INTERVJU, MIRJANA SAMARDŽIJA: DIJASPORA JE DIGLA RUKE

INTERVJU, MIRJANA SAMARDŽIJA: DIJASPORA JE DIGLA RUKE

Foto: Ekspres/ Marko Đoković


Godinama je prva asocijacija na reč „dijaspora“ bila tetka iz Amerike ili Kanade koja će poslati koji dolar u majčicu Srbiju kako bi rodbina pregurala i ovaj mesec. Očekivanja su zatim podignuta na viši nivo pa je dijsapora postala sinonim za uspešne poslovne ljude sa Zapada srpskog porekla, spremne da pomognu razvoj države investicijama u privredu, donacijama, intelektualno…

Neki su tim putem krenuli, ali su se neki i opekli pa se povukli. Utisak je, naime, da je na dijasporu uglavnom gledano kao na prilično dubok džep iz kojeg se može dobro zahvatiti. Malo ko je, međutim, ovde shvatao da ljudi koji čine tu dijasporu, iako su Srbi, uglavnom funkcionišu po zapadnom modelu – što će reći, nijedno davanje nije bezuslovno. Bilo je sigurno i onih iz dijaspore koji su želeli da malo mešetare po Srbiji. Bilo je, međutim, i onih koji su u inostranstvu činili mnogo toga što im svakako nije donosilo materijalnu korist, a za cilj je imalo pomoć matici.

Pritom ta pomoć nije morala da bude nužno samo materijalna ili finansijska, već je, recimo, mogla da bude usmerena ka poboljšanju imidža Srbije koji je devedesetih godina prošlog veka dostigao najniži nivo u istoriji. Jedna od onih koji su pokušali da rade, pored ostalog, i na imidžu Srbije jeste Mirjana Samardžija iz San Franciska, ekonomsita, potpredsednica Fondacije Studenica, poslednja predsednica Kongresa srpskog ujedinjenja, nekadašnja direktorka Američko-srpskog ženskog kokusa, aktivistkinja za ljudska prava.

Sa svojom ženskom grupom inicirala je da pred Tribunalom u Hagu počne prvi proces za zločine protiv Srba u Čelebićima. Sprečila je donošenje rezolucije u Kaliforniji i Kongresu SAD protiv Srba za silovanje muslimanki u Bosni, tražila je da rezolucija bude protiv svih zločina i da se silovanje uvede u Ženevsku konvenciju.

– Lepo je sve to što sam uradila. Dobar je osećaj. Probala sam i mnogo drugih stvari da uradim, ali nažalost nisam uspela. Mislila sam da ćemo kroz Skupštinu dijaspore nešto uspeti, ali se na kraju isposatvilo da je to samo vic, da je to bez veze – kaže Mirjana Samardžija na samom početku razgovora za „Ekspres“.

Samardžija je u Beograd došla povodom Dana dijaspore, koji se organizuje treću godinu zaredom. Ne krije da je razočarana odnosom svih dosadašnjih vlasti u Srbiji prema dijaspori.

– Već znate statistike o tome koliko je Srba u rasejanju, mada ne postoji prava statistika. Država se nikad nije ni trudila da tačno ustanovi taj broj. Za vreme komunizma odnos sa dijasporom je bio odnos između protivnika. Vlast nije bila zainteresovana da uključi dijasporu u unutrašnja pitanja jer je za njih ona bila opozicija, predstavljala je opasnost. I to je tako ostalo i kasnije u sistemu. Za vreme rata devedesetih dijsapora se, međutim, angažovala. Ljudi koji su ranije napustili zemlju i koji nisu osećali da s njom imaju ikakvu vezu odjednom su se zainteresovali da pomognu svoj narod. Kongres srpskog ujedinjenja bio je dobar odraz toga kako je bilo. Od 1991. do 1995. godine brinuli smo za opstanak naroda, slali lekove, namirnice, novac i drugu pomoć, i radili smo na tome da se promeni imidž koji su Srbi stekli u svetu. Od 1995. do 2000. godine fokus dijaspore bio je na tome da se pomogne opozicija, da dođe do promena. Kongres srpskog ujedinjenja bio je uključen i u veliki skup dijaspore u Budimpešti 1999. godine.

Budimpešta je bila ključna tačka za mnoge stvari u to vreme.

– To je bila manifestacija truda da se pomogne da se politika ovde promeni. Kad je otišao Milošević, trud dijaspore usmeren je ka pomaganju procesa demokratizacije. Kao Kongres srpskog ujedinjenja, pokušali smo da se uključimo, da donesemo znanje koje ljudi iz dijaspore imaju o državnoj upravi, o sistemu vladavine. Uradili smo nekoliko papira za izgradnju infrastrukture, za formiranje agencije koja bi pomogla mala i srednja preduzeća. Na tome sam lično radila. Predali smo to Đinđiću i radila sam s njegovim ljudima. Ali na istom poslu radili su na nekoliko mesta u vladi. Probala sam, kao i ljudi iz Svetske banke, da ih sve povežem da ne bude dupliranja, da se sve radi na jednom mestu. Ali niko nije hteo da se odrekne svog dela, da sve prepusti jednom mestu. Tako od toga nije ništa bilo.

Šta ste još pokušali?

– Počeli smo da radimo na projektima za izgradnju civilnog društva. Imali smo projekte za jačanje nevladinih organizacija, da imaju aktivnu ulogu, da stvore neko udruženje i da komuniciraju s parlamentom. Preko USAID-a smo organizovali Američko-srpsku mrežu žena lidera. Imali smo 20 žena koje su bile vodeće na raznim poljima i njih smo 2012. godine doveli u Ameriku. Preko naših ženskih profesionalnih veza u dijaspori organizovali smo im sastanke s vodećim ženama iz njihovih oblasti delovanja.

Među njima je bila i Suzana Vasiljević, sadašnja medijska savetnica predsednika Srbije.

Da, bila je ti i ona, kao i mnoge druge. Nekoliko dana smo bili u Vašingotnu i nekoliko dana u Njujorku. Posetili smo razna naučna društva, ministarstva, Svetsku banku, Međunarodnu finansijsku korporaciju, Ujedinjene nacije… Vodili smo ih u Emily’s list. To je fantastična fandrejzing fondacija za žene političare. Upoznali smo ih sa ženskim kokusom u Kongresu. Tu se Slavica Đukić Dejanović upoznala s Nensi Pelosi, tadašnjom predsednicom Predstavničkog doma u Kongresu. Cilj je bio da im pokažemo primere kako žene rade tamo, da ih povežemo i da omogućimo stvaranje nekakve mreže i da zajednički radimo.

Da li je bilo efekata svega na čemu ste radili od 2000. godine do danas?

– To je bio naš trud, a šta je od svega toga bilo… Mnogo smo radili na formiranju Ministarstva za dijsaporu. Oni su potom organizovali Skupštinu dijaspore 2010. godine. Bili su delegati iz svih zemalja.

Toj skupštini je istekao mandat, a novi izbori nisu održani…

– Pa, nije tu ni postojao neki mandat, nije bilo nekog roka, a šta je zapravo bilo… Ljudi su došli iz celog sveta. Ja sam bila delegat iz Amerike. Ljudi su došli jer su bili spremni da rade. I jedva su dočekali tu priliku. Država je to lepo organizovala. Došli smo na tri dana, ali u tri dana nisu odvojili ni 15 minuta da nešto radimo. Sve vreme su trajali samo govori. Bilo je bez veze. Sve je bila samo šminka. Dolazili su ministri i oni su se tu fotografisali…

To je bilo 2010. godine.

– Da, došla sam tada. Sledeće godine Skupština dijaspore nije bila ni organizovana. To je obično održavano oko Vidovdana i nekakvo obaveštenje trebalo je da dobijemo još na proleće kako bismo uspeli da se organizujemo. Mi koji dolazimo iz Amerike, znate, moramo da planiramo unapred jer to je prilično dalek put. Ali dolazi proleće, a ne stiže nikakvo obaveštenje. Pokušali smo da proverimo hoće li biti te skupštine, ali su nam rekli da još ništa nije dogovoreno, da još nije odlučeno… U stvari nisu ni hteli da se ona održi.

Zašto?

– Šta im to treba?

Mislite li da su očekivali da će ljudi iz dijaspore samo doći, ispisati čekove i vratiti se nazad?

– Ne znam. Dakle, te godine nije ništa održano. Sledeće godine sam došla i videla sam šta je u pitanju. Jer sve je to bila najobičnija predstava, običan vic. Uopšte nije bilo namere da to bude konstruktivno telo, a mi koji smo došli računali smo da će biti. Tada sam podnela ostavku. Ovde vlade jednostavno nemaju nameru da uključe dijasporu ni u šta. Sve druge države imaju način da olakšaju dijaspori da glasa. Ali kod nas, recimo u Americi, morate da idete u konzulat u Čikago ili u Vašingon. A Amerika je velika. Ja bih morala 1.000 dolara da potrošim da odem u Čikago i da prenoćim tamo da bih glasala. Pa ko će to da radi?

Zar nije bilo organizovano glasanje i u Kaliforniji?

– E, to su jedne godine organizovali. Znate šta, tamo je 100 ljudi glasalo, i to onih ljudi koje su oni kvalifikovali, koji su imali pravo glasa. A došlo je i mnogo ljudi koji nisu mogli da glasaju.

Zašto?

– Nisu bili na njihovom spisku. Ali je zato došlo 19 posmatrača iz Srbije. I svi su otišli u šoping a da biračka mesta maltene nisu ni videli. A onda su se vratili u Srbiju i rekli da niko tamo i ne glasa, da ne treba ni organizovati izbore tamo. Sve je to sprdnja, vic!

Imate utisak da državu zapravo nije briga za dijasporu?

– Oni ne žele da je uključe ni u šta. A imali su prilike i kroz tu skupštinu. Ja sam uradila studiju o tome koliko je od 2000. do 2010. godine dijaspora doprinela državi. Kada se ta statistika uporedi sa statistikama ostalih 196 zemalja sveta, videćete da je u tom periodu naša dijaspora bila sedma na svetu po tome koliko je davala po glavi stanovnika. I to je naš doprinos. Za tih 10 godina naš finansijski doprinos bio je ekvivalentan vrednosti 13 odsto BDP-a Srbije.

Koliko je to novca bilo?

– Oko pet i po milijardi dolara godišnje. To je oko 55 milijardi dolara za 10 godina. A u budžetu Srbije je 0,02 odsto išlo Ministarstvu za dijasporu. Šta vam to govori, koliko je želela ova država da ima ozbiljne veze s dijasporom?

Zašto je to tako?

– Nisu želeli da im neko smeta, naročito da se dijaspora uključi u politiku. Mi manje-više svi živimo u demokratskim zemljama i znamo kako sistem funkcioniše. Ako bismo se uključili, želeli bismo da utičemo. Tražili bismo veću transparentnost, koja ovde nije poželjna.

I sami ste pre petnaestak godina želeli da investirate u Srbiju, ali ste odustali. Zbog čega?

– Ja se bavim finansijama. U Srbiji tada investicija nije bilo jer nije bilo poverenja. Mislila sam šta može da se uradi prvo da se to poverenje zadobije i da se onda ide dalje. Po mom mišljenju, to je trebalo da bude nešto konkretno, sa brzim i očiglednim rezultatima. A kad bi se drugi uverili da to funkcioniše, oni bi doveli druge investitore. Imam mnogo poznanika koji su me tada stalno pitali ima li prilika za investicije u Srbiji. Rekla sam im da ću se raspitati. I dobro sam istražila. Kao osoba iz finansija, ja sam veoma pažljiva, konzervativna po tom pitanju. I mislila sam da su nekretnine dobra prilika. Obrt je brz. Sagradite stambeni kompleks za godinu-dve, prodate stanove, izvučete kapital i idete dalje. I to se vidi da li ide ili ne ide. Došla sam da vidim kakva je situacija s hipotekama, kakva su pravila, kako ide proces za odobrenje izgradnje…

To je bilo veoma komplikovano tada.

– U Americi odete u Privrednu komoru i dobijete spisak šta vam sve treba i gde to nabavljate. Sada to možete i onlajn, a tada je sve bilo na jednom mestu. A na koliko sam ja mesta ovde išla… I još je neko hteo da mi naplati da mi „otkrije tajnu“ šta sve treba da uradim. Onda sam videla kako se gradi. Ko potplati nekoga, može da radi mimo pravila, taj dobija dozvole za ovo i ono. Neverovatno!

Ali neki pomak je ipak napravljen. Srbija je sada na 43. mestu na Duing biznis listi Svetske banke. Prošle godine bila je 47. Da li biste sada pokušali nešto?

– Ne, ja ne bih još. Ne verujem dok sama ne vidim. Tada sam bila zaposlila advokata, imala sam razgovore sa stranim bankama da vidim kakve su mogućnosti s hipotekama, bila sam u Prajsvoterhausu… Sve sam temeljno radila. Da je to bila samo moja investicija, možda bih i rizikovala. Ali pošto su bile tuđe pare u pitanju,nisam smela. Vratila sam se i rekla da nije vreme. Mnogi su bili razočarani. I došli smo do toga da je sada dijaspora digla ruke. Mnogi u dijaspori su digli ruke. Toliko puta su probali nešto, ali su nas iznova odbijali.

Ili su samo pokušavali da izvuku pare iz dijaspore?

– Znate, svetski prosek onoga što dijsapora daje u zemlju je 50:50. Pola ide kroz direktne investicije, a pola kroz doznake. U Srbiji je taj odnos 93 odsto u doznakama, a samo sedam odsto u direktnim kapitalnim investicijama. To je strašno. U Izraelu je obrnuto. A to znači da nema poverenja da se ovde rizikuje novac. A ni država nije imala nikakav program. Na kraju sam otišla kod Dinkića i rekla mu za ovaj podatak. On mi nije verovao. Pitao me je ko su moji izvori. Rekla sam Svetska banka, EBRD… On je bio ministar finansija, a nije znao to.

Ili se pravio da ne zna?

– Pa sad… A onda mi kaže da imaju programe. Kaže, evo imamo spisak 93 prilike za investicije. Spisak?! To nije program, to je spisak! Program je nešto sasvim drugo. Nemate ništa razvijeno. Srbija ima znanja i pored odliva mozgova, ali nema programe da se to znanje uključi u biznis. Postoje statistike koje pokazuju kolika je u drugim zemljama integracija između obrazovanja i biznisa. Srbija je na polovini onoga što je u EU. Imate najvitalniju profesionalnu dijasporu. I mnogi se angažuju na neki način, ali nema toga dovoljno. Sve je to individualno. SANU pokušava nešto, oni su svesni toga, i pokušavaju da uključe tu svoju naučnu dijasporu, ali s praktične strane to je slabo. Prvo, mislim da veliki broj ljudi koji je na pozicijama u Srbiji nije kompetentan za ta mesta. Oni misle da je sada došlo njihovih pet minuta i daju na šofere, „mercedese“, a ne na razvitak programa. A koliko je ova zemlja investirala u školovanje ljudi koji su otišli, koji su biseri? Mi dajemo poklon celom svetu. Ova zemlja investira toliko novca na izgradnju ovih talenata i ništa ne dobija nazad. To dobijamo mi u Americi, i to besplatno.

Srpska dijsapora, konkretno u Americi, nije baš jedinstvena.

– Nije uopšte. Mi smo ogromni. Koncentrisani smo na nekoliko mesta. Stara dijaspora bila je tamo gde je industrija: Pitsburg, Filadelfija, Klivlend, Detroit…. Imate zatim Njujork, pa San Francisko, gde god su tehnologija i edukacija, Boston… I tu su grupacije koje su možda povezane. Globalna veza je postojala dok je postojao Kongres srpskog ujedinjenja.

On više ne postoji?

– Bila sam predsedica sedam godina i ja sam ga zatvorila. Sve ima svoje vreme. Vreme za to je prošlo. Dok je bilo pomoći narodu, svi smo bili angažovani. Dok je trajala borba za demokratizaciju, svi smo bili angažovani. A onda, kad je počeo proces demokratizacije, kad se videlo kolika je korupcije u Srbiji, koliko to ne ide i koliko odbacuju angažovanje dijaspore, ljudi su rekli da imaju pametnijeg posla.

U novembru su izbori za Kongres u SAD. Koliko tu dijaspora može da pomogne da se više čuje glas Srbije u Kongresu?

– Prvo treba da imate dijasporu koja zna šta hoće i koja ima neki glas. To smo imali kroz Kongres srpskog ujedinjenja. Toga više nema. Ne postoji više zajednička organizacija na nacionalnom nivou. A i šta bismo više tražili od Kongresa? Srbija više nije faktor.

Možda zbog rešavanja kosovskog problema?

– A šta je tu rešenje? Koje rešenje ima smisla? To nije jasno. Ima ljudi koji govore da je Kosovo naše i da ne damo Kosovo. Ali taj voz je prošao. Šta onda? Da se dobije neki deo Kosova? Mi kao Kongres srpskog ujedinjenja imali smo veliki problem. Stalno smo radili s Vašingtonom, stalno sam išla tamo i razgovarala sa svima. Ali kad vi nemate odnos sa Srbijom, nije jasno ni šta Srbija hoće. I pitaju vas koga vi uopšte predstavljate. Da li to što govorite predstavlja stav Srbije. I kad su ljudi iz Srbije dolazili u Ameriku, da li su probali išta? Imali su na raspolaganju neverovatno mrežu jer smo po celoj Americi imali direktne predstavnike. Mogli su da nam kažu šta hoće, da se dogovore s dijasporom, da nas angažuju…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar