INTERVJU, MILE KEKIN: JA POKAZUJEM PRST, I TO PRETEŽNO SREDNJI

Mile i „Hladno pivo“ u Beograd dolaze jednom godišnje, što je taman da ne dosade, tvrdi harizmatični frontmen. On ističe da je od njihove prve svirke u SKC-u do sada to ljubavna priča kao iz romana, i da između Beograđana i „Piva“ ima hemije, ali one na prirodnoj bazi

Najpopularniji hrvatski pank-rok bend „Hladno pivo" ove godine obeležava 30 godina rada serijom koncerata u okviru regionalne turneje, a u subotu, 26. maja, održaće veliki koncert na Beogradskoj tvrđavi, na košarkaškim terenima KK Partizan. Tim povodom razgovaramo s Miletom Kekinom, hrvatskim muzičarem, glavnim tekstopiscem, pevačem i energičnim frontmenom „Piva", svršenim profesorom nemačkog i engleskog jezika, rečju svestranim i harizmatičnim tipom koji pred beogradski nastup poručuje da će svirka na Kalemegdanu biti prilika da dokaže da je „Hladno pivo" najbolje konzumirati uživo i u društvu istomišljenika, kojih u Beogradu nikada nije falilo. Kao i da će prošetati od „Džinovskog" pa do „Zatvorenih vrata", te nam svima poručuje da naučimo tekstove i plesne korake, dodajući da u Beogradu imaju fanatičnu publiku i da s nestrpljenjem očekuje taj dan. Naravno, u razgovoru za „Ekspres" Mile u svom maniru priča i o solo izletu, srpsko-hrvatskim odnosima, šta ga nagoni da piše, kako se zatekao u serijama i filmovima, gde mu je prijatnije, na bini ili pred filmskom kamerom, zašto ne veruje u komunizam...

Letos ste rekli da biste hteli da svirate jedan koncert u Beogradu, ali negde gde još nikada niste nastupali, i da predstavite sve što ste radili proteklih 30 godina. I zaista, želja vam se ispunila, beogradskoj publici obratićete se s tvrđave na Kalemegdanu. Šta nam spremate za taj dan?
- Iznenadićemo publiku s nekim gostima i pesmama koje nikada nismo izveli u Beogradu. Ipak treba 30 godina stisnuti u nešto više od dva sata. Biće i drugih lepih šokova, ali njih čuvamo kao keca u rukavu.

Relativno često držite koncerte u Beogradu. Kakva to hemija postoji između vas i nas?
- Dolazimo jednom godišnje, a to je taman da ne dosadimo. Od prve svirke u SKC-u pa do sada to je ljubavna priča kao iz romana. Valjda ima hemije, ali je na prirodnoj bazi.

Do sada ste koncerte u Beogradu držali u Hali sportova. Šta za vas znači promena ambijenta ovog puta?
- Dobro je promeniti okruženje. Hala sportova je znala pucati po šavovima, a ovo će biti naš solo koncert pod otvorenim nebom, što je, čini mi se, prvi takav nastup od SKC-a. Ako nas vreme posluži, moglo bi biti i romantično.

Na kompilaciji „Greatest Hits" mogu se čuti nove verzije pesama „Ne volim te", „Šamar", „Samo za taj osjećaj" i „Zimmer Frei", kao i brojni drugi vaši hitovi koji su vas doveli na top-listu regiona. Kako biste nam predstavili priču koju ste ispričali o tri decenije „Hladnog piva"?
- To je je priča o tri klinca koja su odlučila da im je dosta da sviraju na klupi u parku i da cugaju bambus. Većina ih nije znala ni da svira ni da peva, ali ih to nije sprečilo u naumu da postanu pravi bend koji svira, putuje i od toga plaća račune.

Prava poslastica na kompilaciji je saradnja s neponovljivom Josipom Lisac, s kojom ste otpevali pesmu „Soundtrack za život", intrigantan i neobičan spoj.
- Pre desetak godina nas je Josipa zvala u goste kad je imala promociju albuma. Mi, ko prava zlopamtila, to smo iskoristili i pozvali je na uzvratnu utakmicu. Josipa je strastveni profesionalac, a to je kombinacija koja je jako retka.

Šta Vas je inspirisalo na solo izlet?
- Osim panka, na mene je dosta uticao američki folk, ali i kantri i klasični rok. To je moj omaž velikanima tih žanrova. A tekstualno će to biti moja muzička autobiografija. Možda bude i nekakav mjuzikl potom napravljen prema tome. Album će se zvati „Kuća bez krova" i biće objavljen na jesen.

Vaša pesma „Reno 4" je autobiografska, govori o prvoj ljubavi, o prvom automobilu... Da li je reč o nostalgiji za tim bezbrižnim vremenima?
- Ne bih rekao da su ta vremena bila bezbrižna, kao što rekoh u pesmi, „puno mraka u fine kuće stane". Ali je ipak lakše kad imaš 20 i znaš da je sve još pred tobom.

Postoji li neko pitanje koje bi Vam smetalo da Vam postavim?
- Da. Koji šampon koristim? Kako mi se zove stilista? U čemu je tajna moja harizme?

A šta Vam smeta u našem društvu?
- Uzmite bilo koji album „Piva" i čućete. Mislim da su zatucanost i nasilje među top tri!

Kažete da je muzika Vaša psihoterapija.
- Ja ne pišem da menjam svet. To se možda moglo 1968. Ja pišem da pomognem sebi i drugima da ne poludimo, da se ne navučemo na drogu i turbo-folk.

Nekako se čini da smo svi mi sa ovih prostora pretežno potonuli u sivilo, depresiju. Šta mislite zašto je to tako? Ima li rešenja za to naše stanje u regionu ili mislite da to nije samo lokalni problem?
- Blaga depresija nam je trajno stanje, s tim se slažem. Ne verujem u neku skoriju promenu. Svako se treba pobrinuti za sebe i ne očekivati promenu odozgo u obliku nekog suvislog političara. Svako treba da otkrije svoj lek. Ja sam otkrio trčanje, pivo iz domaće radinosti i dobru muziku.

Pratite politiku Hrvatske, pretpostavljam i Srbije. Kako vam izgledaju ti naši toplo-hladni odnosi, šta mislite čemu sve to?
- Zagrevanje i hlađenje tih odnosa je jedna od metoda pomoću kojih se nesposobni političari regiona drže na vlasti. Naravno da pratim šta se događa jer sviramo većinom u regionu pa smo zavisni o našim nazovi političkim elitama.

Kako utiče ta situacija na vas umetnike i na međusobnu saradnju muzičara u regionu?
- Vrlo malo, rekao bih. Mi, muzičari, barem u ovoj rok branši, držimo se zajedno. Živimo od muzike i za muziku, i ona nam je na prvom mestu, iznad nacija i država.

Neretko komentarišete društveno-političku situaciju u Hrvatskoj. Imate li problema zbog toga?
- Verovatno neke radio-stanice manje vrte naše pesme zbog mog stava, tu i tamo me neki kanalizacijski portali uzmu na pik, ali mogu da živim s tim. Bilo bi mi teže da ćutim i da izlive besa i frustracije čuvam za prijatelje i familiju.

Stihovi nekih vaših pesama, baš kao i vaš prošli album, govore upravo o stanju u društvu i politici. Da li je to vid vašeg bunta? Kako publika na njega reaguje u regionu, a kako u inostranstvu?
- Svi reaguju dobro jer vide da nisu sami u svojim razmišljanjima. Kao što rekoh, to je više način da se konstruktivno nosim s tim stanjem nego oblik bunta. Bunt je kad izađeš na ulicu, kad se udružiš sa istomišljenicima i kreneš u konkretne akcije. Ovo što mi radimo je samo pokazivanje prstom, i to pretežno srednjim.

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa, koje je od petka na kioscima...