istog dana sam poslao ekipu u Novi Sad da uhapsi i tog visokog političara koji je takođe uzeo milion maraka. Ali ekipa za hapšenje je po Miloševićevom nalogu vraćena s pola puta za Novi Sad, tako da on niti je uhapšen, niti je ikad odgovarao i vratio novac. ‘Nisi normalan, ti si to bukvalno shvatio’, kazao mi je kasnije Jovica Stanišić, načelnik DB-a. Shvatio sam da su se mnogi oko Miloševića, koji su radili isto, veoma uplašili za sebe, pa su izdejstvovali takvu odluku. Bojali su se da ako nastavimo možemo i do njih da stignemo. A imali smo perfektno dokumentovanu svu njihovu otimačinu.”

Prema tvrdnjama funkcionera DB-a iz tog vremena, u Srbiji nije postojao segment politike imun na krađu. Legitimitet privrednom kriminalu dali su političari, pre svega na lokalnom nivou gde su otvoreno uzimali novac, pa je uhapšen i predsednik jedne opštine iz tada neprikosnovene Socijalističke partije Srbije. Političari su odlično znali razmere pljačke državne imovine jer su mnogi i sami u njoj učestvovali. Nekadašnji pomoćnik načelnika DB Srbije kao najgori primer navodi takozvanu Miloševićevu privatizaciju:

“Koliko falsifikovanih skupština, zapisnika, obezvređivanja firmi... Tonu informacija smo poslali premijeru Vlade Srbije u vreme Miloševića. I ništa. Svi su to znali. Da su hteli, mogli su da spreče. A nisu. Milošević i njegovi premijeri imali su sve podatke. Neki su ih branili time da nisu bili informisani. Ne da su imali informacije, nego su imali i višak informacija! A šta se dešava kada u prljavoj priči naletiš na nekog funkcionera? Stani, zaboravi! Odvratno. Po zakonu je službi zabranjeno da primenjuje mere prema funkcioneru. Ukoliko otkrijem nekog u prljavom poslu, zakon me obavezuje da o tome obavestim starešinu, a on premijera. Pisao sam takva obaveštenja. Predam ih našoj analitici, oni tekst oblikuje u kratku formu, stave broj, oznaku tajnosti, pa tako dostave premijeru. I ja ne znam šta se dalje dešava s tim, nemam povratnu informaciju. Samo jednom u karijeri sam je dobio, u vreme Đinđićeve vlade, kada smo otkrili da je u korupciju umešan ministar iz njegove vlade. Đinđić je tražio da mu to dokumentujemo, pa smo to i uradili. Kada smo već krenuli da finalizujemo hapšenje, premijer je poručio: ‘Ja ću to da završim’. Ružno bi sada bilo da kažem o kome je reč, ništa nije urađeno.”

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Foto: Shutterstock

Jedan od briljantnih primera intenzivno neuspešne potrage za prljavim parama bilo je traganje za takozvanim Miloševićevim novcem iznetim iz zemlje u inostranstvo. Ali, ne samo da nikada nismo saznali da li je Milošević takav novac imao u inostranstvu, nego ni da li je verovao u pogrešne blagajnike, nadajući se da oni neće uzeti baš sve za sebe. Istrage novih vlasti posle smene Miloševića svodile su se na princip da je jedino on tokom više od 10 godina švercovao, varao i otimao u Srbiji, dok su navodni eksperti za istrage u širokom luku zaobilazili sve koji su Miloševića blisko podržavali. “Čuvari” njegovog novca nikada nisu imenovani, kao što nisu morali da objašnjavaju ni poreklo svoje imovine.

Ozbiljni pomaci

Da potraga za pokradenim državnim novcem neće ići u dobrom smeru videlo se odmah nakon 5. oktobra 2000. godine, jer u prioritetima nove vlade nije bilo pomenutog zadatka. Bar ne u okviru zadatka postavljenog pred policiju. Iako je bilo dobro poznato da su brojni zločini tokom devedesetih izvršeni zbog novca, niko od lidera tadašnjeg DOS-a nije se potrudio da i potragu za parama uvrsti u prioritete vlade i MUP-a.

Pre nego što su se nove vlasti snašle u svojoj novoj ulozi, čuvari “Miloševićevog blaga“ brzo su konsolidovali redove, pa su istrage poverene političarima, “inostranim ekspertima” i tužiocima sumnjivog kredibiliteta. Mada se znalo da bliski Miloševićevi saradnici svoj neobjašnjivo stečen novac drže u pojedinim stranim bankama i of-šor zonama, za njim niko nije tragao. Naravno, besmisleno je bilo tražiti račune na ime Slobodan Milošević, predsednik Srbije i SRJ. Sve je, zapravo, činjeno kako on ne bi bio nađen. Posle svega, u zemlju nije vraćen nijedan ukradeni cent, niti je ikada dat bilo kakav odgovor na pitanje gde su i kod koga završile pokradene stotine miliona maraka.

U vreme dolaska Dušana Mihajlovića na čelo srpske policije, klupko potrage za novcem koji je opljačkan od države i naroda počelo je da se odmotava. Još u vreme trojnog rukovođenja policijom bile su podnete krivične prijave protiv dvojice ključnih ljudi Miloševićevih finansija, direktora Carine Mihalja Kertesa i bivšeg direktora “Franko-jugoslav banke” u Parizu Miodraga Zečevića. Slobode su lišeni i Miloševićev neprikosnoveni “čuvar zatvora”, direktor Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija u Sremskoj Mitrovici Trivun Ivković i još nekoliko drugih nedodirljivih ličnosti njegove epohe. Krivični postupci po tim prijavama bili su uveliko u toku.

Tokom tri meseca trojnog rukovođenja MUP-om krajem 2000. i početkom 2001, formirane su dve radne grupe od pripadnika kriminalističke policije iz sedišta MUP-a, beogradske policije i iz nekoliko sekretarijata u unutrašnjosti. Jedna grupa, kojom je rukovodio Mile Novaković, bavila se razjašnjavanjem klasičnog kriminala, a druga, na čijem je čelu bio Miodrag Vuković, finansijskim kriminalom. U relativno kratkom periodu obe grupe postigle su zapažene rezultate, ali su pojedini političari snažno nastojali da lično preuzmu vođenje određenih poslova iz ruku policije.

Povezane vesti - Dve strane značke

U oblasti suzbijanja klasičnog kriminala napravljeni su ozbiljni pomaci u rasvetljavanju otmica i ubistava. Već tokom oktobra 2000. počele su finansijske provere u Saveznoj upravi carina, “Beogradskoj banci”, “Beobanci”, “Univerzal banci”, “Jumbes banci”, Fondu zdravstva, “Dunav osiguranju”, Radio-televiziji Srbije, kompaniji “Braća Karić”, diplomatsko-stambenom preduzeću “Dipos”, “Telekomu”, zatvoru u Sremskoj Mitrovici, Fondu za razvoj Republike Srbije, Republičkoj direkciji za robne rezerve, Ministarstvu zdravlja, Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom, Republičkom komesarijatu za izbeglice i većem broju zdravstvenih ustanova u koje policija ranije nije smela ni da uđe.

Zajednički jezik

Ministar Mihajlović je shvatio je da je policija na dobrom putu da raskrinka Miloševićev mehanizam održavanja na vlasti, pa je naložio da se napravi piramida kriminala. Policajci su jedva čekali da neko pokaže zanimanje za njihova operativna saznanja koja su se godinama gomilala. Dokument o piramidi kriminala u Srbiji bio je podeljen u četiri kategorije. U prvoj, na vrhu, bio je predsednik Milošević sa uskim krugom najbližih saradnika upletenih u veliki kriminal.

Drugu grupu, ispod vrha piramide, ali možda i važniju od prve, činili su pretežno ”privrednici” koji su svoje bogataško čudo napravili upravo zahvaljujući Miloševiću, odnosno lagodnoj poziciji koju im je omogućila ondašnja vlast. Ta struktura se obogatila na švercu nafte, duvana, oružja, na dozvolama za uvoz ili izvoz, i imala faktičku vlast u Srbiji, a svoj novac, izvor moći, čuvala u stranim bankama i of-šor zonama. Bila je to najvažnija ciljna grupa.

Treći, mešoviti nivo, činili su “privrednici” i šverceri bez velikog uticaja na vlast, prevaranti i mešetari poput vlasnika piramidalnih banaka, pojedinih pripadnika bezbednosnih struktura, državnih službenika višeg ranga koji su tesno sarađivali s vlasnicima prljavog novca, a svoje pozicije dobili na osnovu takve saradnje. Bilo je tu i ljudi iz menadžmenta državnih preduzeća koji su najviše radili za sebe.

Četvrta, najšira struktura i osnova piramide bili su korisnici državnih beneficija u spoljnoj trgovini i bankarstvu, vlasnici nezakonito privatizovanih preduzeća, razni korisnici državnog novca iz budžeta, kao i najveći utajivači poreza.

Dogovor inspektora iz Uprave kriminalističke policije i ministra Mihajlovića bio je da se realizacija sprovodi od vrha prema dnu, odnosno od prvog ka četvrtom nivou.

“Bio je to plan rada na razjašnjavanju finansijskih zloupotreba u Srbiji iz prethodnih desetak godina. Imam utisak da je Mihajlovića najviše zanimao taj drugi nivo. Vrlo smo precizno predvideli dinamiku realizacije, za one najvažnije utvrdili i datume. Jedino se nismo složili oko vremena realizacije krivične prijave protiv Miloševića. Bili smo mišljenja da taj predmet treba realizovati mesec dana kasnije nego što je potom učinjeno. Ministar je insistirao da se to uradi što pre, gotovo odmah. Podnošenje krivične prijave protiv Miloševića trebalo je da bude početak realizacije čitavog posla. Mihajlović je bio veoma uverljiv kada je rekao da postoji politički dogovor da se Miloševiću sudi u zemlji zajedno s drugim akterima krađe državne imovine. Hapšenje Miloševića i početak krivičnog postupka protiv njega pred Okružnim sudom u Beogradu zbog zloupotrebe državnog novca prikupljenog preko Carine bio je prvi, ali ne i najvažniji korak”, ispričao je Miodrag Vuković.

Međutim, nakon pokretanja krivičnog postupka protiv Miloševića, tok događaja je ubrzan, uz sve veći pritisak da se posao istraživanja krađe novca koji se najviše odnosio na drugi nivo ljudi iz piramide kriminala izuzme iz ingerencije policije i prebaci na razne komisije. Mihajlović je delovao kao da je preko noći odustao od nečega za šta se prethodno zalagao. Sve je okončano iznenadnim izručenjem Miloševića u Hag 28. juna 2001. Izručenje je bilo je utoliko čudnije jer je još prilikom njegovog hapšenja 31. marta 2001, na sastanku kod ministra Mihajlovića, premijer Đinđić rekao da postoji konsenzus na nivou vlade da je prioritet razjašnjavanje kriminala iz perioda 90-ih, uključujući i istraživanje tokova i plasmana novca u inostranstvo.

Povezane vesti - Ukrštanje na Azorskim ostrvima

Nenadano izručenje u Hag prilično je obesmislilo realizaciju koncepta piramide kriminala. Zahvaljujući tom izručenju i prelasku na “komisijski koncept istraživanja” bez učešća policije, drugi i najvažniji nivo kriminalne piramide ostao je gotovo netaknut.

“Mihajlović nije ni primetio kad mu je ključ rešenja najvećih finansijskih malverzacija, ali i drugih enigmi iz pozamašne kriminalne prošlosti Srbije, uzeo iz ruku njegov kolega iz DOS-a, guverner Narodne banke Mlađan Dinkić, obećavši da će povereni posao veoma brzo završiti. Za to je odabrao svoje lojalne saradnike, misterioznog Aleksandra Radovića, potom svog druga iz gimnazije Mladena Spasića, načelnika Odeljenja za privredni kriminal u MUP-u, i Olivera Bogavca, radnika srpskog DB-a. Kasnije se toj ekipi pridružio i okružni javni tužilac Rade Terzić.

Stalni pritisak da se traganje za ‘Miloševićevim parama’ izmesti iz policije, realizovan je angažovanjem privatne detektivske agencije FIA iz Londona. Iz kog razloga je odabrana baš ta agencija, iza koje stoji britanska obaveštajna služba, verovatno je znao onaj ko je odabrao. Ako je suditi po njenoj uspešnosti u pronalaženju novca koji su svrgnuti lideri izneli u inostranstvo, ona nikada ne bi bila izabrana, s obzirom na to da u toj oblasti nije imala rezultate koji bi je preporučili”, navodi Vuković.

U aprilu 2001, kada su brojne komisije već počele sa radom, Vukovića je pozvao ministar Mihajlović i saopštio mu: “Ti se više nećeš baviti proverama oko iznošenja para iz zemlje. Guverner je formirao jednu komisiju, tu je i Spasić. Od sad će se samo oni time baviti”.

U to vreme 15 policijskih timova je proveravalo poslove preko kojih je novac nezakonito iznet iz zemlje. Istraga je vođena u više državnih ustanova, banaka i preduzeća, kao i desetak privatnih firmi i dve privatne banke. To je bio jedini put da se u inostranstvu identifikuje i locira ilegalno iznet novac. Bio je to potpuno drugačiji koncept od onog za koji se opredelila Dinkićeva komisija. Njihov koncept je bio da se direktno traga za računima u stranim bankama, na Miloševićevo ili ime nekog od članova njegove porodice. Taj koncept nije imao nikakav izgled za uspeh. Jer, čak i kada bi se novac eventualno našao, ne bi mogla da se realizuje njegova zaplena. Sve dok se ne dokaže nezakonito poreklo novca, nema govora o njegovoj zapleni u bilo kojoj zemlji u svetu.

To se upravo i dogodilo sa računima u švajcarskim bankama na tri poznata imena iz Miloševićevog vremena. Na njima su bili veći iznosi koje su švajcarske vlasti blokirale na osnovu zahteva tužioca Terzića. Međutim, tužilac, namerno ili iz neznanja, nije zahtevao od ovdašnjeg suda pokretanje krivičnog postupka po osnovu prebacivanja tog novca na njihove račune. Na kraju su sve te račune švajcarske vlasti morale da odblokiraju, jer za taj novac nije pokrenut krivični postupak u Srbiji, što je bio osnovni i najvažniji uslov da bi se mogla izvršiti njegova zaplena.

Struktura drugog nivoa ostala je netaknuta i tokom “Sablje”, s obzirom na to da nijedna policijska i nijedna sudska istraga nisu ušle u trag novcu pribavljenom kriminalnim operacijama. Vuković zaključuje:

“Svi kasniji ministri, savetnici, direktori banaka… kojima je to bilo prvo zaposlenje, bili su lak plen iskusnih igrača iz Miloševićeve ere na političkoj i poslovnoj sceni Srbije. Neverovatno je kako su i jedni i drugi, oni koji su u jednom danu želeli da promene svet i oni čija je želja bila da se apsolutno ništa ne promeni, veoma brzo našli zajednički jezik. Neznanje i probuđeni apetiti prvih, uz novac i iskustvo drugih, učinili su da se mnoge važne stvari u Srbiji uopšte ne menjaju.”

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
broken clouds
0°C
08.12.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve