INTERVJU, IVICA DAČIĆ: ALBANCI SU PROBLEM, STRANCI TO SADA VIDE

Kada smo ušli u ovalni kabinet u kome sedi ministar inostranih poslova u grandioznoj zgradi neoklasičnog stila u Kneza Miloša, nismo primetili ništa neobično. Kabinet osrednjih dimenzija, na jednom kraju garnitura za sedenje, na drugom pisaći sto sa planinom papira. Ako bismo morali da zamislimo kancelariju čoveka koji je stalno na putu a pritom ima mnogo posla i rukovodi hiljadama ljudi, to bi onda bilo to. Naravno, pored vrata neizbežan veliki hjumidor, u njemu gomila kubanskih cigara, koje mu uz unikatnu interpretaciju „Miljacke" i Halida Bešlića, polako ali sigurno postaju zaštitni znak. Uostalom, levica i socijalizam ne idu bez „cohibe".

Stojimo nasred dobro ohlađenog kabineta i čekamo Ivicu Dačića. Posle tridesetak sekundi ili minut pomalja se dobro poznata faca iza te gomile papira. Priznajemo, uhvatio nas je nespremne. U takvim situacijama prvo pitanje je obično glupo, ili ipak nije.

Šta će Vam ta planina papira na stolu?
-Da vam kažem nešto, možda to izgleda haotično i neuredno, ali ja kad god sam u kancelariji čitam svu moguću poštu iz svih diplomatsko-konzularnih predstavništava širom sveta. Ranije su se pravili preseci tih informacija i izveštaji, ali da vidite, ima tu mnogo važnih podataka koji su od velikog značaja. Na primer, dobijemo u okviru jednog izveštaja iz Vašingtona i informaciju o procentima odbijanja američkih viza kod državljana iz našeg regiona. Na primer, procenat odbijanja kod građana Srbije je, recimo, 17 odsto, a kod Kosova je 45 odsto. Sad taj podatak nekome nije važan, ali meni jeste jer mnogo govori i mogu ga iskoristiti. I tako ja ostavim papir na stolu i s vremenom dobiješ ovoliku gomilu, ali savršeno se snalazim i tačno znam gde mi šta stoji, ne brinite.

Vratili ste se iz posete SAD. Mediji u Srbiji su objavili da je poseta bila uspešna. Ima li pomaka s Vašingtonom po pitanju Kosova?
-Imali smo dobre i korisne razgovore. Prvi put imamo jasne signale iz SAD koji govore da treba raditi i pronaći kompromisno rešenje. To je veliki pomak.

Koliko Trampov zet Džared Kušner može da utiče na promenu politike američke administracije prema Kosovu? Šta su konkretne promene u njihovom odnosu prema Srbiji osim spremnosti da saslušaju naše argumente?
-Kad je reč o SAD, ključno je iskoristiti promenu američke administracije za veće razumevanje srpskih interesa. Mislim da smo tu na dobrom putu. Promenio se pristup, dosad su SAD smatrale da je pitanje Kosova rešeno i da tu nema šta više da se razgovara. A sada su otvoreni za razgovor o kompromisnom rešenju. To je velika promena koja otvara mogućnost da Albanci odstupe od svog stava da nema kompromisa, da je priznanje jedino rešenje. Zato su kontakti sa Stejt departmentom, sa Vesom Mičelom i Pompeom, senatorom Džonsonom, savetnikom Boltonom, potpredsednikom Pensom i sa predsednikom Trampom i njemu bliskim ljudima, kao što je Kušner, od izuzetnog značaja.

„Ekspres" je pisao još pre mesec dana o tome da je najizglednija opcija za rešenje kosovskog pitanja da Zajednica srpskih opština bude formirana možda samo za četiri opštine na severu, ali da dobije izvršna ovlašćenja, a Kosovo da dobije status posmatrača u UN, poput Palestine. Kako Vama deluje ta opcija? Sve više se govori o razgraničenju i podeli, šta mislite koliko je to izvesno?

-Srbija želi kompromisno rešenje, ali nikad neće prihvatiti jednostrani akt o nezavisnosti Kosova.To znači da je neprihvatljivo svako rešenje koje se zasniva na tome, pa i ovo koje navodite. O članstvu u UN nikad nije bilo reči niti će Srbija to prihvatiti. A kakvo može biti kompromisno rešenje, za to služi dijalog, neka se iznesu sve opcije. Prihvatićemo samo ono što je u najboljem interesu srpskog naroda i Srbije. Imam puno poverenje u Aleksandra Vučića, jer sam se uverio svih ovih godina da čvrsto brani srpske interese. Ja mu pomažem koliko mogu da ojačamo našu pregovaračku poziciju time što je šest država povuklo priznanje, i što će taj broj biti sve veći. Jedno je sigurno, međunarodna zajednica uviđa da su Albanci problem za postizanje trajnog rešenja.

Da li je pre potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma realno očekivati i da li bi nama pogodovalo da se na prostoru severa Kosova napravi slobodna ekonomska zona?

- Srbija podržava ekonomsku saradnju sa Prištinom, a tema slobodne zone nije moja oblast zaduženja, jedino znam da je Vučić predlagao da u celom regionu bude slobodna zona trgovine, i da je Priština bila protiv.

Koliko je SPC učestvovala u diplomatskoj ofanzivi u vezi s Kosovom? Kakav je bio njihov doprinos u borbi za to da se Kosovu ne dozvoli da postane član Uneska?

- Ja sam zahvalan svima koji na međunarodnom planu pomažu oko Kosova, uključujući i SPC, SANU i druge institucije i organizacije. Najveći je svakako doprinos predsednika, Vlade i MSP-a.

U vreme Tadića i Jeremića, kada je 80 zemalja priznalo Kosovo, Vi ste bili prvpotpredsednik Vlade. Koliko ste tada učestvovali u formiranju politike prema Kosovu kad ih sada kritikujete?

- Spoljna politika Srbije je bila potpuno u rukama Demokratske stranke, Tadića i Jeremića. Nikad se s nama niko nije konsultovao, ni o pitanju, ni o Rezoluciji GS UN-a o prebacivanju dijaloga na EU. Čitava priča o savetodavnom mišljenju Međunarodnom sudu pravde u Hagu je započeta u poslednjim mesecima vlade Tadića i Koštunice, Jeremić je tada bio ministar spoljnih poslova.

Kad je poslat zahtev Međunarodnom sudu pravde za savetodavno mišljenje, s pitanjem koje se pokazalo pogubnim za interese Srbije, na koji način ste reagovali? Da li ste imali sugestije i da li su one uvažene?

- Kao što je poznato, ja sam na sednici parlamenta kao ministar kritikovao tu odluku da se ide na Međunarodni sud pravde sa tim pitanjem. Ja se nisam bavio spoljnom politikom, i zato kritikujem, jer su i oni tada mogli da rade kao i ja sada, da zemlje ne priznaju ili povlače priznanja. U toj prvoj godini najveći broj zemalja je priznao Kosovo. Kad je reč o Rezoluciji GS UN-a, Tadić je u dogovoru sa Ketrin Ešton promenio rezoluciju koju je Srbija prvobitno podnela. Potpuno je nejasno zašto, jer, kao što vidite, čak i Atina i Skoplje pregovaraju u UN-u, a ne u EU. To je izbacilo iz dijaloga Rusiju i Kinu, što je za nas bilo veoma nepovoljno.

Koliko ima realne vrednosti u političkom smislu u povlačenju priznanja Kosova?

- Ako nije bitno, što nas onda ne ostave na miru s tom temom i puste nas da se bavimo zaludnim poslom. Šta vi mislite, zašto to toliko smeta Prištini i nekima na Zapadu. Zašto stalno dobijamo signale da treba zastati sa tom inicijativom. Stalno traže neki tajm-aut. Pa kad nije bitno, šta vas onda briga.

Pa da li je bitno?

- Naravno da je važno. Sve su te zemlje članice Ujedinjenih nacija. Evo, ajde da zamislimo jednu situaciju. Šta ako neki problem koji ima veze s Kosovom dospe pred Skupštinu Ujedinjenih nacija... Da ne kažem da oni pod nečijim sponzorstvom podnesu zahtev za prijem u UN ili status posmatrača. O tome će odlučivati Generalna skupština i onda nije svejedno koliko glasova tu ima. S druge strane, oni su izgubili jer su od onog prvog naleta nakon samoproglašenja nezavisnosti samo gubili. Možda su neki sa podsmehom gledali na ovu čuvenu kartu na kojoj su obeležene zemlje koje su priznale i one koje nisu priznale Kosovo, ali su činjenice neumoljive. I to jeste uspeh.

A kako to tačno izgleda, šta znači termin povlačenje ili davanje priznanja? Da li to znači i zasnivanje diplomatskih odnosa između te dve zemlje?

- Ne. To je više forma. Jedna razmena diplomatskih nota. Nota je način komunikacije u diplomatiji. Znači, postojale su prethodno diplomatske note pojedinih država kojima su one priznavale međunarodni subjektivitet Kosova. Sada neke od tih zemalja povlače note o priznanju. Zato nije mali broj nezadovoljnih ovakvim razvojem situacije. Mi se ne predajemo, nećemo stati sa našim aktivnostima. Putovaćemo, objašnjavaćemo naše stavove, situaciju na terenu, tražićemo i borićemo se za naše interese. Srbija danas ima prijatelje svuda u svetu, možda više nego ikada ranije.

Kada je Vuk Jeremić pre neku godinu bio na Vašem mestu, slično je govorio, možda ne i činio, ali zbog takve „diplomatske aktivnosti“ njegova politika nazivana je diplomatijom na steroidima. Vodite li Vi takvu politiku?

- Neko od mojih saradnika je izračunao da u vreme dok obavljam ovu dužnost u proseku svake godine proputujem 200.000 kilometara godišnje. Znači, pet puta oko ekvatora. Ne može to biti merilo uspešnosti, ali mogli bi se reći da se trudimo i da trud daje rezultate.

Nije lako, a ponekad ni prijatno, verujemo...

- Bilo je tu i čudnih situacija. Recimo, putovali smo u jednu centralnoafričku državu. Putujemo našim malim avionom koji do odredišta mora da staje tri puta da dopuni gorivo. Pritom, nemamo dozvolu za prelet preko većine zemalja, ali zbog vremenskog tesnaca ipak krećemo na put i računamo da ćemo usput dobiti dozvole, što je, kada se radi o Africi, skoro nemoguća misija. Naši ljudi u ambasadama u tim zemljama besomučno zovu da nas najave i dobiju dozvole. Jesu to formalnosti, ali tamo administracija baš i ne funkcioniše, ljudi ne sede po kancelarijama, ne javljaju se na telefone... Ali rešavamo sve dozvole jednu po jednu i na drugom stajanju me obaveštavaju da treba u okviru poslednje etape da preletimo par stotina kilometara iznad teritorije Kameruna. Tamo haos, građanski rat maltene, nigde nikoga... Čekamo neko vreme, a onda sam tražio od saradnika da provere kakvu protivvazdušnu odbranu imaju na tom terenu.

I prošli ste bez dozvole?

- Preleteli smo bez dozvole na sopstveni rizik i ništa se nije desilo. Ali imali smo vrlo gust raspored i nismo mogli sebi da dozvolimo da se neplanirano zadržimo. Eto, izgleda da u opisu rizika posla šefa diplomatije nekada spada i mogućnost da ti obaraju avion iznad centralne Afrike.

Stalno govorimo o Kosovu, da li je to jedina tema u fokusu srpske spoljne politike?

- Svakako jeste u fokusu i sigurno je jedna od bitnijih tema, ako ne i najbitnija, ali sasvim sigurno nije jedina. Ukupna državna politika je danas konzistentna, samim tim i spoljna politika kao njen instrument. Jasno je proklamovan cilj evropskih integracija, ne libimo se da kažemo da želimo u EU. Ne libimo se da kažemo da danas imamo najrazvijenije moguće odnose sa Rusijom i Kinom, kao i sa Sjedinjenim Američkim Državama. Ponašamo se kredibilno i ozbiljno. Imamo prijatelje i imamo interese. Ne stidimo se ni jednog ni drugog.

U vreme vladavine Borisa Tadića javno je proklamovano da se naša spoljna politika oslanja na četiri stuba - Evropsku uniju, Rusiju, Sjedinjene Američke Države i Kinu. Da li je danas tako?

- Pre svega oslanjamo se na nas same. Znamo šta su naši interesi, a s druge strane neprestano demonstriramo da smo ozbiljna država koja drži i do svojih interesa, ali i do preuzetih obaveza. To naši partneri prepoznaju. Zemlje koje ste pobrojali su naši partneri, sa nekima delimo iste ili slične poglede, sa nekima manje, sa nekima više. Sa svima imamo odličnu ekonomsku saradnju, što je u moderno vreme najbitnije. Imamo prošlost u kojoj postoje različiti momenti, koji se ne mogu zaboraviti, ali isto tako sa svima njima gradimo zajedničku budućnost.

Kako podnosite toliko putovanja, odvojenost od kuće i porodice?

- Naravno da porodica najviše trpi u svemu tome. Deca mi odrastaju a da ja nisam deo toga u meri u kojoj bih to želeo. To niti može da ima cenu niti se može nadoknaditi, ali koliko god ja žalio, istovremeno imam i odgovornost prema sebi pre svega, državnim interesima, partijskim drugovima i političkim partnerima zbog obaveza koje sam preuzeo. Prema tome se neću nikada odnositi nonšalantno.

Da li udaljenost stvara probleme u funkcionisanju stranke čiji ste predsednik? Da li u SPS-u ima problema?

- Neću da kažem da je u SPS-u sve u najboljem redu, da ne bi zvučalo kao floskula. Mada je to tačno i najbolje opisuje situaciju, ali rezultati koje smo postigli na gradskim izborima u Beogradu i poverenje koje uživamo kod građana Srbije sve govore. Osim SNS-a i nas, građani maltene ne prepoznaju ozbiljnu političku organizaciju. SPS to jeste. Ona je stabilna konstanta od obnove višestranačkog sistema u Srbiji. Ozbiljna politička organizacija koja u svakom momentu može da jedan živi pluralizam unutarstranačkog života sintetiše u konkretnu politiku. Imam puno poverenje u ljude koji danas zajedno sa mnom vode Socijalističku partiju Srbije.

Godina velikih promena u MSP

Šta se dešava s najavom da će 40 ambasadora biti vraćeno u zemlju, dokle se stiglo s tim? Odakle manir da se na važna diplomatska mesta, na funkcije ambasadora i konzula, šalju pripadnici BIA?

- Kao što sam i rekao, ove godina će biti promena velikog broja ambasadora i generalnih konzula, pre svega jer im je istekao mandat. Kad je reč o BIA, ako mislite na Rodića, Bulatovića i Đorđevića, oni nisu pripadnici BIA, oni su bili direktori postavljeni od strane Vlade. Samo je u jednom slučaju ambasador postavljen kao dotadašnji pripadnik BIA. Ali i da ih ima više, ne bi bilo ništa loše. Naprotiv. Evo, šef CIA je postao državni sekretar SAD.

Koštunica je znao da će Miloševića izručiti i nije ništa uradio

U prošlom broju objavili smo intervju sa Obrenom Joksimovićem, koji tvrdi da je Koštunica potpisao nalog za izručenje Miloševića, šta Vi znate o tome?

- Što se tiče Miloševića, ne verujem da je Koštunica potpisao nalog za izručenje, jer je bio predsednik SRJ i to nije bilo u njegovoj nadležnosti. Ali da nije učinio ništa da se to spreči i da je prećutno sa tim bio saglasan, sa tim se slažem.

Marija Zaharova dolazi u Guču

Mediji su objavili da će portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova posetiti Festival trube u Guči na Vaš poziv. Čini se da s njom imate neki poseban odnos?

- Nije tajna da ja mnogo volim i cenim Mariju Zaharovu i da smo razvili jedan specifičan prijateljski odnos. Ona je sjajna osoba, glupo je da govorim da nam je naklonjena, to je valjda toliko očito i baš zbog toga mi je drago što će doći u Srbiju u privatnu posetu i biti naš gost. Verujem da će joj se i ljudi koji budu tih dana u Guči iskreno obradovati.