Ucenili ga majkom

Shvativši da je sudbina "zemunaca" u njegovim rukama, Suvajdžić je gotovo zabavljao inspektore pričom o najmoćnijem klanu u istoriji Srbije

Pozicija Miladina Suvajdžića kojeg su pripadnici zemunskog klana prozvali Đura Mutavi, u klanu je bila dobro osmišljena, kako je to prethodno bilo i sa Sašom Petrovićem dok je obavljao ista zaduženja. Obojica su živela u Novom Sadu i u Beograd su dolazili samo po zadatku. U Novom Sadu su, na primer, kupovali mobilne telefone i kartice, donosili ih u Beograd, ili su to obavljali u Beogradu pa se odmah vraćali za Novi Sad. Đura u Beogradu praktično nije bio prisutan, nije upadao u oči, nije se pojavljivao u diskotekama, u kafanama, na splavovima, a bio je važan u klanu. Povlačio se posle obavljenog posla, što je i njemu odgovaralo jer je od većine pripadnika klana bio stariji skoro 20 godina. Po svemu je odudarao od ostalih članova ekipe, što su osuđeni za ubistvo premijera Đinđića, njihovi advokati i pojedini mediji uporno pokušavali da iskoriste kako bi ga u javnosti i pred sudom predstavili kao mentalno nepodobnog. Mile Novaković, nekadašnji načelnik UKP koji ga je i saslušavao, Đuru opisuje potpuno drugačije:
"S njim su se sprdali, Mutavi su ga prozvali jer se teško izražava kada je uzbuđen, muca, "blokira", pogotovo kada je u nekom strahu. A Đura je bio najmudriji među njima, daleko, daleko najmudriji..."

UCENA
Đura je na početku ispitivanja o okolnostima ubistva premijera Đinđića pokušavao da izvrda. Da li je ubrzo promenio svoj pristup zbog nekoliko "ubedljivih" šamara, suočavanja s realnom pozicijom u kojoj se našao, ili s pretnojom da će laganjem i takvim ponašanjem svoju majku Iboljku uvesti u veliki problem, teško je pouzdano odgonetnuti. O prvim trenucima razgovora sa ključnim svedokom i prelomnom događaju zbog kojeg je Suvajdžić odlučio da policajcima ispriča sve što zna, Novaković priča:
"Pametan je i 'snima' nas. Počeo je da se zavitlava, da procenjuje koliko znamo i da li smo ozbiljni, pa da razmisli šta i koliko da priča. Ali, delovali smo mnogo ozbiljno, bili smo potpuno izolovani u prostoru u koji sem nas četvorice niko nije ulazio, a okolo su bili naoružani policajci s maskama na licu. Kriminalci su mislili tokom 'Sablje' da će u policiji biti 'kasapljeni', ali je Đura ipak pokušao da nas folira. Počeo je neku široku priču, pa onda da izmišlja i laže. Srećom, Novosađi su nam u međuvremenu javili da su u njegovom stanu i u Krčedinu, u vikendici njegove majke, pronašli skoro 16 kilograma heroina. Šok za Đuru je bio kada smo mu pomenuli majku Iboljku i heroin. Prelomna je bila ta droga pošto nije očekivao da možemo da je nađemo negde na tavanu, upakovanu iza zida. Tada smo na njegovu zajebanciju krenuli s pričom: 'Ti bi voleo, Đuro, da ti majka odgovara za heroin... lako ćemo da je optužimo... mada nije baš lepo da se objavi u novinama kako si majku lično poslao na robiju...', pritisak na njega, pretnje... Tu je pukao, rekao 'sedate ljudi, dogovorićemo se, polako, dajte kafu, daj cigarete...' I kada je počeo da priča, nije mogao niko da ga zaustavi".

Policiju je pre svega interesovalo sve što je vezano za ubistvo premijera. Suvajdžić je prvi ukazao na Zvezdana Jovanovića i Željka Tojagu iz JSO. Kada je ubrzo uhapšen i Dušan Krsmanović, još jedan član klana, samo su potvrđeni podaci o Jovanoviću i Tojagi. Ostali "zemunci" su se primirili u iznajmljenim stanovima, takozvanim štekovima, ali su informacije o hapšenju njihovih saradnika odmah prosleđivane medijima pa su saznavali sve što je policija i htela da znaju. Zbog pritiska koji su vršili političari gotovo nijedan operativni podatak se nije mogao sakriti. Ma kako u početku bio delotvoran, ispostaviće se da je kasnije takav način ponašanja mogao da bude poguban po istragu.

LEGITIMACIJA ZA PROLAZ
Prvih dana u bekstvu nakon ubistva premijera Suvajdžić je, prema ranijem dogovoru, bio jedina veza među pripadnicima klana. "Zemunci" su se rasporedili u četiri stana, ugasili telefone koje su koristili, niko se ni sa kim nije čuo jer su znali da će sve komunikacije biti slušane. Jedino su se preko Suvajdžića kurirski dogovarali. Đura je imao obavezu da ih obilazi, da po instrukcije ide kod Spasojevića u stan na Banovom brdu u kojem su se još nalazili Dejan Milenković Bagzi i Saša Pejaković iz JSO. Pejaković, čije učešće u zločinima u tom trenutku još nije poznato, bio im je vozač i posedovao legitimaciju JSO. Upravo iz tog razloga njegova uloga je bila veoma značajna, jer je s legitimacijom obezbeđivao prolaz automobilu koji je vozio.
Jedini siguran prolaz na kontrolnim punktovima policije je bilo upravo to - posedovanje legitimacije. Sve drugo je podrazumevalo - sačekaj da proverimo. Kako je to opisao inspektor iz perioda vanrednog stanja, "kod nas u policiji je tako u 99 odsto slučajeva. Ako neko pokaže službenu niko ne kaže 'kolega, svaka čast, ali da vidimo gde ćeš, s kim si i šta ćeš'. To skoro da ne postoji. Zato je i danas kriminalcima značajno da ih prati neko od aktivnih policajaca, naročito taj koji ih vozi".
"Zemunci" su Suvajdžića nazivali kretenom, mutavkom, doživljavali ga kao potrčka, potcenjivali... Nisu ni slutili koliko zna i koliko će policiji moći da kaže. Novaković veruje da je, između ostalog, iz osvete zbog dugogodišnjeg omalovažavanja s velikim uživanjem pričao sve što je znao:
"Đura nije bio bedan nivo tih protuva, umeo je da bude šmeker, ima duha, mangupske fore. Samo ga ponekad koči ta govorna mana. On je i na suđenju ponekad briljirao, bio daleko bolji od Bagzija. Tokom nedelju dana, koliko nam je pričao, skoro da se zavitlavao. Mutav? Ma, mutav... Zadao im je smrtni udarac, rasturio ih je. Svaki stan zna koji je iznajmio, 15 stanova je upamtio, zna adrese, spratove, brojeve stanova i to bez ikakve beleške. Od većine automobila koje su vozili zna registarske tablice, boju, gde su kupljeni. Sve je zapamtio. Koliko nam je samo to bilo olakšanje u poslu. Setio se i brojeva pejdžera svih njih u poslednjih pet godina, većine brojeva telefona koje su redovno koristili. Čak se i brojeva svih svojih telefonskih 'specijala' sećao, hiljadu detalja upamtio... Kao 'spoljni momak' Đura se nije uključivao u glavne događaje, ali ih je pratio kada su oni odlazili i sačekivao kada su se vraćali. A oni su toliko voleli da pričaju i da se hvale svojim zlodelima...", ispričao je Novaković.

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.