INTERVJU, EVA RAS: Borim se protiv mita o Titu

Kada je dospela na crnu listu i reditelji je nisu angažovali, Eva je pomislila da bi mogla da počne da piše jer to može da radi sama, a sve što se napiše kad-tad bi moglo i da se objavi. Tako saterana u ćošak, počela je da se bavi i pisanjem i slikanjem

Proslavljena glumica i književnica Eva Ras godinu 2017. obeležiće kao veoma radnu. Nakon premijere filma „Tri nevina muškarca", u kojem je igrala jednu od glavnih uloga, a koji je premijerno prikazan u januaru ove godine, Eva promoviše svoj najnoviji roman pod nazivom „Srbijo, ljubavi moja". U intervjuu za „Ekspres", legenda srpskog glumišta, spisateljica i slikarka Eva Ras govori o svojim umetničkim počecima, stvaralačkom putu, glumi, književnosti, suprugu, bolesti s kojom se nosi duže od jedne decenije, i o svom životu, koji je nije mazio.
Vašu glumačku karijeru obeležile su brojne uloge, među kojima i one koje su Vam donele popularnost publike svih generacija. Mnoge će zanimati kako ste postali glumica, kako je sve počelo?
- Počela bih od kraja, od današnjih dana, kada sam već skoro 60 godina glumica. Mnogo puta sam pričala o počecima, to je davno prošlo vreme, ali skoro da niko ne zna da smo nagradu za životno delo „Aleksandar Lifka" na Festivalu u Subotici dobili iste godine Andžej Vajda, slavni poljski reditelj, i ja. Nije poznato ni da me je isti taj Vajda odbio na početku karijere, kada sam bila na kastingu za jednu od uloga u filmu „Sibirska ledi Magbet", koju je režirao kod nas. On u meni nije video buduću glumicu koja će trajati decenijama, a moja je najveća sreća što ja nisam bivša glumica, nego glumica koja još ume da zatalasa gledalište novim ulogama. Kad je Vajda rekao da sam obična žuta fleka i da mi neće dodeliti ulogu, sva očajna, bauljala sam kroz hodnike i bukvalno se sudarila s Makavejevim, koga su takođe odbili u „Avala filmu" za neki projekat. Taj naš susret, dok smo čekali autobus da iz Košutnjaka siđemo u grad, pretvorio se u istorijsku saradnju na filmu „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a". On je bio poznat po dokumentarnim filmovima, a ja sam se šezdesetih godina u prošlom veku najviše proslavila intervjuima koje sam davala za malobrojne novine koje su tada izlazile. Narod je odlepio na moje izjave jer sam između redova, koliko je cenzura dopuštala, graktala protiv Titove diktature. Mnogima je to bila terapija da prežive doba lažnog bratstva i jedinstva.
Šta biste danas rekli o Makavejevu?
- Dušan Makavejev me je razočarao jer sam dugo godina mislila da smo divno sarađivali, a onda se ispostavilo da je on mene samo iskoristio, a uopšte nije želeo da me učini slavnom. Tako sam, zapravo, ja njega mnogo pre razočarala jer sam mu otela deo slave. O toj saradnji i tom našem razlazu napisala sam roman „Sa Evom u Raj" jer sam htela da ostavim trag o jednoj umetničkoj saradnji dva genija u drugoj polovini 20. veka koji su se zbog slavoljublja odrekli jedno drugog. Taj bi roman bio isto tako veličanstven i da zamenim moje i Makavejevljevo ime imenima Gorana Bregovića i Emira Kusturice. Njima dvojici se isto to dogodilo, obojica su se proslavili, a i po njihovom mišljenju bi pravda bila da je samo jedan maznuo svu slavu. Ali film Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a" izaziva divljenje već više od pola veka, što pokazuje da smo uspeli da dotaknemo umetnost. Tako i crna mačka na mom nagom telu odoleva vremenu i govori o uzvišenoj, tragičnoj ljubavi sanitarnog inspektora i poštanske službenice.
Šta smatrate najvećim uspehom na polju glume i imate li neki nedosanjani san na tom planu? Šta je za Vas gluma?
- Najviše volim ulogu gospođe Smiljke u seriji Siniše Pavića „Srećni ljudi". To je najveća nagrada za glumca, da igra lik koji je on stvorio, jer njegovi junaci stižu u seriju direktno iz redova ovog naroda. Siniša Pavić je najveći pisac naše zemlje. U njegovim serijama ima na desetine uloga i svaka je istrgnuta iz vremena i prostora, svaki glumac je nagrađen samim tim što dobije da učestvuje u toj velikoj, istinitoj priči ljudskog roda koju on ume da pripoveda.
Nemam neostvarenih želja, otkada sam ostarila, vidim kakva je velika glupost bila što sam u mladosti odbijala uloge. Sve moje uloge mogu biti velike jer ih ja igram. Već više od 10 godina prihvatam sve što mi nude reditelji, i vidim da tako treba, bez glumatanja. Smatram da je vrhunac glume da glumac ne glumata, nego da doživi svoju ulogu kao deo sopstvenog života.
Kako ste postali pisac?
- Kad sam dospela na crnu listu i reditelji me nisu angažovali, pomislila sam da mogu da pišem jer to radim sama i sve što se napiše kad-tad može i da se objavi. Moje književno stvaralaštvo posvećeno je raskrinkavanju Titove vladavine. Uvek mi je bilo tesno u njegovoj državi, kao i obespravljenom narodu, jer tvrdnja da je on narod zbrinuo i mazio je falsifikovanje istorije. Bili su zbrinuti samo njegovi istomišljenici. Nisam nikakav mudrac kad tvrdim da nijedna diktatura u istoriji civilizacije nije bila pozitivna, pa tako nije mogla da bude ni crvena, Titova, osim za njegove čankolisce, koji zbog svojih malih ličnih koristi i danas previđaju dugu kolonu stradalnika. Oni svojim izjavama falsifikuju istoriju. U Evropi postoji Dan žrtava komunizma, ali ne i kod nas. A komunizam je sam dokazao da je neprimenjiv na čovečanstvo, urušio se sam, niko nije ispalio ni jedan jedini metak, i posle pada SSSR-a su oslobođene zemlje procvetale, a mi smo zbog mitomanije prema Brozu prikovani u nedaće. Srbija ne može od lopova i lažova da odahne i zakorači na puteve uspeha i prosperiteta jer lažima se ne stiže do cilja.

Makavejev me je razočarao jer sam dugo mislila da smo divno sarađivali, a onda se ispostavilo da je on mene samo iskoristio, i uopšte nije želeo da me učini slavnom

Budući da ste i dramski i likovni umetnik i pisac, u kojoj od tih oblasti se najlakše i najdublje iskazujete?
- Pisac pre svega treba da bude pripovedač koji priča priču. Kada sam počela, u mojim tridesetim godinama, da objavljujem romane, upisala sam dramaturgiju na FDU kako bih sprečila ogovaranja o tome da se amaterski bavim književnošću; „Ona nije ni pisac, nije ni glumica, ona je budala", kao da se pisanje može izučavati na fakultetima kao rimsko pravo! To nije bilo opiranje da dokažem da nisam to što jesam bila, jedna od vladajućih osoba, kraljica celetoida, kako ih danas nazivaju! Ja sam glumica koja piše romane. Po ulicama srećem mnogo ljudi koji traže moje romane. Od 2000, kada sam se ponovo vratila u srpsku književnost, objavila sam osam romana, tri zbirke pripovedaka i jednu zbirku jadikovki. Sve te knjige su imale mnoštvo izdanja, ali u ovom času su pristupačne samo po bibliotekama širom Srbije, što je veliki kompliment za moj književni rad jer su moje knjige uvek bile na spiskovima knjiga koje ministarstvo otkupljuje za biblioteke u cilju širenja visoke kulture. Dobila sam većinu književnih nagrada. NIN-ovu nisam dobila, a i to samo iz razloga što sam izjavila da me ne zanima nagrada koja je nebrojeno puta dodeljena pogrešnim piscima. Ali mojih knjiga nema u prodaji, svi izdavači su voljni samo novi roman da mi štampaju, a ne ponovljena izdanja. Uskoro punim 77 godina i sve se zanosim da će neki izdavač štampati makar moja izabrana dela.
Kad smo kod pisanja, recite nam šta Vas je motivisalo da napišete knjigu pod nazivom „Srbijo, ljubavi moja,", čiji je glavni protagonista Josip Broz?
- Moja knjiga „Srbijo, ljubavi moja" je neki vid borbe protiv mita o Josipu Brozu Titu. Ne mogu da verujem da je skoro 40 godina mrtav i da naši vladari još pothranjuju mit o njemu, a on je bio diktator. Znamo da diktatura i diktatori nikada nisu bili pozitivni. Sve što radim i pišem je protiv Tita. Protiv njega sam bila i za njegovog života. Naslov knjige nije samo patriotska nota, to je izjava ljubavi narodu koga cede i kinje celog mog dugog života. Mnogi lupetaju i okrivljuju narod, govore budalaštine da je mentalitet naroda takav, da ne ume da se pobuni i skine okove, a svi znamo u šta se izrodila desetogodišnja buna protiv Miloševića! Lupetaju kako ovaj narod voli velike vođe, voli da je potlačen, da je kriv za stanje u državi. Ja sam deo tog naroda i moj naslov „Srbijo, ljubavi moja" ne odnosi se na budžet i evroatlantske puteve koji vode u budućnost. Taj naslov je potvrda mog zajedništva s velikom većinom, koja suzi zbog odricanja što mora da puni budžet i u nemaštini ravna put Srbije ka EU. Nikada se nisam odrodila od mojih sugrađana, celog života idem peške ili gradskim, međugradskim prevoznim sredstvima, i znam kako nam je. Znam da ovaj narod herojski decenijama podnosi razne vladaoce koji ne brinu o zemlji i ne vole svoj narod. A kad kažem da je sada najgore, to govori o tome da su ljudi ranije imali šivaće mašine, sirotinja se krpila, a sada nema ništa i vadi iz kontejnera ono što su bacili oni kojima pretiče.
Naslov „Srbijo, ljubavi moja" se sam nametnuo kad sam odlučila da se umešam u resor koji ne bi trebalo da bude moj, da se bavim proučavanjem istorijskog perioda tokom kojeg se odvijao moj život. Digla sam glas protiv glorifikovanja diktature i diktatora, i tako sam došla do naslova „Srbijo, ljubavi moja", podsećajući na slavno delo „Hirošimo, ljubavi moja" francuske spisateljice Margaret Diras, koja je govorila o užasima Drugog svetskog rata. Moja Hirošima je Srbija. Želja mi je da ovom knjigom zaustavim falsifikovanje vremena i uzaludno veličanje komunističke vladavine, da dignem spomenik žrtvama, stradalnicima Titove slave... To je zapravo poruka istoričarima da primete i one koji mogu svedočiti o mučnom vremenu u kojem sam živela i živim, a koje falsifikatori malaju ružičastom bojom, ne obazirući se na žrtve. Uvek sam u svojim delima branila žrtve, bez obzira na to što istoričare ne zanimaju živi svedoci Titove diktature, ne haju za stradalnike, oni više veruju lažnim pečatima i bajkama u arhivima, pisanim sa predumišljajem, tvrdeći da se u nauci ponajmanje može osloniti na kazivanje očevidaca jer su njihova svedočenja sumnjiva, bolećivo lična, dok su falsifikovani dokumenti dželata verodostojniji jer su se svojski trudili kako bi zavarali tragove svojih zločina.

Živela istorija koja kliče diktaturi i diktatoru, zataškavajući istinu o stradalnicima! Prezirem kada blate srpski narod. Cela moja literatura ga brani. Nisam svojevoljno bila Titov pionir i, kad danas čujem sede starine kako to vreme pominju s nežnošću, meni se digne kosa na glavi. Imam još kosu i može da mi se digne. Ne da se ničeg ne sećam, nego ništa nisam zaboravila - Goli otok naše duge slobode bio je dirigovan s Briona u doba komunističke vladavine, a ne zna se ni danas koji su drugovi vladali jer maršal Tito ni fizički nije bivao prisutan u Jugoslaviji po osam meseci godišnje.
Strast za pisanjem odvela Vas je put novinarstva. Vaše kolumne bile su veoma čitane tokom poslednjih godina. Šta je bilo presudno da počnete da se bavite novinarstvom?
- Kako mi je karijera zapinjala posle crnog talasa, tako sam sve više pisala. Pisala sam duge reportaže u nedeljniku „Čik", kasnije se zvao „Zum reporter", a zajedno s pojavom interneta i digitalizacijom sveta dospela sam i u dnevne novine. Tri kalendarske godine sam pisala kolumne u listu „Politika" i 2009. godine postala najčitaniji novinar jer elektronika je udarala recke za svakog čitaoca onlajn izdanja, gde sam zaista bila popularna i među poklonicima, a i među protivnicima druga Tita.
Odvažnost u iskazivanju stava, i to bez dlake na jeziku, kao i to što se niste politički angažovali, mnogo Vas je koštalo. Čime ste platili taj ceh?
- Nisam dobijala ni uloge ni nagrade, pa sam snimala desetak filmova u Mađarskoj, pisala romane, slikovnice za decu... Ako ste glumu izabrali kao životni poziv, ne treba da obraćate pažnju na nagrade jer one uvek više govore o onima koji ih dodeljuju i o vremenima kad ih dodeljuju nego o vrednostima nagrađenih. Može se glumački vek preživeti bez nagrada. Moja biografija to najbolje dokazuje. Nagrade su me mimoilazile, a ipak trajem već 58 godina i još uvek nisam bivša, naprotiv, radim kao da mi nisu godine koje jesu.
Evo šta je hrvatski reditelj, scenarista i filmski kritičar Ivo Škrabalo pisao o meni: „Raspojasana, ali uvijek kultivisana erotika Eve Ras iskorištena je u nizu filmova za aluzije na sjebano društvo..." „Ljubavni slučaj" je prikazivao mračne strane života u tadašnjoj Jugoslaviji, ali mu je specifičnost bila u tome što je u osnovni dramski zaplet reditelj Makavejev protkao dokumentarne scene koje su se na eksplicitan način bavile temama seksa, nasilja i smrti i koje su filmu dale snažan crnohumorni ton, međutim, postao je prepoznatljiv po neuobičajenim scenama moje golotinje, pri čemu je zablistala scena u kojoj ležim na krevetu sa crnom mačkom na svojoj zadnjici. Ta scena je ušla u antologije svetske kinematografije i filmske enciklopedije.
Tadić mi je otkinuo glavu oduzevši mi staračku penziju, a nova vladajuća koalicija me još nije rehabilitovala. Porodičnim penzionerima do mog slučaja bilo je zabranjeno da rade uprkos tome što po Ustavu svaki građanin Srbije ima pravo na rad, bez obzira na to što od penzije ne mogu da prežive, a ako rade, onda im po zakonu obustave penziju. Posle mog slučaja su zakon modifikovali, i sada porodični penzioneri imaju pravo da zarade 5.000 dinara mesečno. Novine su gromoglasno pisale: „Eva Ras je pobedila državu!"
Ne bih više o mojoj penziji, osim što su me primorali da uzmem moju ličnu da bih mogla da vratim dug, a da nisam pristala, uzeli bi stan na ime duga. Prodani novinari su sugerisali svojim člancima da mi je država 2010. oduzela nacionalnu penziju, a to nije tačno jer nacionalnu penziju nikada nisam ni dobila. Nju dobijaju uglavnom oni bliski voždovima. A ja sam uvek bila protiv vlasti jer za mojih 76 godina života ovu su zemlju uvek vodili vladari koji nisu brinuli za narod i nisu voleli svoju zemlju.
Stalno ponavljam da se prilikom izbora između dva zla ne sme birati manje zlo, i proglasiti dobrim samo zato što nema boljeg, jer zlo ne može da postane dobro samo zato što nije ponuđeno dobro. Mehanizam vlasti ostao je isti iz vremena Josipa Broza, uvek se na narodu lome koplja i iz džepova građana isteruje sve što državi treba.
Otkad je Srbija postala višestranačka, stalno govorim da mi se ne dopada da predsednik Srbije bude i predsednik svoje partije, jer je to politički kič, a budući da se bavim kulturom, ne volim kič, mada priznajem da kič mnogima primamljivo izgleda, mnogo obećava, predstavlja se za ono što nije i pošto nije, onda agresivnije pokazuje da jeste to što nije... Volela bih da predsednik Srbije, dok je predsednik, makar se i lažno predstavljajući, bude i meni predsednik, koja nisam opčinjena njegovom partijom, to bi značilo da nas je ujedinio kroz svoju nestranačku ličnost, da voli sve nas koji živimo u zemlji gde on vlada. Ovako ja nemam ni predsednika ni zemlju u kojoj živim, i osećam se krivom!
Godinama prilježno negujete uspomenu na svog pokojnog supruga Radomira Stevića Rasa. Kako je izgledao život dvoje umetnika?
- Ras je bio genije, a geniji se retko kada rađaju, a pogotovo ih ne možete dekretom proglasiti za genije. Ali moram da priznam da je Ras zaboravljen iako je bio jedini slikar na planeti Zemlji u 20. veku koji je konstruisao novi vid ćirilične azbuke i ilustrovao mnoštvo udžbenika. Država ne brine ni o živima, Narodni muzej već 15 godina ne radi.
Moji vršnjaci još pamte kako smo Ras, naša ćerka Kruna i ja uvek išli utroje, kako smo bili pokretna slika, živi dokaz da ljubav postoji i da može da traje do smrti. Oni žive kroz mene, nisam ih zamenila ni na koji način, njih nema, a nema ni mene bez njih, oni su sa mnom, žive kroz moj život. Pišem romane o njima, kad igram uloge, prisećam se kako bi oni, sve što radim, činim u njihovom ozračju, što znači da smrt ne može da umanji ljubav koju sam osećala prema njima, a ni vreme patnju zbog gubitka. Da se nisu upokojili, možda bismo se rastali u najvećim svađama kao mnogi drugi, ali oni su umrli u najvećem jeku ljubavi, koja ne može da nestane samo zato što ih je Svevišnji pozvao k sebi, i ja ih sada trostruko volim i u svoje i u njihove ime, i oni se ne opiru, dozvoljavaju mi da ih volim kao da su na ovom svetu.
Ponekad mislim da strah od smrti potiče otuda što u Raju, gde nas je Svevišnji stvorio, nije bilo te pojave da naše telo pamti to doba, i zato se ljudi plaše smrti, jer kako da se ne plaše nečega što ne znaju šta je.

Ne mogu da verujem da je Tito skoro 40 godina mrtav i da naši vladari još pothranjuju mit o njemu, a on je bio diktator

Kad sam izjavila da bih volela da me strefi neki zalutali metak, ceo region se zgrozio, zaboravili su da sam majka koja je sahranila svoju ćerku od 24 godine, muža i roditelje, zaboravili su kako je moja tuga velika do neba. Samo čekam čas da im se pridružim pa kad se već ispaljuju neki kobni meci, ne bi bilo loše da jedan mene pogodi umesto nekog građanina života željnog.
Radomir Stević Ras umro je 1982. i ja od tada ni sa kim nisam. Otuda je i nastala moja čuvena izjava: „Stavila sam katanac na polni ogran." Nikada nisam prestala da živim s Rasom jer ima ljubavi na ovom svetu koje smrt ne može da poništi. Sve ove godine od kada njega nema, ne znači da ga nema u mom životu, sve što činim, činim za njega kao što sam činila i dok smo zajedno disali. Nikada nisam ni pomislila da bih mogla da ga zamenim nekim novim čovekom, štaviše, nisam nikada dozvolila da mi se iko približi posle njega. On je bio čovek mog života i to je ostao. Znam da ću ga tražiti kad stupim na stazu smrti, obilaziću vasionu da ga ponovo sretnem u njegovoj novoj dimenziji postojanja ako me se bude sećao na onom svetu, ako bi me prepoznao. Imala sam 41 godinu kad je otišao. Ne žalim ni za čim, ništa ne bih promenila, jer sam pobožna Jevrejka koja se pokorava volji Svevišnjeg. Sve je bilo kako je on zamislio da bude, i ja sam mu podjednako zahvalna i za dobra i za tuge koje mi je udelio. Ništa ne razumem na ovom svetu bez njega. Bog je sve. Sve što razumem, razumem samo zato što verujem u Boga.
Slovite za nekoga ko pravi izuzetne književne susrete, večeri za nezaborav. Kako izgleda Vaša komunikacija s publikom?
- Mnogo sam gostovala u Crnoj Gori, BiH, nema tog malog mesta gde nisam bila i više puta u Srbiji, jer ne samo da nema mojih knjiga nego nema ni knjižara više. Na mojim književnim večerima ja sam sama poput stendap komedije koju sam shvatila bukvalno, uđem u salu i u hodu pozdravim publiku, zatim stanem ispred njih i dva sata govorim što mi padne na pamet samo da bih ih zasmejala. Ne pričam o knjizi koju promovišem jer ako ja budem zanimljiva, kupiće i moju knjigu. Nema unapred napisanog teksta, nema režije, nema scenografije, a kostimi su gunjevi kojima privatno pokrivam svoje ostarelo telo.
Kad smo već kod Vaše čitalačke publike, poznato je da važite za informatički veoma obrazovanu osobu i da komunicirate i na taj način sa svojim čitaocima. Kako izgleda ta komunikacija i imate li neku anegdotu?
- Moji fanovi na društvenim mrežama su zabrinuti za moje zdravlje jer me već dugo leče od karcinoma, a moji hejteri, oni koji me mrze, oni uzvikuju: „Kako, Vi ste još živi, oni koji su imali rak, odapeli su odavno, Vi nemate rak, Vi niste bolesni, Vi ste lažovčina!" To uzvikuju kao da kažu: umri, baba, najzad, dosta više tvoje face među nama.
Kako pišete, imate li neke posebne rituale, pravila?
- Umesto rituala, ima prisećanja, jer u mojim pisanjima pokušavam da srušim ružičasti mit o vladavini Josipa Broza, koji živi i danas jer se stalno pothranjuje lažnim svedocima. Mnogi veruju čak i tvrdnjama mladih ljudi koji su se rodili posle vladavine Josipa Broza, a bezočno tvrde kako je to doba bilo pogodno za zemlju i građane. „Tito jeste bio autoritaran", i tu nema „ali", kako neke njegove pristalice i fanovi pokušavaju da ga ožive. Ko li je vladao zemljom za vreme njegove vladavine jer je Broz bio svetski putnik koji, većinom u toku godine, fizički nije bio prisutan u zemlji kojom je vladao?! Mnogo je još krutih mozgova i izvitoperenih umova, ideološki zatrovanih, zaslepljenih i ostrašćenih komunista i njihovih potomaka.
Ko su Vaši književni uzori, šta čitate, šta preporučujete?
- Biblija je moja omiljena knjiga, Stari zavet.
A u dramskoj umetnosti?
- Nije važno šta čovek radi, važno je da živi od svog rada. A da li je baba sera ili uvažena glumica, ipak su podjednako velike i male, jer nema velikih i malih, to su zablude koje šire nadmeni ljudi koji bi voleli da su oni nešto više od drugih. Bog nas je stvorio da smo pred njim svi jednaki.

Tadić mi je otkinuo glavu oduzevši mi staračku penziju, a nova vladajuća koalicija me još nije rehabilitovala

Vrlo ste hrabra, iskrena osoba koja neretko i na svoju štetu istupa, začoveči. Kako nosite to sve ove godine, turbulentne u političkom smislu, od Tita naovamo?
- Nisam hrabra, plivam kako me životne struje vuku. Olakšanje je što više ništa ne priželjkujem, ali dok ne umrem, a ne znam kada će se to desiti, do tada ja sam glumica i moram da se borim za uloge, da radim, da me ne pojede čamotinja tegobne starosti, i tako prihvatam sve ponude jer svaka ulogu koju igram postaje onoliko dobra koliko je ja mogu uzneti. Svaki put kad krenem na snimanje, zamolim Svevišnjeg da mi udeli još malo talenta, da me ne ostavi bez nadahnuća. Sve je na planeti Zemlji čudo, velika predstava Svevišnjeg, koji nam daje i uzima, treba da smo mu zahvalni za dobro, kao i za stradanja koje nam udeljuje. Stvorio nas je da budemo nalik njemu, usadio nam čula da vidimo svu lepotu kojom nas je okružio, to je uteha za sve naše muke.

LUPETAJU O POZITIVNIM MISLIMA KOJE LEČE KANCER

Borite se godinama sa opakom bolešću. Kako izgleda ta borba i kako se po Vašem mišljenju treba boriti s kancerom budući da mnogo ljudi deli Vašu sudbinu?
- Kad su mi saopštili dijagnozu, rekla sam lekarima u konzilijumu da sam sahranila celu moju porodicu, i ćerku od 24 godine, i da ne želim da se lečim, a doktorka Vesna Plešinac je rekla da će me i te kako lečiti jer smrt moje porodice nema veze s tim. „Vi ste bolesni, a mi smo lekari koji leče takve bolesnike." Rekla je to bez nežnosti, profesionalno, i ja sam razumela da sam ja još živa i da moram da se lečim jer sam pred Bogom odgovorna za svoj život.
Lečim se na Onkološkoj klinici u Beogradu, što svim obolelima od raka savetujem, da ne padnu u šake trgovcima zdravlja koji tvrde da leče bolest koju zvanična medicina još ne leči. Lupetaju o pozitivnim mislima koje leče kancer. Bezočno tvrde da smo se razboleli jer smo bili puni negativnih misli, ili nas nisu voleli ili mi nismo umeli dovoljno da volimo. Ja u takve mutne misli ne verujem. I pračovek je obolevao od raznih rednji, a nije bio tako suptilan da bi umeo da definiše šta je uopšte misao u glavi ako je verovati Darvinu da smo od majmuna nastali. Ni u to ne verujem jer da smo od majmuna nastali, zašto smo onda ipak tako trapavi da i vrhunski sportisti na Olimpijskim igrama padaju na dupe preskačući ovo ili ono, što se majmunima nikada ne dešava. Oni se uvek dočekaju na sve četiri. Najtrapaviji košarkaš ume da poleti kao anđeo, ali nikada kao ptica, mada idem na utakmice da vidim tu ogromnu energiju koja se valja po parketu i koja podiže igrače, stvara želju da se kače po obruču kao da će u mrežici sviti gnezdo za svoje potomke koji će posle njih možda umeti da lete između dva koša i oduševljavati one kojima Svevišnji nije udelio da budu tako vešti.