INTERVJU, ILIJA PETKOVIĆ: ZAUSTAVIĆU SUNOVRAT ROMANTIČARA

Danas je pred najvećim životnim izazovom da vrati OFK Beograd iz Treeć lige na stare staze, da ispravi sve brljotine moćnika koji i danas vedre i oblače srpskim fudbalom. Biće to teško, ali Ilija iz Knina veruje da ne postoje nemogući zadaci

On sve može i ništa mu nije teško. I sve što radi, radi s osmehom. I, danas, sa 73 godine života ulicom korača kao neko ko ima mnogo, mnogo manje leta. Uz to, svakog dana stiže na 100 mesta. Bez gunđanja i u dobrom raspoloženju. Kaže da mu je i misao bistra. Da li je baš tako?

Kad ste stigli u Beograd, na Karaburmu?

-Davno, bolje rečeno u leto 1964. Bio je to jedan od najlepših dana u mom životu, moj mali fudbalski praznik. Došao sam u glavni grad da postanem igrač, da odsanjam dečački san. I san je postao java - priseća se, naravno uz osmeh jedan od asova OFK Beograda i jugoslovneskog fudbala, legendarni Ilija Petković, mali veliki čovek iz Knina, čiste duše i gorštačke energije koja se i danas ističe u crtama njegovog neobuzdanog karaktera.

Kako je te 1964. izgledala Karaburma, Omladinski stadion?

-Bila je, bar tada, najlepši stadiončić u SFRJ. Bombona. Za mene i neka vrsta malog raja kojim je dominirao zeleni travnati teren. Bile su tu i čiste prostrane svlačionice, bazen za masažu… Pamtim, na stadionu i oko stadiona, i puno, puno cveća. Za nekog ko je stigao iz Knina, ko je 300 kilometara putovao na otvorenom kamionu da bi odigrao utakmicu u Makarskoj i vratio se prašnjav kući, sve to je bilo više od običnog susreta s lepšom stvarnošću.

Kao dečaćić iz provincije svlačionicu ste delili sa tadašnjima asovima OFK Beograda…

-Pre toga sam te čudesne fudbalere viđao samo u novinama i na filmskom platnu, u onim veličanstvenim "Žurnalima" koji su se prikazivali u svakom bioskopu, pa i u mom Kninu, uoči početka filmske predstave. Tada sam, za sva vremena, uz te velikane fudbala, naučio i jednu veliku istinu a to je da svlačionica nije samo mesto gde se fudbaleri presvlače već je i nešto mnogo više i vrednije, ona mala intimna radionica u kojoj se pravi timska atmosfera i iscrtavaju konture puta do uspeha. Priznajem da sam bio ponosan na sebe što sam delio taj veličanstveni stadionski kutak sa fudbalskim magovima poput Skoblara, Samardžića, Guglete ili Dakića.

Videlo se na startu da je pred vama blistava  fudbalska budućnost?

-Imao sam sreću, OFK Beograd je te godine bio užasno moćan tim, novu sezonu dočekao je kao vicešampion države. Za tu i takvu ekipu debitovao sam već u prvoj utakmici novog šampionata protiv Vardara na Stadionu JNA i postigao jedini gol koji je OFK Beogradu doneo dva boda.

Zašto ste igrali na Stadionu JNA a ne na Karaburmi?

-Bila je to priprema za meč sa Atletikom Bilbaom. Španci su tražili da se revanš utakmica igra pod reflektorima a kako Karaburma nije ni tada imala osvetljenje mi smo se protiv Vardara navikavali na ono što nas čeka na stadionu Partizana.

I izgubili…

-U Bilbau smo igrali 2:2, kod kuće smo doživeli poraz od 2:0. Bila je to utakmica Kupa sajamskih gradova Evrope. Mrežu Španaca čuvao je legendarni Iribar, jedan od najboljih španskih golmana svih vremena.
U Bilbau niste postigli gol ali ste odigrali sjajan meč. Španske kolege su o vama pisale isključivo u superlativu?

- Da, istina je. Najveći kompliment u njihovim medijima bio je možda naslov "Gento je dobio naslednika".

Veći i od onog koji je malo kasnije izgovorio legenda Stjepan Bobek:  "Dajete mi Petka,  napraviću Genta".

-Ko se ne bi sećao. Narastao sam pet santimetara od sreće. Gento je i danas fudbaler ispred čijeg imena piše "najbolje levo krilo madridskog Reala svih vremena". Laže onaj ko kaže da se ne bi osećao (pre)srećnim kad ga neko, sasvim je svejedno u kom kontekstu, poredi s takvom veličinom. Još kad to uradi Bobek…

Vežu Vas lepe uspomene za ovu fudbalsku legendu ne samo Partizana?

-Stjepan Bobek je bio ne samo veliki as, jedan od najvećih u svetu fudbala,  već i fudbalski intelektualac, gospodin i profesor ove čudesne igre. Takođe i (vele)majstor selekcije. Postali smo posle i veliki prijatelji. Taj njegov dobronameran stav uvek i u svakoj prilici i danas ističem kao ljudsku vrednost bez granica.

Jedan fudbaler OFK Beograda uzeo je čak i njegovo prezime?

-Da, Ninoslav Zec, njegov zet. Nije u fudbalu bio isto što i Stjepan Bobek, ali je bio uistinu sjajan fudbaler.

O još jedan čovek iz sveta fudbala  pričate biranim rečima?

-Istina. Reč je o nekom ko više nije sa nama. Miroljub Aranđelović Raki, legendarni fiziterapeut OFK Beograda, neko je čije ime izgovaram s iskrenim i ogromnim poštovanjem. Zavoleo me je od prvog dana kad sam stigao iz Knina. Koliko mi je to značilo glupo je i pričati. Ne znam šta je video u meni, ali znam da se od tada nismo razdvajali. Bio je čudesan lik, sjajan čovek, iskren prijatelj, glava ekipe za sve nas sa kojima je radio. Nenametljivo nas je hranio energijom, samopouzdanjem… Hvala mu još jednom za sve što je nesebično darovao i meni i mnogim ljudima oko sebe…
Pouzdano znam da je za Vas Sreten Banović  najveći fudbalski as koji je nosio dres OFK Beograda?

-Imao je OFK Beograd ne desetine sjajnih asova i moćnih fudbalera ali je Sretan Banović bio nešto sasvim posebno, nešto što niko drugi nije. Da bi ljudi danas shvatili tu fudbalsku veličinu izgovoriću možda prvi put i rečenicu da je bio Mesi onog vremena. Fudbalski virtuoz. Voleo je muziku, sjajno je svirao klavir, uživao je igrajući fudbal. Ali je uživao i u životu. S ponosom kazujem da je Banović najveći fudbalski boem koga sam ikad upoznao.

OFK Beograd je bio i ostao klub koji je imao i svoje navijače ali i klub za koji su, verovali ili ne, udruženo navijali i navijači večitih rivala?

-Karaburma je bila malo fudbalsko svetilište. Imala je neku posebnu hemiju, nešto po čemu se izdvajala. Nadimak "romantičari" nije slučajno rođen baš na našem stadionu. Dugo je ovaj epitet bio pečat tima koji su uz naše podjednako voleli i navijači dva naša najveća kluba. Igrali smo tada utakmice pred punim tribinama. Kapacitet je bio 28.000 mesta za stajanje a na utakmicama protiv Partizana i Zvezda okupljalo se i po 33.000 ljubitelja fudbala.

Sudbine i karijere mnogih fudbalera OFK Beograda bila bi verovatno sasvim drugačija da nije postajao onaj čuveni "džentlmenski sporazum"?

-Apsolutno tačno. Postojao je i poštovao se dogovor da večiti rivali ne pregovaraju sa igračima OFK Beograda. A koliko je OFK bio moćan u igračkom smislu dokaz je možda i to da su bile retke utakmice reprezentacije u kojima nije bilo nekog iz tima sa Karaburme. Uostalom, tako je i danas. Na SP u Rusiji igrala su i naša deca: Kolarov, Ivanović, Tošić…

Šta Vas čini apsolutno ponosnim iz dana kada ste bili prvotimac OFK Beograda?

-Puno toga. Između ostalog i to što sam bio u istom timu sa Skoblarom,  Samardžićem i Santračem, odnosno što sam pripadao i onom timu sa Karaburme u kome su, istina u poznim fudbalskim godinama, igrala dva neprikosnovena fudbalska asa kao što su Miloš Milutinović i Dragoslav Šekularac.

Imali ste i jednako uspešnu i trenersku karijeru. Ne poznajem, osim Vas, stručnjaka iz sveta koji se može pohvaliti da je radio i u Kini, i u Koreji, i u Japanu, i u Indiji…

-Ne znam ni ja. Japansku Fukooku sam preuzeo sa tri boda i spasao od ispadanja. Sa Inčunom, klubom iz predgrađa Seula, igrao sam na kraju sezone plej-of, što oni pre toga nisu igrali nikad. U Kini sam sa ekipom Šangaj Šenhua prvenstvo završio kao vicešampion. U Indiji sam bio selektor reprezentacije, kažu vrlo uspešan…

I kod nas ste radili kao selektor ne samo seniorske reprezentacije…

-U dva navrata bio sam selektor A tima. Bio sam i u stručnom štabu mnogih drugih srpskih i jugoslovenskih selekcija i ponosim se što sam uvek tu kad treba, kad mogu da pomognem mom savezu. Bio sam više od godinu dana angažovan i u stručnom štabu one čuvene reprezentacije koja je trijiumfovala na SP u Čileu, ali u Čile nisam otputovao zbog smrti majke. Uvek sam bio tu kad su me zvali i s radošću sam prihvatao svaki posao. To je moja filozofija, način razmišljanja. Ne petljam se u ono što ne znam i nisam neko koga drugi, kad ne znaju kako da opravdaju sebe i svoje neuspehe, nazivaju poltronom. Uvek i u svakoj situaciji sam Ilija Petković, čovek koji bezgranično voli fudbal. Takav sam bio, takav ću biti i ubuduće. Oni koji to cene hvala im, a za one druge baš me briga.

Sada ste pred možda i najtežim fudbalskim zadatkom u karijeri. Prvi ste čovek među dobrim ljudima raspoloženim da na fudbalskoj mapi Srbije sačuvaju slavno ime OFK Beograd?

-Boli sve ovo što se događa. Pre neki dan smo započeli takmičenje u rangu koji je najniži od kada klub postoji. Malo i simbolično, protivnik je bio tim beogradskog Radničkog ili klub jednako slavne tradicije. Nekada su ta dva kluba igrala pred desetinama hiljada navijača, a sada su odigrali meč pred jedva 100 gledalaca. Beograd, kao fudbalski grad, ne bi trebalo da ostane (gluvo)nem pred sudbinom ova dva fudbalska gorostasa.

Priča se da OFK Beograd trenutno ima samo dugove. Stadion je zarastao u korov, dres prvotimaca nose čak i kadeti jer drugih igrača nema a statistika opet podseća da čak 60 dojučerašnjih prvotimaca "romantičara" aktivno igra u klubovima širom Evrope?

-Dug je, kad se sve sabere, oko pet miliona evra. Nije to ni malo ni mnogo, svi klubovi sveta su dužni ali naša muka je duge priče i svodi se na to da u ovom trenutku nema priliva novca čak ni za osnovne potrebe. Tražimo rešenje, zato smo se i udružili, nadam se da će nam se i mnogi drugi pridružiti. Cilj je da klub ponovo postavimo na zdrave noge, da oživimo u pravom smislu reči našu čuvenu omladinsku školu, da se "romantika" ponovo useli na Omladinski stadion koji je takođe kao i ceo klub na infuziji.

Čini se da uprkos svemu niste preveliki optimista?

-Prvi put glasno kažem da nisam optimista. Ali, ne gubim nadu. Verujem da će se pronaći pravo rešenje. Vratili smo se korak unazad da bismo napravili dva unapred. Međutim, vreme u kojem živimo je nemilosrdno. Uz puno volje, dosta rada i malo strpljenja ništa zapravo nije nemoguće. Naša je obaveza, pre svih nas koji smo nosili dres ovog slavnog kluba, da taj klub i sačuvamo od gašenja - kategoričan je i nadasve iskren Ilija Petković.

U Penjarolu protiv Pelea

Malo je onih koji znaju da ste kao igrač nosili i dres urugvajskog Penjarola, kluba slavnog imena i jedne od najboljih ekipa svih vremana ne samo na Južnoameričkom kontinentu?

-Lepe uspomene. Igrao sam u navali u kojoj su još bili Roča, Omega, Spenser… Ova imena danas mnogima ništa ne znače, ali tada… Moj veliki minus je bio što nisam znao jezik, ali to me nije sprečilo da posle utakmica u dresu Penjarola budem proglašen za najboljeg igrača na turniru na kome je igrao i brazilski Santos predvođen Peleom.
antrfile

Fudbalsko samoubistvo s dobrom namerom

Neko je jednom napisao da OFK Beograd (osnovan još daleke 1911. godine) nije običan klub, jedan od mnogih koji traži svoj kutak na nepreglednoj fudbalskoj mapi, već da je stil života i večita bajka u borbi Davida i Golijata, iskonska ljubav prema suštini igre…

Da je tako shvatili su mnogi koji su kročili na Karburmu. I oni iz generacija iz prošlog veka, i ovi danas. Uostalom, svi kažu da nikad nije odigrano lepše finale Kupa Jugosavije od onog sredinim 60-ih kada je OFK Beograd sa 6:2 na Karaburmi isprašio izuzetno moćni tim zagrebačkog Dinama.
Na Karaburmi su gubili, bar jednom, i svi drugi koji su dolazili da igraju za bodove bez obzira da li su pristizali vozom ili vlakom iz Splita, Ljubljane Skoplja, Mostara, Sarajeva… Karaburmu i njenu fudbalsku romantiku upoznali su i evropski velikani poput Napolija, Fejenorda, Panatinaikosa…
-Zločin bi bio izbrisati s fudbalske mape glavnog grada mesto rađanja budućih reprezentativaca - kazuje Slobodan Mešanović, jedan od kapitana OFK Beograda (203 ligaške utakmice) iz njegovih slavnih dana. - Bili smo uvek posebni, krasilo nas je drugarstvo kakvo druge nije, družili smo se i privatno, porodično, sklapali kumstva… Bili smo i klub u koji je s radošću došao da igra fudbal i jedan genijalni Dragoslav Šekularac jer je u nama prepoznao ono što na drugim mestima nije. Nije ni tada bilo mnogo para ali smo verovali jedni drugima, mi klubu a klub nama. Zato s gorčinom i pričam o ovom što se danas događa OFK Beogradu, ali i uz nadu da će klub koji nosi ime grada uprkos svemu opstati i jednog dana možda ponovo biti ono što je bio.

Momčilo Moma Minić, koji je kao funkcioner ozvaničio 31 godinu staža u OFK Beogradu, između ostalog, kazuje:

-Bilo je kroz dugu i slavnu istoriju i uspona i padova. Verujem da se i iz ovog što nam se danas događa, uprkos činjenici da smo oduvek bili klub bez zaštite, može pronaći izlaz.

-Nekada su iza OFK Beograda - podseća Minić - stajali veliki sistemi poput Rubina, PKB, Centroproma ili Centrokopa, sistemi koji su s lakoćom u kasu kluba ubacivali neophodnu količinu novca. Danas je tako nešto nemoguće i zato moramo da razmišljam o privatizaciji kluba.

-Trenutno u Super i Prvoj ligi Srbije igraju dva tima OFK Beograda.  Standardni reprezentativci su Tošić, Kolarov, Ivanović… U našem klubu stasalo je i na desetine sjajnih trenera, selektora… Ono što u ovom trenutku ometa stabilnost kluba jeste i podatak da je 50 mladih igrača, uzrasta od 13 do 18 godina, otišlo ovog leta u druge beogradske klubove.
-Pokušavamo nemoguće, namera nam je da zaustavimo sunovrat, neophodna nam je pomoć moćnih ljudi.

-Nikog ne prozivamo, mi samo pozivamo ljude dobre volje da nam se pridruže da sačuvamo klub koji nije nastao preko noći. OFK Beograd je istorija i zato mora i ubuduće da živi - poentira Momčilo Minić.

-U jednom trenutku u OFK Beograd su stigli ljudi koji nisu bili dorasli situaciji i dogodilo nam se ovo što nam se danas događa - kazuje Aleksandar Saša Gajović, aktuelni državni sekretar za informisanje, iza koga je 60 godina prisustva i rada u klubu.

- Sada je najmanje bitno ko su ti ljudi, kako se zovu, ko je i kad pogrešio, povukao pogrešan potez.

-Ono što pouzdano znam jeste da iz svake situacije pa i ove postoji izlaz. Na dobrom smo putu, svi mi kojima je OFK Beograd u srcu, da tako nešto i pretvorimo u realnost. Neophodan nam je plan rada za naredne četiri godine.  Siguran sam da će OFK Beograd ponovo biti magnet za igrače koji hoće da nauče fudbal.
-Ponosni smo na to što je iz OFK Beograda u svet otišlo 60 fudbalera koji danas nose dresove klubova širom Evrope. Ponosni smo i na to što su poluge tima Crvene zvezde naši Krstičić, Rodić i Milić, što je bitan šraf u sastavu Partizana Zdjelar, što u mlađim kategorijama Zvezde i Partizana od ovog leta igra 16, odnosno 12 fudbalera koji su do juče bili na Karaburmi.
-Shvatili smo da se može živeti od svog proizvoda. Za četiri godine imaćemo najmanje tri igrača interesantna za fudbalsko tržište. Budućnost OFK Beograda je u odluci da ponovo budemo fabrika fudbala - zaključuje Aleksandar Gajović.

Tajna ubistva Bate Buatovića

Bili ste izuzetno bliski i može se reći veliki prijatelj s pokojnim Batom Bulatovićem, generalnim sekretarom Nacionalnog fudbalskog saveza koji je ubijen. Da li su se konačno saznali motivi tog ubistava i ko je bio egzekutor?
-Ne, ništa se i dan-danas ne zna. Bata je bio gromada od čoveka, spajala nas je ta ogromna ljubav prema fudbalu kojim je bio opčinjen. Sjajno smo sarađivali.