INTERVJU, VLADIMIR VUČINIĆ: Ponovo bih vratio pasoš Miškoviću

INTERVJU, VLADIMIR VUČINIĆ: Ponovo bih vratio pasoš Miškoviću

Foto: Oksana Toskić


U javnosti je poznat kao sudija koji je Miškoviću vratio pasoš, a kao sudija Posebnog odeljenja Višeg suda za organizovani kriminal sudio je Legiji, Miri Marković, Joci Amsterdamu, Darku Šariću… Na svoj zahtev, razrešen je dužnosti 2016. godine

Dok smo neobavezno ćaskali pred početak intervjua, zvonio je telefon. Poziv je bio iz Zabele. Zvao je Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam. Čovek preko puta bio je predsednik sudskog veća koje je oslobodilo Sretena Jocića za ubistvo hrvatskog novinara Ive Pukanića. Koincidencija ili sudbina? Zamišljamo smrznuto lice jednog i mucanje drugog. Bilo bi to sjajno za priču. U trenutku razmišljamo da se javimo. Samo za trenutak. Bojimo se da sagovornika tim činom ne uplašimo. Iako je ponovo u žiži javnosti, bivši sudija Vladimir Vučinić, sada advokat, ne izgleda kao čovek koji voli veliku pažnju. To mu je, dok je bio sudija, svakako bila prednost. Sada, kada je advokat, to mu je mana. Mada, ako ćemo iskreno, ne liči ni na sudiju ni na advokata. Više deluje kao neki univerzitetski profesor koji nikada na ispitu nije oborio studenta. Tako deluje, ali dok je bio sudija u Specijali, radio je na najtežim predmetima i pokazao se prilično dobro. Sve do slučaja Miškovića.
On je bio sudija koji mu je vratio pasoš da bi otputovao u London. Mišković se vratio iz Londona, a on je morao da ode. Pretili su mu da će ga, umesto u Ivanjicu, poslati u Palatu pravde… To se nakratko i obistinilo. Sve to se, na kraju, završilo u njegovu korist. Visoki savet sudstva (VSS) jednoglasno je odbacio u avgustu ove godine predlog za vođenje disciplinskog postupka protiv njega zbog kršenja Zakona o sudijama, odnosno komentarisanja sudskih odluka u medijima. Inače, na lični zahtev mu je prestala sudijska funkcija 15. marta 2016. godine.
Njegovim odlaskom, suđenja Šariću i „beretkama” krenula su iz početka. Koliko je opčinjen pravom i pravdom, pokazuje to što je tokom jednog intervjua, obrazlažući razliku između advokature i sudske pozicije, za laike prilično suvoparni Zakon o krivičnom postupku uporedio sa umetničkim delom. „Sve zavisi od toga iz kog ugla posmatrate. Ako je ugao drugačiji, svako nešto drugo vidi u tome”, rekao je nadahnuti Vučinić.
Kako kaže, iz 25 godina sudijskog iskustva i više od osam godina provedenih u Specijali mogao bi da napiše knjigu, i to samo o stvarima koje se dešavaju iza scene. Za nju bi zaista imao materijala jer je bio predsednik ili član veća u nekim od najvećih slučajeva, među kojima su Darko Šarić i šverc kokaina, Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam za ubistvo Pukanića, pobuna Jedinice za specijalne operacije, afera „Bodrum”, drumska mafija i mnogi drugi.
Nedavno je za svoj slučaj rekao da je „pokazatelj poraza sistema”, i zato ga prvo pitamo koje konkretne slabosti srpskog pravosuđa su tu isplivale.
– Sve ovo što se meni desilo u jednom trenutku profesionalne karijere nije moglo da se desi da prethodno nisu načinjeni neki propusti. Ti propusti su deo sistema, problem je pre svega u komunikaciji i načinu na koji se postavljaju čelni ljudi sistema, način na koji se određuju sudije koje će unutar suda raditi između različitih odeljenja. Da li će, konkretno, neko ko je sudija u Višem sudu raditi i u Palati pravde ili u Posebnom odeljenju u Ustaničkoj, što su bili potpuno različiti uslovi rada. Došlo je do jedne komunikacije koja nije trebalo da se desi.
Mislite na razgovor s predsednikom suda Aleksandrom Stepanovićem kada Vam je, nakon odluke da vratite Miškoviću pasoš na četiri dana, rekao: „Da li se tako borimo protiv korupcije” i zatražio da je opozovete?
– Da, razgovarali smo u subotu uveče, oko pola osam, kada je već bilo isteklo radno vreme suda. Ta komunikacija uopšte nije trebalo da se desi, odnosno da predsednik suda pita sudiju zašto je nešto uradio, da mu ljutito predoči da odluku treba da promeni, posebno ako ste vi kao sudija doneli odluku u skladu sa zakonom i svojim sudijskim uverenjem. Sudija ne sme da odlučuje razmišljajući o tome da li će se njegova odluka nekome dopasti i kako će ona uticati na njegovu buduću karijeru. Ovaj sistem doveo je do toga da sudije o svemu ovome razmišljaju. Tu postoji i povratni uticaj pojedinih medija, koji najave neki događaj i pre nego što uđe u zvaničnu proceduru i stvori se u glavama ne samo tih profesionalaca nego i naroda, uverenje u kojem smeru bi trebalo da ide sudski proces. I ko bi bio ljut ako bi eventualno presuda bila oslobađajuća, i ko je rekao možda nešto što nije trebalo, tipa „imamo jake dokaze”, a ispostavi se da nije tako…
Šta je problem u izboru sudija i predsednika sudova? Mislite na reizbor sudija?
– Na sve. To sam rekao i na televiziji. Iako se to nekima nije dopalo, volim da budem krajnje objektivan. Reizbor je ostavio oko 700 sudija bez posla, praktično preko noći. Način na koji je to sprovedeno naravno da nije dobar. Među tim sudijama sigurno je bio veći broj onih koji to nisu zaslužili, ali bilo je i onih koji su zaslužili bar da im se preispita dotadašnji rad. Sudija ne sme da bude u svom poslu neuspešan.
Kako se to meri, brojem osuđujućih ili oslobađajućih presuda?
– Ne (smeh). Ali postoji ocenjivanje rada sudija sa „zadovoljava” ili „ne zadovoljava”. I onda građani dođu u situaciju da kao stranka dolaze u sud po pravdu, a slučajnim izborom zapadne im sudija koji „ne zadovoljava”, što jako ružno i pežorativno deluje. A da je pet minuta kasnije predao predmet, dobio bi sudiju koji se ističe. Pa, zašto da ljudi imaju unapred takve probleme? Čak i ako neko privremeno ne radi dobro svoj posao, treba mu dati šansu da se popravi ili da radi nešto drugo. Merila za ocenu uspešnosti sudija propisana su posebnim podzakonskim aktom, i to su ažurnost, kvalitet, dostojnost, posvećenost poslu. Bitno je da građani ne trpe, a nije svaki posao za svakoga. Slično važi i za izbor za Visoki savet sudstva, gde, da budem iskren, nemaju svi istu snagu glasa.
Kako to mislite?
– Kad neko ko ima jaču funkciju o nekom slučaju kaže „ovo bi moglo ovako”, a vi kao član tog tela znate da će sutra on odlučivati o vašem napredovanju, priklonite se. Tako se provuku neki kadrovi koji nisu birani na bazi struke i profesionalizma, već poznanstava. I tu problem nastaje. Boljka sistema i leži u tome što bi takvo telo moralo da bude krajnje objektivno.

Da sam bio na Šarićevom mestu kada se predao, pitao bih dve stvari: možete li da garantujete bezbednost mojoj porodici i koliko ću dobiti

Kako da bude objektivno kad je u njemu, u Vašem slučaju, sedeo ministar pravde Nikola Selaković, koji je komentarisao Miškovićev slučaj?
– I u Nemačkoj se pre 20 godina desio takav slučaj, kada je ministar komentarisao suđenje koje je bilo u toku. I njega su pitali: znate li koja su vaša ustavna ovlašćenja i da ne možete da komentarišete konkretnu sudijsku odluku. On je tada dobio žuti karton i nikada više nije ponovio istu grešku. Ministar ne mora doći iz sudnice, gde je sudio u desetinama slučajeva, već i s fakulteta ili s neke druge pozicije. Druga je stvar komentarisanje rada pravosuđa ili suda u celini. Tu je granica između sudske i izvršne vlasti. U mom konkretnom slučaju, na osnovu sudijskog uverenja koje se gradi godinama i nekog unutrašnjeg osećaja stekao sam utisak da će Selaković biti pristrasan kad bude odlučivao o žalbi disciplinskog tužioca, i zato sam tražio njegovo izuzeće. Smatrao sam da će on s tom snagom glasa, o čemu smo govorili, uticati na ostale članove, i predsednik VSS Milojević je tu doneo fenomenalnu odluku da izuzme ministra. Ne znam da li se ministar na njega ljutio ili ne, ali to je i procenio na osnovu zakona i sopstvenog sudijskog uverenja. Nije samo pravosuđe problem. Nigde nije idealno. Nije ni u zdravstvu, gde se zna kolika je tarifa za operaciju kuka, ili u obrazovanju, gde su škole nabavljale ormariće, a moje dete nosi 11 kilograma težak ranac. Pa, zašto su nabavljeni toliki ormarići? Zato kažem da je kriv sistem.
Kako su izgledali razgovori između Stepanovića i Vas povodom te odluke? Jeste li odmah znali šta hoće čim zove u subotu uveče?
– To je bilo gotovo filmski. Radio sam nešto drugo. Bio sam pre podne na nekom predavanju s tužiocima iz Crne Gore, a po podne sam se sastao sa članovima veća, saradnikom i zapisničarom u kabinetu, jer je neko od bivših ministara bio u pritvoru. I zvoni telefon kabineta i ja odmah poželim da se pohvalim da smo u subotu po podne na poslu, ali on kaže: ne, zovem te zbog nečeg drugog. Problem je bio što se mi nismo našli neka dva ili tri dana, jer kao predsednik odeljenja izveštavao sam ga o svemu što se dešava, i to je normalno. Mimoišli smo se u petak za pola sata, a imam profesionalnu deformaciju s korišćenjem telefona. Slušajući danima transkripte prisluškivanih razgovora još iz slučaja drumske mafije, ja sam prestao bilo šta značajnije da govorim preko telefona. I supruga me pita zašto sam zvaničan preko telefona jer joj odgovaram sa „da” ili „ne”. Čak joj kažem da se nađemo „na uobičajenom mestu”. Mislio bi neko da se bavim kriminalom i da su to tajne šifre (smeh), a u stvari samo nemam poverenja tako da komuniciram. Da smo se sreli, rekao bih mu to uživo, ali nismo se našli. On je to čuo od direktora policije Milorada Veljovića jer je odluka o privremenom vraćanju pasoša odmah poslata u policiju.
To se dešava početkom decembra 2013, je li tako?
– Da, od srede, 4. decembra, do sledeće srede. Ta odluka je mogla tada da se opozove, i to je upravo Stepanović tražio od mene. Bio je jako ljut, grub i arogantan. Ne želim da govorim detalje, ali on je tad rekao da će se desiti sve ovo što se kasnije i desilo. On u tom trenutku ne da nije znao kad mi ističe mandat nego ni ja to nisam znao, ali pogodilo se. Tad mi je rekao: nećeš biti predsednik odeljenja od Nove godine jer si doneo takvu odluku, a razmisliću da te vratim u Palatu. Što je verovatno trebalo da bude neka vrsta kazne. I dodao je: imaš šanse da ostaneš u odeljenju samo ako opozoveš odluku. Ne sme sudija da se ucenjuje, a to je bio klasičan pritisak. Protiv toga sam se pobunio. I dan-danas ne prihvatam da tako može da se priča sa sudijom. Pritom nije mogao da me vrati u Palatu jer sam bio na slučaju Šarića i na još nekim slučajevima uprkos tome što mi je stvarno tada isticao mandat.
Zar nije praksa da se produži mandat sve dok sudiji traju procesi, tačnije dok ne donese presudu?
– Pa, tako je, stalno se produžava, ne postoji ograničenje mandata, a velike su komplikacije kada izađe član veća i dođi novi pa sve mora iz početka da krene. Ali ovo sam shvatio kao kaznu. Pa, šta će biti sutra kada budem trebao da presudim ako sada poslušam. Pomislio sam: ne zanima me ko stoji iza tebe i postoji li neko tamo ko je tebi nešto rekao, ni da li si ti u procepu, to je tvoj deo profesionalne biografije. Zaista ne ulazim u taj deo priče, niti mogu da ispravljam sistem.
Mislite da je i Stepanovića nego odozgo pritiskao?
– Ne znam stvarno. Ne znam kako je došao na to mesto, nisam bio ni u VSS ni u Skupštini, niti sam razmatrao njegovu biografiju pa da znam da li je struka, da li su rezultati ili nešto treće. Ne znam ni da li je imao obaveze prema nekome. Čujem da je bio dobar sudija.
Šta je bio ključni problem, što ste doneli takvu odluku ili što ga o tome niste izvestili?
– Ma, odluka. Da je ovo drugo, zašto bi tražio da je opozovem? Posle tog sastanka sam izašao baš rezigniran. Nije u mojoj prirodi da se svađam, on jeste govorio povišenim tonom, ja sam se trudio da to amortizujem. Sutradan, u nedelju, poslao sam tu poruku koja obeležava celu priču. Napisao sam da kao sudija ostajem pri svojoj odluci. Nije normalno da sudija tako brani svoju odluku.

Slušajući transkripte prisluškivanih razgovora još iz slučaja drumske mafije, prestao sam bilo šta značajnije da govorim preko telefona. I supruga me pita zašto sam zvaničan preko telefona jer odgovaram sa „da” ili „ne”. Čak joj kažem da se nađemo „na uobičajenom mestu”. Mislio bi neko da se bavim kriminalom i da su to tajne šifre

Verujte, isto bih sve ponovio. Niti sam prekršio neki zakon, niti sam radio bilo šta tajno i ispod žita. Ubrzo se pojavila i ona karikatura na engleskom, da i stranci razumeju, gde ja stojim pored novogodišnje jelke i čekam poklon, a Deda Mraz je Mišković. Tada sam shvatio da se to neće zaustaviti. O mom slučaju počinju da izveštavaju i elektronski mediji i „Politika”, i tada sam osetio potrebu da kažem da sam postupio po zakonu i uobičajenoj proceduri.
Znali ste da, ako se Mišković ne vrati, država Srbija dobija onih 12 miliona evra u kešu?
– Naravno. Ja sam isti sudija koji je potpisao najveće jemstvo u istoriji srpskog pravosuđa. Nije mi bilo svejedno. To je velika brojka i u svetskim okvirima, Mišković se nekad nalazio i na „Forbsovoj” listi, ali znao sam da to mogu da odredim toliko. Pritom, sin mu je bio u postupku, imao je posmatrače, na osnovu činjenica bilo je razloga da mu vratim pasoš. Posle, sve i da je pobegao, država bi dobila tih 12 miliona evra, a ja bih imao propust u karijeri. Ali u svakom slučaju, građani Srbije ne mogu doći u situaciju da, ako mu presuda bude oslobađajuća, naknadno snose troškove „izmakle dobiti”. Odnosno da mu se iz budžeta nadoknadi novac koji bi on eventualno zaradio u Londonu. Uvek sam postupao uz pretpostavku nevinosti i pokazalo se da sam bio u pravu. Plašio sam se samo da se nešto drugo ne desi na tom putu.
Šta?
– Pa zdravstveno da mu bude loše. Ali i tu sam razmatrao svaki put. Recimo, nisam mu dozvolio da ide u Igalo na lečenje iako je tražio, jer sam znao da istu takvu negu može da dobije i u Beogradu. On je i dalje bez pasoša. Putuje samo na Kopaonik i po Srbiji.
Ipak, nosite oreol Miškovićevog sudije…
– Tako mogu da budem i Šarićev ili sudija Joce Amsterdama, tako mogu da budem svačiji, a najmanje sam svoj. Sad više nisam ni svoj… Mislim da je tu zloupotrebljen širi aspekt, odnosno da je neko drugi imao pik na taj predmet. Te spekulacije da sam ja protiv politički, nemaju nikakvog osnova. Mene politika ne zanima, ni ljudi iz izvršne vlasti. Rečeno mi je da će se “Vučiću smejati sa Trafalgara ako Mišković pobegne”, ali to nema veze sa mnom, iako poštujem svaku političku funkciju. Mogli smo samo neformalno da pričamo o tome, mada nikome ne želim da se pravdam. Da me je neko pitao, ovako, rekao bih da sačekamo da vidimo hoće li se vratiti, ništa više.
Jeste li tokom rada na svim tim veliki predmetima i pre nego što je SNS došao na vlast trpeli neke pritiske?
– Ne, ovo je bio prvi put.
Ni sa Šarićem nije bilo nikakvih pritisaka?
– Ne, apsolutno.
A Vi ste insistirali u slučaju Šarić da Vam kaže detalje predaje? Zašto, šta Vas je tu kopkalo?
– Ličnost. Vi morate da procenite njihove motive. Vi ćete i sutradan kad budete odlučivali o sankciji, jemstvu, pritvoru takve stvari uzimati u obzir. Mnogo je važno da li se neko dobrovoljno predao, napravio dogovor ili su ga uhapsili. Hteo sam da vidim da li mu je neko nešto obećao. Ja bih u toj situaciji pitao dve stvari: Da li možete da mi garantujete bezbednost za mene i moju porodicu i pod dva – koliko mislite da ću da dobijem. Ali niko ne može u ime veća da vam bilo šta garantuje. Šta će biti na kraju znaju samo članovi veća. Mi smo dosudili 20 godina za šverc kokaina, ali to je vraćeno na početak. To mogu samo pravno da kažem. Ali da se podvuče da govorim pravno, da ne ispadne drugačije…
A šta mislite koliko sudija je spremno da kaže da nije normalno da se to radi, koliko među Vašim kolegama postoji onih koji će tako da odgovore na pritiske ili “sugestije”?
– Pa iskreno, ne veliki.
Interesuje me sistemski, je li to incident ili rak sa metastazama? Predsednik Posebnog odeljenja i predsednik Višeg suda su vrhunac našeg pravosuđa. Ako se to među vama dešava, kako je na lokalu i koliko njih nije odgovorilo porukom, već “važi, pišem”?
– Ne znam procentualno, ali bojim se da nije veliki broj onih koji bi bili spremni na tu žrtvu. Ja sam znao unapred, meni nije bilo potrebno niko ništa da kaže, bio sam svestan čim je krenuo disciplinski postupak i sve to što se dešavalo, da sam tamo nepoželjan i da je tu negde kraj moje karijere, bar sudijski deo.
Je li vredelo to sve?
– Pa vredelo je, ja bih to ponovo, kažem, to je bilo u meni, to je sastavni deo mog profesionalnog bića. Vi ne možete da odstupite od toga. Drago mi je da je prvostepena disciplinska komisija prepoznala da u tim mojim radnjama nije bilo disciplinskog prekršaja i kasnije po žalbi disciplinskog tužioca preinačena je na javnu opomenu. Smatram i da je ta javna opomena bila nezaslužena i sve što se dešavalo paralelno sa tim. Ja sam, na primer, pre podne bio u disciplinskom postupku, a pola sata kasnije sam sedeo i predsedavao sudskim većem.
A kada ste se vratili u Palatu, po nekoj razmeni predmeta trebalo je da dobijete predmet Maje Adrovac, ali niste mogli da radite?
– Dobio sam Maju. I Miru Marković sam dobio, koja je stajala nerešeno, ne znam koliko godina.
Čula sam od nekih sudija da je tamo bilo raznih opstrukcija. Prvo Vam daju predmet, pa zagube papire, onda vam ne daju kompjuter i tako ukrug?
– Pa dobro, kompjuter sam dobio, to sam nasledio od prethodnog kolege koji je bio tu u kabinetu, ali mnogo toga se desilo uz to. To me strašno pogodilo. Ja sam se bavio sportom od 10. do 19. godine i zbog zdravstvenog stanja moram i dan-danas da treniram kako bih se oslobodio stresa. Meni su lekari rekli – ne treba ti ništa, samo moraš redovno da trčiš, da li te mrzi ili ne, nebitno, moraš. Ja sam radio to na jednom poligonu koji je bio zatvorenog tipa, jer sam imao pratnju. E onda su mi i to uskratili.
A šta su Vam rekli? Gužva na poligonu?
– Ne. Jednostavno, on je iz pravosuđa, niko tu ne radi iz pravosuđa, njegov profil nije da bude tu.
A do tada je bio profil?
– To je na jednom vojnom i policijskom poligonu, jer je samo tamo moglo zbog obezbeđenja. Ja nisam ni u vojsci, ni u policiji i to je bilo obrazloženje. A ne mogu da trčim na Košutnjaku sa 500 drugih, jer obezbeđenje tamo ne može da me pokrije. A takve stvari se zabranjuju upravo na tom ministarskom nivou.

Problem je u komunikaciji i načinu na koji se postavljaju čelni ljudi sistema, način na koji se određuju sudije koje će unutar suda raditi između različitih odeljenja

Dešavalo se i da me ne zovu na vojne promocije, gde mlađi sin jedva čeka kad čuje one avione da ga vodim, gde su me redovno pozivali, odjednom više ne može.
Bili ste, faktički, na stubu srama…
– Ljudi koji vas do juče poznaju i tapšu po ramenu odjednom vam okreću glavu. Ja i dalje bivam sudija specijale još cele godine. Odjednom su prestali da me zovu i da držim predavanja studentima na državnom i privatnom Pravnom fakultetu i na Pravosudnoj akademiji. Pitao sam se da li mi je sad zabranjeno da pričam sa studentima? A baš sam voleo da pričam sa mladim i pametnim ljudima i da im prenesem deo svog iskustva. Pa ne bih im ja sigurno pričao o konkretnom slučaju i šta je meni Stepa rekao i zbog čega više nisam predsednik odeljenja.
Kako je biti advokat?
– Podeljena su mi osećanja. S jedne strane, ceo život mi je bio usmeren da budem sudija. Posle fakulteta sam čekao konkurs i zaposlio se kao volonter u sudu, te mi je to prava profesija. S druge mi je drago što sam u advokaturi otkrio jedno šire polje primene prava, sa masom ljudi sam u komunikaciji, mnogo slobodnije živim nego pre. Tu sam zahvaljujući porodici, supruzi i dvojici sinova pronašao sebe. Zahvaljujući prijateljima koji su bili uz mene i posebno jednom divnom gospodinu koji mi je omogućio da počnem da radim u jednoj kancelariji.
Nije Miroslav Mišković?
– Uopšte nije tog profila. Čovek živi i radi u Beču. U trenutku kada sam dva ili tri meseca čekao da me primi Komora, a već sam bio razrešen sa sudijske funkcije i bez primanja, u trenutku neizvesnosti koji je strahovit, kad dan prolazi kao večnost, on mi je pomogao. Ustupio mi je prostor za kancelariju i tako sam krenuo od nule.
Da li je Mišković ikada pokušao sa Vama da stupi u kontakt, možda da vam pošalje čestitku za Novu godinu?
– Ne, ne…
Kako ocenjujete rad Specijalnog tužilaštva, s obzirom na veliki broj i oslobađajućih presuda i odšteta koje smo platili i za stečajnu mafiju, Kneževića i ostale?
– Samo jedan egzaktan podatak recimo, koliko ljudi je bilo optuženo u tom nekom periodu, pa da vidimo koliko je oslobođeno i koliko je to procenata. I to će sve reći. Tu ne treba Vlada Vučinić da bude taj koji će da ocenjuje. Ako vidite da je 15-20 posto oslobođeno, to je lepo za sistem u smislu da funkcioniše. Gde nema dokaza, oslobađa se, ali nije dobro za tužioce.
Ipak je stvorena predstava o tome da su ljudi i u prethodnoj vlasti hapsili po političkim osnovama. Postoji zdrava logika, vidimo neke stvari, nismo ludi.
– Tačno.
I za kraj kad govorimo o samom sistemu, pravosudnom, dobro je da on bude predvidiv, ali ako Vam Stepa u decembru 2013. godine sve kaže šta će da se desi i to se ostvari, šta su onda u VSS odlučivali?
– On je podneo prijavu za težak disciplinski prekršaj tražeći moje razrešenje i disciplinska tužilja je prihvatila tu prijavu zdravo za gotovo. Oni su napravili tu jedan veliki propust u tome što su stavili sudiji na teret da je prekršio poslovnik, a ne i zakon. Sudija mora da komentarisanjem u medijima prekrši i zakon i poslovnik, kumulativno. Ne jedno ili drugo. Rekao sam “nađite mi zakonsku odredbu koju sam prekršio, ja ću priznati svoju glupost”. I onda se disciplinski tužilac žalio i utvrdio: “Evo, povredio si član 74 Zakona o uređenju sudova, koji govori o regulisanju odnosa sa medijima”. Ja sam se samo nasmejao na to, jer to znači da sam sam se bavio poslom portparola ili njegovim postavljanjem. To je kao da mi sude za pojas, a onda u drugom stepenu dodaju prekoračenje brzine. Oni su to morali da vide, ali to je bilo sastavni deo tog kompletnog pritiska kako bih se ja istisnuo iz tog posla. To je to, kompletan pritisak.
U sklopu toga bilo je zabeleženo da ste Vi ne samo poslali poruku novinarki “Politike”, već i razgovarali sa tim i tim novinarom?
– Novinar dođe u posetu kolegi, svrati do mene samo da se javi, a oni vide to preko kamera, pa mi i to stave na teret.
Ko je od kolega bio uz Vas? Podržali su vas Stejt department, zaštitnik građana, Savet za borbu protiv korupcije, svi oni su to ocenili kao grub pritisak na pravosuđe.
– Imao sam podršku Društva sudija i koleginice Dragane Boljević. Oni su stvarno u startu prepoznali, ali ostali nisu javno, osim sudije Majića koji je veoma argumentovano ispratio. Verovatno su se plašili da se javno prikažu.
Pitanje za kraj – da se sutra promeni vlast, da dođe neka druga vlast i da Vas predlože za ministra pravde ili predsednika suda, da li biste pristali? Ili ova vlast?
– Sve zavisi od tog trenutka i zavisi od toga ko bi predložio, ali razmislio bih svakako. To je moje osnovno zanimanje. Advokatura mi se dopala i proširila mi je neke vidike, video sam neko drugo polje primene prava, koje nisam mogao da vidim u specijali, ali ipak je moje osnovno opredeljenje bilo tamo. To je ono gde sam krenuo da radim kada sam završio fakultet. Čekao sam posao više od dve godine u sudu, krenuo kao volonter 1991. godine. To je bila teška godina kada su krenuli svi ti ratovi itd. I dok sam radio za markicu i zdravstvenu knjižicu, dolazio sam prvi i odlazio poslednji s posla. Ali sam oko sebe imao divne ljude. U jednom slučaju pre 2000. imao sam bojazan šta će u medijima biti kada presudim. Tadašnji predsednik Prvog suda Radomir Milikić mi je rekao: “Vlado, ti presudi po zakonu, a nemoj da brineš za bočne udare, tu sam ja”. E, sad vidite taj pristup.

Vladimir Vucenic foto oksana rgbKO JE VLADIMIR VUČINIĆ?

* Karijeru započinje 1991. kao volonter u Prvom sudu, a zatim kao pripravnik u Petom opštinskom sudu
* 1995. izabran za sudiju i narednih deset godina proveo je u opštinskom sudu kao istražni sudija, predsednik istražnog odeljenja i predsednik veća u krivičnim predmetima
* U Okružni sud dolazi 2005, a u Posebno odeljenje za organizovani kriminal 2006.
* Bio je sudija Višeg suda u Beogradu od njegovog osnivanja 2010. godine, a na mestu predsednika Posebnog odeljenja za organizovani kriminal bio je do januara 2014.
* Vodio istragu u aferi Bodrum, zatim prvu prodaju “Telekoma”, slučaj iznošenja novca na Kipar gde je jedan od okrivljenih bio bivši direktor Uprave carina Mihalj Kertes
* Kratko sudio u vojnom odeljenju u procesu protiv generala Momčila Perišića, gde je bio i predsednik odeljenja
* Tokom deset godina karijere suđenja organizovanim kriminalnim grupama, vraćena mu je, kaže, samo jedna presuda

NE BRANIM ŽANDARME IZ OSVETE

Prošle godine postali ste član tima advokata odbrane u slučaju “žandarmi” i prebijanje Andreja Vučića. Da li je to neka vrsta osvete Aleksandru Vučiću za sve što vam se desilo?
– Naravno da nije. Rekao sam da u poslu nikada nisam bio ličan. To znaju svi koji su sa mnom radili. Ne znam zašto bih se za bilo šta svetio Vučiću? Mogao je Andrej da dođe kod mene pre žandarma i pita da ga zastupam kao oštećenog, verujem da bih i u tom slučaju bio u tom postupku… Žandarme zastupam samo kao jedan od više advokata i to krajnje profesionalno.

KAKO SAM UBEDIO LEGIJU DA POŠTUJE SISTEM…

Kakav je Šarić ostavio utisak na Vas?
– Ne mogu to da vam kažem. Ne delim tako… Ne ostavljaju oni na taj način utisak na mene. Nego pokušavam kroz to uverenje koje imam i na bazi iskustva i tih dokaza da nađem slabe tačke eventualno u optuženju i u odbrani. I onda ako nađem, jednostavno kako teče postupak sve više verujem jednoj strani, a manje drugoj.
Kako ste rešili problem kada Milorad Ulemek nije želeo da Vam ustane na prvom ročištu?
– I to je smešna situacija… Baš tad sam sipao neke kapi u oči očekujući da će suđenje zakasniti. Ušao sam u sudnicu i ništa nisam video. Prozvao sam optužene, a pitao saradnike jesu li oni tu. Na kraju, kad mi se vid razbistrio, prozvao sam Ulemeka i pitao ga da li ima nekih zdravstvenih problema kad ne ustaje. Rekao mi je da ne ustaje jer ne poštuje sistem, a mene lično poštuje. Odgovorio sam mu da ja nisam tu lično, već da predstavljam taj sistem i ubuduće nismo imali taj problem.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar