KOSOVO JE STVAR PRINCIPA

Kako ćete motivisati nekoga ukoliko ne poštujete i ne cenite sebe za vjek i vjekova? Možete teritorijalno da izgubite, da vas okupiraju, ali ako sami sebe ne poštujete, kako možete da očekujete da vas drugi poštuje

Razgovor sa istoričarem Miletom Bjelajcem započeli smo pre Vidovdana, a nastavili posle posete predsednika Aleksandra Vučića Kosovu. Reklo bi se da smo zaokružili kosovski ciklus. Krucijalne teme bile su nam vidovdanski mit i kosovska realnost, ili istorija u sadašnjosti. Ovaj doktor istorijskih nauka i politikolog smatra da od principa ne smemo odustati, a da je kosovski mit vertikala koja je postojala u biću srpskog naroda, ne samo onda kad smo bili bez Kosova već i kada smo bili bez čitave države.

Predsednik Vučić je u Kosovskoj Mitrovici rekao: „Nisu moj posao ni mitovi ni snovi ni priviđenja, niti sumanute vizije Kosova bez Albanaca ili Kosova bez Srba. Moj posao je realnost. Ono što jeste, sada i ovde, na ovom Kosovu, u ovoj Srbiji, a ne nekoj nebeskoj. Pali smo mi s tog neba. Pali i ozbiljno se razbili. Glave su nam krvave, ruke polomljene, i nemam ja više koga da šaljem gore, na nebo." Kako tumačite ove reči?

- Moram da naglasim da nisam čitao ono što su mediji prenosili ili komentarisali, ali iz tog citata vidim ponešto. Posao političara i njihovih savetnika ili institucija je da u svom vremenu pokušaju da proniknu u namere svih onih koji su pritisnuli Srbiju da sada na prečac odustane od vlastitog teritorijalnog integriteta. Primena dvostrukih standarda od međunarodne zajednice mora da izazove podozrenje i pitanje: ako Srbija sada žrtvuje jedan princip, kakve su posledice i po nju i po region? Da li će sutra neka nova ili stara nacionalna manjina, podstaknuta na nemir i nepristajanje, dovesti do novog Kosova kojim ćemo se zabavljati narednih decenija? Priznavanje „realnosti" je legitimisanje, ako hoćete, jedne nelegitimne agresije koja je dovela do te iste „realnosti". Zašto su Albanci uvek slobodno dolazili i naseljavali se na prostore Srbije, pa tako i danas? Da li postoji obrnut proces? Zašto je zaboravljeno „najpre standardi pa onda..."? I o toj realnosti treba govoriti.

Da se vratimo na mitove. Šta za Srbe predstavlja kosovski mit?

- Raseljavanje Srba mogu da uporedim jedino sa sudbinom Jevreja i njihove istorije naroda bez države. Kroz sve te seobe nosi se taj kosovski mit ili ep, to slavljenje mučeništva, gubitka države. To je obeležilo srpski narod i davalo mu samosvest. To je njegova istorijska funkcija, prenošena preko usmene književnosti, a kasnije marom Vuka Karadžića i Save Mrkalja prikupljena i beležena. Oni su bili naši prvi moderni rodonačelnici književnosti.

Zanimljivo je da je, bez obzira na sva ta unijaćenja ili islamizaciju, taj ep postao nekako svojina svih Južnih Slovena na Balkanu. Srbi različite vere pevali su i govorili isto, a kasnije i druge nacije. To, rečeno 2018. godine, zvuči kao nekakav apsurd ili nekakva izmišljotina ili bajka, ali ja bih voleo da podsetim da je nakon pobeda saveznika u balkanskim ratovima ta osveta „Kosova" sa ushićenjem slavljena. U Zagrebu su se, na primer, mladi intelektualci spremali na hodočašće na osvećeno Kosovo. I ja sam osnovnu i srednju školu završio u Hrvatskoj i znam da je, makar u Mažuranićevoj redakciji, taj Kosovski ciklus bio prisutan i tada. To je takođe jedan aspekt kosovskog mita, jedna opšteslovenska odrednica hrišćanska.

A drugi, istorijski?

- Drugi aspekt je vezan za ono šta je stvarnost bez onoga šta je taj narodni ep dodavao. Kosovski mit ima realnu osnovu i posle gubitka srpske države bio je jedina vertikala uz Srpsku pravoslavnu crkvu koja je održavala tu svest o srpskom etnosu i tradiciji. Ta vertikala traje sve do dana današnjeg, ali posebno je značajno što je trajala do stvaranja Jugoslavije. Kroz istoriju vidimo, onaj ko je udarao na neke elemente srpskog identiteta, uvek je nastojao da poništi to kosovsko sećanje i sećanje na srednjovekovnu srpsku državu i da na razne načine, kroz unijaćenje ili politikom prozelitizma, to srpsko pravoslavlje prikrije kako bi se prikrio srpski imenitelj. Naročito se to vidi u austrougarskim knjigama, koje srpsko pravoslavlje vode kao grko-istočno. Posle, uspostavom bugarske egzarhije na prostorima nekadašnje Južne Srbije od 1872. godine se nameće bugarska crkva, i uz tursku politiku popisi su prepoznavali „Grke", „Egzarhiste" i na kraju Srbe kada su se, početkom 20. veka, izborili da ponovo dobiju neka svoja vladičanstva.
Kosovski ep i slavljenje Vidovdana u srpskom narodu jeste jedna tradicija odavanja pošte svima onima koji su u prošlosti svoj život dali za slobodu svog naroda i stvaranje srpske države, na kraju i Jugoslavije. Žrtve su padale i dalje, gubila se država, ali je i vaskrsavala. Narod ne zaboravlja žrtve ni iz nametnutog rata 1998-1999. Naravno, ako se one ne poštuju i ne cene, kako sutra nekoga ubediti da treba da stane na branik napadnute otadžbine?
Ako govorimo u kategorijama ljudskih prava, onda isto treba reći da Srbi nisu osporavali tuđe kulturne i verske tradicije u vremenima Jugoslavije. Nasuprot tome, na srpsku kulturu se sistematično udaralo. Mnogima su smetali stari srpski spomenici, čak groblja. Vidimo kako Albanci pokušavaju na sve načine da srpsku baštinu predstave kao svoju iz hrišćanskog vremena. Novije tragove pravoslavlja, ali i one stare ruše i zatiru. To je zapanjilo i prisutne predstavnike međunarodne zajednice na Kosovu, obične vojnike i oficire.

Ističe se podatak da su Arbanasi učestvovali u Kosovskom boju na našoj strani.

- Na tome posebno insistira albanska (kosovska) istoriografija, ali i njeni protagonisti među zapadnim intelektualcima. Postoji u daleko većoj meri relevantna naučna literatura koja svedoči o srpskom karakteru Kosova, ali i o postepenom useljavanju albanskog elementa. Nisu Albanci s Kosova odlazili u velike seobe. Venecijanski i papski izvori ih ne pominju, ali pominju koliko je pravoslavnih porodica prešlo Dunav i Savu, pominju one koji su stigli do današnjeg Osijeka, do Pečuja i gore do Budima, a to je 60.000 porodica koje su katolički biskupi želeli da pounijate. Taj podatak je jedan od mađarskih biskupa poslao papi. To je ono što je još početkom 18. veka objavljeno, ali istorija je podložna političkoj reviziji. Tako će britanski istoričar u novijem vremenu uz saradnju albanskih kolega osporiti ovu činjenicu i napisati da je velika seoba Srba samo mit. Tačnije, ponoviće tezu Alija Hadrija, kosovskog istoričara. Istoriju koriste kada im zatreba. Nažalost, kad su Srbi u pitanju, najčešće tu istoriju, dalju i relativno bližu, objašnjavaju van svog vremena i prostora i pokušavaju konstrukcijama da Srbima nametnu neku stigmu, neku hipoteku. Tako je i s vidovdanskim mitom.

Istorijski, je li Kosovska bitka remi ili poraz srpske vojske?

- To je sad stvar ugla gledanja. Turska vojska se posle smrti sultana i ubistva njegovog mlađeg sina povlači s Balkana. Trebaće još nekih skoro 60 godina da se oni počnu vraćati. To je čitav jedan ljudski vek ondašnji koji je prošao od Kosovske bitke do turskog povratka. U to vreme Tursku napadaju Mongoli iz Male Azije i njihova pažnja se preusmerava na tu stranu. To ih je zaustavilo da eksploatišu ove prostore i dalo je despotovini jedno vreme da izgradi, recimo, Smederevo i brojna druga utvrđenja. Dakle, nisu Turci zaseli na Kosovo odmah 1389. posle poraza. Na kraju krajeva, tek 1441. turski sultan zauzima Novo brdo, koje je bilo i rudnik srebra i kovnica novca. Prema tome, Srbi traju. Srbi su, prema statistikama i ruskim i austrougarskim i turskim defterima, bili većinski, natpolovično, sve do kraja 19. veka, tu negde do 1896. I tada se prelama. Prethodno, posle rata između Rusije i Turske 1878, odnosno rata između Srbije i Turske, započeo je taj proces etničkog inženjeringa.

Opširiniji intervju sa našim najpoznatijim istoričarom možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji se od petka nalazi u prodaji na kisocima

Vidovdanski mit nije kriv za raspad Jugoslavije

Da li je zaista vidovdanski mit odgovoran za nacionalizam i stradanja devedesetih?

- Vidovdanski mit sigurno nije proizveo raspad Jugoslavije. Ratove iz devedesetih, po svemu što znam, a radio sam u nekoliko međunarodnih projekata, pratio sam i Hag i istoričare eksperte, na zapadnim prostorima Jugoslavije proizvelo je sećanje na Drugi svetski rat, stradanje Srba i njihovih institucija u tom ratu. Oni su samo reagovali na ono što je počelo ponovo da im se dešava. Ako sam ja u krivu, sigurno nije Slavko Goldštajn, koji je napisao knjigu „1941. godina, koja se vraća", a koji je bio u žiži tog antisemitizma i antisrpstva i imao građanske hrabrosti da to napiše.