INTERVJU, RAMUŠ HARADINAJ: Đavo koji drži reč!

INTERVJU, RAMUŠ HARADINAJ: Đavo koji drži reč!

foto; Nemanja Jovanović


Ako se ne slažem s nekim u Beogradu ili negde drugo, to nije ništa loše, samo ako postoji dostojanstvenost. Možemo da se ne slažemo po mnogim pitanjima, ali takva retorika ne ide sa mnom. I to samo proizvodi onu sledeću. I to ne važi samo za retoriku Beograda već za bilo koga, odakle god da dolazi isti će biti odgovor. Ja sam spreman da naša deca imaju mir

Da smo se kojim slučajem sreli 1998. ili 1999. godine, dileme ne bi bilo. Ili bi on ubio nas ili bismo mi ubili njega. To se i očekuje od vojnika i neprijatelja u ratu. Šta sada da očekujemo od Ramuša Haradinaja? Kada je ušao u salu u kojoj su nas prethodno njegovi saradnici smestili, prvo što smo primetili je bio korak i držanje. Odlučan i brz hod i korak koji je uvek za par centimetara duži od očekivanog, otkrivaju mnogo o temperamentu. Držanje je tipično vojničko, stisak ruke čvrst, oči koje gledaju pravo u onoga sa kim se rukuje i osmeh. Ne previše srdačan, primeren okolnostima, ali učtiv. Takav mu je i govor tela. Nedvosmislen. Gestikulacija mu je skoro identična gestikulaciji Mila Đukanovića. Način na koji sedi u fotelji, prekrštene noge, pokreti rukama…
Iza fotelje je zastava države koju ne priznajemo. Uobičajeni razgovor tipa kako ste putovali, da li je bilo sve u redu… prekida Haradinajevo pitanje: Kolika je kod vas nezaposlenost? – otkriva nesvesno ili namerno pitanje koje ga najviše tišti.
– Trinaest odsto!- kao iz topa odgovaramo.
Haradinaj u neverici.
– Stvarno, 13 odsto? – istinski iznenađeno pita.
– Stvarno – potvrđujemo dok jedan deo naše ekipe, ali i njegov glavni politički savetnik Muharem Nitaj tvrde da su podaci preuveličani.
– Ne, podaci su tačni – insistiramo misleći da čak i da nisu, branimo ono što je zvaničan stav.
Haradinaj, elegantno kao da nije čuo šta su rekli drugi, prelazi preko suprotnog mišljenja, potpuno uvažavajući stav svog sagovornika.
– To je mnogo dobro za Srbiju. Najbolje je kada je nezaposlenost od osam do 10 odsto. Kod nas je mnogo velika. Ali 13 odsto?!?!?! Predsednik Vučić dobro radi posao za vas – kaže Haradinaj stiskajući pesnicu kao što rade košarkaši ili fudbaleri posle nekog dobrog poteza. Razgovor su otvorila ta prosta životna pitanja.
U prvom premijerskom mandatu za kratko vreme ste uradili mnogo, tako kažu analitičari. Šta ste planirali za ovaj mandat, kakav Vam je cilj, odnosno koje konkretne mere planirate da sprovedete?
– Ono što nazivaju dobrom vladavinom ili good government, to fali nama na Kosovu i to se mora obnoviti. To podrazumeva da se vlada po dobrim standardima i principima, uz transparentnost i dobre ideje. Cilj je da postignemo rezultate na svim poljima, i da to odmah osete i građani. Promena načina vladanja direktno će doprineti tome da se kod svakoga oseti poboljšanje života. Celi aparat, cela vlada, sada svi moraju da ispune određene pokazatelje koji su direktno povezani sa životom. Na primer, ove nedelje smo se bavili energijom, imali smo problem sa strujom u selima u blizini, jer neki rudnici nisu radili više od godinu dana i bili smo blizu ozbiljnih poteškoća. Ukratko, planovi su uvek postojali, zakoni su dobri, Ustav je dobar, ali implementacija je bila loša i malo je postignuto za građane. Oni nisu osećali nikakav boljitak u svom životu od onoga što nova vlada radi. To je razlika u odnosu na neke prethodne vlade u našoj zemlji i ovu što ja vodim. Sada će cela vlada biti servis, a to ćemo dokazati baš kroz te precizne pokazatelje i građani će to primetiti.
Radiće kao servis građana?
– Morate tako.
Predsednik Aleksandar Vučić Vas je prošle nedelje označio kao ratnog zločinca i ponovio da ste za Srbiju Vi i dalje osumnjičeni za najteže ratne zločine. Kako sarađujete sa Srpskom listom, koliko je Vama to problem?
– Prvo, Srbija može, i možda bi to bilo vrlo bitno, da povuče neke lekcije iz prošlosti. Ponižavanje i vređanje ostalih, te greške iz prošlosti ne verujem da su pomogle ikome i možda je dobra već klima da se to zaustavlja. Što se tiče mene, ja sam veoma ponosan sam na sebe u tom periodu, kao i na uslugu koju sam radio za moju zemlju. Poštujem ostale koji su služili svoj narod, ali ne prihvatam nikakve kvalifikacije, ni od koga i ni od jedne zemlje. Ni od Srbije, ni od neke veće ili manje. Rad sa Srpskom listom je baziran na poštovanju i dostojanstvu. Poštujem izabrane ljude srpskog naroda u Kosovu i radim s njima u cilju postizanja još bolje saradnje, posebno zbog toga što oni predstavljaju građane. Voleo bih da ovo bude neka nova vlada, sa novim standardima i nekim novim načinom rada. Mogu da kažem da su veoma dostojanstveni ovi sa kojima ja radim. Iskreni su, otvoreni, ne slažemo se oko svega, ali to i jeste politički život. Razlike o nekim pitanjima nam ne smetaju da napredujemo u onome što je najvažnije, a to su mir, stabilnost i bazični život, to su osnovni preduslovi za napredak.
Kako vidite Zajednicu srpskih opština?
– Pošto je ovo vreme nezavisnosti Kosova, cilj je bio da ta nezavisnost bude prihvaćena uz podršku i Srbije i Rusije i Kine, i zbog toga je u naš Ustav uključen i Ahtisarijev plan, zarad bezbednosti. To je bio neki kompromis, da ne bi samo Albanci bili pobednici, već da isto važi i za Srbe koji žive na Kosovu. Srbi Ahtisarijevim planom dobijaju garancije za opstajanje na Kosovu, uz poštovanje ljudskih i manjinskih prava, kao i prava na jezike. Srpski je postao jedan od službenih jezika, a znam zemlju u regiji gde se za to bori decenijama, a tu su i garantovana mesta u Skupštini, pa i u Vladi. Ima toga puno. U našem Ustavu postoji mogućnost za formiranje asocijacije opština sa većinskom srpskim stanovništvom. Međutim, Briselski dogovor, koji jeste bio neko napredovanje, podrazumeva Zajednicu koja se ne uklapa u ustavni okvir i zato je Ustavni sud oborio neke od članova tog sporazuma. Postoji mogućnost da se napravi Savez opština sa većinom Srba, koji je ustavni, i samo tako može da se napreduje, pošto ovde Ustavni sud ima veću snagu ne samo od Briselskog dijaloga već i od vođa zemlje. Dva puta su predsednici davali iskaz oko toga pred Ustavnim sudom i zbog toga je jasno da ima perspektivu za savez opštine sa većinom Srba, pošto je ustavna situacija. Ali je situacija koja je bila predviđena dogovorom u Briselu, ne postoji, pošto ju je oborio Ustavni sud. Sada, kako će da izgleda taj savez, rano mi je da sad predviđam.
U Srbiji postoji nekoliko tabua od kako ste Vi postali predsednik Vlade. Jedna od njih je da li su Srbi koji žive na Kosovu, tu po enklavama, sigurni?
– Sada narod Kosova nije motivisan da oko Srba na Kosovu ima nekakvu vlast. Mislim da je sada drukčije, svi se razumeju između sebe, ne samo zbog političara, nego narod i svi. Kad krenu te retorike prema nekima od nas, naravno da smo i mi ljudi, osetljivi smo i ako čuješ od vas da nam je vođa zemlje takav i takav, nije prijatno. Na šta bi to ličilo da vaš narod čuje od nekoga uvrede za vašeg predsednika, premijera, ministra. Zato ja kažem da je neke lekcije iz prošlosti bolje sada izvući, nego kasnije. Rekao sam da sam ponosan na sam sebe i na to kako sam služio moj narod, a isto tako poštujem svakoga ko je služio svoj narod i državu, baš kao i ja. Ni za koga nije dobro da nas potcenjuje. Albanci su star narod, svestan koja su njegova prava i bilo kakva potcenjivanja ne pomažu.
Da li Vi osećate da Vas iz Beograda potcenjuju?
– Svaka takva izjava nije dobra. Oni moraju znati da to ne pomaže, moraju biti svesni da ne ide tako, svi znaju koja je u prošlosti bila uloga svakoga od nas. I sve vođe vaše države današnje bile su deo sistema tada i imale udela u onome što se dešavalo u bivšoj Jugoslaviji. E sad, ako oni hoće da zadrže tu retoriku, u redu, ali ponavljam ona nije dobra ni za koga.
Da li je jedan od ciljeva Vlade možda i obezbeđivanje povratka raseljenih Srba na Kosovo, hoćete li Vi podsticati, ohrabrivati takve?
– Ono što je bitno da se zna u Srbiji je da nema više nikakvih prepreka da se neko vrati zbog nacionalnosti. Istina je da i Albanci beže sa Kosova i dan-danas, puni su autobusi. Nema veze koje si nacionalnosti. Problem je ekonomska kriza, i to koliko je ljudi bilo a koliko ih je spremno da se vrati zavisi samo od toga kakav život mogu da započnu ovde. Nisu više prepreke, kao što je nekad bilo, tenzije, mržnja i to. Sada toga nema. Sada je problem težak život i to što mladi ljudi beže odavde. Hvala Bogu, to se malo zaustavlja, ali ekonomska ponuda nam nije dobra. Mislim da tu može da dođe do izražaja uloga Srpske liste i onih koji su u Vladi i Skupštini da poboljšavaju tu ponudu. Da se pronađe nekako način da ljudi ostanu ovde, oni koji su već tu. Ako ljudi nemaju ono što im treba, oni će sami da pomisle da odu negde. Ljudi moraju biti spremni na neke teške uslove, posebno ekonomski teške uslove za rad. Otvoreni smo za povratak iako nismo pravili neki poseban plan. Sad nam je prioritet ekonomija, jer je zaposlenost ovde negde između 35 i 40 posto i to je nama ključni problem.
A da li bi Srbija bila poželjan ekonomski partner, srpski investitori, jesu li oni dobrodošli da investiraju?
– E sad… Ja sam bio pod pritiskom tih tenzija i retorike i ona nekad pogoršava i ekonomsku saradnju. Ipak, ekonomija ima svoja pravila, i biznismeni imaju neka druga pravila, ali kad god ima tih tenzija, one nisu dobre. Politička klima je bitna za sve. Nema tu neko pravilo da ili ne, ali mi smo otvoreni, Kosovo je i dosad ekonomski bilo otvoreno. Jedino se to promeni kad su bile te tenzije i retorike, pa onda neki od nas naprave reciprocitet, ali u principu otvoreno je. Naravno, ako neko ima dobar plan, zna kako da napreduje, naći će se i partner i odavde.
Videli smo, ima dosta srpskih proizvoda u radnjama po Kosovu.
– Ima.
To funkcioniše?
– Tako je od početka. Trudili smo se da to smanjimo sa našim kosovskim proizvodima. Imamo tržišni deficit u razmeni ne samo sa Srbijom nego sa svima. To ide sporo, nije baš vreme. Ali trudimo se da proizvodnja napreduje, pa da imamo potrošnju. Kako sam rekao, zaposlenost je nama veoma bitno pitanje, kao što je i Srbiji i svuda. Otvoreno smo tržište, veoma otvoreno tržište.

Ako neko misli da se zeza sa mnom, greši, i to kažem uvek. Ne mislim i ne odgovaram samo za Srbiju nego za bilo koga. Ne tvrdimo to samo brat i ja, ili naša porodica, nego priznati sud je rekao da niko od civila nije nastradao gde god smo mi bili odgovorni. Ne moraš da radiš kako kažem ja, ali poštovanje je bitno, pa kad fali to, dolazi ono drugo. Ako me gađaš cvećem, moram uzeti cveće, ako hoćeš nešto drugo, dobićeš isto

Ali kad kažete reciprocitet, i Vi ste učestvovali u toj retorici. Kad su iz Beograda rekli da ćete “gledati Srbiju iz zatvora”, odgovorili ste da ćete “stići do Niša ako se ne prihvati kosovska nezavisnost”. E sad, jeste li spremni da i Vi menjate retoriku, sad vidim da je promenjena, ali ubuduće, ili će uvek biti odgovor na ono što dolazi iz Beograda?
– Ljudi moraju znati da mi nismo bez razloga oni koji smo, nismo došli tek onako. Prošli smo kroz neki proces da budemo ovde gde smo. Svi koji su spremni da to poštuju, u redu. A možemo i drugačije.
U principu, najveći problem je retorika koliko smo shvatili?
– Da budemo iskreni, mi smo se složili oko ove situacije. Mislim i na Kosovo i na sva ova pitanja u vezi sa našom regijom i napredovanjem prema Evropskoj uniji. Ali ipak, svi moraju znati ko je ko i šta je šta. Ako neko misli da je to neka igra, nije u pravu. Mi nismo tamo neki, nisam ja došao od škole dovde i ko misli da takvim situacijama može da utiče na mene ili na nas, da promeni naš pravac ili neke situacije, greši. Ozbiljni ljudi mogu samo da gledaju malo u istoriju da bi znali ko je ko. Kako nam se mogu obratiti i kako i šta raditi. Svesni smo toga gde smo danas, gde hoćemo sutra, a nemamo nameru da promenimo ni istinu, da smo susedi, da živimo jedni uz druge. I ako živimo uz dobre odnose međusobne, može biti dobro za sve. I spremni smo na to, ali sad to moraju uvek dvojica. A različiti su svi. Po mom mišljenju, ako se ne slažem s nekim u Beogradu ili negde drugo, to nije ništa loše, samo ako postoji dostojanstvenost. Možemo da se ne slažemo o mnogim pitanjima, ali takva retorika ne ide sa mnom. I to samo proizvodi onu sledeću. I to ne važi samo za retorika Beograda, već bilo koga, odakle god da dolazi isti će biti odgovor. Mi smo izgubili i porodice i mnogo toga da bismo bili tu gde smo sada. Mislim da svi moraju biti pažljivi sa tim stvarima. Gde ćemo, da li ćemo napred ili nazad, da li ćemo reciklirati prošlost ili ćemo deci pružiti neki mir, zavisi od svih nas. Ja sam spreman da naša deca imaju mir.
Srbija je u prošlom veku dva puta ratovala sa Nemačkom, sada nam je Nemačka glavni partner i argument za ulazak u Evropsku uniju. Iako smo imali ozbiljne sukobe, mi nismo iz tih sukoba izašli sa nekim zaključkom, nego smo imali repove. Da li mislite da je jako bitno da mi, Srbi i Albanci napravimo neku vrstu istorijskog dogovora i da li je tu ključ za stabilnost Balkana?
– Mislim, desiće se ono što je sudbina naroda, neke stvari su vekovne i ko zna šta kroz šta sve postoji među narodima, ali svaka generacija ima svoju odgovornost i ja osećam našu odgovornost u našoj generaciji, ne samo za taj mir, nego i za pravac koji je pametniji od tragične situacije koje smo prošli. I spremni smo za to, ali uvek moraju svi to da razumeju. Kod Albanaca uvek ima ljudi koji su spremni i pametni i otvoreni za to da preuzmu odgovornost. Sada kada bi to bilo i kod ostalih naroda, zašto da ne? Ne mogu ja da kažem kakav bi to bio dogovor ili ideja. Mi ne volimo neke velike definicije koje puno obećavaju, ali mora se početi sa poštovanjem i dostojanstvom.

Ramus Haradinaj (20) neMeni nije cilj da popravljam sliku o sebi kod vas u Srbiji, to ja vaša situacija, vaša stvar. Ako vi odlučite tako, ja poštujem, ako hoće da misle neku stvar za mene, to je u redu, ja znam ko sam. Vi sami sebi birajte u šta ćete da verujete ili šta ćete da mislite ili cenite, ja poštujem to

Kod nas postoji taj običaj, kad neko te ne poštuje, nećeš od njega uzeti ni hleb, ni sir, ni ništa. Prva stvar je poštovanje. Kad ne poštuješ svoje vrednosti, ono ko si i što si, onda ništa drugo ne možeš da poštuješ.
A mislite da je Vučićeva priča o unutrašnjem dijalogu početak toga?
– Za mene je to divna situacija, mislim i pametna.
Vidim da ste je hvalili…
– Ne razumem suštinu toga, ali pametna je.
Šta znači “ne razumem suštinu toga”?
– Sada ne znamo šta je cilj i šta će biti od toga, ali ipak je to poštovanje svog naroda, uključuje društvo u priču koja je bitna i zanimljiva za sve. Ja poštujem to, mislim da je pametna stvar. Moramo i mi neke konsultacije napraviti, šta ćemo i kako ćemo na Kosovu, potrebne su nam.
Može li Vaša vlada da opstane? Koliko imate na kraju poslanika – 61 ili 63 od 120? Kažu da je oročena do lokalnih izbora i da je to to.
– Ja sam prošao puno stvari u životu, iskreno, neke su lepe, neke su teške i tragične, ali svaki momenat ili mogućnost koju imam služiću narodu…. To koliko će da potraje – dan, mesec, godinu, tri, ne znam da vam kažem niti mislim na to. Jedino što je moje je da radim, a neka oni koji su odgovorni za to misle da li je to u redu, da li gube ili pobeđuju. Otvoren sam za sve. Ja tako radim, i ako je samo dan, neka bude šta god bude. Mislim da političko stanje na Kosovu nije baš lako, jer je ekonomska situacija teška, tako da nama nije baš bilo lako doneti taj Ustav i sve. Očekivanja su velika u zemlji, i ko god da vodi Vladu u bilo kojoj konstelaciji, to ga čeka. Sećate se da ni Vlada koja je imala 90 poslanika od 120 nije opstala. Zamislite to. Nije ključ u brojkama, već u načinu rada. Rekao bih da je vreme da mobilišemo sve koji su odgovorni, na poštovanje svih koji danas žive u zemlji. Možeš imati i 120 poslanika a da se ništa ne desi i da ništa ne uradiš.
Kako sarađujete sa Tačijem, kažu da se vas dvojica privatno ne volite? Je li verujete kad on ode u Brisel da će da pregovara, posebno ako sad dijalog bude na predsedničkom nivou?
– Mi smo bili protivnici dugo, mislim politički protivnici. Sada smo partneri u koaliciji sa Tačijem, Kadrijem Veseljijem, Pacolijem, Ljimajem, Srpskom listom i radimo. To je neko partnerstvo koje se gradi kada svi ulažemo u to i kolektivno se poštujemo.
Šta je bitno u briselskim pregovorima?
– Najbitnije je da narod, zemlja, društvo postanu svesni toga šta je taj dijalog.
A jesu li svesni na Kosovu?
– Ne, ne baš puno. Moramo nekako uključiti i društvo, da to ne bude dijalog samo političke elite, već da bude za narod. Mislim da je to izgubljeno već neko vreme na Kosovu i mi moramo nešto da smislimo, poput ovoga što je predsednik Vučić predložio kod vas. Zbog naroda i mi moramo uključiti u diskusiju i opoziciju i javnost i civilno društvo i medije. Pa da vidimo šta je cilj dijaloga i kako ćemo postupati.

O sudu za zločine OVK – Borili smo se za slobodu svog naroda. Samo tada je bila velika cena za tu slobodu, i bolje je da ne pričamo sve šta smo i kako prošli. Ipak, bilo koja cena koja sad dolazi je manja od one koju smo već platili. Drugo, verujem u to ko smo bili, šta smo radili i zato nimalo nismo zabrinuti šta će doći, kada će doći, za koga će doći. Tu smo

Svaki put kad kažete Vučić, kažete predsednik Vučić?
– To mu je dužnost, ja to poštujem.
Jeste, ali zanimljivo je kad to kažete. E sad, da se vratimo na malo ružnije teme, a to je novi sud za OVK. Sputnjik, srpski, odnosno ruski medij objavio je da je Daut, Vaš brat, prvi na listi za optužnicu ovog suda, a naravno i Vi se pominjete kao potencijalno optuženi. Šta očekujete od tog suda, hoće li biti isto kao sa Hagom?
– Zanimljivo je da se zna da smo se mi u prošlosti borili za slobodu svog naroda. Samo tada je bila velika cena za tu slobodu, znate, i bolje je da ne pričamo sve šta smo i kako prošli. Ipak, bilo koja cena koja sad dolazi je manja od one koju smo već platili. Drugo, verujem ne samo u ono što se zove nevinost, nego i pravda, ko smo bili, šta smo radili i zato nimalo nismo zabrinuti šta će doći, kad će doći, za koga će doći. Tu smo.
Tu ste gde ste, čekate da dođe.
– Bio sam na premijerskom mestu i kada su me iz Haga tražili, a odmah sam otišao.
Da, napustili ste zemlju sutradan nakon podizanja optužnice?
– Jeste, bio sam u kancelariji, doneli su taj papir, rekao sam: U redu, sutra putujem.

Susret sa Anom Brnabić – Bilo kada bilo gde, ja sam spreman za to. Ne vidim previše svoju ulogu u dijalogu, ali gde god su moje mogućnosti, zašto ne, nemam nikakav problem

Niste se ni sa kim konsultovali?
– Ne. Znaš šta si, u šta veruješ. Bolje je to, ja verujem, da se ne promeniš ništa, i da ostaneš takav kakav si u svakoj situaciji. I u ovoj i u onoj. To nam je život stvorio i, opet, to smo mi. Vraćam se na to, mi ne volimo da ucenjujemo, ponižavamo i vređamo bilo koga, kao ni vrednosti koje drugi poštuju i u koje veruju.
Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine podiglo je protiv Vas optužnicu zbog koje su Vas dva puta zadržavali, i dva puta je dopunjavali. Međutim, srpska javnost tu optužnicu nikad nije videla jer nije javni dokument?
– Pa, to je takva neprofesionalnost i to nije u redu ni za vašu državu ni za vašu pravdu. Pritom, kada stranci vide to, oni nemaju više poverenja u vašu državu ni za neke druge stvari. Čude se kakva je to neprofesionalnost. Ta optužnica se poklapa, u većem delu, i sa optužnicom koju je podneo Haški tribunal.
Oni su tvrdili sve vreme da to nije slučaj i da su to novi zločini.
– Ja sam bio u pritvoru godinama. Mogli su od 1999. do 2012. da skupe dokaze. Bilo šta da su imali o meni, morali su, imali su obavezu da pošalju Haškom tribunalu. Ali to je ta neprofesionalnost, koja je i sada problem.
Čitali smo tu optužnicu Haškog tribunala, koju je pisala Karla del Ponte. Čak postoji zanimljiv detalj da se njene kolege i neki stručnjaci nisu slagali s tom optužnicom protiv Vas. Tvrdili su da su, s pravne tačke gledišta, dokazi bili samo posredni jer ne postoje neposredni.
– Sad ja ne mogu mnogo da se vraćam na to, ali bitno je da sve vreme dok je sudija vodio proces, ja nisam imao nikakvu odbranu.
Niste ispitali nijednog svedoka i niste obrazložili odbranu?
– To je jedini slučaj u istoriji Međunarodnog suda da optuženi nije predložio odbranu. Saslušao sam te dokaze, te čudne priče i na kraju sam rekao: Nemam ništa da dodam. I nije istina da su svedoci pobijeni.
Znate da je Karla del Ponte posle napisala knjigu u kojoj navodi da je 16 svedoka ubijeno.
– Da je tako, ja ne bih sedeo ovde s vama. Vi znate i možete naći da je tužilac Serž Bramerc, onaj koji me je jurio, i u Beogradu rekao da slučaj Haradinaj nema nijednog svedoka. Bio je jedan u Briselu, koji nije stigao da svedoči jer je ubijen ili umro. I bio je jedan Điltani, kako mi zovemo Egipćane, koji je bio ubijen od nekog Srbina na biciklu. To jeste čudna situacija i teško ju je objasniti, ali on čak nije ni bio na spisku za svedočenje. Saslušali su ga, ali nije bio na spisku kod nas.
Znači, uzet mu je iskaz, ali on nije bio na listi?
– Da. Niko drugi ko je bio u mom procesu od početka do kraja nije poginuo ili ubijen, svi su bili tu, i Srbi i Albanci i stranci, i to je trajalo koliko je trajalo.
Dobro, Vi ste ponosni na taj period 1998. i 1999. Šta ste radili tada, bilo je ubistava, bio je rat…?
– Ne stidim se toga ko sam, šta sam prošao, i mislim da je to donelo ogromnu prednost za naš narod. Svi narodi koji se bore za svoju slobodu, svi su platili neku cenu za to.

+ Ramus Haradinaj (41)Ako neko pipne Visoke Dečane, imaće problem sa mnom – Ja sam rekao narodu da to nije dostojanstveno za nas, da ako Albanac juri ili ošteti religijski hram, da to nije u skladu s našim vrednostima. Sećam se, neka starija žena koja služi u hramu u Peći više puta je tražila da se vidi sa mnom jer je bila zabrinuta za bezbednost. Da sam joj svoju reč: dok smo mi u miru, i vi ste. Može drugačije jedino ako ne bude mira ni za koga

Vi ste izgubili dva brata?
– I više od toga. I rođake. I majka moje majke, moja baka, masakrirana je i pronađena u komadićima zajedno s još jednom starijom ženom. Ne volim da se vraćam na to. Ali posle svega toga što sam prošao, tu smo. Ako neko hoće da izvuče lekciju iz toga, bolje je za sve, ako neće, mi nemamo gde. Tu smo svi.
Tu smo gde smo.
– Ali ipak je bolje da imamo neki drugi odnos. Albanci su spremni za bilo koju akciju, i za dobru i za lošu.
Doživljavaju Vas kao heroja. Šta ste: ratnik, političar, heroj, doživljavate li sebe kao političara?
– Rođen sam ovde i ja sam samo građanin koji misli na svoju zemlju, na obaveze koje ima kao građanin, u bilo koje vreme. Ako je jedna situacija, uzimaš obavezu za svoje društvo, ako je neka druga, onda drugu. Ali uvek sam građanin svoje zemlje. Kad se radi, radi se, kad se uživa, uživa se. Poštujemo ostale koji vole i poštuju svoj narod, koji se trude za svoju zemlju. Mislim da je to dobra stvar, biti lojalan prema sebi. Ako voliš samog sebe, svoj narod, to nije loše. Taj koji zna voleti sam sebe, može biti dobar i za ostale. Taj koji ne voli ni sam sebe, onda teško može voleti bilo šta i bilo koga.
Kako reagujete na optužbe koje smo pronašli na internetu – neki nemački medij je objavio tekst o Vama – da ste se Vi, pozivajući se na analize zapadnih obaveštajnih službi, ne navode kojih, našli u vodama organizovanog kriminala?
– Moja veza za kriminal je, šta ja znam, samo to što sam građanin ove zemlje. Nisam ni anđeo na nebu, običan sam, živim normalno, ali nemam neku aktivnost da bih to bio. Niko od onih koji su me držali pod lupom ovih 20 godina nema nikakve dokaze. Kad je reč o stranim obaveštajnim službama, mi poštujemo te zemlje koje su nam pomogle. Otvoreni smo prema tim zemljama, ali ja nisam službenik nikome.
Niste šef mafije?
– Koje mafije? Ma, slušaj, da li ima ime…
Ima ime: klan Haradinaj.
– Ja sam najstariji sin, bili nas je desetoro, sada više nije. U mom selu dolaze nam ljudi, poštuju me, gledaju me kao u boga, to je tačno, ali nemam nikakve aktivnosti koje bi me na bilo koji način uključivale u to, ni u trafficking, ni narcotics, ni u šta. Nikada u životu nisam bio uključen niti na neki način deo toga.
Imate li želju da dođete u Beograd ako se povuče optužnica?
– Sada ne. Ne putujem previše sada. Imao sam neke pozivnice za zvanične posete, ali pošto ima toliko da se radi ovde, biću neko vreme fokusiran samo na posao. Kada budem imao neke rezultate, onda ću ići u prijateljske zemlje da sretnem naše partnere, a ne praznih ruku. Značilo mi je kad sam dobio čestitke od kancelarke Merkel i drugih lidera 24 sata posle preuzimanja dužnosti.

O suđenju u Hagu – To je jedini slučaj u istoriji Međunarodnog suda da optuženi nije predložio odbranu. Saslušao sam te dokaze, te čudne priče i na kraju sam rekao: Nemam ništa da dodam. I nije istina da su svedoci pobijeni. Da je tako, ja ne bih sedeo ovde s vama

To je dobar pokazatelj, to je ne samo priznanje nego i neka motivacija jer neko ceni vaš rad. Inače, nemam vremena, sad mi je sve samo posao, posao. Evo, ovo je drugi intervju koji dajem za srpske medije. Dao sam prvi za Jagodinu, za Palmu.
Neobičan odabir, moramo priznati. Jedina stvar oko koje su se složile takozvana Druga Srbija, građanska opcija, i teški nacionalisti bila je ta da su protiv Vas. I onda od svih medija, ne izaberete ni jedne ni druge, već „Palma plus” dobije intervju.
– Ne znam, to mi je predložio neko sa Srpske liste, ja sam iz poštovanja prema njima taj intervju dao, zato što smo partneri i radimo zajedno. Inače, ne treba mi to. Da znate, meni nije cilj da me vole svi ljudi ovog sveta.
Bitno je da se zna i šta mislite i šta zastupate.
– Da, šta istina jeste, ali meni nije cilj da popravljam sliku o sebi kod vas u Srbiji, to ja vaša situacija, vaša stvar. Ako vi odlučite tako, ja poštujem, ako hoće da misle neku stvar za mene, to je u redu, ja znam ko sam. Vi sami sebi birajte u šta ćete da verujete ili šta ćete da mislite ili cenite, ja poštujem to. I to je isto ne samo kod Vas nego i kod ostalih. Neka nastave priču, ja nastavljam ono što verujem da je dobro, kao što sam radio i u prošlosti. Ne ciljam neku novu sliku, šta ja znam.
Širu?
– Ne, ja sam odgovoran za Kosovo, taj ko odgovora za Srbiju, nek misli šta je dobro za njegov narod.
I Vučić i Marko Đurić su rekli da je izbor između Samoopredeljenja i Vas u stvari „izbor između kuge i kolere”, odnosno da se ne zna šta je za Srbe gore.
– Ne verujem da je to dobra definicija za predstavnike mog naroda, pa ipak su ovi ljudi izabrani od nekoga. I nije pametan vokabular. Možeš misliti to, ali nije u redu da to pričaš. Na primer, kao da ja kažem tako nešto na Kosovu za Srbiju, pa to nije dobro, motivišeš svoj narod na mržnju.
Ali Vaš brat je, dok ste Vi bili u Kolmaru, rekao da će, ako Vas izruče, „Kosovo biti etnički čisto i da će se ponoviti 1999″. To je ta retorika, ona je sve vreme prisutna.
– Ja sam i pre rekao, ako neko misli da se zeza sa mnom, greši, i to kažem uvek. Ne mislim i ne odgovaram samo za Srbiju, nego za bilo koga. To se zna po istoriji, nije nešto što ja prvi put kažem. To ne tvrdimo samo brat i ja ili naša porodica nego priznati sud je rekao da niko od civila nije nastradao gde god smo mi bili odgovorni. Sud je rekao da nije samo da se nije desilo nego da smo se trudili da se to ne desi. Ne moraš da radiš kako kažem ja, ali poštovanje je bitno, pa kad fali to, dolazi ono drugo, i to se zna svugde po svetu. Ako me gađaš cvećem, moram uzeti cveće, ako hoćeš nešto drugo, dobićeš isto.
Postoji priča da ste tokom pogroma marta 2004. iz haškog pritvora poručili svojima: Ako neko pipne Visoke Dečane, imaće problema sa mnom. Neće vam suditi ni Srbi, ni međunarodna zajednica, nego ja. I stvarno su Vas poslušali.
– Ja sam rekao narodu da to nije dostojanstveno za nas, da ako Albanac juri ili ošteti religijski hram, da to nije u skladu s našim vrednostima.

+ Ramus Haradinaj (45)O optužnici srpskog tužilaštva – Ja sam bio u pritvoru godinama. Mogli su od 1999. do 2012. da skupe dokaze. Bilo šta da su imali o meni, morali su, imali su obavezu da pošalju Haškom tribunalu. To je ta neprofesionalnost

Poznajete li Bogoljuba Karića? On je dao izjavu za „Ekspres” da je pokušao da s Vama kontaktira baš povodom Dečana, pa je našao Vašeg brata Dauta.
– Čuo sam za njega, nisam ga nikada sreo. Ne verujem ni da se Daut sreo s njim. Verujte, možda se neko predstavio kao moj brat, neki vole da kažu da su mi brat ili rođak ili kum, a da ih ja jedva poznajem. Ali ipak, kad je nešto dobro, to nam je svima u interesu. Sećam se, neka starija žena koja služi u hramu u Peći više puta je tražila da se vidi sa mnom jer je bila zabrinuta za bezbednost.
Igumanija u manastiru?
– Da, to. Da sam joj svoju reč: dok smo mi u miru, i Vi ste. Može drugačije jedino ako ne bude mira ni za koga.
Kad smo već kod hrama, koliko znamo nikada nije procesuiran divljak koji je tokom pogroma 2004. skakao po krstu crkve. Videli smo u nekom intervjuu, rekli ste da su ubistva žetelaca i slične nerazjašnjene situacije sramota za Kosovo. Očekujete li da se procesuiraju ti zločini?
– Imali smo takve situacije i tokom rata i posle rata. Neke se zovu političke, neke etičke, ali ja mislim da naša pravda mora biti ozbiljna, i pokazati da smo ipak sposobni.
Da ih procesuirate?
– Ne samo to. Nego da pružimo Srbiji neke odgovore o tome što se desilo, a što je bitno za sve. Sada ima i mnogo Albanaca koji pokreću ta pitanja i nama je u interesu da sva ta ubistva razjasnimo, da se zna istina, nek se zna šta se desilo. Nisam baš siguran koji je to događaj o kojem govoriš, ali ipak mi moramo razjasniti sve te bitne situacije.
A zašto ste rekli da je film „Kosovo – momenat u civilizaciji”, koji je Srbija napravili za Unesko, rasistički?
– Pa prvo, nije u redu ta pozicija Beograda. Beograd i Priština su se dogovorili u dijalogu da ne ometaju jedan drugog u napretku ka međunarodnim organizacijama. Drugo, ta slika kako jedan narod uništava vrednosti drugog, ona jeste rasistička. Ako ja pravim film o tome kako neki drugi narod uništava moje vrednosti, takva kategorizacija nije u redu. To nikuda ne vodi, ipak se zna da Albanci nisu takav narod. Postajale su te crkve ovde vekovima, i kad Srbi nisu bili tu, i one se čuvaju. Ne verujem da je to neka dobra stvar ukupno, ne znam ko voli tu politiku, ali po meni to su neki amateri koji ne misle baš ozbiljno o interesima svoje nacije. To su ti sezonski ljudi koji hoće za jednu sezonu mnogo da postignu. Ne znamo kada ćemo mi biti članica Uneska ili Interpola, ali ipak sve to su neki pokazatelji. U jednom trenutku kažeš: hoću u Evropu, hoću ovo, hoću ono, hoćemo dijalog, hoćemo to, a onda ne može. Pa šta hoćeš, odluči se. Hoćeš li jedno, drugo ili treće, malo mi je čudna ta situacija. Istina, ja možda nisam običan političar, ali kao čovek ne razumem to, politika treba da se radi drugačije. To nije pametno. Od trenutka kad sam preuzeo dužnost, i tako će biti i ubuduće, s poštovanjem se ophodim prema Srbima koji žive na Kosovu, isto prema Srbiji kao državi, ali to bi bilo dobro da dođe i sa druge strane.
Spaljeno je ili uništeno 170-180 crkava i manastira na Kosovu. I odatle taj strah kako će kulturnu baštinu čuvati oni koji su je palili? Vi očekujete da to može potpuno da se promeni?
– Šta znače zidovi kad su ljudi pobijeni? Da Vam kažem jednu stvar i neću da Vas opterećujem s tim. Skoro smo imali problem kada je trebalo da se proširi kop kod Obilića, morali smo da iselimo jednog čoveka odatle zbog uglja. On nije hteo. Kaže mi, izgubio sam 21 člana porodice, imam groblje tu, izašao sam iz kolone i preživeo sam i ne idem odavde. Kad vidite takve stvari, morate biti pažljivi. Loše je da vidite samo jedan deo slike. Ne kažem to zbog sebe, ali taj koji voli svoj narod, taj koji voli Srbe i Srbiju, mora biti pažljiv. To nije jedini slučaj. Ali i njemu sam rekao, sat vremena smo razgovarali, da su svi njegovi otišli za nešto bolje, za ovu zemlju, za ovaj narod.
Je li vredelo sve to ubeđivanje?
– E sad, nije u redu da ti koji si preživeo ideš suprotno od onih koji su otišli. Tek onda smo uspeli negde. Kad je bio rat, u ratu je normalno da pričaš o drugom i da tako svoj narod motivišeš na borbu, ali 20 godina posle rata bilo bi dobro da se u Srbiji promene stvari. I ovo pričamo veoma iskreno. Balkan ima negde oko sedam miliona Albanaca. Ako opsuješ jednog Albanca bilo gde, to doživljavam kao psovku za mene, isto je i ako je uvređen Albanac bilo gde, kao što vi za Srbe što osećate bilo gde. Ako Beograd ne razume to, ako ovi političari misle nešto drugo, to je greška.

Ono što je bitno da se zna u Srbiji jeste da nema više nikakvih prepreka da se neko vrati zbog nacionalnosti. Istina je da i Albanci beže s Kosova i dan-danas, puni su autobusi. Nema veze koje si nacionalnosti. Problem je ekonomska kriza, i to koliko je ljudi bilo, a koliko ih je spremno da se vrati, zavisi samo od toga kakav život mogu da započnu ovde

Narod je svestan šta su mu prava, svestan je šta ima. Bitno je da se nešto promeni, ali to nije moja dužnost. Neka o tome misle oni koji moraju, ali ja ne mislim samo šta će biti sada, već i za 25-30 godina. Za budućnost je bitno da se promene te stvari.
Kada ćete se sastati sa srpskom premijerkom Anom Brnabić?
– Bilo kada bilo gde, ja sam spreman za to. Ne vidim previše moju ulogu u dijalogu, ali gde god su moje mogućnosti, zašto ne, nemam nikakav problem.

NAVIJAO SAM ZA PARTIZAN JER SU TAMO IGRALI ALBANCI

Navijate li i dalje za Partizan?
– Pre rata je tako bilo.
I mi navijamo za Partizan, recite „da” slobodno?
– Bili su Albanci koji su igrali u Partizanu pa smo i mi gledali.
Mi smo bili jugoslovenski klub.
– Nismo mi zato gledali. Moja porodica, iskreno to pričam sa Srbima, nismo mi bili najbolji Jugosloveni, nismo voleli Titu. Neki čudni smo. Bili smo po političkim zatvorima. Pa zna se da je jedan iz moje porodice Haradinaj služio 11 godina u Požarevcu u samici. A prvi Ramuš, ja sam drugi, sahranjen je u Beogradu. Taj je bio s partizanima, bolestan je umro, nije bio ubijen ili nešto slično.
A šta je on Vama?
– Brat mog dede.
Za koga sad navijate? Volite li fudbal?
– Ne mnogo, nisam pratio ekipe, gledao sam ove naše kad igraju sa Albanijom nekad, ali ne puno. Nisam mogao ni ići. Bio sam u Francuskoj na utakmici kada su igrale Albanija i Rumunija. Tada sam bio u Švajcarskoj pa su me neki prijatelji zvali da idem. Zanimljivo je videti ko ide tamo i kakva je atmosfera.

RAKIJA I SUZDRŽANA KOREKTNOST

Početkom jula u Američkoj ambasadi u Prištini održan je koktel povodom Dana nezavisnosti. Na tom prijemu, Ramuš Haradinaj dao je reč našem zajedničkom prijatelju da će dati intervju za „Ekspres” kada postane premijer. I zaista, 11. septembra zvanično je preuzeo dužnost predsednika kosovske vlade, a sedam dana kasnije, bez ikakvih odugovlačenja, primio je našu ekipu u svom kabinetu u Vladi Kosova. On je korektan u ophođenju, poštuje dogovore i drži reč. Gostoprimljiv je i prizeman. Ne govori birokratskim jezikom iako vešto izbegava odgovore na neka pitanja. Zna šta su mediji, supruga Anita mu je bivša televizijska voditeljka sa RTK. Na putu do njegove kancelarije, sačekali su nas brojni saradnici, ugostili, pozdravljajući nas uz osmeh, i na albanskom i na srpskom jeziku, bez ijednog neprijatnog momenta. Međutim, tokom oficijelnog razgovora, uz njega je bio samo politički savetnik Muharem Nitaj, dugogodišnji novinar Bi-Bi-Sija, koji je pomno pratio svaku reč i svaki pokret svog šefa.

Optužbe da je ubica i ratni zločinac – Ne stidim se toga ko sam, šta sam prošao. Svi narodi koji se bore za svoju slobodu, svi su platili neku cenu za to. Izgubio sam dva brata. I više od toga. I rođake. I majka moje majke, moja baka, masakrirana je i pronađena u komadićima zajedno s još jednom starijom ženom. Ne volim da se vraćam na to. Ali posle svega toga što sam prošao, tu smo. Ako neko hoće da izvuče lekciju iz toga, bolje je za sve, ako neće, mi nemamo gde. Ali ipak je bolje da imamo neki drugi odnos. Albanci su spremni za bilo koju akciju, i za dobru i za lošu

Haradinaj je sve vreme govorio na srpskom, čak je i produžio trajanje intervjua s pola sata na više od sat i po. Kako bi pokazao da nas poštuje, na kraju razgovora rekao je: „E ako smo gotovi, sad može rakija. Nisam želeo da budem pijan tokom intervjua”, i tada su nas poslužili njegovom domaćom lozom u finim kristalnim čašicama. Nazdravili smo i tokom kucanja skrenula sam mu pažnju da treba da se pogledamo u oči, na šta je odmah rekao: „Znam, takav je običaj, ali gledao sam ovog malog” okrećući glavu ka mom uredniku, koji je skoro pola metra viši od njega. Svi smo se nasmejali, a Ramuš je samo ponovio: „Živeli!”

KONTROVERZNA BIOGRAFIJA

* Rođen je 3. jula 1968. kao najstariji od desetoro dece u porodici Haradinaj u selu Glođane, u opštini Dečani, u Metohiji. Posle odsluženja vojnog roka u JNA, učestvovao je u Prištini u demonstracijama i bio grlat u izvikivanju parola „Kosovo – republika”. Policija ga je privodila, ali i puštala „zarad mira u pokrajini”
* Godine 1989. napušta SFRJ i odlazi pod lažnim imenom u Švajcarsku, gde dobija politički azil
* Radio je tamo osam godina kao građevinski radnik i izbacivač u noćnim klubovima
* Tokom devedesetih se pridružuje albanskoj nacionalističkoj organizaciji Nacionalni pokret Kosova, odakle je OVK nastala;
* Godine 1996. vraća se na Kosovo, potom je prošao kroz vojnu obuku u Albaniji, a zatim učestvovao u uspostavljanju baza OVK u Kukes i Tropoje. Prema pisanju medija, on je organizovao šverc oružja iz Albanije na Kosovo
* U jednoj od tih operacija, Ramuš je ranjen, a njegov njegov brat Ljuan je ubijen
* Godine 1998. Haradinaj se vratio u rodno selo Glođane
* U jednom okršaju sa srpskim policajcima 24. marta 1998. godine ozbiljno je ranjen u kuk. Preživeo je zahvaljujući snalažljivosti. Na ranu je stavio parče sira koje je našao u obližnjoj kući
* Do maja 1998. godine smatran je za komandanta Glođana i okolnih sela, a do juna 1998. postao je komandant operativne zone Dukadin (u Metohiji)
* Posle demilitarizacije OVK nakon ulaska NATO-a na Kosovo 1999. godine, OVK se transformisala u Kosovski zaštitni korpus (KZK). U toj novoj sili, Haradinaj je imenovan za zamenika komandanta, pod Agimom Čekuom
* Odatle se povukao 11. aprila 2000. i osnovao stranku Savez za budućnost Kosova (AAK), čiji je lider
* U proleće 2000. bio je uključen u prvu borbu s ruskim vojnicima na kontrolnom punktu KFOR-a, a kasnije te godine je učestvovao u pucnjavi u Strelcu sa članovima porodice Musaj (članovi FARK-a). Navodno je povređen i upućen američkim helikopterom u Nemačku, dok je lokacija očišćena od dokaza
* Navodi se da je premlaćivao vojnike pod njegovom komandom kako bi održao disciplinu
* U svojoj autobiografskoj knjizi „Priča o ratu i slobodi” navodi: „Likvidirao sam srpske policajce, ubijao srpske civile, uklanjao neposlušne Albance. Stalno smo napadali srpske snage. Na svakom mestu. Danju i noću. Bez skrivanja”
* Bio je ranije oženjen Finkinjom, s kojom ima sina Škeljzena (ime dobio po pokojnom stricu). Trenutno je oženjen novinarkom RTK Anitom Haradinaj, s kojom ima dva sina i devojčicu
* Ima petoricu braće, od kojih su dvojica, Luan i Škeljzen, ubijeni kao pripadnici OVK tokom borbi sa srpskim snagama bezbednosti
* Haradinaj sebe ne smatra muslimanom, jednom je izjavio: „Za generacije su mi bili članovi porodice katolici, ne znam zašto sam musliman, nikad nisam bio u džamiji”
* Govori srpski, engleski i francuski
* Albanski predsednik Bujar Nišani ga je 2012. odlikovao Ordenom Skenderbega

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar