INTERVJU, IVO DANEU, KOŠARKAŠKI STRUČNJAK: Žućko je išao ispred nas

Imao je sjajan instinkt za koš. Odlično smo sarađivali. Dodavao sam mu lopte, a on je pogađao. Retko kad je promašivao. Levicom je uvek mogao da ubaci loptu u koš ili da navuče rivala na faul. Bili smo zajedno u reprezentaciji celu deceniju

„Žućko me je nazvao iz Padove, rekao je da ide kolima za Sarajevo pa će svratiti po mene.
Voleo sam da budem s njim i na terenu i van njega. Bio je jako inteligentan i harizmatičan. Na moju veliku žalost, direktor Zagrebačkog velesajma, čiji sam bio predstavnik u Mariboru, nije mi dozvolio da idem na tu revijalnu utakmicu. Nekoliko dana kasnije, držao sam oproštajni govor nad Žuletovim kovčegom u Aleji velikana u Beogradu. Tragedija."
Ivo Daneu se tiho nakašljao, a u nemom mimohodu krenule su slike. Žućkaste, ne od patine zaborava. Radivoj Korać, prvi Evropljanin koji je dobio poziv da obuče dres čuvenih Harlemovaca, 2. juna 1969, jutro nakon prijateljske utakmice sa selekcijom Bosne i Hercegovine na kojoj je upisao poslednja 33 koša karijere, krenuo je na predstavu „Kose" u beogradskom Ateljeu 212. Zavese od kiše ispratile su ga ka istočnim stranama Sarajeva. Na 12. kilometru - strava. Žućko je želeo da pretekne jedan „fijat 1300" čiji vozač nije želeo da ga pusti, a iz suprotnog pravca naišao je autobus. Košarkaški idol nacije nije imao ni vremena ni prostora da se izvuče. Direktan sudar. Užas! Selektor Ranko Žeravica sa suprugom Zagom bio je u kolima stotinak metara ispred Koraća i u retrovizoru je pratio prizor nestanka prvog košarkaškog Mocarta sa životne scene.
- Bio sam u kontaktu s Rankom. On i Zaga su prvi došli do Žućkovog automobila. Prizor je bio stravičan. Pokušali su sa reanimacijom. Naš Žule je bio klinički mrtav, ali njegovo srce je još dva sata radilo. Imao je veliko i jako srce. Vest se munjevito pročula po celoj Jugoslaviji, ali i Evropi. Zvali su sa svih strana i pitali da li je stvarno Žućko poginuo. Ljudi nisu hteli da veruju u ono što su čuli. Bila je to tragedija za sve nas.
Daneu je punih 14 godina bio član reprezentacije Jugoslavije, a čak 12 kapiten! Odigrao je 209 utakmica i ostvario neverovatnu zbirku plemenitih metala: zlato sa Svetskog prvenstva u Ljubljani (1970), srebro sa Olimpijskih igara u Meksiku (1968) te dve srebrne medalje s Mundobasketa u Riju (1963) i Montevideu (1967), kao i tri srebra i jednu bronzu na evropskim prvenstvima. Uz to, bio je MVP Svetskog prvenstva u Urugvaju, najbolji sportista Jugoslavije 1967, član je FIBA kuće slavnih od 2007. godine.

Prvi put u „plavom" tandemu s Koraćem zaigrali ste u decembru 1958. protiv Italije u Pezaru. Vi ste tada već bili starosedelac?
- U reprezentaciju sam ušao 1956. Nakon nešto slabijih rezultata i povlačenja generacije u kojoj su bili Loci Vilmoš, Engler Lajoš, Dušan Radojčić, Ljubomir Katić i Milutin Minja, selektor Aleksandar Nikolić je odlučio da podmladi tim. U tom periodu nije bilo evropskih i svetskih takmičenja pa su se organizovale prijateljske utakmice. Krajem te '58, gostovali smo u Italiji. Na scenu su stupili Đerđa, Kontić, Radović, Đurić, Kapelj, Gordić i Korać. Čak sedmorica debitanata igrala su protiv „azura". Žućko je na premijeri za reprezentaciju upisao 27 poena. Već tada se govorilo - zvezda je rođena.

Kako je izgledala na terenu ta zvezda?
- Imao je sjajan instinkt za koš. Odlično smo sarađivali. Dodavao sam mu lopte, a on je pogađao. Retko kad je promašivao. Levicom je uvek mogao da ubaci loptu u koš ili da navuče rivala na faul. Bili smo zajedno u reprezentaciji celu deceniju. Blistali smo u Riju na Svetskom šampionatu. Tada smo prvi put pobedili selekciju Sjedinjenih Država. Rusiju smo načeli u prijateljskoj utakmici pre šampionata 1961.

Da li je nekada u tom tandemu iskočila koja varnica?
- Jednom su beogradski novinari, 1963. godine, pisali da u meču protiv Sovjetskog Saveza ja namerno nisam hteo da dodajem loptu Koraću kako on ne bi postao prvi strelac šampionata. To nije imalo veze s pameću. Situacija je, zapravo, bila sledeća: Žućko na toj utakmici nije bio raspoložen, za razliku od Nemanje Đurića, koji je kad god bi dobio loptu, davao koš ili iznudio penal. A Neca je slobodna bacanja odlično izvodio. Pobedili smo „zbornaju komandu" sa 62:61, a Đurić je postigao više od polovine naših koševa. Naravno, Žućko je znao pravu istinu.

Vaša Olimpija i Žućkov OKK Beograd su bili neprikosnoveni u Jugoslaviji od sredine pedesetih, osam puta uzastopno bili ste pravci, svako po četiri puta. Kako je bilo igrati protiv Koraća?
- Teško, kako drugačije. Znali smo mi igrači celu noć u vozu od Ljubljane do Beograda da pravimo taktiku kako da se odbranimo od njega, a na kraju to ispadne uzalud potrošena noć. Njega nije bilo lako čuvati. Imao je neverovatnu startnu brzinu, eksplozivnost, tajming za ulazak pod koš. Bio je nezaustavljiv. Sećam se jedne utakmice Olimpije protiv OKK Beograda u Ljubljani. Vodimo nekoliko sekundi pre kraja pola poena, a njihova lopta. l znali smo da će igrati na Žućka. Trojica naših su krenuli na njega, a on se izvio u aut i pogodio. Da je bilo ko drugi odatle pogodio, svi bi to opisali kao nemoguć koš. Uz Koraća reč „nemoguće" nije mogla da stoji.

A kakav je bio van terena? Poznato je da je u Beograd prvi doneo ploču „Bitlsa" i džemper na V izrez.
- Van terena smo bili prijatelji, pogotovo kad je reprezentacija bila na okupu. Žule
je bio jedan poseban momak. Izvanredno inteligentan, dobar matematičar, odlično je igrao šah i ne znam da ga je neko pobedio. Malo se kartao. Imao je puno prijatelja iz sveta slikarstva i književnosti. Znam da je odlazio na književne večeri u Dom Ive Andrića. Voleo je balet i pozorište. Oko njega su uvek bile balerine i glumice. Na tome smo mu svi zavideli. Ali, koliko znam, ni sa jednom se nije nešto posebno zbližio, nijednoj nije dozvolio da ga osvoji. Žule je bio tako jednostavan, a tako popularan.

Vratimo se u Vaše detinjstvo. Drugi svetski rat proveli ste u izbeglištvu kao brojne porodice iz Slovenije u Srbiji.
- Moj otac je bio predstavnik „Putnika" u Mariboru. Imao je dosta prijatelja u Srbiji pa smo prebegli u Šumadiju. U jesen 1941, preselili smo se u Beograd. Kao deca, sve smo to prihvatali kao igru. Igrali smo se, tamo na Košutnjaku, dok su bombe padale po gradu. Svakog 20. oktobra - na dan kad je oslobođen Beograd - svoje društvo u Ljubljani častim pićem. Slovenija slavi 9. maj kao Dan pobede, a ja 20. oktobar. Iz Srbije smo se vratili u jesen 1945. godine.

Četiri godine kasnije ostali ste bez oca.
- Imao sam teško odrastanje. Ja, zapravo, nemam loših uspomena na detinjstvo. Naša majka je bila zlatna. Ona je napustila posao i brinula o nas četvoro dece. Sreća je da smo imali nešto zemlje, uzgajali smo voće i povrće. Nekako smo preživljavali. Nije bilo para za televiziju ili bioskop pa smo vreme provodili na igralištu. Voleo sam tenis. Ipak, nisam ušao u beli sport jer nisam imao para za reket i loptice. Išao sam u „Ljudski vrt" na fudbal. Jednom je fudbaler Maribora Janžeković vežbao penale i pogodio me u glavu. Kako sam sedeo na ogradi, pao sam unazad i ostao da ležim bez svesti. Tako sam otišao pod obruče i počeo da sakupljam lopte starijim igračima. Malo pomalo, počeo sam da pogađam koš.

Uprkos velikom problemu s vidom?
- Na jedno oko sam skoro slep od rođenja. Kad su navijači u Beograda hteli da me iznerviraju, skandirali su: „Ćoronja." Nije se, međutim, znalo na koje oko ne vidim, čuvalo se to kao tajna da me rivali ne bi udarali po toj strani da me povrede.

Znam da je odlazio na književne večeri u Dom Ive Andrića. Voleo je balet i pozorište. Oko njega su uvek bile balerine i glumice. Na tome smo mu svi zavideli

Iako skoro slepi, služili ste vojsku u Beogradu?
- Lekar u vojnom odseku kojem sam pripadao bio je krajnje iskren i rekao mi je da se ne usuđuje da me proglasi nesposobnim za služenje JNA pošto sam bio jako poznat sportista. To je bilo vreme mereno košarkaškom sezonom, 1962. na 1963. Vojnik s jednim okom?! Bili smo gore na Banjici u školskom puku, blizu Vojne akademije. Za moj dolazak u vojsku vezana je jedna anegdota. Rekli su mi da vojska počinje uvek 1. oktobra, a trebalo je da se javim 18. septembra. Stigao sam u kasarnu 25. Doček je bio nezaboravan. Postrojeni vojnici na pisti, a onda se potpukovnik Manojlović meni obrati: „E, dobro je što si došao, dosta si ti nas zaje..., sad ćemo mi tebe!" Nije bilo baš tako, ali ja, „Ćoronja", zadužio sam puškomitraljez u jedinici u kojoj su bili diverzanti. I tako sam proveo tih deset meseci. Zašto sam se baš tada odlučio za vojsku? Naredne godine bilo je Svetsko prvenstvo u Rio de Žaneiru. Prvih šest meseci nisam smeo da izlazim, a posle sam bio na pripremama reprezentacije. Zanimljivo je da je Olimpija pomerala termin utakmice s francuskim Banjoleom kako bih ja igrao, ali sam dozvolu za odlazak dobio tek oko podneva, a trebalo je do Ljubljane prevaliti 630 kilometara. Krenuo sam, ali automobil je ostao zavejan u snegu kod Šida. Ipak, i bez mene su pobedili i prošli dalje, mada su Francuzi uložili prigovor zbog neopravdanog kašnjenja utakmice.

Malo je falilo da u predvečerje OI u Meksiku, 1967. godine, kad ste izabrani za najboljeg sportistu Jugoslavije, a Olimpija je bila šampion države, okačite patike o klin. Uzeli ste iz Košarkaškog saveza Jugoslavije takmičarski karton i prijateljima rekli da je kraj. Koji su bili razlozi takvih Vaših tadašnjih razmišljanja?
- Imao sam velikih problema s direktorom Zagrebačkog velesajma, koji uopšte nije imao sluha za sport. Otišao sam u Meksiko praktično bez treninga i besan kao ris. U Rimu je bila romantična Olimpijada, već u Tokiju su na svakom koraku bili policajci, a u Meksiko Sitiju dočekale su nas studentske demonstracije i tenkovi oko olimpijskog sela tako da nismo izlazili puno u grad. Dobru stvar je napravio KSJ s planom da na Olimpijadu krenemo, umesto sedam dana, dve nedelje ranije radi aklimatizacije. Godinu dana pre Olimpijade, na Evropskom šampionatu u Helsinkiju, osvojeno je deveto mesto pa i zbog toga srebrna medalja iz Meksika ima jači sjaj.

Kad se pomene Meksiko 1968, onda se kao najavna špica pojave dva slobodna bacanja Vladimira Cvetkovića kojima je odveo Jugoslaviju u finale protiv SAD. S Cvetkovićem ste znali da se nađete na različitim talasnim dužinama?
- Pred početak priprema za Svetsko prvenstvo u Ljubljani, igrali smo prvenstveni meč protiv Crvene zvezde. Cvetković me je provocirao celu utakmicu. Govorio sam: „Cvele, nemoj tako" i „Cvele, žao će ti biti", ali on se oglušio na sve to. Kad je po završetku utakmice davao izjavu, rekao je da je to uradio u afektu. Smislio je tada čudno objašnjenje. Afekat je kad nešto uradiš u trenutku, a ne ono što radiš sat i po. I onda sam ja rekao - Ili Cvele ili ja? Ranko Žeravica je odlučio, i ja sam išao na Svetsko prvenstvo koje će ostati upamćeno, osim po tome što smo postali šampioni sveta, i po onoj poruci: „Luna vaša, zlata naša." Amerikanci su osvojili Mesec, a Jugoslavija planetu Zemlju.

Prijateljstvo s Cvetkovićem nije prekinuto?
- I neće biti. Kad god dođem u Beograd, Cvele me izgrli. Evo, i putem „Ekspresa" ga pozdravljam. Inače, u Beograd dolazim bar dva-tri puta godišnje. Imam dosta prijatelja. Moja Katja sa suprugom Sije Nikolića, Vesnom, održava veze ko zna koliko dugo. Uvek mi je lepo s prijateljima bilo da se viđamo u Beogradu ili u Ljubljani.

Rekreativno ste igrali tenis.
- Tenis je bio moja prva ljubav. Kad sam prestao aktivno da se bavim košarkom, onda sam uzeo reket u ruke. I dosta mi je dobro išlo. Kakav sam ja teniser, jako dobro može da vam kaže Pino Đerđa. Ne očekujte poređenja s Novakom. Moja porodica je njegov veliki fan. Ponadali smo se da će osvojiti Rim, ali u neke čudne vode je uplivao. Nerviramo se zajedno s njim. Ipak, verujemo da će od Rolan Garosa stupiti na liniju povratka.

Košarkaška loza je nastavljena. Prvo sin Jaka, a zatim i njegovi sinovi. Da li je tu posredi ona: kakav deda, takvi unuci?
- Jaka je bio dobar igrač. Na nesreću, povredio se pa nije uspeo da pokaže sav svoj potencijal. Došao je red na njegove sinove. Moj stariji unuk Jure je u timu prvaka Slovenije u konkurenciji do 17 godina, a drugi, Žiga, najbolji je sa ekipom do 15 godina. Volim da igraju, da su u sportu. Dobri su, ali nisu Dončići. Kad pomenuh beka Reala, finiš sezone je pokazao da je malo pregoreo.

Koliko se promenila košarka u odnosu na Vaše vreme?
- Sad se igrači sve više tuku. Sudije dozvoljavaju pravi ragbi na igralištu! Kod nas nije bilo takvih fizičkih kontakata i faulova. Ako te malo zakače po ruci, to je bio penal, a sada mora da te odnese u aut ili da te razbije da bi mu svirali. Uz to, sve su fizički spremniji, brži... Isto tako, u moje vreme, ako je ekipa imala više od pet grešaka u meču, nije mogla da pobedi, a sad imaju po 12-15 izgubljenih lopti i opet pobeđuju.

Rekli ste da talenat učestvuje u stvaranju dobrog košarkaša sa 20-30 odsto, a da je rad sve ostalo?
- Sigurno. Bez rada ne možeš ovladati tehnikom, podići fizičku spremu. Pre svega, moraš igrati. Ne smeš da se plašiš protivnika, nego da se nadigravaš s njim. Moraš da voliš igru. Mi smo se igrali košarke.

A ko je najbolje igrao?
- Uvek sam za Ćosića glasao. Krešo je sve znao, ali fizički... Slabo je jeo, samo je limunadu pio. Bio je najbolji tehničar-centar, koji je mogao da igra na svim pozicijama.

Imali ste odlične naslednike u plavom dresu. Kome je bilo lakše?
- Kićanović, Delibašić, Slavnić i Dalipagić imali su sreću da su imali pet ili čak sedam vrhunskih igrača u timu. Moja generacija je muku mučila protiv Sovjetskog Saveza jer nije imala dovoljno visokih igrača kao što su Divac i Rađa.

Kad je Slovenija bila domaćin Evrobasketa 2013, u „deželi" je vladalo mišljenje da reprezentaciju treba da vodi Slovenac. Vi ste stali na stranu Bože Maljkovića, koji je pre nekoliko nedelja postao predsednik Olimpijskog komiteta Srbije.
- Prvo da čestitam Boži na izboru za prvog čoveka nacionalnog komiteta. Dobar je čovek, prijatelji smo, a kakav je trener, dovoljno govore titule pobednika Kupa šampiona i Evrolige koje je osvojio s Jugoplastikom, Limožom i Panatinaikosom.

Željko Obradović je s Fenerbahčeom osvojio svoju devetu titulu u Evroligi. U čemu je tajna njegovog uspeha?
- Nema tajne, Željko je fenomen! Kad ga analiziraš, misliš da će mu srce pući, toliko se iznervira, ali sačuva hladne misli i povlači prave poteze. Navijao sam za Fenerbahče na ovom fajnal foru. Sigurno je Željko jedan od najboljih trenera koji su se pojavili u Evropi u poslednjih nekoliko decenija. Pitaju me kome je Obradović sličan po trenerskoj filozofiji, a ja kažem: nikome, nema takvog, njemu sličnog!