INTERVJU, VLADIMIR KAMINER: Putinu ne gine četvrti mandat

Mladi u Rusiji nemaju perspektivu i samo ih zanima kako da napuste zemlju. To je veoma tužno jer ne ide ako svi samo žele da odu. Ali u Rusiji je to već opšti problem, jednostavno nema dobitnika u toj situaciji. Između ostalog, mislim da zato Putin ne želi taj novi mandat, svestan je da će izbori biti loši po njega i da će verovatno značiti njegov kraj, ali on ne može u ovoj situaciji da kaže „ne"

Našoj čitalačkoj publici, najavljen kao berlinska literarna zvezda, prvi put se predstavio 2006. godine knjigom „Ruski disko", zbirkom zanimljivih kratkih priča koje u ono vreme bacaju potpuno novo svetlo na grad Berlin. Vladimir Kaminer, jedan od najomiljenijih i najčitanijih savremenih pisaca i tada i sada u Nemačkoj, inače Rus jevrejskog porekla, s nepune 23 godine, 1990, prvi put se obreo u inostranstvu. Naime, Kaminer, kolumnista, pisac i di-džej emigrirao je iz Moskve u Berlin i njegovih prvih devet knjiga govori upravo o toj problematici, kako da se mlad čovek prefinjenog umetničkog senzibiliteta, koji potiče iz komunističkog grotesknog društva, snađe i uklopi u zapadnom racionalnom i sterilnom kapitalizmu. Postaje deo literarne scene koja se ranih devedesetih rađala po berlinskim kafeima, ostaje i opstaje kao etablirani marginalac koji iza sebe sada ima već dvadesetak objavljenih knjiga. Tajna njegovog uspeha je naizgled jednostavna, bez imalo afektacije godinama ispisuje često smehotresne stranice knjiga nadahnutih sopstvenim životnim iskustvom, kojem daruje univerzalni značaj, često bizaran, ubrzan, energičan, povremeno neurotičan, čak i tragičan. Ali uvek duhovit i nikako beznadežan. Takav njegov stil pripovedanja, kao i estetika koja je nemačkoj čitalačkoj publici do tada bila potpuno nepoznata i egzotična, uspela je da ga preporuči pa se njegove knjige prodaju u milionskom tiražu.
Otuda i naše interesovanje za ovog neobičnog pisca, kome je uspelo da živi u kulturnom centru Evrope i da radi ono što najviše voli i najbolje ume, da piše knjige i pušta savremenu rusku muziku koja ga opušta i inspiriše. Deceniju kasnije, Kaminer se ponovo susreće sa srpskom publikom, na 62. Međunarodnom sajmu knjiga, i nadahnuto nam govori kakav utisak je ostavio naš grad na njega nekada, a kako ga vidi deceniju kasnije, razotkriva svoj prvi susret s Berlinom i objašnjava pat-poziciju Vladimira Putina uoči predsedničkih izbora.

Koliko se sećate svog prvog boravka u Beogradu 2006. i Doma omladine, koji je bio prepun Vaših fanova, koji su tada došli na Vašu promociju knjige „Ruski disko", a potom ostali do duboko u noć dok ste im puštali muziku?
- To su bili prvi pozivi koje smo tada dobijali za gostovanja u inostranstvu. Tad sam s knjigom „Ruski disko" prvi put bio u Beogradu, Zagrebu i Atini. I to iskustvo je za mene bilo potpuno neverovatno. Ljudi su bili toliko oduševljeni, skakali su do plafona, a za nas je to sve bilo neverovatno, delovalo mi je kao da su samo nas čekali. Baš pre nekoliko dana sam u Drezdenu u jednoj diskoteci puštao muziku sa svojim prijateljem i di-džejom Jurijem Gurdžijevom, koji je te 2006. bio sa mnom u Beogradu, i rekao mu da putujem opet za Beograd, a on mi je uzvratio da mi zavidi.

Kako Vam Beograd izgleda danas, jedanaest godina kasnije?
- Prvo jutro u Beogradu sam vrlo rano ustao i krenuo u šetnju. Gotovo da nisam prepoznao grad. Mada moram da priznam da vreme nije bilo baš najidealnije, bilo je hladno i kiša je padala, ali sam video grad. Izgleda lepše, to je činjenica. Ono što takođe primećujem jeste da, za razliku od mnogih drugih evropskih glavnih gradova, vas očigledno nisu preplavili razni trgovinski lanci koji se inače naprosto nižu jedan za drugim po Evropi. Čini mi se nekad, od metropole do metropole, čak istim redosledom u pešačkim zonama, dok mi u Beogradu ulice još deluju živahno. U svim tim drugim gradovima imam utisak kao da se uvek krećem jednom te istom ulicom, bez obzira na to gde se nalazim.

Imate li već svoju čitalačku i muzičku publiku ovde?
- Ne mogu reći da ovde imam stalnu publiku. Ne znam zapravo. Imam dva fana, za njih sigurno znam. Utoliko su mi dragoceniji svi ti ljudi koji su u ovom broju došli danas i po ovakvom vremenu na Sajam da se družimo. To mi već daje osećaj da me ovdašnji ljudi čitaju. Zapravo to mi daje utisak da me čitaju u čitavom svetu.

U Berlinu ste skoro tri decenije. Koliko se Nemačka izmenila tokom tog perioda?
- Nemačka se svakako promenila, pre svega kulturno. Ako je Evropska unija donela nešto dobro, onda je to što je doprinela da mladi ljudi mogu da putuju Evropom, da mogu uzajamno da se približe i upoznaju. Za mene kao pisca, Evropska unija je sigurno donela prosperitet, ne znam koliko je politički uspešna, koliko je donela neke ekonomske benefite, ali svakako mislim da u kulturnom smislu ta zajednica predstavlja veliko obogaćenje. Mislim da je stvaranje Evropske unije omogućilo Nemcima da više upoznaju svet i uopšte ljude oko sebe, da prosto odbace neke svoje strahove i bojazni, predrasude koje su imali. To možete zamisliti poput prozora s kojeg vam neko naprasno skine zavese i vi odjednom imate slobodan pogled u svet.

Kao mladi humanitarni azilant stigli ste u Berlin. Kako danas komentarišete postupanje pojedinih zemalja Evrope prema azilantima i podržavate li stav Angele Merkel kada je reč o tom svetskom problemu?
- Mislim da je gospođa Merkel u ovoj kriznoj situaciji reagovala kao jedan nekadašnji veliki vođa - Tamerlan, koji je bio mišljenja da, ako na neka kretanja ne možete da utičete, makar možete da pokušate da ih kontrolišete. Naime, nakon završetka Hladnog rata, mnoge su se države ispostavile kao neodržive. Dakle, ukoliko nemate dovoljno ekonomske jačine i stabilnosti, ne možete da opstanete. Te neodržive zemlje su bile upućene na pomoć, hajde da kažem svojih nekadašnjih neprijatelja. Tako da i u celoj ovoj situaciji ne možete da zauzmete stav da vas ona ne zanima.

Ne možete reći, kuća u kojoj živim gori, ali ja živim na drugom spratu, a požar je izbio u prizemlju, šta se to mene tiče. Ne možete da zauzmete takav stav jer je to prosto apsurdno zato što će to pre ili kasnije stići i do vas, do drugog sprata, i vatra će vas progutati. Uopšte je krajnje naivno mišljenje da jedna ili nekolicina zemalja može da živi u sreći i blagostanju dok imamo jako veliki broj zemalja u kojima vladaju glad i nemaština. Vrlo je tužno što mi sada treba da budemo ti koji će hteli, ne hteli naći neko rešenje za sve probleme sveta, ali prosto je tako.

Kako je za nekoga iz Istočne Evrope izgledao susret sa Zapadom?
- Stigao sam s prijateljem u Berlin onog dana kada je Nemačka postala prvak sveta u fudbalu. Mislim da je to bio 6. jul 1990. godine. Nisam znao za to prvenstvo i mislio sam da su Nemci uvek tako veseli, gostoljubivi. U nekoliko kafića, kafana častili su nas pićem... Prijatelj s kojim sam tada putovao bio je mišljenja da oni još uvek slave pad Zida, da je za njih to toliko monumentalan događaj da ne mogu da prestanu s feštom, i tada smo odlučili da ostanemo u Berlinu. Sledećeg dana je zemlja izgledala potpuno drugačije, bilo je to žestoko otrežnjenje, ali ostali smo uprkos tome.

Kakva je po Vašem mišljenju perspektiva mladih danas u Rusiji, pod Putinovom vlašću?
- To je zapravo najviše problem tih mladih ljudi jer oni nemaju perspektivu. Svojevremeno, kada nisam smeo da uđem u Sankt Peterburg, ali su me pustili do prodavnice suvenira, tamo su radila trojica mladića s kojima sam razgovarao. Ono što je tužno jeste da ih je jedino zanimalo kako da napuste zemlju. O svemu smo pričali, između ostalog i o politici, ali njih je samo zanimalo da me pitaju koji deo Nemačke smatram najboljim za život i na koji način može da se dobije studentska viza. Mislim da je to vrlo tužno jer ne ide ako svi samo žele da napuste zemlju. Ali u Rusiji je to već opšti problem, jednostavno nema dobitnika u toj situaciji jer načelno ne postoji perspektiva. Između ostalog, mislim da i zato Putin ne želi taj novi, četvrti mandat. Niko ga ne želi. Putin je svestan da će novi izbori biti loši po njega i da će oni verovatno značiti njegov kraj, ali on zapravo ne može da kaže „ne".

Zvučite kao da se ništa od Vašeg odlaska iz domovine nije promenilo.
- Desilo se nešto veoma tužno. Naime, Rusija je ustuknula i pobegla od svih razvojnih dešavanja u Evropi. I Rusija, koja je i sama deo te Evrope, umesto da joj se priključi, prosto je pobegla u šumu i tamo sada sama trči te svoje krugove, bez ikakvih saveznika, prijatelja, partnera, a to je nešto što se nikada ranije nije desilo. Evo, sad na poslednjoj vojnoj paradi mislim da su prisustvovali samo predsednici Kazahstana i Moldavije. Dakle, i za vreme SSSR-a smo imali pola sveta za sobom i uz nas. Drugim rečima, moja zemlja se nekako izolovala od ostatka sveta i zauzela stav da joj svet nije potreban, da će sama stvoriti neki sopstveni svet. To govori moja zemlja i okreće se s tim stavom susednim zemljama, koje se, naravno, odmah preplaše i pozovu NATO topove u pomoć.

Šta je smisao Vašeg života? Šta Vas pokreće, motiviše i uzbuđuje pa imate toliko uspeha kod čitalaca?
- Mislim da je pisanje vrlo bitno, da ne kažem najbitnije zanimanje. Mislim da su ljudi jedini u stanju da poimaju ceo svet, njihovo razumevanje sveta. Mnoge druge stvari ljudi ne umeju ili ne znaju tako dobro. Ljudi nikada neće moći da trče brzo kao nojevi, niti da lete kao druge ptice, ali jedno umeju, a to je da razumeju. I ovom svetu je definitivno potreban neko ko će ga shvatiti.

Naime, za mene je najjednostavniji način da razumem ovaj svet upravo da ga zapišem. Dakle, da u ceo taj haos unesem neki istorijski red. A kada ja to zapišem, onda se to dojmi u nekakvom drugačijem svetlu. U suštini, svojim pisanjem ja taj svet menjam, ne preuzimam ga jedan naprema jedan, ali ljudi to čitaju i oni prepoznaju svoj svet u tome, i mislim da je to tajna uspeha mog pisanja. Čini mi se da čitaoci osećaju da ih razumem.

Hoćete li i ovom prilikom posetiti DOB ili neki drugi beogradski klub i puštati ruski ili srpski disko?
- Moj boravak za tako nešto je sada prekratak, ali bih rado ponovo došao na leto i onda bih drage volje našao vremena za tu vrstu druženja s publikom. Muzika je moja druga ljubav.

Koju svoju knjige biste preporučili srpskim čitaocima?
- Definitivno pretposlednju, „Ljubavni pozdrav iz Nemačke".