Prokletstvo Kenedijevih

Kada je Rozmari imala samo 23, porodica je dala pristanak da joj se izvrši lobotomija, popularni postupak u to vreme za koji se verovalo da može da izleči šizofreniju, epilepsiju, poremećaje raspoloženja i druge mentalne probleme. Posle tog nesrećnog zahvata Rozmari je premeštena u duševnu bolnicu, gde je ostala do kraja života. Otac, koji je osećao krivicu, nije mogao ni da je obiđe i potpisao je s bolnicom specijalan ugovor o tajnosti

Prezime Kenedi je više od pola veka vrlo moćno. Svet nije upoznao mnogo tako uticajnih i bogatih porodica čiji su članovi bili toliko nesrećni.
Rouz i Džozef Kenedi imali su devetero dece: Džozefa juniora, Džona, Rozmari, Kejtlin, Junis, Patrišu, Roberta, Džin i Teda.

Najstariju ćerku Rozmari često nazivaju i „izgubljenim članom porodice Kenedi", ali istina je da su Rozmarino zdravlje i život žrtvovani radi političke karijere njene braće. Ona je najtragičniji lik jedne od najpoznatijih porodica na svetu.
Još odmalena bilo je jasno da Rozmari nije kao njena starija braća Džozef i Džon. Imala je problema s koncentracijom, učenjem, i razvijala se sporije nego ostala deca.

Rozmari je rođena 13. septembra 1918. godine i, prema nekim podacima, njeni zdravstveni problemi su bili posledica loše vođenog porođaja. Kad je Roz Kenedi, Džozefova žena, dobila trudove, u porodičnoj kući je s njom bila samo medicinska sestra, koja nije bila dovoljno stručna da je porodi. Pretpostavlja se da je beba ostala bez kiseonika, zbog čega je došlo do oštećenja mozga.
U svojim memoarima, objavljenim 1974. godine, Roz Kenedi je napisala da je njena ćerka kasno propuzala, ustala, prohodala i izgovorila prve reči. Vrlo brzo je ustanovila da Rozmari ima problem i prilikom izvršavanja najjednostavnijih zadataka poput pisanja, igranja loptom ili upravljanja sankama.
Kad je trebalo da krene u školu, njena majka je potražila pomoć stručnjaka, koji su ustanovili da je Rozmari „retardirana", što je izraz koji se u to vreme koristio za sve moguće vrste mentalnih poremećaja. Porodica je pokušavala da to sakrije, ali kako je Rozmari odrastala, postajalo je sve teže.

Poslata u izolovanu školu

Insistirali su da ona sa ostalom decom učestvuje u svim porodičnim aktivnostima i javnim događajima. Tako je i predstavljena engleskom kralju Džordžu VI i kraljici Elizabeti u vreme kada je Džozef Kenedi bio američki ambasador u Velikoj Britaniji. Kada je napunila 15 godina, tajno su je poslali u izolovanu školu, gde je podučavana odvojeno od ostale dece.
Ali problemi s Rozmari, kao i njena sve veća agresivnost i uznemirenost, nastavili su se. Pre nego što je krenula u školu, Rozmari je polagala test inteligencije. Njen koeficijent procenjen je na oko 75, što je taman iznad granice mentalne retardacije. Dugo se nije znalo šta se zapravo s njom događa dok mračne tajne porodice Kenedi nisu otkrivene u knjigama "The missing Kennedy" Elizabet Kohler-Pentakof i „Rosemary: The hidden Kennedy daughter" Kejt Kliford Larson.

Elizabet Kohler-Pentakof je knjigu napisala na osnovu svedočenja časne sestre koja je radila u katoličkoj instituciji za invalide i nemoćne, a gde je Rozmari živela više od pet decenija. Knjiga Kejt Larson predstavlja najpotpuniju biografiju nesrećne Kenedijeve ćerke.

Prema tvrdnjama koje su iznesene u tim knjigama, Džozef je svoju ćerku Rozmari, kada je imala 23 godine, u tajnosti poslao na lobotomiju kako bi spasao potencijalne političke karijere svojih sinova. Mnogi su tvrdili da je u ranim dvadesetim godinama Rozmari bila privlačna mlada devojka koja je znala po noći da pobegne iz internata i luta ulicama Vašingtona, gde su se u međuvremenu Kenedijevi doselili.
U to vreme Džozef je već položio temelje političke karijere svojih sinova i užasavala ga je mogućnost bilo kakvog skandala. Strahovao je da će njegova ćerka u tim noćnim lutanjima upoznati nekog muškarca i možda ostati trudna. Predložio je svojoj supruzi eksperimentalnu operaciju mozga, poznatiju kao lobotomiju.
Ona je isprva odbijala, ali je na kraju popustila i 1941. godine, kada je Rozmari imala samo 23, porodica je dala pristanak da joj se izvrši lobotomija, popularni postupak u to vreme za koji se verovalo da može da izleči šizofreniju, epilepsiju, poremećaje raspoloženja i druge mentalne probleme.
Lobotomija Rozmari Kenedi izvršena je pre nego što je usavršen postupak operacije, izvedena je klasičnim otvaranjem lobanje pri blagoj anesteziji, a prema nepotvrđenim podacima - Rozmari je tokom procedure bila svesna!

Kobna operacija

Nakon operacije, porodica je govorila da je Rozmari pronašla svoj mir. Međutim, čini se da je nesrećna devojka zapravo patila od duboke depresije. Operacija je vedru devojku koja je tečno govorila i umela da piše pretvorila u potpuno nesposobnu za samostalan život.
Nakon jezive operacije, Rozmari više nije mogla da govori, smanjila joj se pokretljivost, pa ostatak života nije mogla da brine o sebi.

Njeni mentalni kapaciteti svedeni su na nivo dvogodišnjeg deteta. Pokušaj da joj pomognu završio se tragično, komentarisao je Tim Šiveri, rođak porodice Kenedi i autor knjige „Potpuno živa: Otkrivajući šta je najbitnije u životu".
Posle nesrećnog zahvata, Rozmari je premeštena u duševnu bolnicu, gde je ostala do kraja života. Nakon svega, otac, koji je osećao krivicu, nije mogao ni da je obiđe, i potpisao je s bolnicom specijalan ugovor o tajnosti.
Niko nije znao gde je ona. Tek kada je Džozef doživeo moždani udar, Roz je ponovi videla svoju ćerku. Bilo je to 20 godina kasnije. Navodno, ugledavši majku, Rozmari joj je potrčala u zagrljaj, pa ju je zatim izudarala po grudima. Roz nikada nije u javnosti progovorila o lobotomiji svoje ćerke, nego je govorila da je Rozmari „izgubila pamet nakon jedne nesreće".

Porodica Kenedi je u godinama koje su usledile postala poznata po filantropskom radu. Sestra Junis Kenedi osnovala je Specijalnu olimpijadu, a otac je donirao milione organizacijama za osobe sa smetnjama u razvoju. O Rozmari se nije govorilo, osim kada ju je Junis navodila kao inspiraciju. Međutim, Rozmari je nadživela većinu svoje braće i sestara. Umrla je tiho 2005, u 86. godini života.

Rabinova kletva

Mnogo je tragičnih događaja koji su pogodili porodicu Kenedi pa su mnogi tvrdili da je na njih bačena kletva.
Govorilo se da je kletvu na oca bivšeg američkog predsednika, Džozefa Kenedija, koji je navodno bio beskrupulozan čovek i antisemita, bacio jedan rabin, a prema drugoj teoriji, prokletstvo seže i dalje u istoriju i pripisuju ga Tomasu Ficdžeraldu, pradedi Džona Ficdžeralda Kenedija s majčine strane, koji je uznemirio duhove u Irskoj.
Osim atentata na politički poznate sinove, otac porodice Kenedi izgubio je i najstarijeg sina, koji je umro 1944. godine, nakon što se njegov avion srušio iznad La Manša u Drugom svetskom ratu, kao i ćerku Ketlin Kenedi Kevendiš, koja je stradala u vazduhoplovnoj nesreći 1948.

Sin predsednika Kenedija i njegove žene Žaklin, Patrik, preminuo je kao nedonošče 1963. godine, a Džon je iste godine poginuo u atentatu. Senator i najmladi sin Kenedijevih uspeo je da izbegne smrt u vazduhoplovnoj nesreći 1964, dok je Robert Kenedi poginuo u atentatu 1968. Već sledeće godine, Edvard Kenedi umire u saobraćajnoj nesreći, a Robertov sin Dejvid 1984. umire od predoziranja drogom.

Drugi Robertov sin, Majkl, 1997. strada u nesreći na skijanju, a 1999. u vazduhoplovnoj nesreći ginu Džon F. Kenedi mlađi i njegova žena Kerolin Biset. Poslednja je 2012. nađena mrtva bivša supruga Roberta Kenedija, Meri Ričardson Kenedi, koja je izvršila samoubistvo. O famoznoj kletvi govori i Edvard Klajn u knjizi „Prokletstvo Kenedijevih" i postavlja pitanje zašto bi uvek neko iz te porodice, čim bi stigao do cilja, morao da plati najvišu cenu.