INTERVJU, ALEKSANDAR BALJAK: Aforizam može biti srpski brend u svetu, ali ga ovde niko ne razume

Da nisu ubijani Jevreji, spomenika u Jasenovcu ne bi ni bilo, to bi bila obična poljana. Uče nas da ubiti Srbina nije nikakav zločin. Eto zašto sporo učimo...

"Među aforističarima Aleksandar Baljak skoro da ima kultno mesto. Njegovi aforizmi su pamćeni sa književnih večeri, prepričavani iz druge ruke, isecani iz novina", zabeležio je svojevremeno Milovan Vitezović o najvećem živom srpskom aforističaru, koji duže od četiri decenije svoje satirične misli pretače u "dribling duha na malom prostoru", kako je davno definisao aforizam kao žanr kojim jezgrovito i duhovito preispituje društvenu i političku stvarnost. Aforističar je za Baljka pisac koji čitaoca i bez predigre dovodi do vrhunca, bespoštedni kritičar koji jedino štedi reči, ali i velemajstor koji svoje oponente savladava u minijaturi. Ovo su samo neki od 2.700 aforizama koje je kao svedok i hroničar svog vremena zabeležio protekle decenije i sabrao ih u nedavno objavljenoj knjizi "Zidovi na horizontu", u izdanju "Arhipelaga".

U novoj knjizi čitav blok posvetili ste piscima, jeziku, "knjigama koje ruše predrasude - da pisac treba da bude pismen". Kritični ste prema piscima, poplavi knjiga...

- Skribomanija je uzela maha i to vidimo svake godine kad se dodeljuje NIN-ova nagrada. Skoro dvesta romana se napiše, a mislim da je za trećinu autora to prva knjiga koju su objavili. Posebna priča je to što se tolika pažnja posvećuje romanu koji je kao žanr poslednjih dvadeset godina zaista u krizi, veoma je malo dela iz tog perioda koja znače nešto u evropskoj književnosti. S druge strane, aforizam je marginalizovan, kritičari potpuno ignorišu postojanje tog književnog žanra. Upravo onda kada je aforistika na srpskom govornom području počela da doživljava svoj procvat, kritičari su odlučili da aforizam, taj minijaturni književni oblik, potpuno proteraju iz književnosti. Iz razloga o kojem ne bi voleli javno da govore - jer bi ispali glupi u društvu - tvrdoglavo ignorišu žanr koji je obeležio poslednjih pola veka srpske književnosti. Domaći kritičari su književne vrste podelili na više i niže, na važne i nevažne, što jeste neka vrsta književnog rasizma. Aforizam izbegavaju da pomenu čak i kad nabrajaju književne oblike. A knjige aforizama ne uzimaju u ruke iako imamo aforistiku koja kvalitetom i kvantitetom višestruko nadmašuje sve druge sredine sveta. Imamo u književnosti nešto veoma dobro i zanimljivo što drugi nemaju, a ništa ne činimo da to i drugi vide. Poljake je proslavio jedan satiričar, Stanislav Ježi Lec, a mi tako kvalitetnih pisaca imamo na desetine. Pomenuću samo trojicu trenutno najproduktivnijih: Milana Todorova, Zorana T. Popovića i Aleksandra Čotrića.

Pre četrdeset godina vlast je imala drugačiji odnos prema izgovorenoj reči, u svakoj, čak i najbezazlenijoj kritičkoj reči videla je jeres, što je nama satiričarima i godilo, imali smo iluziju da smo veoma važni. Dolaskom demokratije satiričari su postali nekako suvišni

Imamo i dugu tradiciju pisanja aforizama.

- Godine 1792. u Beču je objavljena prva srpska zbirka aforizama - knjiga Mihaila Maksimovića "Mali bukvar za veliku decu". Inače, u srpskim knjigama i časopisima aforizam je prisutan više od dvesta godina. U 19. i prvoj polovini 20. veka aforizmi su bili veoma popularni u srpskoj šaljivoj periodici. U to vreme aforizme su pisali najugledniji srpski pisci: Sterija, Ljuba Nenadović, Zmaj, Božidar Knežević, Branislav Nušić, Brana Cvetković, Jovan Skerlić, Stanislav Vinaver... Skerlić je odmah prepoznao vrednost i snagu minijaturnog književnog oblika. Smatrao je da jezički izbrušene, lucidne i duhovite misli zaslužuju posebno i časno mesto u srpskoj književnosti. Zahvaljujući knjizi "Misli", objavljenoj 1902. godine, filozof Božidar Knežević je na velika vrata ušao u Skerlićevu "Istoriju nove srpske književnosti". Tradicija poštovanja najsažetije književne forme trajala je sve do početka Drugog svetskog rata, a onda je nasilno prekinuta. Srpski aforizam je od poljskog preuzeo primat i već dugo smo vodeći u Evropi. Aforistika bi mogla da bude srpski brend. Ali to što bi moglo naš duh najbolje da predstavi u svetu - e, to mi nikome ne nudimo, to ni sa kim ne želimo da delimo. Svojim ćutanjem književni kritičari stalno poručuju aforističarima - vi za nas ne postojite! Zaključak je više nego jasan: aforističare evropskog formata imamo, Skerlića nemamo.

Zato ste u Torinu krajem prošle godine dobili nagradu za životno delo.

- Priznanja srpskim aforističarima dolaze iz sveta, a ignorisanje je domaći specijalitet. U brojnim antologijama aforizama objavljenim u Rusiji, SAD, Nemačkoj, Austriji, Italiji, Poljskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Sloveniji, Makedoniji i u časopisima širom sveta u značajnom broju zastupljeni su naši autori.

Kako je biti aforističar u zemlji u kojoj je svaka vest pomalo i aforizam?

- Kad sam počinjao pre više od četrdeset godina, vlast je imala drugačiji odnos prema izgovorenoj reči, u svakoj, čak i najbezazlenijoj kritičkoj reči videla je jeres, što je nama satiričarima i godilo, imali smo iluziju da smo veoma važni i da neko mnogo vodi računa o tome šta ćemo reći. Međutim, stvari su se promenile, pisac danas može da kaže gotovo sve što poželi a da to ne izazove bilo kakvu reakciju. Dolaskom demokratije satiričari su postali nekako suvišni, nema interesovanja za njihov rad.

Ali u ono vreme često su bili cenzurisani.

- Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, oni koji su knjige čitali po službenoj dužnosti utrkivali su se ko će bolje i brže da zaštiti lik i delo velikog vođe. U svakom aforizmu koji je govorio o diktatoru i samodršcu cenzori i mnogi "savesni" građani obavezno su prepoznavali voljenog nam besmrtnika. Posle jednog seta aforizama objavljenog 1979. u Studentu oglasili su se i visoki politički forumi. Navešću nekoliko inkriminisanih aforizama iz tog perioda: "Ni dela ih neće nadživeti, toliko su besmrtni", "Država odumire, a u pauzama puši havane", "Toliko strašila, a prinosi mali"... Ljudi u sivim mantilima povremeno su svraćali u prostorije Studenta i raspitivali se "diskretno" ko sam ja, šta radim... Neke moje kolege morale su da idu i na informativne razgovore. Sredinom osamdesetih, karikaturista Milenko Mihailović zbog naslovne strane Studenta, objavljene uoči Dana mladosti, morao je da ide u policiju. Naravno, on je poziv koji mu je uručen fotokopirao i mi smo ga u narednom broju objavili na naslovnoj strani s mojim aforizmom: "S neprijateljem nema dijaloga, a mene su pozvali na informativni razgovor." Neki naivni urednici u "Prosveti" nameravali su 1987. da štampaju moju knjigu "U granicama demokratije", ali su ih neki drugi urednici, revnosni partijski aktivisti, u tome sprečili. Pronašli su u rukopisu ni manje ni više nego dvesta nepodobnih aforizama. Tadašnji v. d. glavnog i odgovornog urednika "Prosvete" Milutin Stanisavac savetovao mi je da te aforizme izbacim iz knjige. Kad sam dotičnog zamolio da mi pokaže na koje aforizme misli, on me je velikodušno posavetovao da ih sam prepoznam, uhapsim i zatvorim u fioku. Silno se bio namerio da objavi zbirku satiričnih aforizama u kojoj neće biti kritičkih tonova. Nisam imao izbora. Okrenuo sam se i otišao kod drugog izdavača - "Filip Višnjić" objavio je knjigu bez ikakvih izmena.

U isto vreme, pedesetak Vaših aforizama objavljeno je u čuvenoj Šuvarovoj "Beloj knjizi".

- Tako se moje ime našlo među dvesta "ideološki nepodobnih intelektualaca". Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka verbalno su me napadali političari, borci NOR-a, režimski novinari, o mojim aforizmima raspravljalo se i na visokim političkim forumima, nakon čega su neke moje rubrike bile naprasno ukinute, a stizale su i pretnje iz policije urednicima koji su sporne aforizme objavljivali. Kratko rečeno, u životu su me mnoge bolesti napadale, ali ne toliko koliko razni pacijenti. Ipak, to vreme ne mogu da ocenim kao rigidno, bar ne iz mog ugla. Mogao sam da objavim sve što sam hteo, možda ne u datom trenutku i u dnevnim novinama, ali moglo je u Studentu, Književnoj reči, Književnim novinama...

Ima li danas cenzure? Bivši ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac ostaće upamćen po rečenici da je "u zemljama gde postoje velike debate o cenzuri u medijima bespredmetno govoriti o tome da li postoji cenzura".

- Cenzure je uvek bilo, ima je i danas, biće je i sutra, ali pisci imaju način da kažu ono što žele. Aforističarima je čak i lakše jer ne pominju konkretna imena i događaje, eventualno asociraju na nešto, a svako ko se u aforizmima prepozna - u pravu je. Ima načina da se aforizmom kaže nešto što ne podleže sudskom progonu. U vreme kad je cenzura bila jača, odlazili smo u metaforu, vlasti su nas terale u književnost više nego danas kad može štošta da se kaže, što je, nažalost, mnoge autore prevarilo, poverovali su da mogu čak i da psuju. Takvi "književni radovi", naravno, bili su na veoma niskom nivou. Od cenzure je opasnija autocenzura, ona koju vrši ili pokušava da vrši večito budni policajac u našim glavama.

Kako objašnjavate to što je u komunizmu i jednoumlju reč književnika i umetnika više značila nego danas?

- Komunisti su bili u paranoičnom strahu od reči, nisu shvatali da im reči ne mogu ništa, naročito ako su objavljene u malom tiražu. U komunističko vreme nismo imali pristup televiziji, radiju i dnevnim novinama, tako da to nije dopiralo do šire javnosti.

To znači da se vlasti danas ne plaše reči?

- Plaše se, ali shvataju da to što svako kaže šta misli nema nikakvog značaja. Kritička reč ne sprečava vlasti da ponove pobede na izborima. Znamo da boljeg modela od demokratije zasad nema, ali vidimo da su rezultati izbora, po pravilu, katastrofalni i da se ne bira najbolje, a i ne može jer ponuda nije dobra. Kandidate nude stranke, to su ljudi koji nemaju interesa da naš život učine boljim, imaju svoje lične interese, one najprizemnije, da se obogate i obezbede sebe, svoju porodicu i unuke. Obično se kaže "pokvarila ga vlast", ali ne, na vlast su došli kao već profilisani (čitaj: pokvareni!) kadrovi. Ako neki pametan, pošten i odgovoran čovek zaluta u politiku, brzo bude istisnut.

Kad je bilo takvih?

- Imao sam iluziju da ih je bilo na početku uvođenja višestranačja. Bio sam narodni poslanik 1993. godine, video sam sistem iznutra i bio zapanjen kadrovima, pre svega u SPS-u, tada najbrojnijoj parlamentranoj stranci. U Demokratskoj stranci bilo je mnogo intelektualaca, ali ta partija dobila je svega sedam poslaničkih mesta, a SPO je imao 21. Zbog većinskog izbornog sistema, SPS-u, koji je dobio 48 odsto glasova na izborima, pripalo je 80 odsto poslaničkih mesta. Takav izborni sistem nametnula je komunistička partija, opozicija ga je prihvatila, iako nije trebalo izlaziti na takve izbore. Međutim, neki su žurili misleći da će pobediti i da će se stvari brzo promeniti. Posle 5. oktobra ponadao sam se da će Srbija konačno biti demokratska zemlja, ali to se nije dogodilo. U međuvremenu, našom političkom scenom prodefilovali su brojni lideri i svaki je propustio šansu koja mu se ukazala. I taj trend se nastavlja. Istina, naši političari nikad nisu ni bili u prilici da o nečemu odlučuju, ali to nije opravdanje. Zapadni moćnici ucenjivali su i Miloševića i one koji su na vlast došli posle njega. A uslovi su bili takvi da na njih niko normalan ne bi pristao. Tražili su od Srbije da isporuči osumnjičene za ratne zločine da bi samo Srbima sudili.

Na koje lidere mislite kad kažete da su propustili šansu?

- Na sve, počev od Miloševića, koji je mogao da organizuje prve demokratske izbore i da svetu prikaže Srbiju kao demokratsku zemlju, ne zaboravimo da je u bivšoj SFRJ najveća sloboda misli i izražavanja bila upravo u Beogradu. A dogodilo se da je Srbija poslednja imala demokratske izbore, čak posle Albanije. Milošević nas je u tom smislu osramotio, a mogao je glatko da dobije veliku podršku da je omogućio slobodne i demokratske izbore. Ni drugi lideri nisu iskoristili šansu, mada smo mi u opoziciji imali iluziju da će se stvari promeniti kad Milošević ode s vlasti. Međutim, Zapad je na isti način pritiskao i novu vlast, oteli su Kosovo, danas je deo naše zemlje pod okupacijom, a reći jednom političaru sa Zapada da je okupator danas je prava jeres. Sad se, kao, pregovara o Kosovu, ali to nema nikakvog smisla, to nisu pregovori nego pritisak da se istera ono što se želi.

A šta se želi?

- Kosovo je oteto da bi se formirala američka baza, a režim koji se usprotivi Americi i NATO paktu mora biti kažnjavan, i to godinama. Nikad nam neće oprostiti to što je naša vojska na Kosovu dovela do toga da se osramoti jedan veliki vojni blok u kojem je 19 zemalja. Mogli su da nas sravne sa zemljom, ali bili su svesni da se teritorija može osvojiti samo kopnenim snagama, a da šalju svoje vojnike da ginu na Kosovu nisu bili spremni. Pokušaj iz vazduha pretvorio se u fijasko jer su uništili veoma malo tenkova. Međutim, pošto je NATO osramoćen, išli su do kraja i oteli Kosovo, a sad u Briselu pokušavaju da privole Srbiju da prizna nezavisnost Kosova, što zapravo i jeste uslov za ulazak Srbije u EU. Mada je sada već pitanje čemu i taj ulazak u EU i da li će Unija uopšte i opstati... U svetu su se stvari toliko uskomešale da zaista ne znamo šta će biti sutra.

Tramp je na Tviteru napisao "Kosovo je sledeće", ali nije nagovestio šta to znači. Srbi se nadaju da će nam novi američki predsednik pomoći da vratimo Kosovo.

- Plašim se da se američka politika ne može bitno promeniti, ali bilo bi zanimljivo kad bi barem za mrvicu popustio pritisak na Srbiju, na Balkanu bi nastala panika.

Sada naši političari samo glume otpor, a zapravo rade sve što se od njih traži. Oni misle da nas niko ne može toliko da ponižava koliko mi možemo da se saginjemo! Dozvolili smo zapadnim siledžijama da nas jašu, dajući im jasno do znanja da nećemo pristati na podređen položaj

Zašto?

- Pa naši susedi navikli su da imaju apsolutnu podršku Zapada, i vojnu i političku, normalno im je da nekažnjeno rade šta hoće, a da Srbija stalno bude predmet ponižavanja. Mislim na Hrvatsku i Bosnu, pre svega. Hrvatska je uvek pristupala vojnoj sili koja je dolazila, činila je to i kad je ušao Hitler, svaki put su rasturali zajedničku državu, a optuživali druge za to. I za poslednji rat stalno ponavljaju da je Srbija bila agresor, a zajedničku državu rasturili su oni koji su želeli da se odvoje na štetu drugih. Hrvatska je oduvek bila država dva naroda, ali Tuđmanov režim poništio je konstitutivnost Srba koji su u Hrvatskoj vekovima živeli i time im jasno dao do znanja kako će proći kad se Hrvatska osamostali. Ubijanje Srba nije se kažnjavalo ni u Prvom, ni u Drugom svetskom ratu, pa ni u ovom poslednjem, u kom ih je stradalo oko 30.000. Dakle, samo su Srbi ubijali, palili i silovali, a drugi su samo sedeli skrštenih ruku. S pravom se pitamo kakva je to evropska politika koja ne osuđuje etničko čišćenje počinjeno nad Srbima u Hrvatskoj? Kakva je to politika koja kosovskim Albancima poklanja državu na delu srpske zemlje? Kakva je to politika koja nagrađuje one koji su u oba svetska rata bili na strani zla? Posle svega što se dogodilo postavlja se pitanje zašto bismo ulazili u zajednicu sa onima koji nas decenijama sistematski ponižavaju, a u ratovima svirepo ubijaju. Sa onima koji su nas bez razloga i bez odobrenja Ujedinjenih nacija divljački bombardovali. Kakvi su dobrosusedski odnosi mogući sa onima koji su priznali nezavisnost Kosova, a ne priznaju postojanje Republike Srpske? Kakav je suživot moguć sa onima koji su uspešno dovršili Pavelićev posao, sa onima koji spaljuju ćirilične knjige, razbijaju ćirilične table, vatreno skandiraju "Ubij Srbina!"? Sa onima koji mrze sve srpsko, izuzimajući naravno sve ono što su od Srba oduzeli: srpske teritorije, srpsku imovinu i srpski jezik.

Zašto su samo Srbi sporni kada se govori o zločinima, a drugi nisu?

- Zato što su bundžije, što ne pristaju i ne mogu da urade ono što su Hrvati uradili kad je Hitler došao 1941. Nama je bilo normalno da se suprotstavimo i NATO paktu iako smo znali da nemamo nikakve šanse. Ali pružili smo otpor i ponosan sam na to.

A pružamo li dovoljno otpora danas, u Briselu recimo?

- Sada naši političari samo glume otpor, a zapravo rade sve što se od njih traži. Oni misle da nas niko ne može toliko da ponižava koliko mi možemo da se saginjemo! Dozvolili smo zapadnim siledžijama da nas jašu, dajući im jasno do znanja da nećemo pristati na podređen položaj. Nećemo im pružati otpor pa da su još toliki! Mi pristajemo samo na prihvatljive ultimatume! Ili još bolje, pristajemo na sve ali pod našim uslovima! Nama niko neće komandovati! Radićemo i dalje šta nam se kaže onako kako nam se hoće. Ginućemo za svaki komad naše zemlje, samo čekamo da se ovo dosadno rasparčavanje već jednom završi. A kad okupatoru budemo pružili otpor, sve pazeći da mu se ne zamerimo, taj neće znati šta ga je snašlo. Ako nam se ne sklone s puta, ništa nas neće sprečiti da loše prođemo!

Ima analitičara koji smatraju da Srbija neće ući u EU dok ne prizna Kosovo. Da li po svaku cenu treba da uđemo u EU, ide li se Vama u tu zajednicu?

- Pod ovakvim ponižavajućim uslovima ne ide mi se u EU. Imam utisak da je Zapadu stalo do toga da na Balkanu stalno postoji sukob, da bi se prodavalo oružje, da bi mirovne organizacije imale posla. Da su želeli mir na Balkanu, kako govore, primili bi Srbiju i Hrvatsku u isto vreme u Evropsku uniju.

Kažete da Zapad nije podržao demokratsku vlast posle 5. oktobra, ali zar nije taj isti Zapad pomogao opoziciji da sruši Miloševića?

- Oni su rušili diktatore koji nisu radili ono što se od njih traži. Rušenje Miloševića deo je plana rušenja svih neposlušnih diktatora, "arapsko proleće" je samo nastavak te politike. A sve je počelo sa Čaušeskim, koji je srušen u trenutku kada je vratio sve dugove Zapadu. Rumuni su gladovali u to vreme, ali Čaušesku više nije bio dužan ni dolar. Međutim, Zapadu su potrebni lideri koji će svoje zemlje zadužiti i trajno dovesti u robovlasnički položaj kako bi ih ekonomski podredili i tako bez vojske okupirali.

U aforizmima se često dotičete i našeg mentaliteta. Da li mi kao narod učimo lekcije iz prošlosti?

- Učimo veoma sporo. Mi smo impulsivni, prirodno pružamo otpor kad nam nešto nameću za razliku od drugih, koji su spremni da pregovaraju jer vide interes u tome, nekako legnu na rudu i uvek prođu bolje od nas, i na kraju im se sve oprosti. Recimo, o Vukovaru danas slušamo kao da je to deset Jasenovaca, a taj zločin ne može da se poredi s monstruoznim režimom koji je stvorio čak i logore za decu. Hrvati o poslednjem ratu i žrtvama govore svakog dana, u svakoj emisiji, u svakom Dnevniku, obeležavaju se godišnjice, podižu se spomenici, čak su u Jasenovcu stavili ploču sa natpisom "Za dom spremni". To je neverovatno. Da nisu ubijani Jevreji, spomenika u Jasenovcu ne bi ni bilo, to bi bila obična poljana. Uče nas da ubiti Srbina nije nikakav zločin. Eto zašto sporo učimo.

I mali obični čovek takođe je jedna od tema Vaših aforizama poput ovog: "Ako ćete pošteno, bićete sirotinja do kraja života." Da li je margina jedino što pripada malom čoveku u ovom društvu?

- Vidimo da uspevaju oni koji se bave kriminalom ili gledaju da na neki drugi način uzmu ono što im treba, dok ogroman broj ljudi radi za bedne plate, tu nema napretka, poboljšanja. Mali čovek je jednostavno istisnut, podsmevaju mu se da nije sposoban kao oni koji stiču na nepošten način. Postoji mala grupa bogatih koja ima tendenciju da kupi celu zemlju, a ostali su sve siromašniji bez ikakve perspektive da će se bilo šta promeniti.

Ne štedite ni političare, poseban tematski blok posvetili ste velikom vođi i političarima... Zašto Srbi toliko neguju kult velikog vođe?

- To je u vezi s mentalitetom. Većina bi volela da na čelu države bude čovek koji će pošteno raditi i zemlju voditi ka blagostanju, takav bi uvek imao najveću podršku naroda. Ali to se nikad nije desilo niti će se desiti jer takvi ljudi ne dolaze na čelo države.

Zašto ste Vi ušli u politiku?

- U vreme Miloševićeve diktature smatrao sam da mi je dužnost da se angažujem i kao član opozicione stranke, mada mi okruženje vlastoljubivih i bolesno sujetnih ljudi nimalo nije prijalo. U poslaničkim klupama naslušao sam se svakojakih gluposti, neistina i psovki. Neki poslanici su se prosto takmičili u prostakluku. Kada je Miloševićev režim konačno otišao sa političke scene, otišao sam i ja iz politike. Vratio sam se za svoj pisaći sto, gde mi je, valjda, i mesto. I pisao o vlastodršcima koji bi sve dali da sve zadrže; o političarima koji imaju dar da za sebe uvek izaberu najbolje a za svoj narod najgore; o političarima koji misle kad god im se za to ukaže prilika; o sredstvima javnog informisanja koja su na volšeban način sve naše poraze pretvarali u pobede. A pisao sam i o narodu koji nikako nije mogao da shvati da je jednom za svagda usrećen. Satiričar je opozicija svemu, pa i opoziciji. Ta pozicija mu omogućava da se baš svemu podsmehne, a ponajviše samom sebi. A kad se satiričar ruga samom sebi, tada je najduhovitiji i najuspešniji. Tada mu se najviše veruje.

Kad se Vuk Drašković devedesetih u Leskovcu susreo sa biračima, prvo mu nisu dozvolili da prođe gradom, a onda su se upustili u razgovor i smekšali, pa je jedan rekao: "Vuče, pa ti si dobar čovek." Kad ga je Drašković upitao da li je glasao za njega, čovek je rekao: "Sad sam glasao za Miloševića, a glasaću za tebe kad ti budeš vlast." E, ta rečenica sve govori.

Zašto ste napustili SPO?

- Nisam bio saglasan da na predsedničkim izborima 2000. godine Koštunici protivkandidat bude Vojislav Mihajlović. Smatrao sam da SPO ne treba da ima svog kandidata, da treba podržati Koštunicu da se ne bi rasipali glasovi. Mihajlović je osvojio 180.000 glasova, a Koštunica umalo da ne pobedi Miloševića, pokazalo se koliko je to bilo opasno.

Spomenuli ste mandat narodnog poslanika. Gledate li skupštinske prenose?

- Retko, samo kad je neka rasprava iz kulture. Ovih dana ponovo je aktuelna tema status samostalnih umetnika i problem sa doprinosima koji Tasovac nije rešio. Grad se obavezao da će plaćati doprinose za samostalne umetnike, a pošto ih nije plaćao redovno, rasle su kamate, koje sad umetnici moraju da plate. Novi ministar Vukosavljević rekao je da će omogućiti umetnicima da dug koji nisu napravili plate u ratama. I to je njihovo rešenje, da se uzme novac gde god može, iz kulture posebno, sve se oporezuje, evidentraju se svi prihodi, uredno naplaćuje PDV na knjige, a za kulturu se odvaja 0,6 odsto! A i normalno je da oni koji nemaju kulturu poručuju drugima da nam kultura nije potrebna. Na umetnike gledaju kao na čudake koji nemaju prava ni da se žale na svoj status jer su svoj poziv, bože moj, sami izabrali.

Zašto kultura nije potrebna?

- Kad god se dešavao bunt, kad su inicirane promene, zna se ko je to organizovao. Što manje obrazovanih, lakše se vlada, a političarima je jedini interes da što duže ostanu na vlasti. To je poseban soj ljudi. Oni vole da budu popularni, da ih ljudi obožavaju i vole. Evo, našeg premijera strašno pogađa to što ga ljudi ne vole.

Zar rezultati izbora i ankete ne kažu drugačije?

- Ljudi glasaju za Vučića, ali ga ne vole. To je paradoks. Kad se Vuk Drašković devedesetih u Leskovcu susreo sa biračima, prvo mu nisu dozvolili da prođe gradom, a onda su se upustili u razgovor i smekšali, pa je jedan rekao: "Vuče, pa ti si dobar čovek." Kad ga je Drašković upitao da li je glasao za njega, čovek je rekao: "Sad sam glasao za Miloševića, a glasaću za tebe kad ti budeš vlast." E, ta rečenica sve govori. Naši ljudi su državotvorni, podržaće onog ko je već na vlasti. Misle da je bolje da ostane kako jeste jer su promene često donosile gore.