INTERVJU, ZORAN PREDIN: SRBIJA IMA DUH VELIKIH NACIJA

Ljudi kose boje srebra pune dvorane pa kult mladosti nije više toliko izražen kao nekada. Mladost nije boja kose, mladost je stanje duha. Ima nas mladih svih uzrasta. Moja je glava okrenuta ka budućnosti. Ne zanima me šta je bilo, već šta će biti. Sutra mi predstavlja izazov

Bend „Lačni Franc" je početkom osamdesetih obeležio novi talas i pokrenuo fantastičnu karijeru Zorana Predina. Danas on praši na više muzičkih frontova i njima premošćuje sve jezičke i druge barijere stvorene tokom i posle ratova na našim prostorima.

Svestran tip kose boje srebra, setna bitanga i moderni vitez, „Praslovan" koji peva, svira, komponuje, piše pesme, objavljuje knjige, nekada prvo krilo, danas prvo pero košarkaša, oduvek vatreni, ali sada miran i mudar navijač Olimpije, za nedelju dana će se tradicionalno sresti s beogradskom publikom u Domu omladine, gde će održati koncert u okviru turneje čiji je moto „Vraćam sunce u svoj dan".

S Predinom, slovenačkim solo artistom čiji izraz predstavlja glasan i strastan indi rok „Lačnog Franca", džipsi sving, etno džez, šansonu i kantautorsku muziku, pričamo uoči koncerta koji je najavio kao novogodišnji poklon Beograđanima, o prošlim vremenima, novom talasu, raspadu Jugoslavije, slovenačkom evropskom zlatu i drugim košarkaško-muzičko-životnim temama.

Kakvo Vam je raspoloženje pred beogradski koncert?
- Uznemiren sam, kao i uvek pre koncerta u Beogradu. Radujem se nastupu i susretu s prijateljima.

U Beograd nam dolazite u okviru turneje čiji je moto stih „Vraćam sunce u novi dan". Šta nam time poručujete?
- Stihovi pesme kažu sve: „Ne zanima me više ko je krao, ko nas godinama laže. Ko se popeo, ko nisko pao, koga jure, koga traže. Dosta mi je više tužnih vesti, kako guši zlo dobrotu. Nemam vremena za nove mržnje! Ima boljih stvari u životu! Ja vraćam sunce u svoj dan!"

Vaši nastupi su, uz sjajnu svirku, poznati i po pasažima crnohumornih priča između pesama. Šta možemo sada da očekujemo?
- Sve nabrojano, plus nekoliko velikih iznenađenja koja će nadmašiti i jezičku i sve druge barijere. Sviraćemo par novih pesama i neke pesme mojih kolega.

Publici se obraćate na svom jugoesperantu?
- Jugoesperanto govorim kroz najave još od osamdesetih prošlog veka. Tim jezikom preskačem jezičke barijere u celom regionu.

Godinama negujete različite muzičke žanrove. Šta ste nam namenili ovog puta za Dom omladine?
- Glasan i strastan indi rok „Lačnog Franca". Znate kako, uspeti je jednostavno, a izdržati na sceni i ostaviti trag, e to je zapravo prava priča. A kažu da nikad nismo bolje svirali.

Koncert je 22. decembra, koji je nekada bio državni praznik, Dan armije. Da li je to samo slučajnost?
- Da, to je zaista slučajnost.

Na koncert ste pozvali i Sergeja Trifunovića, bend „Lude žene" i još jednog gosta. Šta nam pripremate od repertoara i ko je treći gost?
- Repertoar sačinjavaju sve obavezne stare pesme iz osamdesetih: „Ne mi dihat za ovratnik", „Čakaj me", „Praslovan", album „Svako dobro", nekoliko komunikacijskih ključeva u vidu pesama mojih kolega i nekoliko novih sa albuma „Akustična pusa" u elektro-verziji... Prašimo bez ostatka. A taj gost želi ostati tajanstven do izlaska na binu.

Mnoge ste obradovali najavom Sergeja kao gosta.
- Bilo je logično. Znamo se više od dvadeset godina. Nastupali smo u duetu s gitarama, a pre par godina pevao je s nama naše pesme u Mikseru. Slovenački mu ide bolje nego meni.

Kroz pesmu „Akustična pusa" progovara Vaša nada da će dobro pobediti zlo?
- Nema nam druge. To su boje svih naših zastava na ovom prostoru. Crvena, bela i plava su preuzete iz francuske zastave, i pesma je o atributima Francuske revolucije koji nestaju iz našeg odgoja, a to su sloboda, bratstvo i jednakost, kojima težim.

Ne libite se društvene angažovanosti. O čemu još govore Vaše nove pesme?
- U najvećoj meri bore se protiv gluposti i neznanja.

Obnovili ste bend „Lačni Franc" (Gladni Franc). Šta Vam danas otvara apetit?
- U tom pogledu ništa se nije promenilo: inovativna iskrena muzika, dobri tekstovi, erotika, crni humor i lepota...

Šta je Vaša muzika predstavljala nekad, a kako biste je okarakterisali danas?
- Moja muzika je namenjena ljudima radoznale duše i otvorenog srca. Iskren indi rok.

Kome ste se dokazivali tada, a kome sada, do čijeg mišljenja držite?
- Samom sebi se dokazujem iznova. A bitno mi je i mišljenje dobronamernih i kvalifikovanih ljudi.

Koliko ste promenili svoj izraz od muzičkih početaka i „Lačnog Franca" do danas jer, kako sami kažete, sada već pet lica imate?
- Osim indi roka, svoje kolevke, jako volim džipsi sving, etno džez, šansonu i kantautorsku muziku.

Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
- Tragičan i nepotreban.

Šta mislite o ratu koji je tada izbio?
- Jako mi je žao svakoga ko je umro za nečije ideje.

Jesmo li mogli da prođemo bez krvi, da se civilizovano rastanemo i sporazumno razvedemo?
- Da smo samo znali kakvo je zlo nacionalizam.

Od svih republika, čini se da je Slovenija prošla najbolje. Prilično elegantno ste izašli iz zajedničke države i prvi ušli u EU. Kako Vi to vidite?
- Trebali smo se rastati bez ratova. Ujedinjena Evropa je tada, pre 25 godina, izgledala kao obećavajuća konfederacija bez granica.

Izjasnili ste se kao evroskeptik. Šta Vam je doneo liberalni kapitalizam, a šta oduzeo?
- Bili smo prvi među ravnopravnima, a danas smo tržište za drugorazrednu robu.

Nije Vam se činila dobrom ideja da Slovenija uđe u NATO, i žalite za nesvrstanošću. Za čim još žalite?
- Trebalo je da ostanemo neutralni poput Austrije. Da postanemo nacionalni park. Da zatvorimo tešku industriju i bavimo se turizmom, sportom, kulturom, planinarenjem i banjama, a ne prebrojavanjem tenkova.

Da li ste usamljeni s takvim razmišljanjem u Sloveniji?
- Nisam. Ima nas.

Dok mi mislimo da ste Vi bili pametniji, Vi to mislite za Čehe i Mađare. Ko je tu uopšte pametan kad vazda vlada zakon jačeg i na koncu su svi potlačeni?
- U ludilu nacionalizama bilo je vrlo teško ostati miran i pametan.

Šta je bilo presudno da se opredelite da na žurku krenete u rane jutarnje sate?
- Pun mesec.

To ste i opevali u pesmi „Svako dobro, majstori, dobro ste nas sredili". Šta nama, ostalima u regionu, savetujete: u krpe pa u svoj krevet ili za vama, na afterparti?
- Sledite svoj interes uz poštovanje manjina.

Izjavili ste da su novi talas i jugoslovenska košarka jedne od retkih stvari koje su izašle čiste iz prošlih tužnih događaja i preživele rat. Šta i koga vidite u tom vremenu kada se osvrnete iza sebe?
- U novom talasu i jugoslovenskoj košarci ideja bratstva i jedinstva dala je novi kvalitet i digla standarde u nebo.

Voleli ste „EKV", tvrdili ste čak da su u to vreme bili među najboljim bendovima u svetu. Čini se da ih nisu za života svi tako dobro shvatali.
- To je uvek tako. Bili su vanzemaljci, par godina ispred svih.

A nije tajna ni da ste bili naklonjeni Margiti. Da li je ona to znala?
- Verovatno jeste.

Pre nekoliko godina ste joj i pesmu posvetili, i album i pesmu nazvali „Kosa boje srebra". Po jednom snu...
- Da. To je doslovno pesma iz snova.

Kako objašnjavate to vreme osamdesetih, koje se sa ove distance čini bezbrižnim, a dobar deo rok scene je tada bio na drogama i odlazio, jedan po jedan? Čega je tu bilo previše, a šta je nedostajalo?
- Priča se da je Udba namerno plasirala drogu u beogradski novi talas kako bi ubila nove ideje.

Kako ste vi izbegli tu tragičnu sudbinu?
- Nama tvrda droga nije bila opcija, a seks i rokenrol jesu.

Opširnije čitajte u najnovijem broju Ekspresa, koji je od petka u prodaji.