U vazduhu je najsigurnije

Uverenje da putnicima u avio-saobraćaju preti najveća opasnost po ličnu bezbednost, pojedini stručnjaci za ovu oblast nazivaju „dobro upakovanom političkom zabludom“. Prema evidenciji koja je decenijama prikupljana i analizirana, najviše otmica aviona dešavalo se sedamdesetih godina prošlog veka, kada je u Evropi i Americi otet čak 31 avion, pri čemu je život izgubilo 29 osoba.

Tokom naredne decenije oteto je 13 aviona, a poginula je 61 osoba. Devedesetih godina oteto je samo šest aviona i to je prošlo bez žrtava, a od tada još šest, uključujući i četiri oteta aviona tokom terorističkog napada na Ameriku 11. septembra 2001. godine.

Lokalno zlo 

Kanadski vazduhoplovni konsultant Džo Sulmona slaže se da je nakon sedamdesetih godina znatno smanjen broj otetih aviona, upravo zahvaljujući boljim sigurnosnim merama preduzetim u vazduhoplovstvu, a pomoću novih strategija sužene su opasnosti od otmica aviona:

"Vazduhoplovne industrije ranije su bile uverene da više neće biti otmica u Evropi i na Srednjem istoku. Što se tiče samoubilačkih atentata, sve do 11. septembra 2001. godine smatralo se da naoružane grupe otmicama pokušavaju da skrenu pažnju javnosti na svoje političke ciljeve i da to nisu bile ’prave’ otmice. To, donekle, može da objasni zbog čega su pre 11. septembra pravila službe nalagala da se ide na dobijanje vremena i da se pregovara sa otmičarima. Sve do napada na Kule bliznakinje u Njujorku i na Pentagon vazduhoplovne vlasti su se ponašale u skladu s tim pravilima“.

Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo je posle terorističkih napada u Americi preduzela brojne zahtevne mere, pa se smatra da se napad poput ovog od 11. septembra više ne može ponoviti. Danas je, slažu se stručnjaci za bezbednost, mnogo lakše napasti gradske saobraćajne sisteme nego aerodrome i vazduhoplovne kompanije, što, nažalost, pokazuju atentati u Madridu i Londonu. Sa psihološke tačke, dejstvo takvih napada bi moglo da bude još veće, budući da prosečni stanovnik Evrope, Amerike ili Azije ne leti svakog dana, već se uglavnom kreće po gradu. Pa ipak, naglašavaju stručnjaci za bezbednost, politička propaganda je naročito usredsređena na bezbednost aerodroma. Svesni tih činjenica, stručnjaci u SAD, Kanadi i u evropskim zemljama odavno su počeli da preduzimaju zaštitne mere protiv terorističkih napada na železnice, putnike i robu.

Mogućnost da Amerikanci i Evropljani postanu žrtve međunarodnih terorističkih napada bile su veće u prošlosti. Američki zvaničnici u ovoj oblasti ovu vrstu terorizma definišu kao „unapred planirano nasilje sa političkim motivima, a međunarodni napad mogu da počine i građani sa više državljanstava.“

Kada je u avgustu 2004. godine grupa ruskih državljana izvršila bombaški napad na avion u kojem je bilo 46 Rusa, to se smatralo unutrašnjim atentatom. Gotovo istovremeno izvršen je atentat na drugi avion u kojem su takođe bili Rusi, ali i jedan izraelski državljanin, pa jer zbog toga automatski označen kao međunarodni napad. Pritom, samo „važni“ atentati ulaze u statistiku, a „važni“ su oni sa ljudskim žrtvama ili velikom materijalnom štetom.

Zvanični statistički podaci svedoče da je 70-ih godina bilo 920 međunarodnih terorističkih napada, 80-ih godina se broj popeo na 1.219, da bi tokom sledeće decenije pao na 626. Izuzimajući 11. septembar koji su stručnjaci proglasili izuzetnim događajem budući da je tada poginulo više od 3.000 ljudi, broj terorističkih napada je posle 2000. godine smanjen.

Međutim, statistike o međunarodnom terorizmu ne uzimaju u obzir unutrašnje atentate, to jest one u kojima meta napada nisu strani državljani. Analiza evropskih statistika potvrđuje da je rizik da poginete u unutrašnjem terorističkom napadu u Evropi bio mnogo veći sedamdesetih godina nego danas. Kada se uporedi statistika, jasno je da su širom Evrope lokalne levičarske i desničarske grupe počinile najviše ubistava, kao i da je unutrašnji i međunarodni terorizam vrhunac dostigao 80- ih godina prošlog veka i da je od tada u opadanju.

Mnogi bi iz toga zaključili da smo danas bezbedniji zato što je sveukupni bezbednosni sistem posle 11. septembra bolji, ali je to još jedna zabluda na koju nas navodi savremena politika.

Ujedno, ubeđenje da se terorizam može sprečiti ograničavanjem tečnosti koja se može poneti u ručnom prtljagu prilikom ulaska u avion na jedan decilitar, skidanje cipela pre ulaska u avion i kontrola otisaka prstiju i beonjače, predstavljaju zablude, a putnici ujedno takve mere teško prihvataju. Da je takav pristup pogrešan, odnosno nedovoljan, dokazale su izraelske institucije bezbednosti, utvrdivši da je jedini delotvoran način zaštite taj da se putnicima postavi nekoliko veoma preciznih pitanja!

Pogrešan „ulov“ 

Pilot koji dugo leti na međunarodnim relacijama objašnjava da postoji veća verovatnoća da će avion udariti u auto-bombu na aerodromskom terminalu u kratkoj pauzi između sletanja i poletanja, nego da će eksplodirati u vazduhu. Za takvu tvrdnju je dovoljan primer mladog britanskog muslimana, godinu dana pripremanog za samoubilački napad, koji je seo za volan automobila i uleteo u aerodromski terminal, što se dogodilo u Glazgovu 2007. godine. Koliko god ova opasnost bila realna, samo malobrojni aerodromi u svetu imaju uređaje za kontrolu automobila, jer su takve mere veoma skupe. Takav pokušaj povećane sigurnosti na aerodromu u Los Anđelesu koštao je devet milijardi dolara više od predviđenog.

Pritom, svakako nije nikakva mudrost napraviti bombu i staviti je u automobil, a sastojci su svima dostupni. Ukoliko je neko za to zainteresovan, dovoljno je da poseti Gugl pretraživač, na engleskom ukuca pitanje „kako napraviti bombu“ i dobiće 39.200.000 ponuđenih „recepata“. Pojedine od tih bombi mogu se napraviti od sastojaka koji se mogu kupiti u svakom tržnom centru.

Osim toga, upozoravaju stručnjaci, vazduh na terminalu je nabijen isparenjima goriva. Eventualna detonacija bi zbog tih isparenja bila kobna i mogla bi da uništi ceo terminal i usmrti hiljade ljudi.

Mada političari pokušavaju da nas ubede u neophodnost svih mera bezbednosti na aerodromima, lov na teroriste po terminalima do sada nije bio previše uspešan. Bivši američki ministar pravde Džon Eškroft je 2003. godine izjavio da je pravosudna komisija Senata posle 11. septembra 2001. godine proterala iz zemlje 478 pojedinaca, od kojih je najveći broj uhapšen na aerodromima.

On, međutim, nije saopštio da to nisu bili teroristi, već osobe sa regularnom američkom vizom. To što su proterani u svoje matične države samo dokazuje da nisu bili teroristi. Dogodilo se da su i neki aerodromski službenici pogrešno proglašeni teroristima. Tako je u Severnoj Karolini uhapšeno 66 navodnih terorista, a onda se ispostavilo da su to bili ilegalni imigranti koji su radili na međunarodnom aerodromu.

Proglašeni su krivim zbog posedovanja lažnih viza, dozvola i brojeva za socijalnu zaštitu. Neki su zbog toga proveli mesec dana u zatvoru, platili malu novčanu kaznu, a potom predati nadležnim imigracionim organima.