INTERVJU, ANA SOFRENOVIĆ: Život s predumišljajem

Pogledajte do koje mere poslovni sektor i sektor advertajzinga komuniciraju, dok mi umetnici čekamo da nas okupi par viđenijih ljudi u branši. Živimo dan za danom, a za taj širi kontekst čekamo da nam ga neko drugi reši. Ako svi uložimo napor da pomerimo čitavu scenu kroz veću komunikaciju na širem nivou, direktno utičemo na poboljšanje kulturne platforme za sopstveni rad i razvoj. Nemamo šta da izgubimo

Vrativši se posle duže pauze na scenu predstavom „Zojkin stan" i zablistavši u glavnoj ulozi, Ana Sofrenović je dokazala sebi kao i svima nama da je pobedila. Hvatajući se već neko vreme u koštac s problemima koje joj je život nametnuo, sazrevajući u vreme kada smo svi još bili ušuškani i nesvesni šta nam se događa, temeljnim radom na sebi uspela je da sve to prebrodi.
Promišljajući o okolnostima u kojima se našla, o profesiji glumca toliko neizvesnoj svuda, a kod nas još i više, Ana, iako tako nežnoplava i lepa, samo naizgled krhka, za „Ekspres" veoma samosvesno govori o tome koliko joj znači ponovni rad u pozorištu, susret s kolegama, o rivalstvu među umetnicima kao odličnom gorivu, o fazama u životu koje je prošla i kako je iz svega izašla jača i mudrija.

Na daske Beogradskog dramskog pozorišta vratili ste se posle dve decenije, glavnom ulogom u predstavi Mihaila Bulgakova „Zojkin stan", koja je otvorila sezonu teatra. Šta za Vas predstavlja taj povratak?
- Pauza je trajala osam godina od poslednje repertoarske predstave koju sam igrala u pozorištu. Bilo mi je divno da se vratim igri u ansamblu, pozorištu, posle jednog velikog putovanja po raznim scenama, drugačijim prostorima performansa, i da to bude u predstavi koju je Nataša Poplavska, makedonska rediteljka, postavila na izuzetan način, drugačiji, nesvakidašnji, maštovit i razigran. Bulgakov u jednom smelom čitanju. Maja Mitić, moja koleginica, koja je provela više od dvadeset godina u Dah teatru, uradila je fantastičan posao na pokretu. Čitav ansambl glumaca svih generacija je tri meseca radio s velikom posvećenošću. Bilo mi je uzbudljivo da radim sa autorima koji su, poput mene, kroz svoju dosadašnju karijeru bili izloženi tradicionalnom teatru, fizičkom teatru, savremenom baletu, muzici, korišćenju glasa na najrazličitije načine i pokušali od svih izvođačkih jezika kojima vladaju da pronađu sopstveni autentični izraz. Kako da mi ne bude drago da se upravo s takvim projektom vratim na scenu, i to pozorišta u kojem sam poslednji put igrala pre dvadeset godina.

Mnoge Vaše kolege su došle na premijeru. Kako ste se osećali zbog toga?
- Drago mi je što su moje kolege bile i podržale čitav ovaj projekat i sve nas u njemu. Nedostajali su mi više nego što će ikada moći da pretpostave. Nekako sam sve ove godine bila udaljena od kolega iz repertoarskih pozorišta, i koliko god da su moji putevi bili uzbudljivi, toliko su mi svi oni nedostajali. Oni su uglavnom sve ovo vreme pratili jedni druge u radu i bili upućeni jedni na druge, i to je velika stvar, ali to je cena koju sam platila za kretanje po raznim drugačijim prostorima. Poslednjih desetak godina družila sam se mnogo više s muzičarima, koji su uvek sjajni saradnici i vrlo posvećeni, ali potpuno drugačiji karakteri od glumaca. Jer njihov izraz je mnogo apstraktniji te zahteva drugu vrstu karaktera. A ja u sebi nosim i dramu i apstrakciju, tako da volim oba sveta podjednako.

Sada kada se zna da ste prisutni i u punoj snazi, kakvi su izgledi za još neki pozorišni projekat?
- Verujem da je mnogima iznenađenje da sam ponovo na sceni repertoarskog pozorišta. S obzirom na to da znaju da sam putovala i bavila se mnogo više muzikom i glasom nego pozorištem. Ali s druge strane, iako nisam mnogo radila s pozorišnim rediteljima poslednjih godina, svesna sam da oni prate ono što radim kao što i ja pratim njih. Gledamo se, pratimo, inspirišemo se međusobno, pa ćemo videti... Volela bih da uradim ponovo neki snažni lik iz klasične literature koristeći se najrazličitijim izvođačkim sredstvima.

Mesečna primanja, bez obzira na to da li igramo ili ne, čista su utopija skoro svuda. Nigde više nije lako umetnicima, i došlo je vreme kada znatan deo svoje kreativne energije moramo da trošimo na stvaranje mogućnosti za rad

Šta je to čemu težite?
- Uvek su me privlačili kompleksni ženski karakteri koji nisu ni dobri ni loši, već snažni, lucidni, nepredvidivi i nesavršeni. Ali žena žrtva, žena svetica ili nedodirljiva i opasna ženska lepota vekovima su bili najveći stereotipi pa samim tim i najveće teme i inspiracije piscima, jer su to upravo bili društveni kanoni u kojima su žene živele. Danas se stvari menjaju, žene imaju mnogo snažniji glas nego nekada, daleko veću ulogu u društvu, i svima je jasno, pa i njima samima, da su mnogo kompleksnije od slike koja je o njima vekovima građena. Zato je logično da će biti sve više izuzetnih ženskih likova u savremenoj dramaturgiji, ali pisanih po jednom drugačijem ključu od onih u prošlosti. I to mi pričinjava veliku radost.

Kada već govorite o tome kako se žene doživljavaju, ima li otvorenog rivaliteta među glumicama i uopšte umetnicima?
- Rivalstvo je sastavni deo svake profesije gde vas ocenjuju, procenjuju i porede, pogotovo javno, ali to nije suština, već nuspojava, te ga tako većina nas i tretira. Nekad ume da bude odlično gorivo. Nadigravanje u najlepšem smislu je ono što nas sve tera da budemo bolji. Ne vidim ništa loše u tome ukoliko, naravno, ne ode u patologiju. Sve ostalo je u redu, ponekad čak poželjno.

Koliko je teško u Srbiji biti glumica? Ili bilo gde drugde, Vi ste se okušali i u Londonu?
- Nigde nije jednostavno. Glumicama se publika divi na sceni, ali se često na njih i nemilosrdno obrušava. I što ih više idealizuje, to je surovija prema njihovim nesavršenostima. Prema glumcima nisu ni izbliza tako isključivi. Ali to ima najviše veze sa stereotipima koji su za žene vekovima važili. Žena se poštuje ako je žrtva, a ukoliko je sposobna ili lepa ili svesna sebe, ili ne daj bože sve to, onda izaziva čitavu paletu reakcija od apsolutnog divljenja do najljuće mržnje, kako među muškarcima, tako i među drugim ženama. Jedini način da se kroz to hoda jeste okružiti se ljudima koji s tim nemaju problem, praštati onim drugima, i imati nepresušan smisao za humor. Ženama se naprosto manje prašta za svaku grešku. Na mnogim mestima gde sam živela i kretala se dešavalo mi se da me ljudi upoznaju, i nakon što im kažem da se bavim glumom, preko lica im pređe izvesna senka tipa „aha, ti si jedna od tih". Obično bi je otklanjala činjenica da se bavim i muzikom, s tim da ne pomenem reč „pevačica", naravno. I uvek sam to osećala kao veliku napravdu prema ženama u našem poslu.

Kajete li se što niste ostali u Engleskoj ili Americi kada ste imali prilike za to?
- Ne. Jer to su prostori koji su u jednom trenutku bili ključni za moj razvoj i kao čoveka i kao umetnika. Pružili su mi mogućnost da sebe sagledam iz sasvim druge perspektive. A to je suvo zlato. I uvek volim da odem na ta mesta i da im se vraćam kad god se ukaže prilika ili potreba, ali to osećam i prema nekim drugim prostorima. U jednom trenutku sam se dosta kretala, a onda mi je bilo potrebno da se zaustavim, uhvatim dah i pokušam da osvestim koji je to put kojim želim da nastavim dalje. Odlasci sami po sebi ne rešavaju ništa, niti preseljenje u druge sredine. Sve ima svoje prednosti i mane. Mnogo je važnije ono unutrašnje putovanje i promišljanje o sopstvenim istinskim potrebama i prioritetima. A ja osećam da je za neke aspekte u mom životu sve ovo do sada bila samo uvertira.

Stiče se utisak da se naša generacija baš i nije snašla u ovim vremenima i okolnostima. Šta nam se dogodilo?
- Svaki istorijski udar jednu generaciju košta više nego neke pre ili kasnije. To je uvek bilo tako u istoriji i uvek će biti. Mi se možda nismo svi dočekali na noge kako smo želeli i očekivali, ali dobra vest je da to ne znači kraj. Moja generacija je prošla mnogo, kaljena je na najtežim iskušenjima, a svet se u međuvremenu promenio i šanse koje su ranije bile rezervisane samo za mladu generaciju danas su tu i za starije generacije. Prostor i vreme su se pomerili i promenili, i koliko je to donelo novih izazova, kao što rekoh, donelo je i neke fantastične mogućnosti. Jedna od najvidljivijih i najočitijih je ta da vas godine više ne definišu, već to koliko ste spremni da se prilagodite novom vremenu i da sebi stvorite nove mogućnosti, koje možda u mladosti niste imali. To je jedna od velikih promena i dešava se i kod nas, iako se mnogima na prvi pogled ne čini tako. Jer mnogo više se mi danas pitamo o životu koji živimo, a sve manje ljudi u koje smo navikli da gledamo kao u glavne i odgovorne za naš život. I to je promena koja obavezuje sve na mnogo veću odgovornost.

Kada smo kod šansi, da li je moguće u Srbiji napraviti poslovni projekat i realizovati ga bez neke zaleđine? Vi ste pokušali u nekoliko navrata...
- Zavisi koji je projekat u pitanju i ko ga radi. Kontakti i podrška vam trebaju uvek. Ali sve se više menjaju modeli po kojima se dolazi do posla, tako da zaleđinu morate imati u svakom slučaju, ali tu, naravno, ne mislim na surovi nepotizam, već na podršku u kolegama, prijateljima i porodici. Koliko više imate podrške, toliko imate više mogućnosti da neki svoj projekat ostvarite. Ja sam se duži niz godina odlučivala uglavnom za projekte za koje ne postoji velika podrška, ali sam je nalazila tamo gde sam mogla, i vrlo često su ti moji projekti i nastajali zato što su se za njih stvorili uslovi. Neko je poverovao u to što radim, ma koliko bilo drugačije ili neobično za taj trenutak, i pružio mi poverenje. Toga je, naravno, bilo više u nekim bogatijim sredinama, ali bila bih nefer kad bih rekla da me i ovde ljudi nisu podržali za neke projekte. Rad na projektu „Coda" 2008. godine u Pozorištu na Terazijama, u koprodukciji s tadašnjim „Jugokoncertom", „Mali princ", predstava u DKC-u 2012, projekat „Glasovi" na 29. Beogradskom džez festivalu... ideje su i projekti koje sam ostvarila zahvaljujući podršci i velikom poverenju na koje sam naišla.

Kako Vama deluje danas naša kulturna scena?
- Prepuna talenta i energije, ali s malim mogućnostima da se razvije u svom punom potencijalu. Za to postoje mnogi razlozi. Ali na našoj kulturnoj sceni postoji mnogo umetnika svih generacija koji nikada neće odustati od kulture i umetničkog izraza, a pogotovo ne od kvaliteta. Tako da, kakvi god da se uslovi stvore ili pojave, oni će ih iskoristiti na najbolji mogući način i inspirisati mnoge druge da učine isto. U to duboko verujem, i jedino što sam morala da treniram po tom pitanju jeste izdržljivost i strpljenje. Sačekati pravi trenutak i biti spreman da se uradi najlepša moguća stvar.

Kakva je situacija u srpskim pozorištima? Žirirali ste u više navrata i u unutrašnjosti, da li je naš teatar žilav ili je na izdisaju?
- Naš teatar je živ i uvek je pravo ogledalo stanja u društvu upravo iz tog razloga. To nije slika koja nam je uvek draga, ali je realna i, ukoliko vas ne zadovolji, svakako vas natera na razmišljanje u najmanju ruku, a idealno i na reakciju u smislu rada. Videla sam mnogo predstava i gledala dosta naših kolega poslednjih nekoliko godina, i ono što primećujem jeste da je došla nova generacija željna većeg prostora za razvijanje, s puno energije i dara, ali sam videla i srednju i stariju generaciju, koja ima još toliko toga da ponudi iako mi se ponekad čini da nije ni svesna koliko daleko još može da ode. A meni je to kristalno jasno. Dolazi vreme kada će pozorište biti sve skuplje i po kvalitetu i po posebnosti, u to sam ubeđena, a s obzirom na to da sam neko ko je godinama bio relativno sa strane kad je pozorište u pitanju, nekad je taj pogled sasvim drugačiji u poređenju s nekim ko je unutra i čiji se život neprekidno kreće oko prelaska s jedne na drugu predstavu.

Čini li Vam se da takvo stanje ima uticaja na međuljudske odnose unutar pozorišta?
- Ima, naravno, ali u tome i jeste stvar. Drago mi je da, uprkos svim razlikama po raznoraznim osnovama, u poslednje vreme vidim kolege koje su sve više svesne da će samo zajedničkim naporima uspeti da razviju i sebe i scenu. Imate sve više projekata s velikim generacijskim rasponom u godinama i iskustvu. Sa hrabrijim kastinzima u smislu da uloge ne dobijaju samo glumci već predodređeni za određeni tip uloga, sa sve zanimljivijim tekstovima, rediteljskim rešenjima i upravo svakim iskorakom u manje udobno i predvidljivo svi se kreću napred. Tako se razvijaju i glumci i reditelji i pisci i samo pozorište. Ne mora uvek da bude uspešno u svakom svom segmentu, ali važno je da se pomeri u dobrom pravcu kad je kvalitet u pitanju. Uostalom, to je pravilo koje važi za sve aspekte života.

Ako izuzmemo novac, šta nam nedostaje u kulturi?
- Mislim da nedostaje ozbiljnija komunikacija. Kako u okviru jedne sfere kulturne scene, tako i između različitih sfera. Kada smo imali konferenciju lokalnih i stranih umetnika u Beogradu u najširem smislu? Jednu koja okuplja i glumce i reditelje i pisce, ali i vizuelne umetnike, umetnike primenjenih umetnosti, muzičare, itd. Gde je glavna tema podrška stvaralaštvu i mogućnosti umrežavanja, saradnji i pronalasku novih načina za opstanak čitave umetničke scene i razvoja umetnika na njoj. Pogledajte do koje mere poslovni sektor i sektor advertajzinga komuniciraju, otvaraju coworking prostore, organizuju tribine, radionice, predavanja, kurseve svih mogućih segmenata posla kojima se bave. I to na dnevnom nivou. Mentorišu jedni druge, okupljaju znanje različitih generacija i pomažu jedni drugima da se razviju. Mi u velikoj meri čekamo da nas par viđenijih ljudi u branši okupi, pa i tada se ispreči posao, proba, reklama, serija, snimanje...

Žene poštuju samo ako su žrtve, a ukoliko smo sposobne, svesne sebe, lepe ili ne daj bože sve to, izazivamo spektar reakcija od apsolutnog divljenja do najljuće mržnje

Realno živimo dan za danom, u sve skupljem vremenu, a za taj širi kontekst čekamo da ga neko drugi reši. Previše smo odgovornosti za svoj rad prepustili sistemu, koji je suočen s velikim izazovima: problematična stručnost, mali budžeti, stari obrasci funkcionisanja koje je vreme pregazilo... Ako svi uložimo napor da pomerimo čitavu scenu kroz veću komunikaciju na širem nivou, direktno utičemo na poboljšanje kulturne platforme za sopstveni rad i razvoj. Nemamo šta da izgubimo.

Šta Vama lično nedostaje u tom kulturnom miljeu?
- Volela bih da vidim više hrabrijih projekata, koji nisu toliko određeni novcem, već dobrom idejom i snažnijom suštinom. Volela bih da vidim i mladu i srednju i stariju generaciju kako se razvijaju dalje i ne zadovoljavaju se samo onim sto im obezbeđuje egzistenciju. Znam koliko mogu i žao mi je što samo mali broj njih na tome neumorno radi. Ali važno je i što su neki krenuli mnogo ozbiljnije sebe da shvataju. Jer ako sami sebe ne poštujemo, neće ni drugi.

Kako izgledaju Vaši pokušaji da živite od kreativnog stvaralaštva u svetu koji priznaje samo uspeh i novac?
- Pa, snalazim se kao i svi. U odnosu na mogućnosti, trenutak, sopstvenu energiju i razumevanje okoline. Umetnici su uvek morali da se snalaze u raznim razdobljima. Kad su krize bilo koje vrste, nije lako doći ni do podrške ni do sredstava, ali to ne znači da je nemoguće, samo je potrebno više vremena i energije. I to nije lako podneti u godinama kad bi bilo najlepše da se opustite i samo birate projekte koji vas uzbuđuju. Ali putovala sam dosta i družim se i s kolegama u drugim kulturnim sredinama koji su se sa situacijom u kojoj se mnogi naši umetnici danas nalaze nosili mnogo duže i bolnije nego mi. Od njih sam naučila da smo godinama bili dosta zaštićeni, bez obzira na sve što nam se dešavalo. Mesečna primanja, bez obzira na to da li igramo ili ne, čista su utopija skoro svuda. Nigde više nije lako umetnicima, i došlo je vreme kada znatan deo svoje kreativne energije moramo da trošimo na stvaranje mogućnosti za rad. Ali svi smo proširili spektar aktivnosti od svoje osnovne profesije, dodajemo edukativni rad kroz razne akademije i radionice, predavanja, masterklasove, neki formiraju svoje produkcijske kuće za film i pozorište, a neki otvaraju firme i bave se preduzetničkim radom, npr. ugostiteljstvom. Paleta je ogromna. Naravno, svaki rad koji vas odvlači od onog primarnog preti da vas u jednom smislu uspori u razvijanju kao umetnika, tako da treba mudro izabrati jer uz oprez i svest o tome mogu da se naprave jako dobre kombinacije. Ono što verujem da nam stiže jesu i umetničke rezidencije, gde dobijate budžet i prostor da istražujete, a ne samo da proizvodite. To je sledeći nivo koji nam je neophodan. Jer to su obrasci koji su se pokazali izuzetno uspešni gde god da su uspostavljeni u svetu. Sve je veća potreba i za mecenama umetnika, i nadam se da će se sve više formirati pozitivna klima među pripadnicima poslovnog sektora.

Zašto Vi niste stalni član nekog gradskog pozorišta?
- Zato što sam vrlo rano u svojoj karijeri shvatila da ću voditi različite koloseke i raditi na različitim scenama, u pozorišnoj, filmskoj, muzičkoj, kako kod nas, tako i u inostranstvu, tako da nisam želela da zauzmem mesto kolegama koje je interesovao isključivo rad u repertoarskom pozorištu. To je suštinski razlog. Jedan koji me jeste koštao mira, energije, osećanja sigurnosti, ali s druge strane mi je dao prostor da se krećem u pravcima u kojima sam osećala da se najbolje razvijam kao umetnik.

Protekle godine su bile teške i nemirne za Vas. Da li je posredi neprilagođenost surovoj sredini, nedostatak poslovnog angažmana ili nešto treće?
- Veći deo svog života živela sam prilično predvidljivo i zaštićeno, i tek u nekim srednjim godinama došla sam u situaciju da se sa životom nosim u punom njegovom intenzitetu. Ne mogu da izdvojim nijedan izazov posebno jer oni nisu ništa novo niti različito u odnosu na izazove drugih ljudi, ja samo nisam bila toliko spremna i zrela koliko sam mislila da jesam. I mnoge faze u životu sam prošla a da nisam zastala ni u jednom trenutku i promislila svoje dalje korake. Intuitivna sam i svoje potrebe snažno osećam u trenutku, zato sam i vrlo često pravila veoma nagle preokrete, što je i deo mog karaktera, ali i jedne razigranosti koja mi je obeležila dobar deo mladosti. Ja sebe nisam promenila, ali sam naučila da mudrije povlačim poteze i da promišljam svoje postupke. Sebe sam u tom periodu mnogo bolje upoznala, što je bilo ključno da nastavim dalje.

Majka ste dve velike devojčice, kako one gledaju na Vas?
- One me posmatraju i prate ono što mi se dešava. Njima nije uvek bilo jednostavno, i toga sam svesna, ali ono što uvek imaju jeste moja ljubav i to su znale u svakom trenutku. Volela bih da sam zrelost u određenim segmentima svog života stekla ranije, ali kad rano dobijete decu, onda se prirodno i deo vas razvija uz njih. Ja imam dosta i energije i snage, ali to su oduvek bili i moji najveći darovi i moji najveći izazovi. Kako za mene, tako i za ljude oko mene, pa neminovno i za njih dve. Ono što sam pokušala da im prenesem jeste hrabrost, nezavisnost i izdržljivost i, kad god prepoznam to kod njih, shvatam koliko neke stvari imaju svoj duboki smisao iako nam se ponekad ne čini tako.

Fascinira li ih svet umetnosti, gluma ili nisu još opredeljene?
- Apsolutno su zaljubljene u umetnost i umetnike, u maštu, u razigranost, u lepotu, u osećajnost... Mislim da nisu ni mogle biti drugačije i da su htele, a nisu. Upravo su oduvek bile deca odrasla sa umetnicima. One će biti u umetnosti na ovaj ili onaj način jer to je svet koji duboko poznaju i osećaju i kojeg su bile deo od prvog dana.

Strepite li za njihovu budućnost?
- Pa, lagala bih kada bih rekla da ne brinem. Naravno da brinem kao i svaki roditelj, ali upravo zbog te brige sam želela da postanu što nezavisnije, jače, snalažljivije i upornije u onome što jesu jer to im daje najbolju šansu da odaberu da žive život koji vole i kojim su ispunjene. Ne smeta mi ni kada idu protiv onoga što ja želim za njih ako vidim da je to nešto što same zaista hoće. Uvek im kažem, ako to uradite uprkos mom suprotnom ubeđivanju, onda je to prava stvar za vas. Vežbajte na meni kako da se nosite s drugima i kako da ubedite druge u ono što želite za sebe.

Šta želite sebi u budućnosti?
- Sebi želim osmeh i što manje tuge u svemu! Zaželela sam se...

CELOG ŽIVOTA ĆU NOSITI POSLEDICE TOG UDARA

Kako je na Vas uticao raspad naše zemlje?
- To je bio veliki udar kojeg sam postala svesnija mnogo kasnije jer sam u to vreme bila veoma mlada i imala sam daleko manje iskustva. Bilo je to doba kada smo se svi zajedno probudili u ružnom snu u odnosu na period koji smo živeli pre toga. I to nije moglo da ne ostavi traga, to je sigurno. Ali koliko god da je bolelo i trajalo, toliko smo i postali svesniji sebe, svojih mogućnosti, snage, izdržljivosti, mudrosti, pameti... A to nam je sve bila i velika škola prepuna lekcija dobijenih od tolikih grešaka koje smo doživeli od drugih i koje smo sami pravili. U svakom smislu. Emigracija i život u Engleskoj bili su finale tog perioda i, koliko god da je to bilo neverovatno iskustvo, bilo je i izuzetno teško i emotivno iscrpljujuće. Slika o nama se dramatično promenila u roku od samo par godina i taj svet koji je uvek bio otvoren prema nama u jednom trenutku nas je potpuno marginalizovao i izolovao. Mislim da ću celog života nositi posledice tog udara, ali sam oduvek smatrala da je odgovornost na meni da to pretvorim u kvalitet.

PUBLIKA VAN BEOGRADA ŽELJNA JE POZORIŠTA I FILMA

Toliko je pozorišnih i filmskih festivala kod nas, ima li dovoljno produkcija koje ih prate?
- Broj festivala govori o potrebi publike i van glavnog grada da prati dešavanja u pozorištu i na filmu kad god se za to ukaže prilika. Ali i u samom Beogradu je sve više manjih i uže fokusiranih festivala koji služe da se pruži prilika filmovima i predstavama kojima nije jednostavno da dođu do publike kroz scene velikih pozorišta i velikih bioskopa, tako da i oni imaju svoju svrhu. Razvijaju novu publiku i to je ono što je suština. A kad imate veću potražnju, pitanje je trenutka kada će i produkcija biti veća. Samo će se sredstva dobijati na drugačije načine nego pre. Tako su preživljavale i razvijale se scene u raznim podnebljima u vreme ekonomskih kriza, kad su, nažalost, kultura i umetnost uvek prve na udaru. Volela bih da vidim veću saradnju među pozorištima u smislu deljenja resursa u kadrovima, tehnici, opremi... Kao i više koprodukcija među pozorištima i različitim manjim produkcijskim kućama ili umetničkim organizacijama. A idealno će se umrežavati u jednom trenutku jedna filmska, jedna pozorišna kuća i, recimo, firma koja proizvodi nešto što tim projektima treba i oko čijeg proizvoda može da se osmisli čitav projekat. Tu najviše mislim na firme koje razvijaju nove patente i tehnologije. To nije puko sponzorisanje, već mnogo dublja i kompleksnija saradnja od koje sve strane mogu da dobiju više.