BANALNOST POLITIČKE KOREKTNOSTI

BANALNOST POLITIČKE KOREKTNOSTI


 Javni intelektualci treba da iznose svoje mišljenje kao pojedinci. Jednom kada počnu da iznose svoje mišljenje kao deo gomile, da ne kažem rulje, oni prelaze granice

Društvene mreže pružaju neslućene mogućnosti svakome ko poželi da se njegov glas čuje. Tako je danas svet preplavljen ljudima spremnim da iznesu svoje mišljenje o svemu i svačemu. Vrlo često to rade i ljudi koji su prilično neupućeni u stvari o kojima se izjašnjavaju. Novo digitalno doba omogućilo je tako da svoje stavove širokim masama predstavljaju i intelektualci i zanatlije, umetnici i sportisti, naučinici i šarlatani…

Profesor dr Majkl Keren, dekan Fakulteta za komunikacije, društvo i upravljanje pri izraelskom Akademskom koledžu „Emek Jezreel” i profesor emeritus na Univerzitetu u Kalgariju, nedavno je u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu održao predavanje upravo na tu temu, odnosno o ulozi javnih intelekutalaca u digitalnom dobu.

Novo digitalno doba, sa svim mogućnostima koje pruža, najpre, kako kaže, otvara pitanje ko su danas javni intelektualci.

– Ranije su to bili pisci, naučnici, umetnici, ljudi koji svojim autoritetom stiču i određeno pravo da se izjašnjavaju o različtim temama. Danas, u dobu digitalnih medija, mnogi imaju mogućnost da svetu kažu šta oni misle – kaže profesor Keren u razgovoru za „Ekspres”.

A zašto bismo slušali javne intelektualce, a ne, na primer, nekog obućara, zanatliju? Zašto bismo slušali nekog pisca ili glumca koji priča o temi o kojoj ne zna gotovo ništa ili mu bar nije primarna oblast delovanja?

– Tradicionalno, javni intelektualci su viđeni kao osobe koje igraju veoma važnu ulogu u društvu, čak i ako nisu eksperti o temi o kojoj govore. Ali kao inteligentni i obrazovani ljudi imaju određeni autoritet, i kao ljudi koji imaju izvestan osećaj za stvari koje se dešavanja u svetu. Emil Zola, na primer, nije bio ekspert za pitanja antisemitizma i za vojna pitanja u Francuskoj. Ali bio je pisac i imao je određen odnos prema nepravdi kada je uoči. I kada je u aferi „Drajfus” napisao otvoreno pismo „Optužujem”, koje je bilo usmereno protiv celog francuskog establišmenta, političkog, vojnog, religijskog, pretpostavljate da je on taj svoj osećaj i odnos prema nepravdi kao pisac preneo u sferu javnog života. I to je legitimna pozicija.

Postoji li granica koju intelektualci ne treba da pređu u iznošenju svojih stavova?

– Apsolutno, definitivno.

Ko postavlja te granice?

– Granice su upravo tamo gde se danas ruše, u dobu novih medija. Javni intelektualci treba da iznose svoje mišljenje kao pojedinci. Jednom kada počnu da iznose svoje mišljenje kao deo gomile, da ne kažem rulje, oni prelaze te granice. A ako me pitate ko bi trebalo da definiše te granice… svi mi bi trebalo to da radimo.

Šta ako neko od njih pređe tu granicu i postane deo gomile?

– Tada dolazimo u veliku opasnost. Baš kao što je slučaj s fenomenom političke korektnosti, koji je, rekao bih, prešao određene granice.

Koji su negativni efekti političke korektnosti?

– Politička korektnost je, u osnovi, u određenom smislu neka vrsta čistunstva, puritanstva, koje je postalo banalno, otrcano. To je opasno jer intelektualac koji javno nastupi i iznese mišljenje koje je politički nekorektno, ali je istinito, ne bi trebalo da bude odbačen. Ali često biva.

Zato što je istina važnija od političke korektnosti.

– Mislim da je istina vrlo bitna (smeh). Ne, zaista. Na primer, bio sam u Južnoj Africi i posetio sam zatvor u kojem je Nelson Mandela proveo 28 godina zatvoren u ćeliji. Kada to vidite, zaista počinjete da razumete zbog čega su crnci dobijali poriv i želju za osvetom protiv belaca koji su sprovodili politiku aparthejda. A onda se pojavio nadbiskup Dezmond Tutu, koji je uspostavio Komisiju za istinu i pomirenje. On je rekao nešto što smatram zaista istinski važnim. Rekao je da je aparthejd bio zasnovan na lažima i da, ako zaista želite da izgradite novu Južnu Afriku, morate da je gradite na istini. Zato je istinu i postavio na mnogo više mesto i dao joj mnogo više na važnosti i vrednosti u odnosu na osvetu. To je bila veoma važna poruka koju svet još nije u potpunosti prihvatio. Mi smo još uvek često više vođeni željom za osvetom nego traganjem za istinom.

Možete li taj stav nadbiskupa Tutua da primenite i na Izrael? Tamo, doduše, nema aparthejda, ali ima konstantnog sukoba sa arapskim stanovništvom. Može li to biti put ka rešenju problema?

– To je dobro pitanje. Kao Izraelac, svestan sam kompleksnosti situacije. Izrael drži pod kontrolom arapske teritorije više od 50 godina. Tu ponekad dolazi do kršenja ljudskih prava i sloboda arapske populacije. Nije, međutim, to ono što me najviše brine. Nekada se kršenja ljudskih prava dogode, ali to, nažalost, možete da prihvatite i kao deo života. Uslov za to je da se istrage o tome vode tako da se teži ka istini, i da, na primer, vojnici koji su kršili ljudska prava Palestinaca budu izvedeni pred lice pravde. Ali ono što me brine više od samog kršenja prava je da bilo ko ima interes da prikriva istinu. Prikivanje istine je često mnogo opasnije od samog zločina.

Koja je najopasnija posledica političke korektnosti?

– Mislim da to možemo da vidimo kada pogledamo poreklo političke korektnosti, kao i na primerima maoističkog ili lenjinističkog puritanizma. Kada ste politički korektni jer imate obzira prema drugima, to je u osnovi pozitivno. Ali onda postajete politički nekorektni prema onima koji krše tu političku korektnost.

Hoćete da kažete da ljudi više brinu o osećanjima ljudi koji nisu korektni nego o samoj korektnosti?

– Da se vratim na priču o Dezmondu Tutuu. Kad je on uspotavio Komisiju za istinu i pomirenje, pred nju je izveo kriminalce sa svih strana. Ne samo belce, već i crnce. Jer bilo je i crnaca koji su činili zločine. Da je bio politički korektan, on bi to izbegao. A to je momenat gde istina postaje vrednija od političke korektnosti.

Ko su danas javni intelektualci? Današnje blogere i influensere poredite s javnim intelektualcima od pre 100 godina, odnosno pre pojave društvenih mreža.

– Oni su postali javni intelektualci u očima mnogih.

Ali ne možete da izjednačite pisca i umetnika s nekim ko je, na primer, modni bloger?

– Kada sam pisao knjigu „Blogosfera – nova politička arena”, pratio sam nekoliko blogova. To je bilo na samom početku jer knjiga je izašla 2006. godine i jedna je od prvih knjiga o fenomenu bloga. Blogeri su tada osećali da su najzad pokidali okove mejnstrim medija, kontrole mejnstrim elita i da su postali pravi svetski javni intelektualci. Vi ste skeptični prema tome, ali mnogi su zaista verovali u to, kao što mnogi i danas verovatno veruju.

Da li je to način da se degradiraju pravi javni intelektualci?

– Ne znam zapravo ko su danas pravi javni intelektualci. Teško je to verifikovati. To što neko ne koristi društvene mreže, ne znači da je javni intelektualac. Možete biti javni intelektualac i vrlo efikasno koristiti društvene mreže dokle god ne kršite osnovna ograničenja o kojima sam govorio, a to je, na primer, nezavisnost mišljenja i spremnost da se kažu nepopularne stvari koje moraju da budu rečene zarad istine.

Društvene mreže se pominju kao dobro sredstvo za mobilizaciju građana. Vi ste u tom kontekstu govorili o Arapskom proleću, koje je praktično organizovano preko Fejsbuka. Da li istovremeno društvene mreže mogu da budu i sredstvo za pacifikaciju određenih grupa?

– To je odlično pitanje i mislim da je vrlo često upravo to slučaj. U knjizi „Blogosfera – nova politička arena” pokazao sam kako bloging, kao i društvene mreže uopšte, pre predstavlja put da se spreči politička akcija nego da se inicira. Kliknete lajk i osećate da ste uradili nešto za svet.

Umesto da izađete na ulicu i da demonstrirate?
– Upravo tako. I to je veoma čest problem širom sveta.

 

Pristojno i korektno

U čemu je razlika između pristojnosti i političke korektnosti?

– To je zanimljivo pitanje. Evo, recimo, ja mogu na pristojan način da kažem kako se ne slažem s vama, ali da ipak kažem i ono što mislim, bez obzira na to da li će se to vama svideti ili ne. Ako bih bio politički korektan, ja bih to svoje mišljenje zadržao za sebe kako slučajno time ne bih povredio neka vaša osećanja. U tome je opasnost koja leži u političkoj korektnosti.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar