Žigosani pričom Holivuda

Fascinaciju čitalaca, televizijske i filmske publike temom bekstva iz zatvora više puta su potvrdili prodati tiraži knjiga, bioskopskih karata i gledanosti TV programa. Uprkos tome što su akteri nekih od uspešnih bekstava bili osuđeni na drakonske zatvorske kazne za nedokazane, ideološke ili pak banalne prestupe, publika je na strani osuđenika u bekstvu bila čak i kada se radilo o kriminalcima čija se odgovornost za počinjene zločine nije dovodila u pitanje.

Na strani odmetnika

Nesumnjivo najčuveniji takav primer, delimično i zbog toga što okolnosti nikada nisu do kraja razjašnjene, jeste bekstvo iz američkog Alkatraza, iz kojeg su trojica zatvorenika nestala 12. juna 1962. godine. Na ostrvu Rok, usred zaliva San Francisko, u ovaj zatvor su smeštani najgori osuđenici, među kojima su bili Frenk Moris i braća Džon i Klarens Anglin. Sva trojica su služila kazne doživotne robije.

Njih trojica su, navodno, kopali tunel kroz beton tvrđave koristeći metalnu kašiku ojačanu srebrom od novčića i improvizovanu bušilicu napravljenu od ukradenog usisivača.

Zvuk bušilice su uspeli da sinhronizuju sa akordima koji su se čuli tokom sata muzike, a prilikom bekstva su na svojim krevetima ostavili lutke napravljene od zgužvanog papira, na čije glave su zalepili kosu ukradenu iz berbernice.

Iako su iz zatvorske uprave tvrdili da su se begunci utopili u moru, njihova tela nikada nisu pronađena. Osim ovog nerasvetljenog bekstva, za 29 godina postojanja Alkatraza iz njega niko nije uspeo da pobegne. Nestanak trojice robijaša poslužilo je kao osnova za film “Bekstvo iz Alkatraza” iz 1979. u kojem je glavnu ulogu igrao Klint Istvud.

Film je snimljen i po knjizi “Duga šetnja”, nekadašnjeg poljskog poručnika Slavomira Raviča, koji je opisao kako je uspeo da pobegne iz sovjetskog gulaga. Njegova knjiga je prodata u pola miliona primeraka. Potom je ovo štivo Piter Vir pretočio u veoma upečatljiv film pod nazivom “Bekstvo iz divljine”. Priča je zasnovana na teško proverivim podacima koje je Ravič izneo o svom stradanju.

Naime, njega je nakon nemačko-sovjetskog ratovanja u Poljskoj uhapsila Crvena armija i proglasila za špijuna. Jedan od oficira u zatvoru je tvrdio da, iako je Slavomir bio mučen, nikada nije odao informacije koje su tamničari tražili od njega.

Osuđen je na 25 godina teškog rada zbog špijunaže. Dve godine posle hapšenja, sa još šestoricom zatvorenika, uspeo je da pobegne usred snežne oluje. Peške su prešli preko pustinje Gobi, Tibeta i Himalaja. Četvorica su preživela bekstvo koje je trajalo 11 meseci, tokom kojeg su prepešačili 6.000 kilometara i uspeli da stignu do Indije.

Francuz Paskal Paje je bez sumnje zaslužio naklonost holivudske filmske industrije. On je prvi put 2001. godine pobegao helikopterom iz francuskog zatvora, a 2003. ponovo iskoristio helikopter kako bi pomogao trojici svojih prijatelja da pobegnu iz istog zatvora. Paje je uhapšen nedugo posle toga, ali je iz zatvora i treći put uspeo da pobegne “vazdušnom rutom”. Njegovi prijatelji su u Kanu oteli helikopter, poleteli prema državnom zatvoru u Graseu i sleteli na zatvorski krov.

Trojica muškaraca su iskočila sa pištoljima i skraćenim sačmarama, upali u zatvor i izveli Pajea. Masovna potraga za beguncem i njegovim kompanjonima okončana je tri meseca kasnije hapšenjem Pajea u Španiji.

Istina i fantazija 

Prema uverenju publike i kritičara, ali i posledicama koje su sledile nakon ekranizacije još jednog pisanog štiva o temi bekstva iz zatvora, “Ponoćni ekspres” je najupečatljivije pokazao u kojoj meri film može da utiče na formiranje javnog mnjenja. Sve je počelo naizgled banalno, kada je Bili Hejs, tada 23-godišnji student iz Njujorka, 1970. uhvaćen na turskom aerodromu u pokušaju da prokrijumčari tri kilograma hašiša.

Osuđen je na više od četiri godine zatvora, posle čega je prebačen da služi kaznu na ostrvo Imrali u Bosforskom moreuzu. Međutim, samo nekoliko nedelja pre isteka kazne, Hejsu je presuda preinačena i produžena na neverovatnih 30 godina zatvora.

Ne prihvatajući pomisao da ostatak života provede u zatvoru, a shvatajući da advokati i diplomatski pokušaji Amerike da mu pomogne nemaju uspeha, Hejs se osmelio da pokuša bekstvo iz zatvora. U filmskoj verziji ono je znatno dramatičnije prikazano nego što je Hejs napisao da se dogodilo. Naime, njega su zatvorske vlasti zadužile za rad na dokovima, a on je 1975, posle pet godina robijanja, odnosno jedne koje je proveo u zatvoru na ostrvu, neprimećeno ušao u čamac s veslima i uspeo da se dokopa Istanbula.

U gradu nije uspeo da pronađe sklonište u kojem bi se osećao bezbedno od potrage koja je za njim organizovana. Na kraju je ofarbao kosu u plavo i posle brojnih peripetija uspeo da se dokopa Grčke. Odatle je, neki kažu deportovan, drugi tvrde uz pomoć ambasade svoje države, prevezen u Sjedinjene Države.

Hejs je ubrzo posle bekstva, 1977. godine, napisao knjigu istoimenog naziva kao film koji je potom snimljen po njoj. Kada su Oliver Stoun kao scenarista i Alen Parker kao režiser ekranizovali Hejsovu golgotu, priča je značajno izmenjena i uključivala je scene nasilja i silovanja koje se, kako je Hejs kasnije ispričao medijima, nikada nisu dogodile.

U intervjuu koji je dao punih 30 godina posle objavljivanja knjige, Hejs je rekao: “Ono što ja zameram filmu je to što u njemu nema dobrih Turaka”. Film je osvojio dva Oskara, od kojih je jedan za najbolji scenario.

Film “Ponoćni ekspres” opisuje užase turskih zatvora sa brutalnim scenama silovanja i torture. Ovo ostvarenje je u Turskoj proglašeno za rasističko jer je svaki lokalni lik, bez razlike, prikazan kao užasni zločinac. Iako je tortura bila i te kako prisutna u turskim zatvorima tokom 70-ih godina, scenarista i kasnije uvažavani režiser Oliver Stoun bio je kritikovan zato što je sebi dao isuviše slobode prilikom pisanja scenarija u odnosu na Hejsovu knjigu. Film “Ponoćni ekspres” dugo je bio zabranjen za prikazivanje u Turskoj, ali je tokom 90-ih godina prošlog veka mogao da se vidi na televiziji.

Izvinjenje u tuđe ime

Da film može neku zemlju da proslavi, ali i da je žigoše, najbolje pokazuje primer “Ponoćnog ekspresa” snimljenog 1978, samo godinu dana posle objavljivanja knjige. Film je širom sveta izazvao sličan utisak, mučninu i od Turske i od Turaka, od kojih gotovo nijedan u filmu nema ni elementarne ljudske osobine. Kada se pogleda film, čini se da je čitava Turska “prokleta avlija”, poput zatvora u kome je Hejs bio i u kome su nasilje, iživljavanje i silovanje svakodnevica.

Utisak su dopunjavale urbane legende koje se i danas prepričavaju širom zapadnog sveta, poput one kada žena, plavuša, uđe u prodavnicu negde u Turskoj da proba odeću dok je muž čeka napolju, a onda netragom nestane.

Moglo bi se slobodno zaključiti da je pre više od 40 godina kada je film nastao, u vreme kada je Turska pokušavala da postane turistička sila i spere sa sebe imidž prljave, zapuštene i opasne zemlje, jedan od glavnih problema bila slika stvorena na osnovu ovog filma.

Iako se u turskim zatvorima mnogo toga lošeg dešavalo, što su pokazali i turski režiseri poput Jilmaza Ginaja u filmu “Jol”, problem filmova poput “Ponoćnog ekspresa” je što sugestivno utiskuju u gledaoca misao da postoji samo jedna strana priče.

U realnosti, i zatvori su deo Turske, ali nije samo to Turska. Uostalom, nijedan zatvor nije ilustracija države u kojoj se
nalazi. U međuvremenu se ispostavilo da priča iz “Ponoćnog ekspresa”, koji se reklamirao kao “film baziran na istinitom događaju”, ima i drugu stranu. Hejs je na međunarodnoj konferenciji o bezbednosti u Istanbulu 2007. priznao da slika Turske i ljudi iz ove zemlje koja je prikazana u filmu “nije pravična prema njima, niti ima veze sa njegovim iskustvom”, dodavši da on nije pisao scenario, niti režirao film, da je puno toga izmenjeno u odnosu na njegovu knjigu, ali i da prihvata svoj deo odgovornosti za štetu koja je učinjena.

"Oduvek sam želeo da se vratim u Istanbul i ispeglam štetu koju je ’Ponoćni ekspres’ izazvao", izjavio je Hejs kojem je u tom trenutku zabrana ulaska u Tursku bila privremeno ukinuta.