Hronika
13.06.2021. 18:30
Vojislav Tufegdžić

Čedomir Mihailović

Spretniji od mafije, policije i političara

Maska, lažno predstavljanje
Izvor: Shutterstock

Promenu u kriminalnom i političkom miljeu Srbije strane obaveštajne službe, posebno one najveće, iskoristile su odmah posle petooktobarskih promena 2000. godine.

O nedodirljivosti i moći takozvanog zemunskog klana, padovima i uspesima policije tokom pokušaja da im se suprotstavi, umešanosti političara u postupke obe navedene strane ispisane su i snimljene hiljade stranica i emisija. Iako je delovalo kao nezamislivo da je neko u stanju da, zarad svojih interesa, odnosno računa svog poslodavca, obmane sve tri strane, nešto upravo tako se dogodilo pre i nakon prelomnih političkih dešavanja 2000. godine.

Zbog promena okolnosti u Srbiji već u leto 2001. godine jedna obaveštajna veza došla je u Beograd na noge vođama „zemunskog klana“ Dušanu Spasojeviću i Miloradu Ulemeku Legiji. Iako je dolazak izgledao sasvim spontan i pomalo slajan, on je, za onoga ko je to želeo da vidi, od početka bio aranžiran po svim udžbeničkim pravilima obavtajne procedure.

Priča je za to vreme bila gotovo romantična – iseljenik srpskog porekla vratio se u zemlju posle dugog boravka u inostranstva, pto su u domovini nastupile dugoočekivane demokratske promene. Iz inostranstva je ujedno prebacio svoju celokupnu pokretnu imovinu koja se sastojala od skupocenog automobila, dva skupa motocikla i osam veoma vrednih trkačkih konja. „Sticajem okolnosti“ imovina ovog povratnika sastojala se upravo od robe koja je u nastajućem skorojevićkom sloju novih bogataša i moćnika imala izuzetno dobru prođu. S druge strane, što opet gotovo nikom nije padalo na pamet, figurirala je činjenica da je takva „roba“ za obavtajne slbe predstavljala idealnu mogućnost kompromitovanja svakoga ko sa njom dođe u kontakt. To će se, na praktičnom primeru, potvrditi krajem 2003. godine.

Usavršavanje

Zašto je ovaj imućni povratnik, koji se odmah po dolasku predstavio kao veoma imućan čovek, zakucao baš na vrata Šilerove kod Dušana Spasojevića? Iz prostog razloga što su zbivanja u tom zdanju ubrzo nakon 5. oktobra postala podjednako važan izvor informacija kao i ona u kabinetu u Nemanjinoj 11.

Maska, lažno predstavljanje
Izvor: Shutterstock

Pojava Čedomira Mihailovića, odnosno Igora Baruha kako se predstavio u Srbiji, shvaćena je od pojedinih medija i analitara kao nov spoj starih drugara, okorelih kriminalaca i sumnjivih biznismena. Čedomir Mihailović možda i jeste bio onakav kakvim su ga doživeli ozbiljni novinari u srpskim glasilima, ali su istovremeno zanemarili važnu okolnost – takav profili ličnosti najbolji je materijal svih obavtajnih slbi.

Da je bio samo oholi prevarant, Mihailović ne bi bez problema putovao po svetu sa američkim, holandskim i ko zna čijim još pasošima, vuki za sobom bez problema šareni karavan skupih automobila, motocikala i konja, za koji su ovdašnji izvori tvrdili da potiču iz krađe, iako nijedna svetska policija za tim nikada nije tragala. Znao je dobro Mihailović na štapadaju“ Dušan Spasojević i družina oko njega, a jedan od tadašnjih Spasojevićevih prijatelja i te kako je bioslab“ na rasna grla koja je i sam gajio, dok su skupi automobili i motori bili primamljivi svima u tom okruženju.

U društvenom i političkim metežu u kojem je funkcionisala država posle smene režima Slobodana Miloševića nekako se iz vida potpuno izgubila činjenica da je Državna bezbednost Srbije još 1995. godine detaljno proveravala Čedomira Mihailovića. Tada je, brzo i efikasno, utvrdila da je u pitanju čovek koji radi za američku obaveštajnu slbu još od osamdesetih godina prošlog veka, kada je i otišao u Ameriku.

Dok je tamo navodno nešto studirao, prvi povereni zadatak mu je bio da prati studente jugoslovenskog porekla u SAD. Tu misiju je izvesno odlično obavio i zadobio poverenje američke slbe. Ubrzo je „karijeru“ nastavio u Južnoj Africi. O trku američke službe otvorio je luksuzni restoran u crnačkom kvartu Kejptauna. Za kratko vreme restoran je postao mesto okupljanja elite iz ovog kraja grada, čiji su lideri u njemu održavali svoje neformalne sastanke. Sve je to uredno dokumentovano kod američke slbe.

Sarajevo i Beograd

Kada su počeli ratovi u bivšoj Jugoslaviji, stigao je i Čedomir Mihailović. Njegovo prvo pojavljivanje u Sarajevu kao velikog srpskog nacionaliste, imigranta, bilo je u okviru delegacije Vladimira Žirinovskog, koja je došla u posetu kod Radovana Karadžića. Mihailović je tokom više razgovora s Karadžićem obavao veliku materijalnu pomoć, šalji istovremeno izvtaje iz Sarajeva da je postao izuzetno blizak s njim i generalom Ratkom Mladićem. Amerikanci mu u prvo vreme nisu verovali. Kako bi ih ubedio da je to istina, u okolinu Sarajeva je doveo svog sina. Jednom prilikom dok su Karadžić i Mladić bili zajedno na nekom skupu, Mihailović im je prišao i rekao: „Predsedniče, generale, moj sin vas obožava, može li jedna zajednička fotografija?“ Naravno da su pristali. Tu fotografiju je potom kao ključni dokaz za svoje tvrdnje poslao Amerikancima.

Ubrzo je iz Sarajeva poslat u Beograd kako bi pokušao da se približi Slobodanu Miloševiću, što je, ispostaviće se kasnije, bila jedina misija koju Mihailović nije uspeo da realizuje. Državna bezbednost ga je, znajući o kome se radi, uhapsila.

Prema nekim svedočenjima, u pritvoru su ga stavili pred kameru i rekli da priča sve što ih zanima. Oni koji su ga upoznali opisivali su ga kao bistrog čoveka koji brzo razmišlja. Ispričao je kako ga je, pošto u Americi nije imao dozvolu boravka, u Njujorku uhvatila Imigraciona služba. Suočili su ga sa izborom: ili da bude trajno proteran iz zemlje ili da pristane da radi za jednu „agenciju“. Izabrao je, naravno, ovo drugo. Iako mu u Državnoj bezbednosti nisu poverovali da je istina sve što kaže, odlučili su da, osim što će ga se otarasiti slanjem u inostranstvo, uz njegovu pomoć diskredituju i Haški tribunal koji je predstavljao sve ozbiljniju pretnju za funkcionere iz Srbije.

Tako je Čedomir Mihailović pušten na slobodu bez krivične prijave za delo špijunaže koje je uredno priznao. Odmah je sa porodicom otputovao u Makedoniju. Po dolasku u Skoplje javio se holandskoj ambasadi u Beogradu, tvrdeći da raspolaže „dokumentima koja teško optužuju Slobodana Miloševića za ratne zločine“, deponovanim u sefu neke banke u Skoplju.

Holanđani su poslali svog čoveka na sastanak s Mihailovićem. Potom su zajedno otišli u banku gde je Mihailović iz sefa izvadio svežanj papira. Posle površne analize dokumenata Holanđani su mu dali privremeni pasoš s kojim je odleteo za Amsterdam. Dokumenta koja je predao stavljena su na raspolaganje Tužilaštvu u Hagu. Za to vreme holandska vlada snosila je troškove njegovog boravka i zaštite u ovoj zemlji. Posle nekoliko meseci analiziranja, Haški tribunal je u celini odbacio dobijena „dokumenta“ kao lažna. U međuvremenu, Mihailović je nestao u neznanom pravcu.

Novi zadatak

Nakon okončanja NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine Mihailović se ponovo pojavljuje. Ovog puta na Kosovu i Metohiji, naravno sa mandatom matične obaveštajne slbe. U Gračanici otvara kafanu Kod Amerikanca. Nekoliko meseci posle oktobarskih promena dolazi u Beograd kod Spasojevića, kao biznismen koji je zainteresovan za navodnu privatizaciju preduzeća u Srbiji. Veoma brzo se zbližio s novim poznanicima, pa je i u pobuni Jedinice za specijalne operacije imao prilično aktivnu ulogu. Neki kasniji rukovodioci iz vrha BIA-e, kao i novinari koji su objavili transkripte prisluškivanih razgovora tokom pobune JSO-a, a koje su dobili od istih rukovodilaca BIA-e, svesno ili ne, pomešali su Čedomira Mihailovića sa Čedomirom Jovanovićem. Simpatije JSO-a Mihailović je zadobio kada im je o svom trku nabavio opremu od američkih proizvođača, rezervne delove za „hamere“ i neka druga vozila.

Kada su pripadnici klana uhapšeni u Francuskoj i izručeni u Srbiju zbog falsifikovanih pasoša, a zapravo zbog osnovane sumnje da su oteli Miroslava Miškovića, njihov prijatelj Mihailović je, preko advokata, na ime kaucije Spasojeviću ponudio pozajmicu od milion dolara. Navodno to Spasojević nije mogao da prihvati uz obrazloženje da sud u ovom slučaju ne prihvata kauciju.

Prema drugim izvorima, tokom aprila 2002. godine, umesto ponuđene kaucije, Mihailović je zapravo prevario jednog od Spasojevićevih advokata za 350.000 nemačkih maraka, što mu je bilo potrebno za osnivanje firmi bombastičnih naziva „Gigasoft“ i „Megasistem“.

Nto pre atentata na premijera Đinđića, navodni Igor Baruh,potomak čuvene jevrejske porodice s ovih prostora“, kako je voleo da objašnjava svoje poreklo, odlučio je da odbaci sumnje da je u stvari agent strane obavtajne slbe. Kako bi stvorio sliku da se radi samo o prevarantu, prevario je Dušana Spasojeva i nestao. Navodno se radilo o tome da je Mihailović u inostranstvu trebalo da kupi više blindiranih vozila za Spasojevićevu družinu, što nije posao koji jednostavno i brzo može da se završi bez obzira na to s koliko novca naručilac vozila raspolaže.

Kompromitovanje

Spasojević mu je zbog togakonfiskovao“ automobil, motore i konje, što je takođe bio deo unapred pripremljene Mihailovićeve režije. Prema nekim podacima, Spasojević je Mihailoviću za kupovinu automobila kao kaparu dao 70.000 dolara. Do tog trenutka niko nije uspeo, niti je ikom to padalo na pamet, da prevari Spasojevića i čitavu ekipu iz Šilerove! Mihailović je pobegao iz Srbije jer je svoju misiju u Spasojevićevoj ki, što se tiče pribavljanja informacija, u potpunosti obavio.

Posle akcijeSablja“, u leto 2003. godine, Mihailović se po treći put pojavljuje u Srbiji, da bi podneo krivičnu prijavu zbog oduzete imovine. Što je najčudnije, posle svih tragova koje je u Srbiji ostavio prilikom pređašnjih boravaka, navodnog Igora Baruha niko nije propisno ni legitimisao, a kamoli uhapsio s obzirom na njegove veoma bliske veze i neraščišćene račune sa „zemuncima“. A u to vreme se na razgovor u policiju privodio svako ko je bar jednom bio u kontaktu sa Spasojevićem, Ulemekom i ekipom oko njih dvojice. Jedino što je moglo da se zaključi jeste da je Mihailović i tada bio pod jakom zaštitom slbe za koju je radio.

Kada je podneo krivičnu prijavu, opet je nestao iz zemlje. Zanimljivo je što u prijavi za otimanje imovine nije optužio nikog od pripadnika „zemunskog klana“, već pojedince iz tadašnje aktuelne srpske vlasti, odnosno ljude bliske premijeru Zoranu Đinđiću. I takav postupak bio je deo ranije smišljenog plana – kompromitovanje pojedinih aktera sa ovdašnje političke scene te podsticanje priča da je nova vlast u snažnoj sprezi s kriminalcima, odnosno da su u ubistvu premijera učestvovali ljudi iz njegovog najbližeg okruženja.

Poslednje pominjanje imena Igor Baruh, donekle nezvanično i neformalno, bilo je u martu 2007. godine. Prema informacijama jednog upućenog novinara, u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila prvog dana te godine poginula je osoba kod koje su pronađena dokumenta na ime Igor Baruh. Nastradali muškarac kremiran je nekoliko dana kasnije. Samo tri dana potom ispostavilo se da su pronađena dokumenta falsifikovana.

Komentari
Dodaj komentar

Povezane vesti

Close
Vremenska prognoza
clear sky
23°C
05.08.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve