Košarkaš koji je više voleo fudbal

Zoran Sretenović je bivši košarkaš i aktuelni košarkaški trener. Takođe je košarkaš od uspeha s karijerom koja ne liči na druge. Na početku razgovora u „njegovom" kafiću, gore kod Gradića Pejton, gde ispija kafe svakog dana, primećujemo da uz kafu pali i cigaretu za cigaretom. Uz osmeh priča:

"Stalno sam prigovarao ženi, koja je na kraju, kad je bila u drugom stanju, bacila cigarete, da bih ja u međuvremenu postao veći zavisnik od nikotina nego što je ona bila ikada. Malo jeste čudno, ali je i istina da sam pušač postao tek u 31. godini. Baš i nisam morao."

U Vašem životu i karijeri zapravo je dosta toga neobičnog i nesvakidašnjeg. Između ostalog i to što kao košarkaš od imena više od košarke volite fudbal.

"Istina je. I danas sam veći fan fudbala nego košarke. Kao klinac, trenirao sam u Radu, Voždovcu i Crvenoj zvezdi. Bio sam perspektivan napadač, prvo golgeter, a onda desna polutka, kako se to tada zvalo. Obožavao sam Duleta Savića, bio je moj idol.

Priča se, takođe, da najviše uživate u onome što se nekad zvalo mali fudbal, s neizostavnim majstorijama na petoparcu.

"Uživam i redovno idem na utakmice nacionalne lige u futsalu. Prošle godine nisam izbijao s tribina na utakmicama zemunske ekipe Samo pravo. Takođe, na TV „Areni" ne propuštam prvenstvo Španije u malom fudbalu. Gledam, naravno, i fudbal, navijam za Crvenu zvezdu uvek, a povremeno i za neke druge klubove. Prošle godine bio sam fan PSŽ-a, sada sam opčinjen Ajaksom. Znam da tako lep fudbal teško donosi rezultat, ali ja volim da ih gledam kako igraju."

Ima li za Ajaks mesta u ovogodišnjem finalu Lige šampiona?

"Verujem da će Ajaks i Barselona igrati taj završni meč. Dobro, favorit je Barsa, jak su kolektiv, iskusna ekipa s moćnim pojedincima. Ajaks ima mlad sastav i lepršavu igru, s tim da su taktički tanji od Katalonaca. Ali u fudbalu je sve moguće."

I kako je onda nesuđeni fudbaler postao košarkaš?

"Na prvenstvu Beograda u košarci za osnovne škole, igrao sam za OŠ „Karađorđe". Sve je gledao Dule Vujošević i posle razgovora s mojim roditeljima otišao sam na basket."

U Partizan?

"Ne, Vujošević je tada radio s klincima Crvene zvezde. Mnogi ljudi to ni danas ne znaju. On to, istina, i ne govori, spominje samo da je vodio prvi tim Crvene zvezde, ali da je radio s mlađim generacijama, to ne priča."

Ko je još bio u toj generaciji?

"Od svih nas, samo sam ja nešto napravio u košarci. U generaciji godinu dana starijoj, s kojom sam takođe trenirao i igrao, zvezda je postao pokojni Boban Janković. Tada je vladalo pravilo da jedna generacija izbaci jednog igrača, onog najboljeg. Šteta, u mojoj je bilo još nekoliko talentovanih momaka."

Da li i mislite da u Zvezdi niste dobili pravu priliku?
"Ranko Žeravica me je prebacio u prvi tim. Zvezda je tada na spoljnim pozicijama imala Karadžića, Nikolića, Radovića, Jankovića i Dabića. Uprkos svemu, na prijateljskim utakmicama i treninzima sam pokazivao da treba da dobijem šansu, minutažu. Ono što sam zaslužio, mislim na pravu šansu, u Zvezdi tada nisam dobio."

Kao perspektivan igrač, dve sezone ste proveli u OKK Beograd.

"Za trenera Zvezde je došao Vlade Đurović, koji nije računao na mene. Kad su mi saopštili da bi trebalo da se selim u Žućkovu avliju, bio sa očajan, mislio sam da me šikaniraju, a u stvari bio je to za mene pun pogodak. Istina, to sam tek kasnije ukapirao. Prvu sezonu na klupi OKK Beograda je sedeo legendarni Piva Ivković. Igrao sam kod njega i naigrao se, odmah posle prve godine zvali su me da se vratim u Zvezdu, ali ja sam bio ljut i odbio sam. OKK Beograd je tada preuzeo Dule Vujošević, igrali smo Drugu ligu. Mislim da mi je to za karijeru mnogo značilo, te utakmice na kojima kao mlad igrač stičeš iskustvo, imaš minutažu, sazrevaš neviđenom brzinom, upijaš sve ono što ti treba da bi stekao samopouzdanje, igraš na vrućim terenima poput Pirota, Bora, Leskovca..."

Igrali ste za seniorski tim, ali istovremeno i za dve mlađe selekcije OKK Beograda.

"U OKK Beogradu sam mnogo naučio. Juniori OKK Beograda su te godine bili prvaci Jugoslavije. U finalu smo savladali čačanski Železničar. Zoran Jovanović je bio centar, Danko Cvetićanin (kasnije as Cibone i reprezentativac Jugoslavije) i ja smo igrali kao pozajmljeni igrači. On iz Partizana, ja iz Zvezde."

Sudbina je, čini se, htela da košarkašku slavu dotaknete tek na splitskim Gripama, a ne na svom Malom Kalemegdanu.

"Boža (Maljković) je bio Žeravičin pomoćnik u Zvezdi. Znao me je s treninga, prijateljskih utakmica koje je pekući trenerski zanat vodio umesto Žeravice. Na tim utakmicama sam dobijao šansu. Boža je očigledno prepoznao u meni nešto što možda drugi nisu. Kada je napravio dogovor sa Splićanima, pozvao je i mene da mu se pridružim, uz priču da mu treba igrač kakav sam ja."

Split, riva, more, Dalmacija i Dalmatinci, novi ambijent i okruženje... U tom kasnije trofejnom timu, koji je između ostalog tri puta pokorio Evropu, bili ste jedino beogradsko dete i važan šraf u mašineriji Bože Maljkovića.

"Duško Ivanović je došao iz Podgorice, Luka Pavićević iz Zagreba, Zoran Savić iz Zenice... Boža je od prvog dana znao šta hoće. Dalmatinci su ljudi posebnog kova, imaju svoj prepoznatljiv način shvatanja života i življenja, naglašen personaliti. Za uspehe na košarkaškom terenu, Boža je bio ubeđen, trebalo im je i malo beogradskog duha i šarma, mangupluka sa asfalta i dobrog raspoloženja, odnosno vica, prvo u igri, a zatim i u momentima kada se ne igra i ne trenira."

Koga ste zatekli od košarkaša Jugoplastike kad ste stigli u Split i kako su Vas primili?

"Od svih prvotimaca, znao sam samo Perasovića. Igrali smo zajedno u kadetskoj reprezentaciji Jugoslavije. Od starijih, bili su tu Poljak i Dukan, ali i megatalentovani klinci Rađa i Kukoč, zatim i Videka. Kako su me primili? U početku isto kao i Božu (Maljkovića), kome su, ne krijući ljutnju, govorili da je došao da se uči na njima. Za mene su se u kuloarima pitali odakle ovaj Indijanac i gde je to on igrao. Sve se, međutim, brzo promenilo. Splitska košarkaška publika je posebna, nije to Torcida, već je reč o ljudima posebnog kova, sportski i košarkaški dovoljno obrazovanim da prepoznaju vrednost svakoga ko dođe u njihov klub. Teško prihvataju strance, ali kad te prihvate, onda si na konju. Brzo su procenili da imam znanje i kvalitet, da na treninzima i utakmicama dajem svoj maksimum. Boža se nametnuo znanjem, vrhunskom prezentacijom onoga što zna i hoće. Veliku ozbiljnost njegovom projektu evropske Jugoplastike donela je i pojava profesora Ace Nikolića na Gripama."

Šest godina u Splitu se, pretpostavljam, ne zaboravlja lako. Na kraju je bajka prerasla u ružan san.

"O tome šta smo kao klub uradili zna cela Evropa. Sa Splićanima sam potpisao i dva ugovora, bio na pragu trećeg. Prvi sam parafirao za smešnu cifru, drugi je bio finansijski dobar, ali nije ispunjen do kraja jer sam ostao bez stana u Splitu, stana u kojem sam bio nosilac stanarskog prava, ali ne i vlasnik. Pre početka rata trebalo je da potpišem i treći ugovor, bila je to ozbiljna priča i novac kao da sam potpisao s nekim bogatim klubom iz inostranstva."

Ostali ste, koliko znamo, i danas u dobrim odnosima s ljudima iz kluba, kao i s mnogim Splićanima.

"Da, u izuzetno dobrim i korektnim odnosima sam s njima. Svi ti ljudi su bili posvećeni zajedničkom cilju, bili su uz mene uvek i u svakoj prilici, nemerljivo mnogo su mi pomogli i u momentima kad sam napuštao Split zbog rata."

Da li ste kao Srbin morali da odete ili je to bila samo Vaša odluka?

"Ne, nisam morao da odem, ali smo i ja i ljudi iz kluba shvatili da bi odlazak u tom trenutku bio najbolja opcija za sve. Samo par dana ranije, na turniru u Riminiju, za istim stolom smo se našli Savić, Pavićević, Razić, Radović i ja. Ranko Žeravica je preuzeo klub kao trener, pričali smo šta dalje i dogovorili se da sačekamo. Međutim, nije bilo tako. Jednog dana na trening nije došao Savić, rekli su mi da je u pitanju problem s ugovorom. Sutradan me je na vratima dvorane u Gripama sačekao sekretar kluba. Otišli smo u kancelariju predsednika i tamo mi je saopšteno da su četvorica mojih saigrača Srba jednim kolima iz Splita preko Bosne odjezdili do Crne Gore. Meni su rekli da mogu da ostanem, ali su mi saopštili i da bi sve razumeli ukoliko želim da odem. Rekao sam da ne mogu da ostanem sam. Pomogli su mi, obezbedili sve propusnice, izvadili kartu do Rijeke, gde me je čekao rentakar kojim sam se prevezao do Trsta, a odande avionom do Rima, gde sam četiri meseca bio gost u stanu Dina Rađe."

Žeravica je, dakle, bio trener Jugoplastike, a da to u stvari nije bio?

"Jeste, preuzeo je tim, vodio pripreme, bio s nama na turnirima uoči šampionata, ali ni on ni mi nismo, zbog rata naravno, dočekali prvenstvene utakmice."

S Vama je u Rim krenula i supruga, rođena Splićanka.

"Tada još nismo bili venčani. Rekao sam joj šta sam odlučio, predložio joj da sačeka da se tamo negde snađem i da onda i ona dođe. Rekla je da, uprkos svemu, idemo zajedno."

U Rimu ste uživali gostoprimstvo porodice Rađe, redovno ste trenirali s košarkašima Rome, čekali na angažman.

"Kasno sam stigao, svi su već zatvorili prelazni rok. Ipak, nadao sam se, strpljivo čekao i onda se posle četiri meseca javio Bamberg."
Posle, da li zbog sudbine ili nečeg drugog, u svakom klubu zadržali ste se godinu dana. Iz Bamberga ste otišli u Antib, zatim ste nosili dres Partizana, Borovice, Crvene zvezde, Radničkog...

"Baš tako, ali moglo je sve da bude i drugačije. Antib mi se silno dopao. Predsednik kluba, koji je istovremeno bio i gradonačelnik, insistirao je na tome da vežemo saradnju na duže, čak je inicirao priču da dobijem državljanstvo Francuske, ali onda je izgubio na izborima. Klub je ostao bez novca. Sve to se događalo u avgustu. Pre toga sam odbio tri kluba, među njima i Hapoel, koji je nudio dobre uslove. Međutim, ja sam hteo da ostanem u Antibu, na Azurnoj obali, u klubu i gradu gde je sve bilo super."

Super je bilo i u Partizanu, Borovici, Crvenoj zvezdi...

"Šok je bio kad sam potpisao za Partizan. Te godine prvak je bila Zvezda, Partizan je osvojio Kup. Često sam se šalio da sam bio ubačeni element. Igrao sam s velikom radošću i u Borovici, zatim i u Zvezdi. U timu u kojem su već bili Luka Pavićević i Neša Ilić, iz Rume smo došli Lisica i ja. Priču u Srbiji završio sam u dresu Radničkog."

Vi ste jedini koji je u karijeri nosio i dres Zvezde i dres Partizana, OKK Beograda i Radničkog. Drugim košarkašima to zadovoljstvo nije se dogodilo.
"Ne znam da li sam jedini, podatak je zaista zanimljiv, ali znam da sam s velikom radošću igrao za svaki od četiri najveća prestonička kluba.

Igračku priču završili ste u Poljskoj.

"Tri godine sam nosio dres Stala Velikopoljskog. Odužili su mi se na najlepši mogući način, napravili su mi nezaboravnu oproštajnu utakmicu. Bio je to izuzetno lep gest. Te tri sezone ne mogu da zaboravim. I grad i ljudi i klub, sve je bilo sjajno. Znali su da cene sportiste, pogotovo one koji su im na adekvatan način vratili ono što je u njih uloženo. U Poljskoj sam započeo i karijeru trenera. Sa ekipama iz donjeg dela tabele napravio sam uspehe, s Polifarmom osvojio Kup i Superkup, a s Košalinom bio na kraju treći."

U kuloarima se pričalo i da biste možda mogli da preuzmete reprezentaciju Poljske.

"Bilo je razgovora i na tu temu, ali da ne idemo u detalje jer se sve izjalovilo."

S našom reprezentacijom, kao igrač, osvojili ste i dva zlata na EŠ.

"To je onaj prelepi deo karijere na koji sam više nego ponosan. Taj san se ostvario, a onaj drugi, da igram s reprezentacijom na Olimpijskim igrama, ostao je samo san. Te 1992. smo bili našpanovani za velika dela, spremni i naoštreni, sigurni u sebe i svesni da je medalja sa OI kruna svake karijere. Ali desio se rat."

A da nije bilo rata, da li biste i danas živeli u Splitu?

"Verovatno. Bila je to idealna kombinacija, sjajna veza. Stan u Splitu, stan u Beogradu, sjajno društvo i tamo i ovde, direktna avio-linija."

Trenersku karijeru zapravo ste počeli u Podgorici.
"Bio sam u Poljskoj, imao sam ugovor kao igrač, ali sam prihvatio poziv Veska Barovića i Danila Mitrovića iz Podgorice. Ispostavilo se kasnije, u nezgodan čas. Kad sam stigao, budžet kluba je bio skresan, mnogo igrača je otišlo. Te godine igralo se na tri fronta: Evroliga četvrtkom, ABA liga subotom i nacionalni šampionat nedeljom. Nemoguća situacija! Nemam šta da krijem, tražio sam savete iskusnijih. Zvao sam Božu, sa Željkom (Obradovićem) sam celu noć uoči utakmice u Atini protiv Panatinaikosa o svemu pričao, i na kraju su mi obojica rekla da ne mogu da mi pomognu, da ne mogu da mi kažu šta da radim jer ne znaju, nikada nisu bili u takvoj situaciji. I njima je bilo jasno da je nemoguće napraviti neki ozbiljan plan da bi se igrale tri utakmice nedeljno s putovanjima, oporavkom, itd. Međutim, pored svega toga, mislim da smo imali uspeha. U momentu kad sam otišao, u prvenstvu smo bili prvi, dobili smo Partizan u Beogradu (Dule Vujošević ih je vodio), u ABA Ligi igrali smo s mlađima, ali smo bili u vrhu. Moja poslednja utakmica na klupi Budućnosti u Evroligi bila je ona protiv Oreteza u gostima, koju smo dobili. Trebalo je još da dobijemo te godine neubedljivi Zadar i da idemo dalje. Verovatno bi se to i dogodilo da se nismo razišli. Zašto? Odgovor je da nismo našli zajednički jezik."

U Srbiji ste bili pomoćnik Lukajiću u Hemofarmu i osvojili ste ABA ligu. Radili ste samostalno u Vojvodini, zatim i u Igokei iz Republike Srpske.

"Da, a onda sam završio u Poljskoj. Sada sam na čekanju, radim individualno sa igračima, usavršavam njihovo igračko umeće, ali i svoje trenersko."

Angažovani ste i u kampu „Yubak", pa otuda pitanje šta se to događa sa srpskom košarkom. Zašto sada imamo problem s plejmejkerima, kojih je koliko juče bilo na svakom koraku.

"Činjenica je da je sve manje kvalitetnih igrača u Srbiji, i to je veliki problem. Ne mogu da kažem da nove generacije trenera ne znaju da rade, ali rade potpuno drugačije nego što je to bio slučaj nekada. Uzimam primer moje pozicije. Trener ne pravi igrača, on mu pomaže da, ukoliko ima talenat, bude ono što bi trebalo da bude. Međutim, da bi se napravio dobar bek, treba vreme, potrebno je da prođu godine da bi se sve uklopilo. Mladi treneri nemaju vremena. Lakše je napraviti centra nego beka. Duško Vujošević im je to i praktično pokazao i dokazao. Centra naučiš dve-tri stvari i on može da igra. S bekovima to nije slučaj. Filozofija mladih trenera se mnogo promenila. To najbolje vidim jer pratim razvoj svog sina Marka (17 godina), koji igra u OKK Beogradu. Sve se svelo na brzinu. Ako neko malo odskoči, on je odmah igrač i gotovo. Nema više onog upornog rada, ponavljanja, nadogradnje, onoga što je neophodno."

Ranko Žeravica, Piva i Duda Ivković, Boža Maljković, Dule Vujošević... Ko Vas je najviše cedio kad ste učili košarku?

"Svi podjednako. Imao sam tu privilegiju da radim s njima i da od njih kradem zanat, da sve najbolje od njih prisvojim. Svi su bili sjajni, ali različiti. Pored ogromnog znanja, Duda je od svih bio najveći psiholog. Boža je uz sve drugo bio i vrhunski strateg. Jurij Zdovc je posle godinu dana rada s njim u Limožu pobegao. Priznao je javno da nije mogao da izdrži taj pritisak jer je Boža od svih uvek, pa i tada, tražio da u košarci budu bukvalno 24 sata, da razmišljaju, spavaju s košarkom, da budu u košarci od jutra do sutra. Željko Obradović je, opet, ponavljam uz sve drugo, fenomenalan taktičar, Dule Vujošević je veliki radnik, neko ko insistira na detaljima. Od njega sam puno naučio na početku, a kasnije, u pauzama, kad sam iz Splita dolazio u Beograd, nastavljao sam da s njim radim individualno. Radio je to i Danko Cvjetićanin, iako je briljirao u dresu Cibone. Zato i danas svakom igraču preporučujem da radi individualno, to je ulaganje u sebe."

Da li je to i razlog što su Rađa i Kukoč dosegli visine koje jesu?

"Istina je da su bili veliki talenti, posebno Kukoč. Najveći uticaj na njih, sami su mi to govorili, imao je Slavko Trninić. Pričali su kako ih je u devet ujutro ubacivao u salu i zaključavao. Domar je imao zadatak da ode da im kupi po parče pice da predahnu na trenutak i nešto pojedu, a onda da nastave s radom. Talenat plus veliki rad. Dino nije bio talentovan koliko Toni, izgledom kao dečak nije odavao utisak da će biti veliki igrač, bio je bucmast, ali je mnogo radio. I to mu se isplatilo. Ni kasnije nije posustajao. Radio je na sebi i kao NBA igrač, trenirao individualno, vukao je za sobom svog kondicionog trenera, znao je da mora da bude spreman da bi mogao da da sve od sebe. Danas igrača s takvim rezonom ima malo ako ih uopšte ima. Bar na našim prostorima."
Evropa je lepša od NBA

Poznato je da ne cenite mnogo NBA košarku, ali uprkos tome, Vaš komentar o Srbima koji danas tamo igraju mogao bi da bude zanimljiv.
"Previše smo okrenuti NBA košarci. Nije to evropska košarka, naša škola, koju više volim. Od NBA utakmica, pogledam ponekad finale. I još nešto, to što našima ide sjajno samo je dokaz da momci dobro koriste mogućnosti koje tamošnja košarka daje. Formula Jokićevog uspeha konkretno je to što tamo igra opušteno i bez pritiska. On je definitivno sjajan igrač, ali u Evropi ne bi mogao da igra tako. Košarka je ovde različita. Jedan detalj: odbrana koja se igra tamo ovde ne prolazi."
Sreta koji svima donosi sreću

U srećnom braku ste sa Splićankom Nadom Biuk, takođe nekadašnjom košarkašicom. Vaša kćerka Mia ima 24 godine, a sin Marko 17.
"Upoznali smo se na splitskoj rivi. Košarkaši su se posle treninga tamo družili, imali su svoju klupicu. Dino i Toni su vodili glavnu reč, bio je tu i Vlada Alanović, Videka, a dolazile su i košarkašice Splita poput Žane Lelas, Dinove prve supruge Željane Listeš, moje sadašnje Nade Biuk... Tamo smo se upoznali i zaljubili."
Da li su Vam možda Splićani dali neki nadimak?
"Ne, i tamo sam, kao i u Beogradu, bio samo Sreta."
Sreta koji svima donosi sreću.
"Hvala, bio bih najsretniji ako je tako zaista."