INTERVJU, PETAR BOŽOVIĆ: Bolje bi nam išlo da se zovemo Šljivadija

Naš teatar je toliko bledunjav da mu uopšte ne treba nikakav pritisak. Davno je postao benigan, a svi govore o nekakvoj angažovanosti i osavremenjivanju pozorišta. Prave kritičke predstave i nema sem pamfleta koje prave Frljić i društvo, uriniraju i seru po sceni, dođu iz Bitefa razne pederske grupe i onda se ovde svi oduševljavaju kako je to pomak

Ozario se kada je čuo da u njegovom omiljenom kafiću u neposrednoj blizini Ateljea 212 služe šljivovicu. Jedino nju priznaje za rakiju.
- Dajte odmah. Gde god da sednem nude samo kajsiju i dunju, niko šljivu da iznese. Nema rakije u Srbiji bez šljivovice. Pitam se ko li i kako proizvodi te silne dunje i kajsije - požalio nam se bard srpskog glumišta s kojim smo nazdravili u čast priznanja koje mu je u Jugoslovenskoj kinoteci uručeno veče pre našeg zakazanog razgovora - Zlatni pečat za doprinos domaćoj kinematografiji. Uloge u trilogiji Živka Nikolića, "Čudo neviđeno", "Lepota poroka" i "U ime naroda", glavna rola u ostvarenju "Tajna Nikole Tesle" Krste Papića, kao i uloge u filmovima "Leptirica", "Lepa sela lepo gore", "Crni bombarder", "Braća po materi", "Nož" biseri su iz bogate i pet decenija duge karijere Petra Božovića koji, kako kaže, ne voli da gleda svoje filmove ni da se osvrće za onim što je uradio na filmskom platnu.
- Nemam neki pogled na svoj doprinos zato što se još uvek ne osvrćem i ne sabiram nekakve rezultate, nadam se da i neću to činiti za života. To je nagrada od meni najdražih kulturnih institucija koje imamo i koje su se sačuvale uprkos svim nasrtajima na njihovu egzistenciju od posle rata kada su od filmskog materijala pravili gumarabiku za čizme za radnike, pa do borbe za zgradu Kinoteke koju su svim silama hteli da otmu ovi što prave potrošačke centre i nemaju gde nego baš na istorijskim mestima, a ova zgrada je znamenita po tome što je bila opština Beograd i zato ju je trebalo po svaku cenu sačuvati i ne dozvoliti da se u njoj prodaju patike. Sve u svemu, bitka je dobijena, ali za rat ne znam kako će i šta će biti. Što se tiče drage Kinoteke, sve je u redu zahvaljujući ljudima kao što je bio gospodin Zelenović i zaista sada prelazi u prave ruke, kod Jugoslava Pantelića, i vidim da tu ima razumne politike po stručnosti i znanju, a ne po partijskoj pripadnosti na koju smo se, nažalost, navikli, pa nam je postalo skoro svejedno.
Kako da se odviknemo od toga?
- Ne znam recepte, znam samo da se ponašamo kao stoka. Kad su posle prvog demokratskog talasa koji nas je zapljusnuo naši prvi izabranici naroda ušli u Skupštinu, prvo su imali period navikavanja na nošenje odela i pristojnih cipela, a kad su se obukli, obuli i najeli u restoranima gde za dinar može da se ukonači i da se ždere ceo dan, onda su se setili da su im mali ti poslanički dodaci, pa su vareći i podrigujući rekli da im je to malo i da hoće još, još, još... Kao prasad koja ždere i grokće... I tu su se jedino složili sve ovo vreme, nisu se složili oko gorućih pitanja kao što su Kosovo, odliv inteligencije, zaštita ćirilice, nepismenost... I šta se desilo? Umesto da narod uzme motku i otera ih odatle, jer oni su u ime naroda došli, kleli su se u narod i za narod su se žrtvovali, ali već kod prvog obroka zaboraviše narod. Za sve ovo vreme nijedanput se ne zapitaše o kulturi, zašto je najniži budžet, svega 0,6 odsto, ni opozicija slavna koja se diči evropskim vrlinama ne pomenu to, bože sačuvaj... I onda vidite gde živite.
Iako zaboravljaju narod, narod ih opet bira...
- Kaže prepametni i slavni Njegoš "pučina je stoka jedna grdna...". I šta tu ima više da se kaže.
Često citirate Njegoša, da li je on srpski ili crnogorski pesnik? U Crnoj Gori je bilo inicijative da se dan rođenja Njegoša čak slavi kao državni praznik.
- To je slično kao sa Teslom, samo što je s njim lakše jer hoće Hrvati da ga prisvoje iako se Tesla nije rodio u Hrvatskoj. Smiljan je bio u Austriji kada se Tesla rodio, to je današnja teritorija Hrvatske, tako da je to smešno. Ali ovo što se ovaj isti narod gloži i zove ovako ili onako... Mislim da bi sadašnja zvanična politika u Crnoj Gori dala sve da nije Njegoša iz loze Petrovića koji su se svi zvali Srbima. To nisam ja izmislio, postoje pisani podaci, vidite samo kralja Nikolu koji je bi svesrpski kralj, njegova je čuvena pesma "Onamo namo za brda ona..." kad će on jedanput doći, on je imao u glavi Dušanovo carstvo i zato je onako bezumno navalio na Skadar i ubio 12.000 Crnogoraca, što je za Crnu Goru katastrofa genetska. Još su mu sinovi ubili komandanta Laza Boškovića i napravili razdor u Crnoj Gori koji i dan-danas traje. Niko ne govori o uzrocima nečega nego samo kako je sad, šta kako je sad, sadašnjost je samo zbir posledica čiji su uzroci u istoriji, a vidim i istoriju prekrajaju i svašta rade. Ali to radi ceo svet, nije to slučaj samo kod nas. Kad bi čovek sad poželeo negde da živi i da kaže gde ovoga nema, ne znam gde bi. Verovatno se i Eskimi dele na Inuite i Laponce. Pa do pre 15 godina u čuvenoj demokratskoj Švedskoj nisu smeli da govore svojim jezikom, to su mi pričali glumci koji su ovde gostovali, nisam to izmislio.

Ovaj crnogorski premijer, ovaj mali Marković, kaže da će Crna Gora postati još demokratskija. I on je kao strateg koji misli o Crnoj Gori ne znam šta, a ne misli o još jednoj rani u sopstvenom narodu, o još jednoj podeljenosti na tako malom prostoru

Kao Srbin iz Crne Gore, kako ste doživeli njihov ulazak u NATO?
- Čestitao sam.
Kome?
- Nije to važno.
Milo Đukanović kaže da bi ako bi pitali značajan deo crnogorske javnosti, odgovor bio da Crna Gora ne treba da uđe u NATO i da bi njihovi argumenti kao što su NATO bombardovanje 1999. i tradicionalne bliske veze sa Srbijom bili pogrešni jer je zapadni Balkan neupitno deo evropske kulture.
- O čemu se onda radi u toj demokratskoj državi? Ovaj njihov premijer, ovaj mali Marković, kaže da će Crna Gora postati još demokratskija. Pa, čoveče, to bez plebiscita ne može da se radi! I on je kao strateg koji misli o Crnoj Gori ne znam šta, a ne misli o još jednoj rani u sopstvenom narodu, o još jednoj podeljenosti na tako malom prostoru kao da smo bogu skrivili nešto.
Ispade da je Crna Gora korak ispred Srbije.
- Ispred Srbije su kilometrima svi... Kad bismo mi mogli da ostanemo gde jesmo i da ih zamolimo da nam se samo jave ponekad, makar dopisnicom da vidimo kako su. Neka odu, srećan im put.
Na RTS je povodom stogodišnjice Solunskog procesa nedavno emitovan snimak predstave "Apis" iz 1988. godine koju je u Narodnom pozorištu režirao Dejan Mijač. Igrali ste Dragutina Dimitrijevića Apisa, jednog od najkontroverznijih ličnosti u našoj istoriji o kome se i danas vode polemike da li je bio heroj ili izdajnik...
- To je stvar sad gledišta sa Balkana i gledišta drugih na Balkanu. To ujedinjenje balkanskih država nikom nije odgovaralo, Balkan je na putu svakoj velikoj sili, od Rusije do Velike Britanije kojoj su svi na putu, i Arktik i Antarktik... Apis i "Crna ruka", to su neki idealistički pogledi na svet. Ali to ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage i danas nas proganja u tom rojalističkom svetu.
Nosimo etiketu divljaka?
- Od tada se to vuče. Pa da, oni kao da su u rukavicama ubijali i trovali svoje kraljeve, nekako elegantno.
Kao dvostruki dobitnik Sterijine nagrade, kako tumačite ovogodišnji presedan ili skandal, kako su ga mnogi nazvali, s nedodeljivanjem nagrada, dok su u žiriju raniji dobitnici tog priznanja?
- S jedne strane, može se reći da su se oni nalapali Sterijinih nagrada pa im niko nije dobar. Ali u poslednje vreme je svašta urađeno da se Sterijino pozorje svede na ništa, i dosta su i uspeli u tome podvođenjem pod razne kriterijume, osim da ostane onaj osnovni kriterijum, a to je domaća drama. Iskreno, došlo je do devalvacije. Možda su to naglo uradili, da je tu bio neki dogovor i širi pretres predstava pred Pozorje i da su dogovorili neke kriterijume, bilo bi u redu, ovako je ispalo s neba pa u rebra, kao da su zaverenici. Ne znam ko je tu bio Apis, ali izgleda da će ih vešati.
Miki Manojlović je odluku obrazložio namerom da se postavi pitanje osrednjosti u našem pozorištu i odnosa države prema kulturi, dok umetnici nezadovoljni odlukom smatraju da je žiri popustio pod političkom presijom.
- Naš teatar je toliko bledunjav i bez pigmenata da mu uopšte ne treba nikakav pritisak. Davno je postao benigan, a svi govore o nekakvoj angažovanosti i osavremenjivanju pozorišta. Baš bih voleo staro dobro pozorište.

Nevladine organizacije nas uče kako da volimo dete, a ono može da izlema učiteljicu kad hoće jer je taj dan imalo manjak cinka i gvožđa u organizmu. Može i roditelje da odalami ako mu slučajno kažu da mora da popravi ocenu

Kad je domaće pozorište postalo bledunjavo?
- Otkad je društvo izgubilo interes za kulturu i bacilo pozorište na milost i nemilost. Mislim da to ovom društvu i odgovara jer prave kritičke predstave i nema, osim pamfleta koje prave Frljić i društvo, uriniraju i seru po sceni, dođu iz Bitefa razne pederske grupe i onda se ovde svi oduševljavaju kako je to pomak. A sledeći pomak od pišanja verovatno će biti sranje na sceni i očekujem da će istaknuti pozorišni radnici reći kako je to fantastično s velikim „Aaa" i velikim „Ooo"... Možda sam ja postao džangrizavi starac kome ništa ne valja, ali meni se to ne dopada.
Nezainteresovanost za kulturu je došla s demokratijom i tranzicijom?
- Uništili su sve što su mogli, prvo velike firme „Geneks", „Ineks", „Univerzal", a onda su nam uzeli sve banke. Odakle toliki interes stranih banaka da u svakom selu ima filijala, a naše to nisu mogle, ma nemoj! I koliko uzimaju godišnje, da se zna sve to. Uzeli su i sve fabrike duvana na kojima piše „This is poison for your health". Kakva je to licemernost! Uzmu ti ono što najbolje ide, onda te izbombarduju i ne kažu ni izvinite, preterali smo. Ne, svi smo kolateralna šteta.
I to počinjemo da zaboravljamo, a nije bilo baš tako davno. Oni koji su glasali da nas bombarduju, sve češće nam dolaze u goste.
- Neka dolaze, nećemo da vodimo rat sad s njima, ali molim gospodo, uradili ste to i to i zahtevamo da nam platite sve to, pa ćemo tako ući u EU. Prvo su nas uništili i ponizili, i sad nam kao daju donaciju od milion evra. Šta će meni donacija kad sam živeo kao car, zašto da mi ti daješ kao slugi?
Ima li izlaza za Srbiju?
- Naravno da ima izlaza iz ovog jada, samo moramo da se okrenemo sebi i ovoj bogatoj zemlji, uz vraćanje kulturi, s malo vere. Zar nas nije crkva održala 500 godina, po čemu smo mi to bili poznati, osim po ono malo manastira koji su ostali neporušeni. Šta mi da branimo? A zemlje koliko hoćeš, proći sad Šumadijom, pa to je milina...
A sela nam pusta.
- Pa beogradizacija, ali to je počelo posle onog rata. Industrijalizacija plus elektrifikacija jednako socijalizam. Pogotovo teranje sa sela, to su kulaci, oni su smatrani državnim neprijateljima. Država je tada mogla da zaposli, gradila je stanove, imali smo kredite sa Zapada. Pa, ko je pravio vikendice od tvrdog materijala osim nas, to su kuće bile. Idoli su bili drugi, sad postaše pevačice, manekeni, glumice... Ovde gledaš samo televiziju, to te jedino uči. Nevladine organizacije nas uče kako da volimo dete, a ono može da izlema učiteljicu kad hoće jer je taj dan imao manjak cinka i gvožđa u organizmu. Može i roditelje da odalami ako mu slučajno kažu da mora da popravi ocenu, što je psihički jak pritisak i ostavlja na dete katastrofalne posledice. Onda ga malo dohvati drogica, i gotovo... Ako je pametan, vredan, uči i nešto zna, čekaju ga menadžeri u hodniku, elektro, mašinski, evo ti odmah plata, a o tome se priča u predizbornim kampanjama, ili kad nam se vrati neki od tih stručnjaka pa ga očerupaju televizije i prikažu kao patriotu. Kao da ovi drugi to nisu? A ko je školovao te stručnjake? Pa mi. I onda smo ih dali na poklon svetu.
Gde onda svrstati kulturne radnike i umetnike?
- Pa, ne bunimo se, a zašto je tako, ne znam. Nekad sam se bunio, prekinuo sam predstavu jer nisam hteo da prodajem truo paradajz, i to je bilo ravno puču. Nisam ni shvatio šta je to, rekli su mi da sam se izborio za pravo na štrajk. Ali ne bih da se više vraćam na to.
A šta o nama govori odnos prema umetnicima kakva je Olivera Katarina, koja je, takođe, dobila Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke, a koje smo se setili pošto je prvo bila pozvana na Kanski festival kao jedini živi član glumačke ekipe „Skupljača perja"?
- Pa prvo tamo, pa ovde, to je taj put. To kako smo se odnosili prema njoj jedna je od sramnih stranica naše istorije. Olivera je baš lepo govorila kako je preko noći bila zaboravljena i ostavljena, posebno posle smrti muža, a ona je i pre udaje bila zvezda. Ta žena je, pre svega, 60 puta pevala u Olimpiji, a to je pojam. A da je tako zgaze, to je srpski specijalitet.

Slušao sam skoro jednog opozicionara kojeg su pitali šta je njihov cilj, a on odgovara - da vratim osmeh Srbiji. Kako je to bljutavo! Kad sam ga čuo, pomislio sam - pa vi političari ste najveći vlasnici kozmetičkih salona

I vi ste sarađivali sa Sašom Petrovićem u njegovom poslednjem filmu „Seobe", koji je trebalo da bude njegovo kapitalno delo.
- Saša je bio opasan reditelj, ogroman radnik. Taj projekat je bio tako grandiozan, ali onda je negde nešto izmaklo, ne znam zašto nije proradilo. Što se mene tiče, njegov najbolji film je „Tri".
U medijima se nedavno pojavila vest da ćete sa Žarkom Lauševićem raditi predstavu o pesniku Vitu Nikoliću.
- Imamo plan to da radimo. Vito Nikolić je bio lirski pesnik, nije vodio računa o veri i naciji, niti je to isticao, ali njegova sudbina je slična sudbini većine pesnika, zaboravljen je kao što je i poezija zaboravljena kod nas. Nedavno sam na Kolarcu pravio poetsko veče, gde sam spojio lirike i poezije Matije Bećkovića i Stevana Raičkovića. Doveo sam vođe benda „Ođila" i taj spoj se dobro pokazao, ponovićemo to i na jesen pošto je interesovanje veliko.
Znači, gladni smo poezije?
- Čovek je gladan svega, ali kad vas zatrpaju ovom džanki fast fud hranom, zaboravite na domaći pasulj, na pečenje, na pitu, šljivu. Nemam ništa protiv lenje pite s jabukama, ali svaka srpska kafana bi trebalo da ima pitu od šljiva. Mi smo zemlja šljiva. Kad sam pisao za „Politiku", u jednoj kolumni sam ovu zemlju nazvao Šljivadija. Kad bismo promenili ime, ovi koji nas danas stavljaju na stub srama odmah bi to zaboravili i rekli bi kako je divna ova Šljivadija. Samo da se ne zovemo Srbija.
Kako ste doživeli oživljavanje ideje o „velikoj Albaniji"?
- Ma, to... Drugi su se plašili ideje o velikoj Srbiji. To im ove velike sile kažu: vi pričajte o „velikoj Albaniji", a mi ćemo vam reći, nemojte to, to ovo društvo Medlin Olbrajt i Antihristari... Opet velike sile rovare, a mi ne umemo da gledamo sebe, nego gledamo ili u Beč ili u Moskvu ili u Vašington...
Često ste u Republici Srpskoj, a nedavno ste bili i na Kosovu.
- U Brčkom sam dobio glavnu nagradu za ulogu u predstavi „Otac i sin", koju je režirao Nikola Pejaković. Ali ovde to niko nije objavio, a stalno pričaju o kulturnim vezama. Nisam tu bitan ja, nego taj nemar. Možda sam ja više uradio na tom polju od mnogih kojima su puna usta kulturne saradnje. Organizovao sam humanitarne večeri, između ostalog, i za pokojnu Jadranku Stojaković. Bio sam skoro i u Kosovskoj Mitrovici i odigrao predstavu za decu ometenu u razvoju. Treba otići dole, ljudi koji dole žive osećaju se zaboravljeno, a naše političare preziru, onako gospodski. Pa sad su bili izbori, pa i ti političari dole udarili jedni druge. Strašno...
Delimo se čak i u takvim okolnostima.
- Pa kralj Aleksandar je napravio Solunski proces da bi udovoljio velikim silama, i to je uradio na Solunskom frontu. A verovatno se i plašio Apisa.
Šta je, po Vašem mišljenju, naša najveća istorijska greška?
- Sad kad motam po glavi, ima ih mnogo. Ujedinjenje Jugoslavije je sigurna jedna od takvih, nas su nagovorili Francuzi, a Aleksandar je bio povodljiv. Nudili su nam Londonskim mirom da utvrdimo granice, samo da damo Makedoniju do Vardara, a mi 1913. pobedili Bugare i Pašić nije hteo da pristane na to.
Vi ste zagovornik i teze da nećemo skoro u EU.
- Što bismo žurili. Mnogi moji prijatelji i poznanici iz okruženja nisu baš oduševljeni, kažu mi: vi ste budale ako uđete. A ja se pitam šta njima bi. Ali uvlače vas polako jer ne možete živeti mimo sveta. Nismo Švajcarska, koja se izborila za neutralnost jer preko nje nije prolazio ničiji interes. Mi smo napravili kuću nasred puta i šta ćemo sad. Jedino ako prođe ovaj Put svile...
Verujete u to?
- Verujem u nadahnuće od Boga da se kao narod jednom opametimo i da pustimo političare jer su oni od danas do sutra. Slušao sam skoro jednog opozicionara koga su pitali šta je njihov cilj, a on odgovara: „Da vratim osmeh Srbiji." Kako je to bljutavo! Kad sam ga čuo, pomislio sam: pa vi političari ste najveći vlasnici kozmetičkih salona, vi s kozmetikom najbolje umete.