INTERVJU, PROFESOR MILO LOMPAR: Živimo u okupacionim uslovima

INTERVJU, PROFESOR MILO LOMPAR: Živimo u okupacionim uslovima


Titoizam se produžava kolonijalnim sredstvima u naše vreme: dominacija „Agrokora” u trgovini, zaštita Fabrike duvana Rovinj od carina koje važe za zemlje EU, štampanje Krleže u „Službenom glasniku” o državnom trošku i javno žigosanje svih koji se tome protive

Milo Lompar, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, čovek je novog vremena koji svojim polemičkim stavovima i briljantnim knjigama pokušava da srpsko kulturno nasleđe i srpsku nacionalnu svest otrgne od „duha samoporicanja” i vrati ga Srbima, ma gde bili. Njegove knjige imaju zaista velike tiraže, stalno se doštampavaju, jer su zapravo izazvale ozbiljne potrese, uzbunu i polemike u srpskoj kulturnoj, pa i političkoj eliti. Zato i intervju s profesorom Lomparom počinjemo pitanjem – zbog čega su vreme i ljudi toliko čekali baš njega da u svojoj knjizi rečitog naslova „Duh samoporicanja”, posle Slobodana Jovanovića, Miloša Crnjanskog i Dejana Medakovića u javni život vrati pitanja srpskog kulturnog identiteta, koji je ceo jedan vek svesno i sistematično uništavan?
– Taj identitet nikada nije obrazovan kao integralistički, jer u XX veku nije došlo do obrazovanja njegovog modernog oblika na policentričan način – umesto da je stvorena rezultanta više tradicija: srednjoevropske, koja je prožimala javni život srpskog naroda u Habzburškoj monarhiji, orijentalne, koja je određivala životni stil u Osmanskoj carevini, pravoslavne i sekularne (po francuskom modelu) u Srbiji, patrijarhalne i pravoslavne u Crnoj Gori – došlo je do nastojanja da se stvori jugoslovenski integralizam.
Još je Slobodan Jovanović 1902. godine upozorio da je ujedinjenje srpskog naroda najteže ostvariti usled raznorodnih prepreka – kulturne, političke i religijske prirode – koje su pred njim. Kako je propao jugoslovenski integralizam, kao i titoističko jugoslovenstvo, prirodno je da se vratimo – ne na anahron, nego na moderan način – srpskoj tradiciji. Ne možemo se, međutim, vratiti bez precizne svesti o onome što se – pod zastavom jugoslovenstva – pripremilo da se odigra u našim danima: gotovo i nema Srba u Hrvatskoj, Srbi u Crnoj Gori su drastično diskriminisani, Srbi u Makedoniji iščezavaju, Kosovo i Metohija su okupirani. Najgore, u samoj Srbiji nema nikakve javne svesti o načinima održavanja i unapređivanja srpskih kulturnih prava i interesa, već se – u javnom prostoru – odigrava proces multikulturalizacije delatne svesti i sentimentalizacije davnašnjih prilika. Malo plačemo, a onda se prepuštamo impulsima trenutka.
Plansko zatiranje kulturnog i nacionalnog identiteta Srba vezujete prevashodno za titoistički komunizam i komunističku Jugoslaviju?
– U Kraljevini Jugoslaviji, jugoslovenski obrazac je podrazumevao usvajanje elemenata srpske kulturne tradicije (Sveti Sava, Njegoš, kosovska tradicija) i njihovo prožimanje hrvatskom i slovenačkom tradicijom. Taj obrazac je bio – kako kaže Endru Baruh Vahtel – multikulturalistički. Titoističko jugoslovenstvo je imalo koncept negiranja srpske građanske tradicije pomoću njenog poistovećivanja s velikosrpskom hegemonijom i ugrađivanjem elemenata srpske kulture (nemanjićka tradicija u Makedoniji, Njegoš i Lubarda u Crnoj Gori, Selimović u Bosni i Hercegovini, štokavska jezička tradicija u Hrvatskoj) u novostvorene kulturne identitete: crnogorski, makedonski i muslimanski. Titoističko jugoslovenstvo je imalo apsolutni monopol u svim područjima društva i zato su njegovi učinci najrasprostranjeniji. Otud su ti identiteti neprestano nestabilni, jer moraju – kao i u hrvatskoj tradiciji – neprestano da negiraju srpsku nacionalnu i kulturnu egzistenciju da bi se mogli održati. Negacija srpske kulturne tradicije je neophodan momenat njihovog postojanja. Zato je kriza neprestana.
Slavoljub Đukić, jedan od najpouzdanijih hroničara političke Srbije, tvrdi da se Srbi od Kraljevine SHS pa do danas ponašaju kao krivci, siročad koja pristaje na sve?
– Ima više razloga za to: strah od ponavljanja velikih pogibija, ugrađivani kompleks inferiornosti, koruptivnost inteligencije i odsustvo svake želje da se stvara kultura umesto da se oponaša nasleđeni model. Presudno ostaje saznanje o tome da se svako drugačije ponašanje kažnjava: nekad u političkom (zatvor: Mihailo Đurić), nekad u javnom (fizičko maltretiranje Nikole Miloševića od pripadnika „evropske Srbije” 2004), nekad u profesionalnom smislu (izbacivanje s posla zbog moralno-političke nepodobnosti u slučaju Koste Čavoškog). I obrnuto: javno ispovedanje srpske krivice donosi javni i društveni uzlet. To je jedna od konstanti titoističkog jugoslovenstva koja je prepoznatljiva u današnjem vremenu.
Pa i Miloš Crnjanski je u sjajnom eseju još 1934. upozoravao Srbe i Srbiju da svi u Jugoslaviji, posebno Hrvati i Slovenci, gledaju isključivo svoje interese, a Srbi to mirno posmatraju. Koliko je poznato, pomenuti esej velikog pisca u srpskoj javnosti nije prihvaćen sa odobravanjem?
– To je bio jedini zabranjeni broj njegovih „Ideja”. Iako je on i u njima bio prevashodno integralno jugoslovenski opredeljen, imao je intelektualne i moralne snage da – kako kaže – „posle petnaest godina zabluda” imenuje ono što vidi: rasprostiranje slovenačkog i hrvatskog ekskluzivizma. Smatrao je da elementarno načelo ravnopravnosti zahteva da se – u takvim okolnostima – stvari počinju sagledavati sa srpskog stanovišta.
Pre njega, 1923. godine, naš čuveni filolog i političar Ljubomir Stojanović pozvao je na očuvanje – kako se tada govorilo – srpske ideje, pa su ga iz časopisa „Nova Evropa” (Zagreb) proglasili mrtvim čovekom, kao što je Crnjanski bio 1954. godine proglašen mrtvim pesnikom.
Žive i vrhunske ljude smo u javnosti činili mrtvima ako bi pozivali na uviđanje činjenica i trezveno i staloženo izvlačenje zaključaka. Zar je onda čudno što je naša stvarnost nevesela i što i danas živimo u kolonijalno-okupacionim uslovima?

Ćirilica nestaje na naše oči dok traje akcija vlasti za zaštitu srpskog jezika. Zašto? Zato što je ne prati zakon o ćirilici koji bi obavezivao na njenu upotrebu u javnom prostoru

Utisak je da se do danas nije ništa bitno promenilo. U Vašem vapaju definisanom jasnom porukom – da bez samosvesti i nacionalne kulturne politike postaćemo, ne narod, nego stanovništvo bez identiteta – veoma ste usamljeni jer se skoro niko iz tzv. srpskih intelektualnih i naučnih krugova nije pridružio Vašoj temeljnoj analizi srpskog kulturnog i nacionalnog opstanka?
– Ako su tako prošli Ljubomir Stojanović i Miloš Crnjanski, ako je Dejan Medaković ocenjen ni manje ni više nego kao „nacista” (Latinka Perović), zašto bi meni bilo drukčije? Usamljenost u ispoljavanju stavova ne znači da čovek nije u pravu. Jedan moj kritičar napisao je u martu 2016. godine, osporavajući moje mišljenje o suštinskoj neravnopravnosti u EU: „Zaista, ako postoji sušta neravnopravnost, zašto onda niko ne želi da izađe iz EU, već svi žele da uđu? Već u junu 2016. godine – samo tri meseca posle ovako besprizivne tvrdnje – ljudi su na referendumu u Velikoj Britaniji odlučili da napuste EU. Tako me stvarnost oslobađa potrebe da odgovaram na primedbe. Jer šta više kazati ljudima koje stvarnost ovako precizno opovrgava?
Nedavno mi je jedan kolega rekao kako su ljudi licemerni jer se slažu s mojim mišljenjem, ali se ustručavaju da se javno solidarišu. To je licemerno, ali i logično: uvek je teže zastupati i svedočiti istinu nego je znati.
Ubeđen sam da apsolutno stoji i Vaša ocena da je srpskim piscima danas važnije egzistencijalno nego literarno pripovedačko. Dodao bih da im je još omalovažavanje pisca Dobrice Ćosića preče od svega?
– Oni plaćaju danak političkoj korektnosti: ako je jedan Handke nastradao kada se o nju ogrešio, onda to znači da stvar nije bezazlena. Deo tog danka je saznanje o tome da – osim Dragoslava Mihailovića, koji pripada drugom naraštaju – mi nemamo velikog proznog pisca: prvi put posle sto godina, posle Bore Stankovića. To je barometar odnosa između egzistencijalne udobnosti i književne subverzivnosti.
Nasuprot tome, Vaše knjige su veoma tiražne, što dokazuje da su Vaši stavovi izazvali ozbiljnu pažnju šire javnosti u srpskom etnosu? Da li je moguće sve vratiti na magistralni pravac rehabilitacije srpskog kulturnog i nacionalnog, bez snažnog nacionalnog osećaja, bez snažne privrede i pravne države?
– Ništa nije moguće učiniti na jedan mah: mi smo često bili narod velikih naprezanja, velikih nacionalnih mobilizacija, da bismo – i posle uspeha, i posle neuspeha – padali u potpuno mrtvilo javne neaktivnosti, da bismo izvršili – kao što kaže Slobodan Jovanović za Jugoslaviju – „nacionalnu demobilizaciju”. Otuda sam predložio pasivni otpor kao najmanje rizični oblik delovanja budući da smo u kolonijalno-okupacionom stanju. Neophodni su sledeći elementi za pozitivno kretanje nacionalne orijentacije u nas: slobodno pristajanje učesnika na hijerarhiju po vrednosti; razvijanje sposobnosti za kolektivno delovanje; pronalaženje mesta u javnosti i udela u javnom prostoru, naročito u državnim medijima; neprestano unapređivanje prava na ovakav način mišljenja u institucijama: komisijama, ministarstvima, spoljnim poslovima; političko delovanje kao instrument, ali ne kao svrha srpske kulturne politike. Svaki od ovih oblika delovanja treba da traje neprestano s prikladnim intenzitetom u odnosu na okolnosti: potpuna solidarnost s diskriminisanim srpskim narodom u Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji; prikladna solidarnost sa srpskim nacionalnim pravima u Hrvatskoj; potrebna solidarnost sa srpskim narodom u Republici Srpskoj; i – presudno – vraćanje trezvenoj i razumnoj politici srpskih kulturnih i nacionalnih prava u obrazovnom i javnom prostoru Srbije. To prevashodno podrazumeva detitoizaciju javne svesti u nas.

Semjuel Hantington je 1993. godine napisao da Evropa prestaje tamo gde su se graničile Habzburška i Osmanska imperija, tamo gde počinju pravoslavlje i islam. To se može nazvati kulturološkom predrasudom: otpala je – padom komunizma – ideološka podela sveta, i odjednom se ispod nje prepoznala podela na svetove kultura

Kako tumačite srpsko slepilo da bi Srbi, posle svega što smo preživeli u poslednjih sto godina, već sutra prihvatili bratstvo i jedinstvo uz jednu osrednju medijsku propagandu ako u našoj kulturnoj javnosti, recimo, Krleža i dalje slovi za velikog pisca i prijatelja Srba?
– To sam nazvao pounutrašnjivanjem hrvatskog stanovišta u našoj javnoj svesti. Njegovi zasadi su dugotrajni i privilegovani. O Krleži kao piscu možete misliti šta hoćete – to samo po sebi i nije od značaja: pripada književnom ukusu. No, kod nas se naglašava njegova „književna veličina” da bi se prikrila i produžila njegova ideološka orijentacija: ona obeležava dominaciju hrvatske tradicije unutar jugoslovenskog prostora.
Jer treba sakriti da je Krleža bio nosilac ideologizacije javne svesti pola veka, da je ta ideologizacija bila poduprta merama državne i partijske prisile, da niko nije smeo osporavati njegovu književnu vrednost u tako dugom periodu, da je on davao odlučujući ideološki pečat u Enciklopediji Jugoslavije, da su brojni urednici za Srbiju davali ostavke zato što su njegovi zahtevi bili u sukobu sa istorijskim sadržajima, da čak ni Marko Ristić, koji je tada bio apsolutni titoista, nije to mogao prihvatiti, nego je napustio položaj.
Još uvek se sećam kako je 1978. godine televizijski prenošena proslava osamdesetpetogodišnjice Miroslava Krleže: svečanost je bila u Zagrebu, Titov telegram je čitan, a sve jugoslovenske televizije su to prenosile. No, ta ideologija, i ta zaklinjanja, i tolike Krležine reči u Titovu slavu propali su samo posle dvanaest godina. Da bi se to sakrilo, neophodne su nove laži: oni koje sve to ne pamte, treba da veruju da je čovek koji je imao takav državni status bio ni manje ni više nego – disident. Ili da zaboravimo njegovu ideološku i represivnu ulogu tokom decenija.
Koliko je to nenormalan način razmišljanja, vidimo kada uvedemo u igru druge primere: kada govorimo o Hajdegeru, možemo govoriti o nacizmu; kada govorimo o Lukaču, možemo govoriti o staljinizmu. Kod nas: kada govorimo o Crnjanskom ili o Slobodanu Jovanoviću, možemo govoriti o nacionalizmu. Ali kada govorimo o Krleži ili Konstantinoviću, ne možemo govoriti o titoizmu.
Zašto? Zato što se titoizam produžava kolonijalnim sredstvima u naše vreme: dominacija „Agrokora” u našoj trgovini, zaštita Fabrike duvana Rovinj od carina koje važe za zemlje EU, štampanje Krleže o državnom trošku („Službeni glasnik”), javno žigosanje svih koji se tome protive. Suviše mnogo podudarnosti da bi stvar bila slučajna. To pokazuje da ulog nije na književno-estetskoj strani, nego na strani produženog pounutrašnjivanja hrvatskih interesa.
Da li zbog toga nestaje ćirilica, koje teško da ima i u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu?
– Ćirilica nestaje na naše oči dok traje akcija vlasti za zaštitu srpskog jezika. Zašto? Zato što je ne prati zakon o ćirilici koji bi obavezivao na njenu upotrebu u javnom prostoru, nema podsticaja za knjige i novine štampane ćirilicom, nema obaveznih lektora u televizijskim kućama. Ne treba biti represivan prema latinici, nju valja svako da nauči, zna i koristi, bez ikakvih ograničenja u ličnoj upotrebi, ali je normalno da budete privrženi onom pismu koje dominantno izražava vaš nacionalni identitet. Ako takvo ponašanje u korist latinice postoji u okolnim zemljama, zašto bi kod nas bilo sporno takvo ponašanje u korist ćirilice? No vlast se bavi propagandom umesto delovanjem dok je potrebno delovanje mimo propagande.
U jednom intervjuu, ako se dobro sećam, ocenjujete da je Evropa udarila zabetonirane granice prema Srbima baš na onim linijama koje je imala Austrougarska monarhija. Nešto slično pominje i Čerčil u jednom od svojih spisa. Da li je to urađeno mnogo pre, recimo Velikom šizmom? Posle Velike šizme Zapad, odnosno Vatikan, nije dozvoljavao da srpska država pređe na levu obalu Drine uprkos činjenici da su dugo Srbi tamo bili dominantna većina, kulturna i nacionalna?
– Tu je objašnjenje i za pounutrašnjivanje hrvatskih interesa. Još je Siton-Votson 1909. godine – kako pokazujem u „Duhu samoporicanja” – rekao da bi pobeda srpske ideje bila pobeda istočne nad zapadnom kulturom, čemu se on protivi. Semjuel Hantington je 1993. godine napisao da Evropa prestaje tamo gde su se graničile Habzburška i Osmanska imperija, tamo gde počinju pravoslavlje i islam. To se može nazvati kulturološkom predrasudom: otpala je – padom komunizma – ideološka podela sveta, i odjednom se ispod nje prepoznala podela na svetove kultura.
Ona kao da je bila nevidljivi temelj i prethodne podele: sovjetofobija se naglo otkrila kao prikrivena rusofobija. Nedavno objavljena knjiga Gija Metana o rusofobiji – inače napisana 2015. godine – precizno ocrtava putanje rusofobije od Karla Velikog do ukrajinske krize. Meni je posebno drago što su mnogi moji zaključci – nastali u „Duhu samoporicanja” – o kulturološkoj predrasudi ili o akademskim studijama potvrđeni na sasvim drugim primerima koje donosi ova knjiga.

Ljudi u Srbiji ne bi trebalo da se dele na austrofile i rusofile, nego treba da budu posvećeni dobrobiti sopstvenog naroda

Ako Srbe i sve ono što su stvorili u kulturnoj istoriji Hrvati, Slovenci, muslimani, pa i zvanična crnogorska politika obeležavaju maliciozno kao „Srbijance” i „srbijansko”, zbog čega to Srbi bilo gde danas prihvataju? Zbog čega mi Hrvate ne bismo zvali „Hrvatijancima”?
– Osnovno je da budemo uporni u imenovanju svoje nacionalne i kulturne egzistencije isključivo kao srpske. Regionalna i kulturna područja imaju svoj značaj, kao što ga ima i jugoslovenska kulturna komponenta, ali nisu razlikotvorne činjenice nacionalne egzistencije. Dakle: srpski patrijarh, a ne srbijanski; Gračanica i Dečani su srpski, a ne kosovski manastiri; srpski pisci Njegoš, Andrić i Selimović, a ne crnogorski i bosanski; srpski pisci Crnjanski i Bora Stanković, a ne vojvođanski i srbijanski; srpski slikar Petar Lubarda, a ne crnogorski… Ali kako kada smo – odlukom Ministarstva kulture – pristali da obeležavamo njegovu godišnjicu s Crnom Gorom, iako je on 1971. godine tražio da na izložbi u Parizu bude u Paviljonu Srbije? Lako je znati da je Lubarda sebe odredio kao Srbina, čak i u testamentu, no to treba zastupati u javnom, intelektualnom i kulturnom prostoru, kao i unutar državne politike. Zato nam je potrebna nacionalna inteligencija.

ŠTA NE VIDI LJUBOMIR SIMOVIĆ
Pominjete fenomen „srpske krivice”. Šta je to?
– Srpska krivica je ime za mehanizam koji obeležava neutralisanje srpskih nacionalnih prava tokom XX veka. Taj mehanizam poseže za različitim ideološkim obrazloženjima: odgovornost za Prvi svetski rat, velikosrpska hegemonija u Kraljevini Jugoslaviji, odgovornost za raspad titoističke Jugoslavije. Konstanta je negativan odnos prema srpskoj nacionalnoj i kulturnoj egzistenciji. Ta laž traje toliko dugo i ponavlja se u mnogo različitih oblika pa ima dejstvo istine: malo ko je spreman da je ospori. Ona svakako pripada jednom širem ideološkom modelu – rusofobiji.
Rusofobija je – posredstvom titoizma – duboko usvojena u javnom području. Tako Ljubomir Simović kaže: „Ima li razlike između ‘nacionalne samosvesti’ tih navijača i ‘nacionalne samosvesti’ onih političara koji Srbiju, u odnosu na Rusiju, žele da vide u onom odnosu u kojem su zemlje Varšavskog pakta bile prema Sovjetskom Savezu?” Ali kako su – iz njegovog vidokruga – nestali mnogobrojni političari koji ne samo da nešto žele nego Srbiju postavljaju u obavezujući odnos prema NATO-u, koji nije – za razliku od Varšavskog pakta – raspušten i koji nas je – za razliku od Rusije – bombardovao?
Zna li Ljubomir Simović da je u našim danima – nekako baš onda kada je on proglašen za dobitnika „Izviiskre Njegoševe” – potpisan dalekosežno obavezujući sporazum s NATO-om? Kako mu to nije zasmetalo kod naših vlasti, barem onoliko koliko mu smeta građevinski projekat „Beograd na vodi”? Kako to on oseća kršenje zakonitosti i pravne sigurnosti – inače nesporno – u divljačkom rušenju kuća u Savamali, a ne oseća da ono pripada istom ponašanju koje mu je prethodilo i koje je omogućilo protivustavni Briselski sporazum? Zašto prećutkuje da je na delu protivustavno izmeštanje desetina hiljada ljudi iz Srbije? Kako ne razume da nezakonitost u jednoj stvari prirodno dovodi do nezakonitog ponašanja i u drugim stvarima?
Zato što je Briselski sporazum u skladu sa zapadnim (američkim) interesima. Otuda sledi da Ljubomir Simović sme da stavi primedbe našim vlastima, jer se ne zamera jačoj adresi od njih. Ali svaka kritika aktuelne vlasti koja se ne produžava do njenih stranih oslonaca, kao i kritika stranih oslonaca koja se ne primenjuje na aktuelnu vlast ostaje nedosledna, intelektualno manje vredna i vođena posebnim, a ne opštim interesima. Jer – kako je pisao Stojan Novaković krajem XIX veka – ljudi u Srbiji ne bi trebalo da se dele na austrofile i rusofile, nego da budu posvećeni dobrobiti sopstvenog naroda. To znači da kritika treba da ide na sve strane.

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    Ostoja

    Sve što je rekao prof. Lompar je tačno i istina. Podržavam njegove riječi prema onoj mudroj -Lako je biti dobar,teško je biti pravedan, a vidi se da je iskren, pravedan i objektivan. Mnogo mi imamo izuzetnih intelektualaca(prof.akademika ), koji su se povukli u zapećak kao da se plaše reći istinu.Probudite se,izađite is te svoje malodušnosti, vi koji ste vrh intelektualizma i stanite u prve redove u odbranu svog nacionalnog bića ,ponosa jer vam je to sveta dužnost i obaveza prema generacijama i svojim precima.Ne dozvolite da i ovo vrijeme postaje satanizacija nacionalnih i svih drugih interesa srpskog naroda, od strane trulog Zapada,jer mi to ne zaslužujemo-veliki smo narod.

+ Ostavite komentar