INTERVJU VIDA OGNJENOVIĆ: Bestidna vulgarnost je društvena norma

Često Vida Ognjenović ističe da su dominantne osobine našeg društva površnost i narcisoidnost, da o svemu mislimo epski, nadahnuto i uglavnom pogrešno, da smo identitet izgradili na dva kriva svetonazora: da smo u svemu u prednosti i zbog toga na meti drugih nacija, te da naša nacija ima neobično mnogo mana koje su daleko veće od naših vrlina.

Nisam nikada za totalnu negaciju jer to vodi u jednoumlje. U diktaturu, kaže za „Ekspres" Vida Ognjenović, spisateljica, rediteljka i diplomata, i dodaje kako je „naš kulturni identitet mnogo širi od Nemanjića i pravoslavlja i da smo propali ako sve što smo svedemo na to dvoje".
„Mi smo još uvek u mnogim stvarima u vlasti tekovina usmene kulture, u kojoj se činjenice prilagođavaju potrebama, a ne obrnuto, pa istina često ima više verzija. I u klevetanju se kod nas prvo poveruje pa tek onda proverava, i to samo ako se oklevetani izbori da do toga dođe", kaže
Ali i ističe da je svet kulture žilav jer još radi na ljudski pogon.

Rekli ste da je pozorište „sigurna kuća za humano doživljavanje i shvatanje sveta".

- Da, tako mislim, jer pozorište je neposredna živa humana komunikacija između izvođača i gledaoca.

Pa ipak, iako su sale uglavnom pune, tehnologija preuzima ljude. Vidim ih kako sede u kafeima jedni preko puta drugih i dopisuju se pametnim telefonima, sudaraju se na ulici gledajući u ekran umesto ispred sebe. Ko će na kraju odneti pobedu?

- Ne bih rekla da je to baš neka utakmica. Ljudi se takmiče između sebe, a ne sa sopstvenim izumima, jer je čovek i pored svih tehnoloških atrakcija najdublje zainteresovan za sopstvenu vrstu. Zar ne? I pošto na svetu ne postoje dva u potpunosti identična čoveka, to interesovanje ne može da presahne. Još je, kako je davno rekao pesnik, čovek čoveku najveća tajna. Jesu tehnološka sredstva omogućila mnoge demistifikacije, ali čoveka nisu do kraja odgonetnula. On je pametniji od svakog pametnog i nepametnog telefona jer njegovo lice nije ekran na kojem se vidi šta on misli.
Kakve utiske ste poneli s petog po redu Novog tvrđava teatra?

- Imali smo nekoliko odličnih predstava iz bivše zajedničke države. Jedna od njih, „Barufe", po Goldonijevoj komediji „Ribarske svađe" u adaptaciji Predraga Lucića i režiji Vita Taufera, koprodukciono je delo četiri pozorišta iz Slovenije, Hrvatske i Italije. Osim što je dobila nagradu žirija za najbolju predstavu, doživela je i frenetične ovacije publike. Trebalo je videti to uzavrelo oduševljenje u gledalištu i na sceni. Šekspirov „Kralj Lir", predstava Narodnog pozorišta iz Sarajeva u režiji slovenačkog reditelja Dijega de Brea, takođe nas je sve oduševila, a tumač naslovne role je s pravom nagrađen za najbolju mušku ulogu. Da imamo nagradu publike, sigurno bi i ona otišla u njegove ruke koliko je svojom igrom podigao na noge gledalište.

Šta Vam govori velika pažnja i interesovanje  publike?

- Da je gledalac, zamoren svakojakim obmanama, željan žive igre, da publici godi to saučesničko prepuštanje dejstvu prave glumačke energije i da je u suštini zahvalna za taj izmaštani odmak od stvarnosti koja ga zastrašuje.

Da, ne zna se šta nas više plaši, da li to što tehnologija preuzima komunikaciju među ljudima ili rijaliti programi na televizijama s nacionalnom frekvencijom. Šta se dogodilo da toliko duboko padnemo kao društvo?

- Ništa neočekivano. Stvarno, šta se to drugačije može očekivati od društva u kojem je pedeset odsto stanovništva nepismeno, a među njima je i veliki broj onih koji su na ovaj ili onaj način došli do za naše prilike zamašnog bogatstva? Oni reaguju uglavnom na usmene, vizuelne i taktilne poruke koje moraju biti nagažene do daske da bi njima bile zabavne. Dakle, ova zabava bez granica, skrupula i obzira se munjevito razvija jer se vrlo dobro plaća, dok pisac, izdavač, slikar i klasični muzičar gladuju. Tako ta novčano obilato podržana sloboda bestidne vulgarnosti razuzdano postaje društvena norma. Fabrikanti te zabave pune džepove, a gledaoci šenluče zaglušujući time svoje nevolje.

 Da, nažalost, to ne samo da mnogima ne smeta već je taj sadržaj i te kako gledan? Kada su to ljudi odlučili da od svog života pobegnu u najniže strasti tuđeg?

- To se desilo potpuno spontano kao i svako buđenje bazičnih strasti.

Jednom ste rekli da kod nas ne postoji društveni dijalog, već samo društvena tuča u kojoj samo jedan sme da ostane na nogama.

- Da, ta javna razmena psovki je takođe vrsta zabave. Ona najviše služi da se razonodi dokona publika, vazda gladna blatnjave arene u kojoj ljudi jedni na druge bacaju blato najgorih pogrda, podvala, optužbi i cinkarenja. Posle se izmire pa nađu druge zajedničke žrtve i tako se ta vrsta gladijatorske psovačine prenosi s kolena na koleno. Time je uspešno izblamiran svaki pravi kritički pristup koji bi hteo da bude prisebno razmatranje bez krvi i blata.

Zaista, posle svih nevolja koje smo pretrpeli i patnji koje smo jedni drugima naneli u ovih tridesetak godina, zašto je to škrgutanje zubima uz krvave beonjače i dalje odlika bilo kakvog pokušaja da se povede ozbiljan razgovor na iole bitnu, ali i sasvim nebitnu temu društva ili naše svakodnevice?

- Mnogi su razlozi za to. Unezvereni smo, nervozni, zatupljeni nemaštinom, izmučeni svime što nam se događalo i što nam se događa. Podeljeni na mnogo grupa, počev od porodičnih, partijskih,  profesionalnih, nacionalnih i manjinskih, do one najšire: na siromašnu većinu i uzak krug veoma bogatih. Sve ove izluđene svađe i besomučno kidisanje na ljude čine opasnu društvenu klimu u kojoj se pravi problemi maskiraju tim čarkama kojima se simulira neka sloboda govora, a koje su u suštini tračerski kukavičluk i nemoć.

U najnovijem romanu „Maksimum" se bavite progonom. Zbog čega je u našem društvu tako lako dospeti na nišan progonitelja, a tako teško pronaći ljude koji će reći da je dosta tog ludila?

- Znam da je to, nažalost, tako, ali ne znam zašto. Ponekad mi se čini da svaki čovek koji je kod nas, voljno ili nevoljno, na javnoj sceni ima svog progonitelja ili više njih. U ideološkoj državi to je bio društveni progon, težak, surov i neupitan. Danas je to manifestacija mutljaga neurotične uzajamne netrpeljivosti koja u suštini urušava i guši tako potrebnu društvenu debatu o mnogim stvarima.

Predložili ste da se za spas knjige u našem društvu, u kojem je visok broj nepismenih, uvede javno čitanje knjiga, da kao što su nekad nepismeni guslari prenosili pesme i opise događaja čitači to rade sa sadržinom knjige.

- Ma da, rekla sam to u šali, ali vrag je tu šalu odneo jer stvarno je čitanje knjiga prilično retka i nekako nostalgična pojava.

Šta Vama govori to što ljudi sve manje čitaju, a ovacije publike na Sajmu knjiga dobija blogerka koja je objavila svoj modni blog?

- Ne uznemirava me ta pojava. Neka cvetaju svi cvetovi. I knjige su različite kao i ljudi, i tako treba i mora da bude. Blogerka piše popularnu knjigu, pogodila je ukus publike, ko joj zavidi, neka pokuša da krene tim putem. Ko misli da Pekić, recimo, nije mogao da napiše po jednu ili dve takve knjige svakog meseca, vara se. Ali odlučio je da ne stiče popularnost tako, već da ide težom putem i da ga stekne „Zlatnim runom".

Zbog političkog angažovanja i nezavisnog načina razmišljanja ste stradali, ostali bez posla na više od tri godine. I ne kajete se. Opet biste isti put izabrali, rekli ste. Šta biste promenili da možete da vratite vreme?

- Ma, ko zna šta bih sve menjala da vreme može da se vrati. I ko zna kakvi bismo bili da imamo tu moć. Da takva moć postoji i u naznakama, ne bih je upotrebljavala na promene izvan svog vidokruga, već bih, kao - verujem - i mnogi drugi, vraćala iz mrtvih svoje mile i drage i bila prema njima nežnija i pažljivija.

Kod nas se često govori da primitivizam dominira jer se pristojna većina sklanja.

- Tiha većina je kao čaj od nane, nit pomaže, nit odmaže. Ja sam protiv građanske lenjosti, a za akciju.

Svaka vlast se plaši kulture. To je razumljivo. A da li imate utisak da pristojni, umni ljudi kod nas uglavnom ćute i uzmiču pred prostaklukom vlasti? Mnogi intelektualci smatraju da je potrebno odbaciti političku korektnost jer je neiskrena, jer onima koji nam zagađuju životni prostor taj jezik nije razumljiv, a posebno ne onima koji ih slede. Slažete li se da bi ono pametnog sveta što imamo trebalo da skine rukavice?

- Da, ubrajam se u one ljude koji smatraju da svaka pobuna ima smisla, mada to ne mora da znači da je svaka opravdana.

Nema kuće bez biblioteke

Proveli ste godine u Skandinaviji. Kakve ste videli kulturne navike, u teatru i književnosti, kroz posećenost muzeja i kulturnih manifestacija?

- To su u svakom pogledu razvijene zemlje kultivisanih ljudi. To se najbolje vidi po tome što su, pre svega, radno pravo doveli do najvišeg humanog nivoa. A odmah zatim kod njih dolazi kulturna potreba, koju smatraju prirodnom čovekovom potrebom i tako je i neguju. Nisam ušla ni u jednu nastambu bez jednog ili više muzičkih instrumenata i biblioteke, a naišla sam na nekoliko njih koji nisu imali televizor. Naši rijalitiji tamo ne bi mogli da se brane gledanošću kao ovde, već bi morali da se brane ćutanjem.

Teško nasukani brod

Rekli ste da nam je tranzicija „negde usput zastala da se odmori u nekoj krčmi i ubrzo poprimila kafanski mentalitet, postiđena svog imena, i da stalno pokušava da pobegne od sebe".

- Jeste, i sada imamo nacionalne spasitelje koji lupanje po stolu nazivaju reformističkim idejama i onda se često zapitam kako u takvim okolnostima porinuti u more Srbiju, taj teško nasukani brod.

Država poželjna mecena

Stalno se priča kako nam kulturna scena pati od besparice. Od obrazovnog i dokumentarnog programa na Javnom servisu do pozorišta i izdavaštva. U filmu „Počasni građanin" Danijel Mantovani kaže kako je kultura otpornija nego što bilo ko misli, da njome manipuliše država jer je želi poslušnom, podobnom, ukalupljenom. Da li mislite da bi umetnost trebalo prepustiti umetnicima?

- Umetnost i jeste prepuštena umetnicima, u stvaranju umetničkog dela njima niko ne može da pomogne, osim možda drugog umetnika. Pomoć poklonika je potrebna da se obezbede stvaralački uslovi. Kad država preuzme ulogu mecene, a taj odnos je poželjan jer čini da umetničko delo bude šire dosegljivo, ona mora da ima poverenja u stvaraoce. Ni država ni bilo koji naručilac ne naručuju prirodu, niti propisuju umetničke osobine dela, jer ono nastaje iz umetnikove mašte i energije. Tu su skandinavske države daleko isprednjačile. Renomiran pisac dobije pozamašnu dvogodišnju platu da bi mogao na miru da piše knjigu. Isto tako i slikar ili muzičar. Mlad pisac početnik dobije stipendiju da napiše, objavi i plasira knjigu, i to mu je neka vrsta inicijacije. To je ozbiljna podrška. Uz to imaju veoma aktivnu agenciju za prevođenje literature na strane jezike. Umetnici su tamo prepušteni sebi na najbolji način.