BREGA JE ZAPADU PRODAO FORU

BREGA JE ZAPADU PRODAO FORU

Foto: Ekspres/ Marko Đoković


Njegove pesme proslavile su Zdravka Čolića, Dadu Topića, Mikija Jevremovića, Nedu Ukraden, Biseru Veletanlić, ali i Lepu Brenu 

Počeo je kao džez muzičar iako džez nije razumeo. Već u srednjoj školi se opredelio za rokenrol, i ta muzika ga prati ceo život. Komponovao je i aranžirao na stotine rok i pop pesama. Bio je u „Indeksima“, vodio je „Korni grupu“ i sarađivao sa svim najznačajnijim muzičarima s prostora bivše SFRJ. Njegove pesme proslavile su Zdravka Čolića, Dadu Topića, Mikija Jevremovića, Nedu Ukraden, Biseru Veletanlić, Lepu Brenu… Muzika Kornelija – Bate Kovača (77) pobedila je vreme, njegovi hitovi su stariji od većine današnjih generacija. Jedan od najvećih jugoslovenskih kompozitora u ispovesti za nedeljnik „Ekspres“ govori o svom muzičkom odrastanju, porodici, iskustvima s najpoznatijim pevačima…
– Moj otac je oformio porodicu u kojoj su bile zastupljene dve narodnosti, mađarska i srpska. Majka je bila Nišlijka iz siromašne porodice, a otac je iz mađarske porodice iz Subotice. On se školovao u muzičkoj školi, svirao je gudačke instrumente, a u vreme Kraljevine Jugoslavije bio je član Sokolskog društva. Krajem tridesetih godina u Subotici je osnovao grupu „Plavi devet“, koja je u to vreme svirala modernu italijansku i američku muziku – počinje razgovor Kovač.

Vaš prvi kontakt s instrumentima je bio u muzičkoj školi u Subotici.
– Učili smo klasiku, ali sam se već u šestom-sedmom razredu osmoletke zapalio za džez i tzv. bi-bap svirku. Slušali smo snimke bi-bap muzike na predavanju, gde ja i moja dva drugara nismo ništa razumeli. Bilo je to čudno neko sviranje. Mene je zaintrigiralo. Šta je, u stvari, ta muzika, na čemu se bazira, zašto to deluje na slušaoce tako dobro… Međutim, nisam ostao samo na Diziju Gilespiju. Sledeća stvar za koju smo se vezali bio je Elvis Prisli, „Jailhouse rock“. To je bila poznata njegova pesma, i to nas je posebno drmnulo. Džez je interesantan, ali ne razumem ga zato što ga nisam savladao. Uglavnom me je interesovao rokenrol, i to me prati celog života.

Za sarajevske „Indekse“ ste napisali pesme „Boj na Mišaru“ i „Ako jednom budeš sama“. Kako pamtite Davorina Popovića?
– Član „Indeksa“ sam postao 1966. godine. Davorin Popović je u to vreme bio mlad čovek koji je voleo da popije, ali nije nikada bio, kako se to kaže, mortus pijan. On kad popije, još lepše je i simpatičnije držao banke, šalio se sa svima… On je, što se tiče glasa, imao vrlo čudan vokal i, da je polagao pevanje za Muzičku akademiju, ne bi ga primili. Jer on je imao neko zrno u glasu, što ja kažem, ali to se ipak dopadalo publici. Davorin nije imao prirodni vibrato, takozvani pevački, nego je drmao vilicom da vibrira liniju koju peva. To je što se tiče pevanja. On je, inače, bio drugarčina, pričao je viceve, skidao nam devojke… Mi smo uvek imali po jednu devojku onako usput, što bi rekli, go-go gerle. Međutim, svaku našu devojku koja bi se njemu svidela on bi bez pardona poveo u svoju sobu. Svašta je tu bilo, ali je to sve bilo simpatično.

Davorin je voleo i da popije…
– S Davorinom sam proveo tri godine. Voleo je da pijucka pred koncerte, ali nijedan koncert nije otkazan zbog njegovog alkohola. On je mogao dosta da popije a da se to uopšte ne primeti. Droge nije bilo. Zanimljivo je da je jedan naš član, neću navoditi ime, drogu probao kad smo 1968. godine otišli na turneju po Rusiji. Imao je neki poremećen izraz lica, ali je odlično svirao. Neverovatno da je te godine bilo droge u Rusiji!

U Sarajevu ste upoznali i Kemala Montena. Da li tačno da ste Kemu učili da peva?
– Tako je. Radio sam u produkciji Radio Sarajeva kao producent i dobio sam zadatak da s Montenom vežbam neke nove pesme. Onda je on počeo da pravi svoje neke nove stvari i to je super radio. Uvek je znao da pogodi ukus publike. Kemo je bio dobar lik. Međutim, posle rata, kada sam prvi put otišao u Sarajevo, on je gostovao na nekoj „Hajat televiziji“, gde je žestoko opleo po Srbima. Možda i nije tako mislio. Ne verujem. Njegova priča jeste bila da on u Srbiju neće doći više da peva, međutim, dolazio je, i to više puta. Toga se držao samo Oliver Dragojević.

Oliver Dragojević je jedan od retkih pevača s kojima nikada niste sarađivali.
– Oliver je bio sjajan pevač. Zanat je naučio u Nemačkoj po noćnim klubovima. Nažalost, nismo nikada radili zajedno. On je imao svoje kompozitore s dalmatinskim tematikama. Njega je publika mnogo volela. Dok smo se družili po Opatiji, nikada se nije doticao nezgodnih tema. Jednom je rekao da nikada više neće doći u Srbiju i, za razliku od mnogih drugih hrvatskih i bošnjačkih pevača kao što su Tereza Kesovija ili Dino Merlin, on se toga držao. Ne znam koji su razlozi za to, ali ja to poštujem.

Bili ste bliski i sa Arsenom Dedićem.
– Arsen Dedić je bio sjajan, muzikalan čovek. Bio je veliki aranžer. Radio je aranžmane za svoje pesme, ali je znao da napravi pesme koje su izvodili i Italijani. Oni su mnogo voleli njegove šlagere. Arsen je voleo malo da preteruje, da drži banke, ali dobro… Nije držao banku da nas maltretira, nego zato što je voleo da priča. Voleo je žene i često je na svoje koncerte zvao mlade, lepe i zgodne glumice. Zavitlavao se i na račun svoje supruge Gabi Novak: „Čujte, Gabica moja kad počne da one pore tamo zataškava…“. Bio je veliki zajebant. Posebno se bio opustio posle operacije, kada je dobio novu jetru. I dalje je pio, ali nikada nije bio pijan do daske. Pio je vino.

-MDJ9575

Foto: Ekspres/ Marko Đoković

„Korni grupu“ ste osnovali 1968. godine, a jedan od pevača je bio i Dušan Prelević Prele.

– U toj grupi pevali su i Seka Kojadinović, Zlatko Pejaković, Dado Topić, Zdravko Čolić… Preleta sam zapazio dok je pevao u mjuziklu „Kosa“. Njegov glas se meni dopao, bio je nekako robustan. Možda to nije bio pevač koji će juriti neku intonaciju, paziti da ne bude visok, nizak. To što je izlazilo iz njega bilo je prirodno i nikoga nije ostavljalo ravnodušnim. Kad smo se dogovorili da krenemo da radimo u „Korni grupi“, ja sam postavio dve neke osnovne pesme. Jedna se zvala „Marijan“. Vežbali smo je u jednoj garaži i Prele se dosta mučio da otpeva to onako kako sam tražio. Onda sam ja preuzeo da pevam, ne zato što sam hteo da pevam, nego zato što on nije mogao to da otpeva kako sam ja mislio da treba. Ali bez obzira na to, posle toga su se dogodili incidenti. Znate kako, kad čoveka više nema u životu, onda je meni teško da pričam o nekim ružnim stvarima. Do ozbiljnog sukoba između Preleta i mene je došlo u Zagrebu, na takmičenju za Pesmu Evrovizije. Ja sam napravio jednu tralala pesmu, ciguligu. Direktan prenos je počinjao u osam uveče, a Prele se pojavio tek 15 minuta ranije, i to vidno pripit. On je ceo dan proveo u nekoj kafani. Kad sam ga video u garderobi, rekao sam: čoveče, jesi li ti normalan? Šta ti je, gde si do sada? Ne možeš da izađeš na scenu kad si u takvom stanju! I kad sam to rekao, prvo mi je „pozdravio sve roditelje“, majku specijalno. Počeo je da mi preti, došao je do prozora i rukom razbio staklo. U dogovoru sa ostalim članovima grupe nastupili smo bez Preleta. Te godine pobedili su „4M“ s pesmom „Dobro jutro, dobar dan“.

Dadu Topića ste u „Korni grupu“ doveli iz Osijeka.
– Dadu sam zapazio dok je još pevao u grupi „Dinamiti“ iz Osijeka. Dopao mi se njegov glas i doveo sam ga u „Korni grupu“ zajedno s gitaristom Josipom Bočekom. Dado je, naravno, imao problema da se prilagodi pesmama kao što su „Trla baba lan“, „Oj, devojko, curo, pusti da te diram“, jer on u „Dinamitima“ nije pevao takve stvari. On dok je pevao te pesme, uzme mikrofon i gleda u noge. Rekoh, čoveče daj pusti, šali se. Nemoj da shvataš ovo kao neko poetsko delo. Dado Topić i Zlatko Pejaković su bili najbolji pevači „Korni grupe“. Pejaković je imao opseg glasa od oktave i po, a možda čak i dve oktave, a Topić je bio, rekoh, izuzetan improvizator. Nije pio i nije se drogirao. Inače, najveći šarmer u „Korni grupi“ je bio Furda, bubnjar. Imao je mnogo devojaka.

Najviše ste sarađivali sa Zdravkom Čolićem. Da li se ta saradnja isplatila?
– Za Zdravka Čolića sam komponovao 20-30 pesama, od kojih je svaka druga postala hit: „Pjevam danju, pjevam, noću“, „April u Beogradu“, „Kristina“, „Mađarica“, „Malo pojačaj radio“, „Ruška“, „Ti si mi u krvi“, „Produži dalje“… Nikada od njega nisam dobio ni dinar. Moja zarada je od autorskih prava. I dan-danas zahvaljujem bogu što je Čoliću dao dobro zdravlje jer sve to što on izvodi se vodi kroz evidenciju Saveza kompozitora. Žao mi je što više nismo u kontaktu. Pozvao sam ga pre dve godine preko njegove sekretarice pošto njegov broj nemam da na mom koncertu u Narodnom pozorištu otpeva jednu pesmu po svom izboru, ali se nije odzvao. Poslao je buket od 75 ruža i flašu pića. Verovatno je osetio da to nije bilo u redu jer je sto puta ranije govorio da će se uvek odazvati pozivu Kemala Montena, Kornelija Kovača i Gorana Bregovića. Zdravka sam upoznao dok je bio pevač u „Ambasadorima“. Sećam se, bio je mlad. Znao je da se ponaša. Pevački je bio odličan, imao je pristojan opseg. On se u „Korni grupi“ nije inatio u smislu: ne sviđa mi se ovo, pevao bih ovako… Slušao je šta ja tražim. Sve što sam ja napisao, on je pevao.

Kako je nastao Zdravkov prvi hit „Pjevam danju, pjevam noću“?
– Kad je započeo samostalnu karijeru, njegov prvi hit je bio „Pjevam danju, pjevam noću“. Tekst Branko Radičević. U toj pesmi primio sam se na izraz „sele“, koji do tada nikada u životu nisam koristio u svojim pesmama. Meni se to „sele moja“ dopalo i shvatio sam da je to udarna kvaka jer je to blisko našim ljudima koji su čitali neku poeziju ili koristili preko svojih roditelja ili dedova taj izraz. Ja sam to iskoristio. To je naišlo tu i tamo na neke prigovore književnih društava. Recimo, zašto je pesma pevana ijekavski, što je meni bilo smešno jer je Čolić iz Sarajeva, on je Srbin iz Bosne, i oni tako govore. Umesto da budu srećni što tu pesmu i taj tekst Branka Radičevića, Srbina, pevaju i Slovenci, Makedonci, što je pevaju u Bugarskoj, u Rumuniji, što je u Mađarskoj svi znaju. Inače, najkvalitetnije pesme koje sam komponovao za Zdravka Čolića su „Ti si mi u krvi“ i „Kažeš da ti nekad izgledam ko Dunav“.

S Goranom Bregovićem ste sarađivali na albumima Zdravka Čolića.
– Bregović je kompozitor. Ja njega ne tretiram kao izvođača. Postao je uspešan jer je provalio šta publici treba. Nisam verovao da će kombinacija tih kvazirok manira, uz aranžmane s trubačima koji su bili jako raštimovani na početku, osvojiti publiku na Zapadu. Ali upravo se to dogodilo. Zapad je bio zasićen savršenstvom, štimanjem, doterivanjem, čistoćom snimaka, to im je dojadilo. Tražili su nešto malo raštimano, malo prljavo u zvuku. I na to su pali. Ne jedna zemlja, nego ceo svet. I to je sjajno što je takva faca kao što je Goran uspela to da provali. S Bregovićem sam sarađivao kad sam za Čolića radio. Često mu je pisao tekstove. Tu i tamo neku pesmu je dao. Nisu bili veliki hitovi, ali tu je bila „Maslinasto zelena“ i još ponešto. Čolić je uvek voleo da pozove Bregovića bar da prođe tu kad mi snimamo, da on malo čuje to ako ima neku ideju… Par puta je u toku snimanja dao sjajnu ideju. Sećam se tačno za „Rušku“. Bregović je uspeo uglavnom na forama, ali to su sve dobro smišljene pesme, kao „Milicija trenira strogoću“ ili „Ajmo u planine“… Kad sam čuo tu pesmu, okrenuo sam telefon i pitao Bregovića, hej, jesi li ti, bre, završio neku muzičku školu. Kaže, nisam, a što pitaš. Pa ovo što si ovde složio, ove glasove, to samo mogu ljudi koji imaju školu, koji znaju kontrapunkt, harmoniju… Kaže, nemam ja veze s tim. Kad je došao u Španiju, trebalo je da se nađe s Almodovarom da radi muziku za film „Kraljica Margo“, kaže on meni, radiću muziku, al’ treba u Francuskoj da se snima. Rekoh, je l’ proučavaš malo to vreme, neku muziku iz tog vremena. Kaže on, šta pričaš bolan, čoveče, što ću to slušati, imam ja moju muziku. Na kraju je stavio poznate svoje pesme, prerađene.

Komponovali ste i za Lepu Brenu. Tada su Vas muzički kritičari i kolege optuživali da ste začetnik turbo folk muzike. Kako ste to doživeli?
– Saradnja s Lepom Brenom je bila simpatična, slatka. Zbog svih tih pesama („Sitnije, cile, sitnije“, „Sanjam“, „Mače moj“, „Janoš“…) koje sam komponovao i aranžirao za Brenu, bio sam napadan od rok kritičara, a ja sam se, ljudi, samo igrao. Ploča „Slatkog greha“ na kojoj sam imao nekoliko kompozicija prodata je u tiražu od 650.000 primeraka. Mnogi će pomisliti da sam se tada obogatio, ali nisam. Milutin Popović Zahar je verovatno bio ljubomoran na mene dok sam radio s Brenom. Jeste jer je imao pravo da misli da je on najzaslužniji budući da je on prvi izbacio hitove kao što je „Čačak, Čačak“. U vreme kad je ona izdala dve-tri Zaharove stvari, ja nisam ni znao čije su to pesme. Kad je trebalo da se uradi kompozicija za Evroviziju, oni su tražili da Zahar i ja napišemo po jednu pesmu. Tako je i bilo. Ja sam uradio „Sitnije, cile, sitnije“, a Zahar je napisao neku svoju stvar, i oni su se sami odlučili za moju pesmu.

Pesme „Novih fosila“ su svadbarske

Da li je tačno da nikada niste voleli „Nove fosile“?

– Njihove pesme jesu bile popularne, ali to po mom mišljenju nije ništa veliko i značajno. Rajko Dujmić ima one tekstove koji se sudaraju sa onim što su sad oni tamo, a mi ovamo. Naši ljudi kao blesavi pevaju pesme „Novih fosila“ na svadbama. S te strane, Dujmić je pogodio…

Đorđe Balašević ima čudne poglede

Zanimljivo je da nikada niste sarađivali s Vašim Vojvođaninom Đorđem Balaševićem.

– S Đorđem Balaševićem nisam ništa radio, osim preko Zdravka Čolića. Čola je voleo njega i njegove tekstove, i ja sam pristajao na saradnju pošto pevač oseća tekst. Balašević je poslao tekst za pesmu „Kažeš da ti nekad izgledam ko Dunav“, a ja sam komponovao muziku. Voleo je da kritikuje moju produkciju kod Čolića iako sam ja sa Čolom godinama unazad intenzivno sarađivao. Balašević je Vojvođanin, kao i ja, ali ima neka svoja čudna viđenja. Zdravko nikada nije prihvatio nijednu Balaševićevu primedbu.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar