Špijunska afera koja je krenula iz kafane

Ništa u javnosti ne odjekne tako jako kao priča o špijunaži i tajnim službama. Posebno ako se radi o domaćim državljanima koji rade za strane službe, i za njih planiraju atentat na predsednika države. Uz to, kao osvedočeni zločinci reketiraju i ubijaju žrtve u improvizovanim zatvorima. I naravno, sve je poteklo s mesta, iz kojeg i kreće svaka špijunska priča, iz kafane, samo što je ovu iskoristila vlast, jedna pa druga, kako je kojoj išla u korist.

Priča o najvećoj špijunskoj aferi u SRJ počela je krajem novembra 1999. godine kada je tadašnji savezni sekretar za informisanje Goran Matić javnosti saopštio da su bezbednosne institucije uhapsile članove špijunsko-terorističke grupe, pripadnike francuske obaveštajne službe, koji su posle niza zločina počinjenih na teritoriji prethodne Jugoslavije, planirali i atentat na predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića. I, traje i dan danas - pred Višim sudom u Beogradu. Doduše, sada se postupak vodi samo zbog optužbi za ubistvo dvojice Albanaca, Rahmana Idrizija i Hamdije Nezirija, dok su optuženi pravnosnažno oslobođeni optužbi za špijunažu i nedozvoljeno nošenje oružja.

Suđenje petorici okrivljenih, koji su uhapšeni i procesuirani nedugo pošto je Matić saopštio „izvanredne rezultate predanog rada bezbednosnih službi" najduži je postupak koji se vodi pred ovom pravosudnom institucijom.

Tadašnje beogradsko Okružno tužilaštvo, Jugoslava Petrušića, Milorada Pelemiša, Slobodana Orašanina, Radeta Petrovića i Branka Vlaču je 2000. godine optužilo za špijunažu u korist francuske obaveštajne službe, nedozvoljeno držanje oružja, iznudu novca od albanske porodice na Kosovu i ubistvo dvojice Albanaca u improvizovanom zatvoru u južnoj srpskoj pokrajini. Sumnje da je grupa planirala atentat na tadašnjeg predsednika Miloševića, uprkos onome što je na osnovu izveštaja obaveštajnih službi izneo Matić, nisu bile dovoljne da se petorka optuži i za ovo krivično delo.

Po „kratkom postupku", okrivljeni su presudom tadašnjeg Okružnog suda, iste godine osuđeni na po godinu dana zatvora zbog iznude i nedozvoljenog nošenja oružja. Nisu oglašeni krivim za špijunažu i ubistva Rahmana Idrizija i Hamdije Nezirija. Međutim, 2002. godine, što je javnost tek naknadno saznala, tadašnji Vrhovni sud Srbije je ukinuo ovu presudu i naložio novo suđenje.

Predmet je odlukom VSS, prosleđen tadašnjem Vojnom sudu na nadležnost, ali su spisi predmeta u fioci nekog od sudija stajali sve do januara 2005. godine kada je ova pravosudna ustanova prestala da postoji.

"U obrazloženju odluke Vrhovnog suda navedeno je da je Okružni sud u Beogradu bio potpuno nenadležan za vođenje postupka protiv petočlane grupe. Bilo je navedeno i da spise predmeta treba dostaviti Vojnom sudu koji je isključivo i jedino nadležan za ovaj postupak. Zašto je predmet dve godine, najpre, stajao u fioci ovog suda, a potom isto toliko i u Okružnom sudu, niko ne zna. S druge strane, pokretanju novog postupka verovatno je „kumovao" tadašnji ministar pravde Dušan Petrović, koji je počeo da proverava koliko je predmeta samovoljom sudija i drugih nadležnih institucija ostalo neprocesuirano. Neko se, tada očigledno uplašio i setio da petorica „francuskih obaveštajaca" ipak moraju ponovo na optuženičku klupu. To se opet poklopilo i sa stavom tadašnje vlasti da bi bilo dobro ponovo pokrenuti postupak kako bi se se strancima pokazalo da Srbija, ipak, nešto radi na suzbijanju međunacionalnih sukoba na Kosovu i Metohiji", kaže za „Ekspres" izvor koji je bio uključen u ceo postupak.